The Last Ride of the Wolves

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedna, ona uvreženija, škola mišljenja film vidi kao zabavu i spektakl, pa je zato i skovala žanrove prema kojima kodifikuje pravila po kojima se spektakl određene tematike mora odvijati. Druga, pak, tvrdi da je film umetnost, te da kao svaka umetnost mora makar govoriti o životu (do granice imitacije istog) i iznositi životne istine, pa bile one grandiozne ili malene.

Priče o kriminalcima i njihovim avanturama stare su bezmalo koliko i sam film, a žanrovska formula za to je prilično jednostavna. O kakvom god zločinu da se radi, osnovni sastojci su grupa ljudi, akcija i plen, odnosno cilj, aranžirani tako da planiranje i izvedba akcije, kao i plen ili cilj remete inicijalne odnose u okviru grupe. Dobrodošao dodatak su rivali ili policija, što na kraju rezultira obračunom.

Formula se može u beskraj varirati, ali fundamenti ostaju isti jer se niko nije baš sa njima poigravao. Do sada i do pojave vrlo radikalnog filma The Last Ride of the Wolves Alberta De Mikelea koji je igrao na uravo završenom Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu, u sekciji Bright Future.

Način na koji De Mikele otvara film se zapravo čini prilično konvencionalnim za jednu krimi-priču: reč je o noćnoj vožnji automobilom uz zvuke fanki-muzike i špicu sa žutim titlom. Kamera dvojicu muškaraca, starijeg i mlađeg, snima spreda i po načinu odevanja je već jasno da su gangsteri – obojica su brkati, stariji je obučen u kožnu jaknu sa kragnom od veštačkog krzna, a mlađi, onaj za volanom, ne skida šešir s glave. Stariji, naravno, ne zaklapa, a priče su mu zaglavljene u prošlim, slavnijim vremenima ili lelujaju oko planova za budućnost, dok mlađi uglavnom ćuti.

Jasno je da stariji, imena Paskvale, nešto planira, i da je to ona famozna poslednja pljačka, skupa sa svojom starom bandom, Vukovima, kojima je dnevni posao upravljanje vašarskim ringišpilima, koja će svima njima obezbediti dostojnu penziju. Kao problem se, međutim, javlja to što je Paskvale patološki kockar, a i „veza“ preko koje treba izvesti posao, njegov nekadašnji kompanjon Nikolino, gaji isti porok.

Zaboravite, dakle, sve što ste naučili iz knjiga, filmova i serija o italijanskoj mafiji, pa i iz knjiga, filmova i serija uopšte. Zaboravite čak i na krilaticu da je film život iz kojeg su izbačeni dosadni i banalni delovi, te da je zbog toga uzbudljiv. Ovde nećemo dobiti ni avanturu, ni glamur, a ni moralnu osudu, ono što vidimo od grupe su najčešće njih dvojica (ostali ulaze i izlaze iz fokusa), njih dvojica se kroz film najčešće voze (vožnju iz naslova, dakle, treba shvatiti prilično doslovno) uz Paskvaleovo ne uvek koherentno trabunjanje, a akcija, navodno inspirisana istinitim događajem, dolazi tek na kraju i na kratko.

The Last Ride of the Wolves se upravo bavi onim banalnim i svakodnevnim u kriminalnoj raboti, prenoseći životnu istinu da je kriminal najčešće rad sa ljudima u kojem treba posložiti različite tačke gledišta i različite interese u jednu seriju akcija. De Mikele za svoje osnovno izražajno sredstvo uzima verbalnu komunikaciju, ali nam pritom ništa ne crta i ne objašnjava, verujući svojim gledaocima da će iz bujice izgovorenih reči sami isfiltrirati informacije o likovima, međusobnim odnosima i prirodi njihove akcije. To isto ponavlja i na vizuelnom planu, izmenjujući slike „njuški“ sa urbanim pejzažima nekakvog beskrajnog predgrađa ili provincijskog gradića na severu Italije zbog kojih nam je belodano jasno da naši junaci nisu nikada bili i nikada pokušali da budu nekakva varijacija na temu Korleonovih, već da su uvek bili i ostali pri dnu kriminalnog lanca ishrane.

