The Last Ride of the Wolves

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedna, ona uvreženija, škola mišljenja film vidi kao zabavu i spektakl, pa je zato i skovala žanrove prema kojima kodifikuje pravila po kojima se spektakl određene tematike mora odvijati. Druga, pak, tvrdi da je film umetnost, te da kao svaka umetnost mora makar govoriti o životu (do granice imitacije istog) i iznositi životne istine, pa bile one grandiozne ili malene.

Priče o kriminalcima i njihovim avanturama stare su bezmalo koliko i sam film, a žanrovska formula za to je prilično jednostavna. O kakvom god zločinu da se radi, osnovni sastojci su grupa ljudi, akcija i plen, odnosno cilj, aranžirani tako da planiranje i izvedba akcije, kao i plen ili cilj remete inicijalne odnose u okviru grupe. Dobrodošao dodatak su rivali ili policija, što na kraju rezultira obračunom.

Formula se može u beskraj varirati, ali fundamenti ostaju isti jer se niko nije baš sa njima poigravao. Do sada i do pojave vrlo radikalnog filma The Last Ride of the Wolves Alberta De Mikelea koji je igrao na uravo završenom Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu, u sekciji Bright Future.

Način na koji De Mikele otvara film se zapravo čini prilično konvencionalnim za jednu krimi-priču: reč je o noćnoj vožnji automobilom uz zvuke fanki-muzike i špicu sa žutim titlom. Kamera dvojicu muškaraca, starijeg i mlađeg, snima spreda i po načinu odevanja je već jasno da su gangsteri – obojica su brkati, stariji je obučen u kožnu jaknu sa kragnom od veštačkog krzna, a mlađi, onaj za volanom, ne skida šešir s glave. Stariji, naravno, ne zaklapa, a priče su mu zaglavljene u prošlim, slavnijim vremenima ili lelujaju oko planova za budućnost, dok mlađi uglavnom ćuti.

Jasno je da stariji, imena Paskvale, nešto planira, i da je to ona famozna poslednja pljačka, skupa sa svojom starom bandom, Vukovima, kojima je dnevni posao upravljanje vašarskim ringišpilima, koja će svima njima obezbediti dostojnu penziju. Kao problem se, međutim, javlja to što je Paskvale patološki kockar, a i „veza“ preko koje treba izvesti posao, njegov nekadašnji kompanjon Nikolino, gaji isti porok.

Zaboravite, dakle, sve što ste naučili iz knjiga, filmova i serija o italijanskoj mafiji, pa i iz knjiga, filmova i serija uopšte. Zaboravite čak i na krilaticu da je film život iz kojeg su izbačeni dosadni i banalni delovi, te da je zbog toga uzbudljiv. Ovde nećemo dobiti ni avanturu, ni glamur, a ni moralnu osudu, ono što vidimo od grupe su najčešće njih dvojica (ostali ulaze i izlaze iz fokusa), njih dvojica se kroz film najčešće voze (vožnju iz naslova, dakle, treba shvatiti prilično doslovno) uz Paskvaleovo ne uvek koherentno trabunjanje, a akcija, navodno inspirisana istinitim događajem, dolazi tek na kraju i na kratko.

The Last Ride of the Wolves se upravo bavi onim banalnim i svakodnevnim u kriminalnoj raboti, prenoseći životnu istinu da je kriminal najčešće rad sa ljudima u kojem treba posložiti različite tačke gledišta i različite interese u jednu seriju akcija. De Mikele za svoje osnovno izražajno sredstvo uzima verbalnu komunikaciju, ali nam pritom ništa ne crta i ne objašnjava, verujući svojim gledaocima da će iz bujice izgovorenih reči sami isfiltrirati informacije o likovima, međusobnim odnosima i prirodi njihove akcije. To isto ponavlja i na vizuelnom planu, izmenjujući slike „njuški“ sa urbanim pejzažima nekakvog beskrajnog predgrađa ili provincijskog gradića na severu Italije zbog kojih nam je belodano jasno da naši junaci nisu nikada bili i nikada pokušali da budu nekakva varijacija na temu Korleonovih, već da su uvek bili i ostali pri dnu kriminalnog lanca ishrane.

Istini za volju, slično podrivanje žanrovskih pravila smo već imali i u regionalnoj kinematografiji, u filmu Mali Antonija Nuića, gde se autor bavio planiranjem, logistikom i pozadinom zločina (a da je taj isti zločin zamućen) u kojem su učestvovali jedan karijerni kriminalac, jedan korumpirani policajac i kriminalčevi nesvesni drugari – kvartovski zgubidani, i taj je film došao kao kruna njegovog rada na likovima koje je razvijao od studentskih dana. The Last Ride of the Wolves ima slično poreklo kao Nuićev film i zapravo je nastavak De Mikeleovog 11 godina starog kratkog filma The Wolves koji je zapravo bio esej o pljački kao igri uloga iz antropološkog ugla.

De Mikele je u svom pristupu, pak, za još par nijansi radikalniji od Nuića, te spremniji da još dodatno zamuti granice, ovog puta između fikcije i dokumentaristike. Kadrovi snimljeni kamerama iz fiksnih pozicija, iz automobila, sa haube, ili čak fiksiranih u ugao prostorija simuliraju dokumentarni ugođaj koji je dodatno pojačan činjenicom da se reditelj Alberto De Mikele pojavljuje i pred kamerom, i to upravo kao ćutljivi Alberto, a pritom je uparen sa svojim ocem Paskvaleom De Mikeleom, dok ni među sporednim i epizodnim likovima nema profesionalnih glumaca.

Dok se pitamo o tome šta je i u kojoj meri tu fikcija, a šta je „stvarno“, jedna stvar će nam biti belodano jasna: The Last Ride of the Wolves menja pravila diskusije o kriminalu i bavljenju njime. Zbog toga će se film možda pokazati kao preradikalan čak i za verzirane gledaoce i kritičare, ali fakat je da je hrabar i da ide ispred svog vremena.