The Sadness / Ku bei

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Scenario i režija: Rob Jabbaz

uloge: Berant Zhu, Regina Lei, Chen Ying-Ru, Wang Tzu-Chiang, Lan Wei-Hua, Ralf Chiu, Chou Chi-Min, Emerson Tsai

Jeste li, dragi čitaoci, primetili sličnosti između dramaturgija filmova katastrofe i zombi-horora? I u jednima, i u drugima, ulog je preživljavanje, najčešće goli život, a prosede se najčešće svodi na gomilanje opasnosti, pa dolazila ona od zombija, vanzemaljaca ili podivljale prirode. I jedan i drugi žanr se takođe mogu iskoristiti za povlačenje društveno-kritičkih paralela. U slučaju horor-filma The Sadness, dugometražnog prvenca kanadskog filmskog autora s tajvanskom adresom Roba Jabbaza, ova teza je dodatno pojačana nečim sa čime se svi možemo povezati preko svog nedavnog iskustva s pandemijom i reakcijama na nju.

Film počinje s mladim zaljubljeni parom, Jimom (Zhu) i Kat (Lei), koji se budi u svom malom tajpejskom stanu i sprema da započne novi radni dan. Odnos između njih dvoje je stabilan, iako ne nužno idealan, vidi se da su različitim životnim stadijima (ona radi, on „juri“ tezge), što implicira rasporede koji se ne mogu uvek uskladiti i otkriva određenu dozu sebičnosti i kod jednog i kod drugog, a što će sve biti izglađeno određenim dnevnim rutinama koje treba ispoštovati.

Da situacija nije baš normalna, podsećaju nas vesti s video-klipova u kojima se raspravlja o Alvin-virusu koji je, navodno, kombinacija gripa i besnila, koji „divlja“ već neko vreme, ali do sada nije uzeo nijednu smrtnu žrtvu, o kojem doktori, naravno, savetuju maksimalni oprez, a građani, recimo njihov komšija (Chiu) se toga uglavnom ne drže, te prizor koji Jim vidi s terase: staricu (Chou) koja stoji na svojoj mansardi u krvavoj haljini. Dalju potvrdu opasne situacije par će dobiti u toku vožnje na njen posao, svedočeći divljanju zaraženih pojedinaca na ulicama.

Bliski susret s pandemijom njemu će se dogoditi u fast-food zalogajnici na putu kući, gde će pomenuta starica napasti i zaraziti ostale, da bi se košmar nastavio i kod kuće, odakle on jedva uspeva da pobegne skuterom. Ona će se, pak, s pandemijom susresti na povratku kući u metrou, prethodno se jedva othrvavši nasrtajima neimenovanog starijeg, tada još nezaraženog, biznismena (Wang). Biznismen će, jednom kada se zarazi, postati centralni negativac filma, a žena koju Kat uspeva nekako spasiti od njega, Molly (Chen), postaće neko o kome ona vodi brigu. Priča dalje ide svojim tokom u smislu toga da će se razdvojeni ljubavnici pokušati spojiti, usput preživljavajući horde krvožednih, zaraženih zombija.

Štos je, međutim, u tome što ovi zombiji nisu ni spore, ni brze kreature bez mozga svedene na primarne nagone hranjenja u svrhu preživljavanja, već su više nalik na besne (u kliničkom smislu) zlice koje su sposobne za lukavstvo, potiskivanje svojih nagona na neko vreme u taktičke svrhe, te kreativni sadizam oličen u silovanjima, ubijanjima i kanibalizmu. Teza koju tu Jabbaz s pravom postavlja je to da nas zaraza ne čini monstrumima, već samo doprinosi tome da svoje monstruozne nagone čije je seme odavno posađeno (možda čak iskonsko za ljudsku vrstu) ispoljimo bez griže savesti i straha od odmazde sistema. Sistem je, pak, i sam „podivljao“ i srušio se, što čujemo i vidimo u dva ključna subverzivna momenta filma: kada lokalni „organ reda“ preti preko razglasa i kada jedan od predstavnika sile (vojne ili policijske) podivlja u direktnom televizijskom prenosu i napadne svog nadređenog, predsednika ili premijera.