Istini za volju, slično podrivanje žanrovskih pravila smo već imali i u regionalnoj kinematografiji, u filmu Mali Antonija Nuića, gde se autor bavio planiranjem, logistikom i pozadinom zločina (a da je taj isti zločin zamućen) u kojem su učestvovali jedan karijerni kriminalac, jedan korumpirani policajac i kriminalčevi nesvesni drugari – kvartovski zgubidani, i taj je film došao kao kruna njegovog rada na likovima koje je razvijao od studentskih dana. The Last Ride of the Wolves ima slično poreklo kao Nuićev film i zapravo je nastavak De Mikeleovog 11 godina starog kratkog filma The Wolves koji je zapravo bio esej o pljački kao igri uloga iz antropološkog ugla.

De Mikele je u svom pristupu, pak, za još par nijansi radikalniji od Nuića, te spremniji da još dodatno zamuti granice, ovog puta između fikcije i dokumentaristike. Kadrovi snimljeni kamerama iz fiksnih pozicija, iz automobila, sa haube, ili čak fiksiranih u ugao prostorija simuliraju dokumentarni ugođaj koji je dodatno pojačan činjenicom da se reditelj Alberto De Mikele pojavljuje i pred kamerom, i to upravo kao ćutljivi Alberto, a pritom je uparen sa svojim ocem Paskvaleom De Mikeleom, dok ni među sporednim i epizodnim likovima nema profesionalnih glumaca.

Dok se pitamo o tome šta je i u kojoj meri tu fikcija, a šta je „stvarno“, jedna stvar će nam biti belodano jasna: The Last Ride of the Wolves menja pravila diskusije o kriminalu i bavljenju njime. Zbog toga će se film možda pokazati kao preradikalan čak i za verzirane gledaoce i kritičare, ali fakat je da je hrabar i da ide ispred svog vremena.

Dead & Beautiful

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: David Verbeek

uloge: Aviis Zhong, Gijs Blom, Philip Juan, Yen Tsao, Ana Marchenko

Različiti filmski monstrumi strah crpe iz različitih izvora. Vampir je, primera radi, uvek nešto strano i dekadentno, stoga krajnje nenarodno, i na »rasnoj« (odnosno nacionalnoj) i na klasnoj osnovi. Sisanje krvi i ubijanje ljudi na taj način je samo potvrda šta njima koji su iznad ljudskih zakona (dok se rulja ne skupi, to jest) prolazi i šta im je dozvoljeno. Poslovični »glogov kolac« za vampire bilo je njihovo »svetlucanje« u Twilightu, pa su stoga na neodređeno proterani na televiziju ili u sferu visko-metaforičnih art-filmova. Novi film holandskog reditelja s tajvanskom adresom Davida Verbeeka Dead & Beautiful može da preokrene trend i vrati dekadentne vampire na veliki ekran posle uspešne premijere na jubilarnom 50. izdanju Rotterdama u revijalnom programu Limelight.

Kad smo već kod dekadencije i nenarodnosti, i u našem prirodnom svetu postoje takvi entiteti, primera radi milijarderi. Njihova klasa je toliko malobrojna da ju je nemoguće podeliti između nacija, a u svakoj naciji su jednako strano telo, zbog čega su upućeni sami na sebe i obitavaju u »inceustouznim« krugovima. Sa druge strane, prolazi im još i više toga nego vampirima jer zapravo nisu čudovišni, pa mogu da unajme rulju da ih štiti od rulje. Međutim, kao i vampirima, životna rutina uživanja u privilegijama može da im dosadi.

Dead & Beautiful počinje sa sasvim običnim mladim milijarderima koji tvoje svoj kružok u Taipeiju. Lulu (Zhong) and Ana (Marchenko) se nalaze na aerodromu sa Alexom (Tsao) kako bi svi skupa dočekali Masona (Blom) koji se vraća sa studija u Americi. Njih četvoro odlazi u zakupljeni restoran da proslave povratak, ne sluteći da ih čeka još jedno iznenađenje: njihov nestali prijatelj Bin Ray (Juan) je skriven u torti i čeka znak – zdravicu da iskoči. Takve sitne zezalice su i inače deo njihove zajedničke rutine, pri svakom sastanku neko drugi bira aktivnost i zabavu kako bi svima razmrdao mrtvilo iznutra.

