Flag Day

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Sean Penn

scenario: Jez Butterworth, John-Henry Butterworth (prema knjizi Flim-Flam Man Jennifer Vogel)

uloge: Sean Penn, Dylan Penn, Regina King, Katheryn Winnick, Hopper Penn, Norbert Leo Butz, Josh Brolin, Bailey Noble

Ma koliko bio problematičan kao osoba, Sean Penn je svakako izvrstan glumac i potencijalno zanimljiv i inovativan filmski autor. Penn je svog karaktera itekako svestan, uostalom ne treba ići dalje od njegovog govora zahvalnosti na dodeli Oscara za ulogu u filmu Milk kako bismo to potvrdili. Njegov najnoviji film, Flag Day, možemo iz nekoliko razloga gledati kao njegov najličniji do sada, a publika u našem regionu će moći da ga vidi na predstojećem Festu.

Izvorni materijal za film je memoarska knjiga novinarke Jennifer Vogel koja je tematizirala njeno odrastanje sa ocem (i bez njega), karijernim muljatorom, falsifikatorom i pljačkašem Johnom Vogelom. Pitanje je, naravno, koliko su se Penn i scenaristi, braća Jez i John-Henry Butterworth (čiji je rad Penn upoznao igrajući glavnu ulogu u filmu Fair Game po njihovom scenariju) izvornog materijala držali, a koliko su „sekli krivine“ dramaturškim konvencijama ili, u slučaju Penna, neizravnim autobiografskim elementima i/ili fantazijama, ali ovde imamo i jedinstvenu priliku da su noseće uloge oca i kćerke odigrali otac i kćerka, po prvi put zajedno, pritom kćerka po prvi puta u očevoj režiji, a otac po prvi put režirajući samog sebe.

Sama priča pripada „kitchen sink“ miljeu i pritom se otvara svojim krajem. Odrasla Jennifer odlazi na razgovor u policiju nakon što je saznala / pretpostavila šta se dogodilo njenom ocu koji je sam bežao od policijske potere. Šerifica (King) joj pokazuje novac koji je on ištampao, a kvalitet falsifikata je impozantan toliko da ona mora biti emotivna, iako je evidentno da sa ocem i njegovim „poduhvatima“ ona ima traumatičnu istoriju, i to od samog početka priče. Priča se dalje seli u „flashback“ u kojem digitalno podmlađeni Sean Penn igra Johna Vogela, a deca i tinejdžeri-glumci igraju Jennifer i njenog brata Nicka, pre nego što Dylan i Hunter Penn preuzmu uloge njih dvoje u odrasloj dobi (Hunter, doduše, dosta manju i zapravo epizodnu).

Dobra trećina filma služi kao ekspozicija pre svega za lik Johna Vogela i traume koje je njegovo ponašanje ostavilo na suprugu Patty (Winnick) i decu. On je, naime, jedan od onih likova koji znaju da nestanu na duži vremenski period, a kada su prisutni ponašaju se kao da su potpuno „cool“, i to sa već pripremljenim i elaboriranim lažima i izmišljotinama. Johnu Vogelu se rad nikada nije milio, već je svoje resurse trošio na smišljanje kako da se obogati brzo, a da pritom te njegove „sheme“ nikada nisu bile ni naročito razrađene, ni u svojoj osnovi realne. Patty je završila kao alkoholičarka, a deca kao problematični tinejdžeri. Bilo je tu i trenutaka koji će se pamtiti kao lepi, bilo da je tu reč o pesmi i plesu sa tatinom devojkom Debbie (Noble) ili o „ad hoc“ časovima vožnje koje je on priredio jedanaestogodišnjoj Jennifer, ali nemojmo se zavaravati: John Vogel je bio i ostao sociopata od glave do pete.

Kad je majčino trežnjenje došlo s „prtljagom“ njenog dečka Doca (Butz) namerenog da zlostavlja Jennifer, već skrhanu i ogrezlu u rubno ponašanje (bataljivanje škole i ozbiljno drogiranje), a to sve naišlo na majčino ignorisanje, ona se seli kod oca s planom da njih dvoje spasavaju jedno drugo. Isprva se čini kao da plan funkcioniše, da se Jennifer očistila, a da se John promenio, ali stvari vrlo brzo izmiču kontroli, pa se njih dvoje razilaze: on dospeva u zatvor, a ona nazad u cikluse autodestrukcije. Jedan detalj je tu posebno bitan: koliko god bili fizički daleko, oni su u mislima jedno drugome i služe kao motivacija.

Gledati oca i kćerku Penn zajedno na ekranu u ovakvom filmu može na intelektualnom nivou delovati kao nekakva psiho-drama ili čak očev ego-trip ne bi li se pomirio sa svojom decom, ali emocije koje oni kanališu deluju više nego iskreno. Pritom valja zabeležiti da Dylan Penn poseduje dosta od majčine fragilne lepote, što nekako ide uz lik, a ovde ima i priliku da pokaže svoj glumački talenat, što i čini. Jednom rečju, daju se naslutiti neke iskrene namere, pa makar u tragovima, i makar začinjene nekim od dramaturških klišea, zanatski neizbrušenom režijom i „soundtrackom“ sačinjenim od poznatih pesama koji, zajedno sa montažom, gađa emocionalne zicere. Srećom pa je fotografija Daniela Modera analogna, i to na „toplu“ i zrnastu 16-icu, pa tako pojačava emocije koje kanaliziraju glumci.

Drugo je pitanje kako se Sean Penn nosi sa dvostrukom ulogom. Prirodno, on je glumac koji je sposoban za široki raspon, ali isto tako zna da promaši sa izborom uloge ili reditelja s kojim sarađuje. Kao reditelj, pak, oscilira, ali se makar do sada držao pravila da ne meša uloge. Njegova prva dva filma, The Indian Runner i The Crossing Guard bili su nekonzistentni, ali su dali naslutiti da iza njih stoji autor u razvoju, srednja faza sa The Pledge i Into the Wild je bila izrazito solidna i pritom je pogađala „žicu“ kod publike, dok je Pennov pretposlednji film The Last Face funkcionisao više kao naivni vapaj za mir u svetu, nego kao iole kvalitetan film. Flag Day je svakako bolji od tog najlošijeg, a pritom se čini i iskrenijim i ličnijim, ali Sean Penn još nije savladao veštinu žongliranja s dvostrukom funkcijom.