Sve to je vrlo dobro i promišljeno koreografirano i režirano, uz trikove s ubrzavanjem i usporavanjem protoka vremena i obilato krvoliptanje koje je odrađeno po „starom sistemu“, praktičnim efektima umesto kompjuterskim, te ostale gadosti uz raskošnu upotrebu maske. Jabbaz će na par mesta znalački ubaciti omaže boljim delovima Yeon Sang-hoove „zombi“-trilogije, animiranom filmu Seoul Station i igranom Train to Busan, što nije nimalo slučajno, budući da se i sam prvotno bavio animacijom. Kanadsko-tajvanski reditelj čak odlazi tako daleko da uspeva da podvali i omaž samom sebi, tako što na televizijski ekran ubacuje svoj kratki animirani film Fiendish Funnies (2013). Kasting mladih i perspektivnih glumaca, uz par iskusnih i poznavaocima azijskih kinematografija prepoznatljivih, svakako mu ide na ruku, kao i orkestriranje tehničke ekipe iza kamere.

Sve bi, dakle, bilo divno i krasno da u priču ne ulaze dva faktora. Prvi od njih je nasleđen iz žanrovske odrednice filma kao krvavog horora o zombi-katastrofi, a to su određena dramaturška pravila da se moraju podizati ulozi i tenzije. Iako Jabbaz nije nužno „sprinter“ koji će iz najjačeg oružja zapucati na početku, ipak je „srednjeprugaš“ prisiljen da „trči maraton“, pa će se momentum svega, od napetosti, preko šoka do gadosti, istrošiti negde do dve trećine ili najkasnije tri četvrtine trajanja filma.

Drugi problem je takođe posledica prvog, jer onda kraj mora imati nekakvu jasnu poentu. Autor će usput poentirati „na malo“, u čemu će uspevati, ali neku širu, generalnu poentu na kraju ipak neće uspeti da napravi, barem ne dovoljno snažno i dovoljno jasno. Pritom, u vazduhu najviše ostaje da visi sam naslov filma koji se u ovom kontekstu čini generičkim za „uzdignuti horor“: mi možemo zamisliti da u korenu sve te monstruoznosti skrivene u nama stoji određena praznina, a u njenom korenu, pak, tuga, ali se ta tuga nijednom rečju u filmu ne spominje. Ipak, i pored toga The Sadness je jedan od zanimljivijih, hrabrijih i svakako krvavijih horora u poslednje vreme.

Dead & Beautiful

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: David Verbeek

uloge: Aviis Zhong, Gijs Blom, Philip Juan, Yen Tsao, Ana Marchenko

Različiti filmski monstrumi strah crpe iz različitih izvora. Vampir je, primera radi, uvek nešto strano i dekadentno, stoga krajnje nenarodno, i na »rasnoj« (odnosno nacionalnoj) i na klasnoj osnovi. Sisanje krvi i ubijanje ljudi na taj način je samo potvrda šta njima koji su iznad ljudskih zakona (dok se rulja ne skupi, to jest) prolazi i šta im je dozvoljeno. Poslovični »glogov kolac« za vampire bilo je njihovo »svetlucanje« u Twilightu, pa su stoga na neodređeno proterani na televiziju ili u sferu visko-metaforičnih art-filmova. Novi film holandskog reditelja s tajvanskom adresom Davida Verbeeka Dead & Beautiful može da preokrene trend i vrati dekadentne vampire na veliki ekran posle uspešne premijere na jubilarnom 50. izdanju Rotterdama u revijalnom programu Limelight.

Kad smo već kod dekadencije i nenarodnosti, i u našem prirodnom svetu postoje takvi entiteti, primera radi milijarderi. Njihova klasa je toliko malobrojna da ju je nemoguće podeliti između nacija, a u svakoj naciji su jednako strano telo, zbog čega su upućeni sami na sebe i obitavaju u »inceustouznim« krugovima. Sa druge strane, prolazi im još i više toga nego vampirima jer zapravo nisu čudovišni, pa mogu da unajme rulju da ih štiti od rulje. Međutim, kao i vampirima, životna rutina uživanja u privilegijama može da im dosadi.