Jedna takva zabavna avantura, odlazak u goru u posetu šamanu, poslednjem preostalom iz plemena koje su još pet vekova ranije raselili holandski kolonisti, okreće se u nepredviđenom smeru. Nakon rituala i konzumacije tečnosti, naša petorka se budi sa osećanjem obamrlosti koja nije tek posledica alkohola i droge, kao i sa naglašenim vampirskim očnjacima. Kako zapravo nemaju pojma kako se ponašati u novonastaloj situaciji (od toga da li mogu preživeti sunce i da li se vide u ogledalu i na kameri, pa do praktičnih rešenja u smislu prehrane), rešavaju da se makar u prvo vreme izoluju i naprave bazu u zgradi u vlasništvu jednog od njih kojoj se sprema renovacija u bliskoj budućnosti.

Razlike u karakterima i aspiracijama uskoro počinju da prevladavaju. Neki su rođeni monstrumi. Drugi bi ispitivali nove granice mogućnosti. Treće zanimaju moralne implikacije. A neki svoj vampirski status vide kao još jedan korak bliže slavi. Spone prijateljstva se u takvim situacijama lako trgaju...

Dead & Beautiful je film čiji autor uglavnom uspešno izbegava jeftinu melodramu, uvodeći je tek pred kraj kada je apsolutno nužna, dok bira žanrovsku stazu psihološkog trilera kojeg pokreće svojevrstan socijalni eksperiment. Poznato je, naime, da je privilegija i obaveza, a ne samo pravo, pa bila ta privilegija bogatstvo, natprirodne moći ili obećani večni život. Već sa jednom dosta često nije lako izaći na kraj, sa više njih to postaje ekstremno komplikovano. Oslanjajući se na uglavnom ispražnjene (i stoga više nego samo lagano jezive) tajvanske lokacije, urbane i divlje, uhvaćene kamerom Jaspera Wolfa, Verbeek stvara jedinstvenu atmosferu, ali i kontrolisane, gotovo laboratorijske uslove za ispitivanje svoje ideje.

Dead & Beautiful bi komotno mogao osvojiti barem dve nagrade, kada bi se one delile. Jedna bi bila za briljantnu repliku o suštini budizma (da to nije pacifizam, nego osećaj odvojenosti, udaljenosti ili otuđenosti) koju Mason, koji je inače tajno studirao budizam umesto ekonomije, izgovori pre nego što započne kafansku tuču sa grupom »milionerske sirotinje« za susednim stolom. Druga bi bila za najkreativniju i najsmisleniju upotrebu krpenih maski u pandemijskoj godini: sve i da ne zaustavljaju virus, one vraški dobro skrivaju očnjake.

Doduše, obrat na koji Verbeek polaže sve karte za kraj filma može delovati providno iole treniranom gledaocu, ali je autor makar pošten pa je ostavio referencu kojom će se voditi već na samom početku. Sa druge strane, upravo taj obrat daje filmu preko potrebnu snagu u moralnom poentiranju. Na kraju, Dead & Beautiful se svakako svrstava u bolje filmove s početka ovogodišnje festivalske sezone i ulazi na spisak preporučene filmske literature za ovu godinu, a ni status klasika ne čini se daleko. Vampiri su nam se vratili. Nedostajali su nam.

Cobain

kritika originalno objavljena na Monitoru

2018.

režija: Nanouk Leopold

scenario: Stienette Bosklopper

uloge: Bas Keizer, Naomi Velissariou, Wim Opbrouck

Ako nagrade govore više o onome ko ih dodeljuje nego o onome kome se dodeljuju, imena više govore o roditeljima nego o deci i ljudima koji ih nose. Moje sasvim obično ime tu nije reprezentativno, ima nas raznih i od raznih roditelja, što je prednost tako običnog imena. Šta, međutim, pomisliti kada se neko zove Cobain sa jasnom i jedinom asocijacijom na pokojnog Kurta? Da mu je majka suludi fan? Verovatniji izgled je njena narkomanija i sklonost nepromišljenim, impulsivnim odlukama. Uostalom, da je sina nazvala Kurt, možda bi pokazala da je u stanju nabaciti masku normalnosti.

