Nightmare Alley

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Giljermo del Toro je zaista retka ptica, sposobna da se gotovo kameleonski prilagodi situaciji, odnosno produkcionim uslovima, poetikama i kinematografskim kontekstima. Od rodnog Meksika, preko Španije do Holivuda, da opet ostane sasvim prepoznatljiv i da nas uvek iznova iznenadi.

Obreo se režiser u različitim žanrovskim kontekstima, od niskobudžetnog preko metaforičnog do raskošnog horora, od naučnofantastičnih akcija i avantura do superherojskih filmova, da bi na kraju Oskara dobio za fuziju špijunskog trilera, „creature feature“ fantastike i društveno angažovane drame o različitim osnovama odbačenosti (pol, rod, etnija, seksualna orijentacija, hendikep, te vrsta kao metaforička kruna svega toga) ,,The Shape of Water“ (2017).

Svi Del Torovi filmovi su, međutim, sadržali element fantastike zbog kojih su mogli da budu „čitani“ kao bajke. U najnovijem filmu ,,Nightmare Alley“, ipak, tog fantastičnog elementa nema, odnosno prisutan je tek u tragovima poput vizuelne teksture. Čudovišta i „čudovišta“ su prisutna tek metaforički i za sve njih postoji sasvim racionalno objašnjenje, ali to nije umanjilo bajkovitost i magičnost konačnog rezultata. Pa makar tu bila reč o nekoj poučnosti - premda se ne susreću dobro i zlo, već zlo i gore.

Poreklo filma je literarno, reč je o hitičnom romanu bivšeg „španskog borca“ i tabloidnog novinara koji se bavio crnom hronikom i kriminalnim podzemljem Vilijama Lindzija Grešama iz 1946. godine. Sam roman se kroz palp formu bavio naličjem ,,američkog sna“, odnosno kapitalizma u (post)kriznim okolnostima tridesetih, a vrlo brzo dobio je i adaptaciju stavljenu u žanrovski noar okvir koju je potpisao režiser Edmund Gulding. Literarnog i filmskog izvornika se Del Toro u solidnoj meri drži, ali to ne znači da ne uvodi i neke sebi svojstvene izmene.

Radeći na scenariju zajedno sa suprugom Kim Morgan, Del Toro otvara film prologom u kojem čovek bez imena i identiteta, za kojeg ćemo tek nakon nekih petnaestak minuta saznati da se zove Sten (Bredli Kuper), trpa nešto nalik ljudskom lešu umotanom u belu platnenu vreću u rupu u podu kuće. Pre nego što je zapali i uputi se preko polja u nepoznato, s cigaretom u ustima i zavežljajem na leđima. U sledećoj sceni ga vidimo kako drema u „Greyhound“ autobusu, da bi izašao na stanici u bezimenom gradiću na Srednjem zapadu. Tamo gostuje karneval i on se polunevoljno upućuje tamo i dangubi. Šou s nakazom za koju nije jasno „je li čovek ili zver“, budući da zubima kolje kokošku i pije njenu krv direktno iz žile mu privuče pažnju, ali ipak reši da ode pre nego što plati četvrt dolara za predstavu.

Izvodeći to, ipak biva primećen i od šefa karnevala Klema (Vilem Dafo) i od njegovog glavnog snagatora Bruna (Ron Perlman), ali mu se sreća ipak osmehuje. Oluja nailazi, a ekipi fali nekoliko ljudi da brzo razmontiraju ceo cirkus i natovare ga u kamione, za šta će dobiti honorar od jednog dolara i topli obrok, a ako proda svoj radio, inkasiraće celog „petaka“. A kad pomogne karnevalskom osoblju da uhvate odbeglu nakazu, dobija ponudu za posao kao faktotum, „devojka za sve“, što dolazi s benefitima plate, obroka i toga da ga niko ne pita ni ko je ni odakle dolazi.

Vrlo brzo Sten upoznaje osoblje koje vodi atrakcije i tajne karnevalskog zanata, uključujući i prirodu „nakaza“. Nisu to nikakva ljudska čudovišta, već očajnici, beskućnici, pijanci i narkomani pokupljeni iz naslovnih mračnih ulica i namamljeni da pristanu na potpunu dehumanizaciju kako bi osigurali golu egzistenciju. Ono za šta Sten otkriva posebne sklonosti je mentalistička tačka koju izvode Madam Zina (Toni Kolet, izvrsna) i njen pijani muž Pit (Dejvid Stratern, jednako impresivan).

Pomažući im, on uči tajnu zanata čitanje uma, odnosno čitanja verbalnih šifri kojima „vidovnjaci“ varaju naivnu publiku u „prosjačkoj operi“ karnevala. Pažnju mu privlači i inteligentna „električna devojka“ Moli (Runi Mara) koja u vašarskoj atrakciji navodno može da podnese struju visokog napona, a za koju on vidi da je pametnija od svog okruženja i sa kojom planira da pobegne u novi i bolji život.