Dead & Beautiful počinje sa sasvim običnim mladim milijarderima koji tvoje svoj kružok u Taipeiju. Lulu (Zhong) and Ana (Marchenko) se nalaze na aerodromu sa Alexom (Tsao) kako bi svi skupa dočekali Masona (Blom) koji se vraća sa studija u Americi. Njih četvoro odlazi u zakupljeni restoran da proslave povratak, ne sluteći da ih čeka još jedno iznenađenje: njihov nestali prijatelj Bin Ray (Juan) je skriven u torti i čeka znak – zdravicu da iskoči. Takve sitne zezalice su i inače deo njihove zajedničke rutine, pri svakom sastanku neko drugi bira aktivnost i zabavu kako bi svima razmrdao mrtvilo iznutra.

Jedna takva zabavna avantura, odlazak u goru u posetu šamanu, poslednjem preostalom iz plemena koje su još pet vekova ranije raselili holandski kolonisti, okreće se u nepredviđenom smeru. Nakon rituala i konzumacije tečnosti, naša petorka se budi sa osećanjem obamrlosti koja nije tek posledica alkohola i droge, kao i sa naglašenim vampirskim očnjacima. Kako zapravo nemaju pojma kako se ponašati u novonastaloj situaciji (od toga da li mogu preživeti sunce i da li se vide u ogledalu i na kameri, pa do praktičnih rešenja u smislu prehrane), rešavaju da se makar u prvo vreme izoluju i naprave bazu u zgradi u vlasništvu jednog od njih kojoj se sprema renovacija u bliskoj budućnosti.

Razlike u karakterima i aspiracijama uskoro počinju da prevladavaju. Neki su rođeni monstrumi. Drugi bi ispitivali nove granice mogućnosti. Treće zanimaju moralne implikacije. A neki svoj vampirski status vide kao još jedan korak bliže slavi. Spone prijateljstva se u takvim situacijama lako trgaju...

Dead & Beautiful je film čiji autor uglavnom uspešno izbegava jeftinu melodramu, uvodeći je tek pred kraj kada je apsolutno nužna, dok bira žanrovsku stazu psihološkog trilera kojeg pokreće svojevrstan socijalni eksperiment. Poznato je, naime, da je privilegija i obaveza, a ne samo pravo, pa bila ta privilegija bogatstvo, natprirodne moći ili obećani večni život. Već sa jednom dosta često nije lako izaći na kraj, sa više njih to postaje ekstremno komplikovano. Oslanjajući se na uglavnom ispražnjene (i stoga više nego samo lagano jezive) tajvanske lokacije, urbane i divlje, uhvaćene kamerom Jaspera Wolfa, Verbeek stvara jedinstvenu atmosferu, ali i kontrolisane, gotovo laboratorijske uslove za ispitivanje svoje ideje.

Dead & Beautiful bi komotno mogao osvojiti barem dve nagrade, kada bi se one delile. Jedna bi bila za briljantnu repliku o suštini budizma (da to nije pacifizam, nego osećaj odvojenosti, udaljenosti ili otuđenosti) koju Mason, koji je inače tajno studirao budizam umesto ekonomije, izgovori pre nego što započne kafansku tuču sa grupom »milionerske sirotinje« za susednim stolom. Druga bi bila za najkreativniju i najsmisleniju upotrebu krpenih maski u pandemijskoj godini: sve i da ne zaustavljaju virus, one vraški dobro skrivaju očnjake.

Doduše, obrat na koji Verbeek polaže sve karte za kraj filma može delovati providno iole treniranom gledaocu, ali je autor makar pošten pa je ostavio referencu kojom će se voditi već na samom početku. Sa druge strane, upravo taj obrat daje filmu preko potrebnu snagu u moralnom poentiranju. Na kraju, Dead & Beautiful se svakako svrstava u bolje filmove s početka ovogodišnje festivalske sezone i ulazi na spisak preporučene filmske literature za ovu godinu, a ni status klasika ne čini se daleko. Vampiri su nam se vratili. Nedostajali su nam.