Narečeni mladić (Keizer) je, usled majčine nebrige, odrastao po domovima i bežao od udomiteljskih familija. Sada mu je 15 godina i sistem je već umoran od brige od njemu, pa mu se izbor svodi na poslednju udomiteljsku familiju ili na ustanovu zatvorskog tipa u kojoj će dočekati punoletstvo. On, međutim, samo želi da se brine o svojoj majci (Velissariou), a ona je baš posebna priča, ponovo trudna, bez stalne adrese, na heroinu i alkoholu, voljna da bilo kakvu vrstu pomoći primi isključivo pod svojim pomerenim pravilima. Na sreću ili nažalost, Cobain nije gadljiv na rad, posao i novac, čak ni na to da radi za majčinog bivšeg makroa Wickmayera (Opbrouck) koji je jedina očinska figura koju poznaje. Međutim, kako to biva ljudi u toj branši nisu baš tolerantni, taktični i puni razumevanja…

Linearan kakav već jeste, Cobain je film koji se lako prati i nosi očekivanu moralnu poruku, pa je zato pogodan za tinejdžersku populaciju kao ciljnu grupu, o čemu govori i premijera u sekciji Generation 14plus u Berlinu. Naravno, pod uslovom da zaista verujemo da su današnji tinejdžeri ili tinejdžeri generalno tako naivni da ne propituju te pojednostavljene obrasce dobrog i lošeg. Štos je, međutim, u tome da film ne dobacuje dalje od nivoa za plašenje dece i roditelja, o nastavnom osoblju da i ne govorimo. Naravno, nije moralno upitno da deci ne treba prodavati heroinski snobizam i slične koncepte iz filmova za stariju publiku, ali problem cele te “after school special” varijante je što je bazičnija i naivnija od svoje publike.

Cobain se drži tek mrvicu iznad toga zahvaljujući kompetentnoj glumi Basa Keizera i fotografiji pogodnoj za evropski arthouse film sa kamerom iz ruke koja se mota oko protagoniste. Odrasli u filmu su uglavnom jednodimenzionalni likovi, pa glumci zapravo nemaju s čime raditi i onda afektiraju, a klišei kojih je film pun (seksualno sazrevanje i “deal” sa jednom od Wickmayerovih prostitutki, da navedem samo neke) utisak zakopavaju još dublje u sivu zonu.

Nanouk Leopold je svakako autorica sa više potencijala od toga da radi nešto ovako obično, što je i dokazala svojom ranijom karijerom izgrađenom na ženskim likovima, pa i svojim prethodnim filmom It’s All So Quiet koji je možda pomalo nemušt i zatvoren, ali makar može zaintrigirati nesvakidašnjom temom i uglom iz kojeg joj pristupa. Eksperiment sa filmom za omladinu ipak nije urodio plodom, iako je teško reći da je negledljiv.

Borgman

2013

scenario i režija: Alex van Warmerdam

uloge: Jan Bijvoet, Hadewych Minis, Jeroen Perceval, Alex van Warmerdam, Tom Dewispelaere, Sara Hjort Ditlevsen, Annet Malherbe, Eva van de Wijdeven

Film počinje napeto i celim svojim trajanjem nas drži u napetosti. Tri tipa, jedan okoreli “redneck” sa opakom džukelom, jedan sportista sa kopljem i jedan pop sa lovačkom puškom bauljaju po šumi i traže nekog u maniru prave seljačke hajke. Pas njuši, onaj sa kopljem bode zemlju, a pop tu i tamo okine iz puške. Vidimo i metu hajke, zapuštenog klošara koji živi u zemunici duboko u šumi, oseća da su mu za petama i beži brzinom munje, usput alarmirajući dvojicu kolega (van Warmerdam, Dewispelaere) u sličnim zemunicama koji mu se pridružuju.

Potera ostaje kratkih rukava, mete im izmiču. Priznajem, odlična je to “udica” za ono što će uslediti – već nekoliko puta viđen film. Vođa “klošarske bande”, naslovni junak Camiel Borgman (Bijvoet) se malo uljudi na benzinskoj pumpi i zaputi se pravo u sterilno buržoasko susedstvo, grozno kako samo u Holandiji može biti, sa modernim kućama na livadi usred ničega, ogradama i neukusnim vrtovima. U takvim kućama žive i takvi ljudi, nepoverljivi, ograđeni, čiji prividno očuvani maniri (buržoaski par u priči ima dadilju koja govori stranim jezikom i vrtlara) o njima govore kao o najmanju ruku površnim skorojevićima.