Dve godine kasnije, oni su u gradu i imaju mentalističku tačku za ipak malo probraniju i bogatiju publiku. Na jednom od nastupa „Velikom Stentonu Karlajlu“, kako se sada predstavlja, prilazi platinasta plavuša koja se predstavlja kao psihoterapeutkinja Dr Lilit Riter (izuzetna Kejt Blančet), namerena da ga raskrinka kao prevaranta. Kada on uspe da je prevari, njih dvoje uspevaju da se sporazumeju da otpočnu operaciju varanja njenih bogatih i moćnih klijenata. Sa time Sten upada u više problema, i sa Lilit kojoj ne može verovati i sa glavnom metom, skeptičnim i surovim psihopatom Ezrom Grindlom (Ričard Dženkins), i sa Moli koja njuši opasnost. A najviše sa samim sobom jer je, čini se, počeo da zaista veruje u superiorne mentalne sposobnosti.

Još od svog pretprošlog filma ,,Crimson Peak“ (2015), Del Toro pokazuje sklonost da se drži klišea koje fino polira i nadograđuje umesto da ih zaobilazi ili ruši, i to je u ,,Nightmare Alley“ dovedeno do perfekcije. Pažljivo vodeći priču, Del Toro uspeva da u drugom delu filma „naplati“ sve što je u prvom „uložio“, dok su nam prirode i motivacije likova od početka do kraja jasne. Nema tu nekog naročitog iznenađenja, sve se odvija prema našim očekivanjima, i to nema veze čak ni sa time jesmo li čitali roman i gledali originalni film, već jesmo li gledali filmove jednog određenog žanra.

U pitanju je noar, pa nam je jasno da je Sten naš antiheroj s manom, da je Moli dama kojoj treba zaštita i podrška, da je Klem bistri muljator koji zna gde su mu granice. Da je Zina pronicljiva mentorka, da je Ezra zapravo monstrum u ljudskom obliku, a da je Lilit tipična „fatalka“. Koristeći se tim klišeima, Del Toro nam, kao u svom prethodnom filmu, zapravo govori o svetu kakav zapravo jeste, svetu punom prevare, ambicije, zlobe, eksploatacije, muljaže. Dakle svetu u kojem je čovek čoveku vuk i u kojem je retko kome savest čista.
Nisu tu ni odrednice vremena, prostora i okruženja date tek tako, iako nisu uvek nužno imenovane. Vremenski okvir radnje dva centralna čina su doba kada je „onaj mali Nemac što liči na Čaplina“ napao Poljsku, odnosno napad na Perl Harbor i Ruzveltov govor. A kontekst karnevala za kojeg je jasno da je sve prevara i da su njegovi posetioci zapravo spremni da ih se vara za siću i po tačno određenim pravilima stoji u oštrom kontrastu s gradom, ne samo u smislu visine uloga, već i u smislu s tim povezanim očekivanjima „mušterija“. Karneval u tom smislu ispada mnogo pošteniji, između ostalog i zbog toga što u njemu postoji makar nekakav iskren osećaj zajedništva.

Iako samo na prvi pogled nema fantastičnih elemenata, zbog odsustva kojih možemo ,,Nightmare Alley“ nazvati najrealističnijim Del Torovim filmom, oni stoje u korenu izmena koje režiser unosi u originalni materijal. Reč je pre svega u izmenjenoj strukturi zbog koje ekspozicija, smeštena u okruženje karnevala, i kasniji noar zaplet, zauzimaju skoro pa jednake vremenske intervale u trajanju filma. S jedne strane, Del Toro tu dobija manevarski prostor ne samo da izgradi likove (pre svega protagonistu) do u detalje, već i da teksturu napuni sebi svojstvenim začudnim i onostranim detaljima, poput trooke bebe u formalinu, ali i detaljima teksture (scenografkinja Tamara Deverel i kostimograf Luiš Sekeira opet imaju svoj šou, a isto važi i za tim koji je radio vizuelne efekte), što oko kamere direktora fotografije Dena Laustsena sve maestralno hvata.

Briljiraju i glumci, pre svih Bredli Kuper koji je prisutan u svakoj sceni, pa stoga mora jako paziti na meru u izrazu u različitim situacijama, pa se može reći da je uloga Stena Karlajla najkompleksnija u njegovoj karijeri. Dobro prolazi i all star postava sporednih i epizodnih likova: Vilem Dafo je ljigav, ali čovečan kao gazda karnevala, od Ričarda Dženkinsa u ulozi Ezre se ledi krv u žilama, Kejt Blančet je prava noarovska fatalna žena, a Runi Mara oličenje nežnosti i fragilnosti.

Ono što, pak, možemo izvući kao nedostatak zapravo je plod kompromisa u izmeni strukture i odluke da del Toro nema nameru da nas na narativnom planu iznenadi. Jednostavno rečeno, kraj deluje pomalo zbrzano i prigodno, dakle ne baš izrađeno, a od nas se očekuje malo veća suspenzija neverice nego u ostatku. Ipak je i pored toga reč o vrlo dobrom, doduše ne i odličnom filmu, koji je i te kako vredan gledanja, i to bioskopu. A šuška se da nam dolazi i još „noarovskija“ crno-bela verzija.