Kada im Borgman zakuca na vrata njihov savršeni mali svet je uzdrman iz temelja: Richard (Perceval) već od početka gaji neprijateljstvo prema nižim klasama (videćemo uskoro i prema “nižim rasama”), a njegova žena Marina (Minis), očajna domaćica i “wannabe” slikarka ima onu blaziranost tipičnu za buržoaske žene. Njoj je neprijatno kada muž brutalno prebije nezvanog gosta, ali joj nije dovoljno neprijatno da tog gosta pozove u kuću među ljude (i decu, naročito decu) nego ga skriva u baštenskoj kućici na improvizovanom krevetu.

Ali Borgman nije samo obični klošar. Nije ni prerušeni princ kakvi se sreću u bajkama, nego je neka vrsta princa tame, demona osvete arogantnim i ignorantim ljudima. On ulazi u snove, njegovi kompanjoni se pretvaraju u savršeno poslušne pse (i to hrtove, jedine pse koji se tako po rasi pominju u Bibliji), a ima i dve vanjske pomagačice, Brendu (Malherbe) i Ilonku (van de Wijdeven). Dakle, predstava može da počne.

Logično, ovo će vam zazvučati kao varijacija na temu Funny Games, i nećete puno pogrešiti – film je nabijen upravo takvom simbolikom, samo, ako je ikako moguće, klasno još osvešteniji, direktniji i jasno na strani nižih slojeva. Borgman predviđa njihov bes kao Božji, a njihovu umreženost (“Occupy” pokret ili šta već) kao sredstvo neupitne pobede. Nisu to obični klošari i stranci koji plaše “poštene ljude koji rade i zarađuju”, oni su demoni koje su isti ti “pošteni ljudi” sami stvorili svojom arogancijom.

Borgman je film sa plemenitom i ispravnom misijom plašenja upravo tih slojeva skrivenih u kućama iza ograda, u to nema sumnje. I napet je od početka do kraja. I pun simbolike. I šokantan, hajdemo tako reći. Neki kadrovi i neka rešenja su toliko crnohumorna da su zlata vredna, glumačka ostvarenja su vrhunska, posebno u centralnom trokutu Borgman-Richard-Marina, ma kako likovi bili dvodimenzionalni, tanki poput papira i simboli svoje klase. Pitanje ostaje je li Borgman dobar film.

Odgovor je da, ali... Svakako je vešto izrežiran, vizuelno upeglan i znalački montiran. Odlično je odglumljen. Jasan je i nedvosmislen. Problem je, međutim, u tome što se pravi da je pametniji nego što zapravo jeste. Simbolika je u velikoj meri prvoloptaška i banalna, a to nikako ne ide sa jezivom atmosferom na rubu horora i crnim humorom. Prosto i jednostavno, Borgman se prodaje kao nekakav “mindfuck”, kao otkriće koje će naš svet promeniti iz korena (jebote, počinje sa karticom na kojoj je citat iz Biblije), a zapravo je pravolinijski i ima samo jedan ključ u kojem se može tumačiti. Recimo, film traje predugo i, iako je napet, dosta gubi na momentumu s početka, usput propuštajući zicere, kao što su odnos Borgmana i Marine, koji bi u nekoj malo promišljenijoj izvedbi bio ključan.

Iako je imao uspešnu festivalsku turneju i zaveo relevantnu kritiku, Borgman ostaje solidan, možda čak i dobar film, ali jednako tako nepotreban, površan, promašen i na granici preseransa.

Boven is het stil / It's All So Quiet

2013.

scenario i režija: Nanouk Leopold (po romanu Gerbranda Bakkera)

uloge: Jeroen Willems, Wim Opbrouck, Henri Gacin, Martijn Lakemeier

Vrlo malo toga u ovom filmu je lepo i ugodno za gledanje, a opet sve je tako poznato. Glavni lik Helmer (nedavno preminuli doajen holandskog filma i teatra Jeroen Willems) veći deo filmskog vremena provodi sam na ekranu, radeći naporne farmerske poslove i brinući se o starom i umirućem ocu (Gacin). Ako ste se naslušali o umirućim srpskim, hrvatskim, čijim god selima, evo prilike da se uverite da to nije ništa čudno ni u stabilnoj staroj Evropi, u Holandiji, zemlji plastenika koja nam je podarila klompe i tulipane, na čijim pašnjacima pasu krda šarenih kravica i gde svi voze bicikle. Ni tamo život nije dečija slikovnica.

Ali pozor, odumiranje sela nije ovde žvaka za ispiranje usta, niti je tema sama po sebi. Odumiranje sela je samo okruženje, kontekst u kome se dešava emotivno odumiranje glavnog lika. Razloga za to je mnogo. Prvo, Helmer je gay, a to nije baš nešto što sa ponosom nosiš ako živiš na selu, a od tebe se očekuje žena sa velikim dupetom i gomila zdrave dece, a još manje je uputno ako je okolina strogo kalvinistička i ako vrši seksualnu represiju i nad heteroseksualcima. Drugo, Helmer je večiti drugi sin. Njegovog brata (u romanu blizanca) ne vidimo na filmu, saznajemo pred kraj da se utopio, ali nam je iz Helmerovog odnosa sa ocem jasno da je on izgubio bitku za naklonost odavno. Odnos sa ocem je od početka do kraja nategnut, Helmer očekuje da on umre “od starosti”, i ima nasladu u tome da ga gleda kako pati, pa makar to značilo da ni on ne može imati život kakav sam želi. Helmer neće zvati lekara, neće dopuštati kućne posete i obilaske i sve vreme će držati oca na minimumu života, pa makar to značilo i njegovu muku.

Helmer će imati par “distrakcija” od igre živaca sa ocem. Jedna od njih su posete jedne retke susede i njenih simpatičnih klinaca. Klinci se igraju sa malim životinjama i nazovi pomažu Helmeru oko nekih poslova, a suseda manje ili više dolazi po njih i popije kafu ili čašu vode. Druga distrakcija su dnevne posete simpatičnog belgijskog mlekara koji otkupljuje mleko od Helmera i pokušava da s njim uspostavi neku komunikaciju, ali nema hrabrosti da mu otvoreno priđe, a Helmer svoju homoseksualnost potiskuje. Treća distrakcija je Hank, momak koji se pojavljuje niotkuda i počinje da radi kao ispomoć na farmi. Pritom “radi” znači “ošljari” i pokušava da zavede Helmera.

U filmu se ne dešava gotovo ništa, osim beznadežne atmosfere. Čak ni homoseksualnost likova nije toliko u prvom planu, odnosno Helmer najmanje pati zbog nje, a mnogo više zbog farmske kolotečine i očajnog odnosa sa ocem. Pritom sve vreme ćuti i podnosi to “kao muško”. On je kompleksan lik, ali tišina ga čini pasivnim, i ne pušta nas u svoj unutarnji svet. Ne znamo ništa o njegovim željama, ambicijama, mogućnostima. Poslednja scena je jedna od najodvratnijih vizija slobode koju sam ikada video, upotpunjena močvarnim pejzažom.

Film je majstorski odglumljen od strane svih koji imaju uloge u njemu, ali opet se čini da ne ide nikuda, i to presporo, toliko da je mučan za gledanje. Ako mislite da vam je potrebno više elemenata da o njemu prosudite, možete pročitati knjigu Blizanac Gerbranda Bakkera koja je best-seller na holandskom govornom području, ali pazite. Po svemu što čitam, film je od knjige zadržao samo neke elemente, dok je druge promenio, pridodao ili izbrisao, tako da sumnjam da će vam to iskustvo koristiti. Rediteljka Nanouk Leopold je svoje filmove centrirala oko ženskih likova i ovo joj je prvi okršaj sa kompleksnim svetom jednog muškarca. Za ljubitelje festivalskih i gay filmova, to je verovatno odlično, ali meni je sve to mršavo. Boven is het stil ima kvaliteta u finesama, ali ga ubija i čini nekomunikativnim upravo njegova osnovna poenta: tišina.