Godspeed / Yi lun shun fen

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Tajvanski „art house“ žanrovski film doživljava renesansu u poslednje vreme i jedan od njenih simbola je i Mong-Hong Chung, direktor fotografije i reditelj koji stoji iza uspešnih festivalskih filmova poput Parking (2008), The Fourth Portrait (2010) i Soul (2013). Njegov najnoviji film Godspeed (2016), premijerno prikazan prošle godine u Torontu i koji je nakon dugačke svetske festivalske turneje konačno „dolijao“ u programu Kinoskop na Sarajevo Film Festivalu, teško je opisati žanrovski, tematski, stilski i bilo kako drugačije nego kao začudno filmsko delo u kojem se, ako vas pogodi, uživa bez ostatka.

Priča je prilično jednostavna: mafijaški potrčko koji ne zna baš za koga radi uleće u lagano raskantani taksi kod vozača koji je čudno pričljiv i srdačan, pa njih dvojica, što usled svojih odluka, što sticajem čudnih okolnosti uleću u nepredviđene situacije. Premisa je takođe i relativno standarda, prosto zaziva žanrovsku obradu kroz spoj filma ceste, gangsterskog trilera i crne komedije, ali ovde imamo i puno egzistencijalne drame u dijalozima između dvojice nesrećnika, kao i vrlo nepredvidljive obrate i krive tragove na koje nas Chung sve vreme navodi.

Pomislite na gangstere koji u maniru klasičnog Tarantina (koji je ovaj pak preuzeo iz azijske, pre svega hongkonške kinematografije) raspravljaju o udobnom sedenju, najlonu na kauču i opsesiji da se stvari što duže vremena očuvaju novima, nasuprot tome da ostare, razviju karakter i prirastu nam srcu. Pomislite na gangsterskog dogalvnika (Leon Dai) koji nije sposoban samo da kreativno muči svoje protivnike ili da istrpi nenormalnu količinu batina, već je velemajstor strateškog razmišljanja filozofski distanciran od nasilja u kojem ne uživa. Ili na taksistu (poznati hongkonški komičar Michael Hui), nesrećnog imigranta koji nije uspeo u životu i izgubio je svaku nadu da će mu se to ikada dogoditi, koji je istovremeno spreman slatkorečivo varati svog klijenta i oprostiti mu dug kada sranje zadesi obojicu i deliti iskrene životne mudrosti i upadati na sahranu ne bi li se ogrebao za hranu. Ili dilersku „mazgu“ (Na-Dou Lin, takođe komičar) koja svoj posao nesvesno obavlja slušajući bizarna šefova naređenja preko telefona i pridržavajući ih se strogo uz dozu snalažljivosti.

Istini za volju, ritam je pomalo čudan, reklo bi se čak nehajno usporen do krajnjih granica, a sled događaja je meandrirajući i deluje skoro slučajno, iako se iza toga nesumnjivo skriva namera, što se najbolje vidi kod prvog skretanja od gangsteraja ka filmu ceste i zameni onoga kojeg percipiramo kao glavnog lika. To ne samo da ne smeta, nego ima i svojih čari, naročito sa glumcima koji igraju kontra svojih uobičajenih tipova i to čine odlično se zabavljajući. Svaku pohvalu zaslužuje i često fascinantno lepa, meditativna fotografija koju potpisuje sam Chung pod svojim standardnim pseudonimom Nagao Nakashima, kao i „soundtrack“ koji spaja tradicije azijske i zapadnjačke filmske muzike.

Sad, koliko god film „skakao“ sa skokovima u tempu, izbrusima akcije i nasilja i generalno neočekivanim stvarima, toliko je ponekad teško „spustiti se“ u one trenutke kada se prazni hod pretvara ili u crnu komediju ili u egzistencijalnu dramu. U tim među-momentima, Godspeed je pomalo naporan film koji treba i valja izdržati jer je nagrada koju nam pruža dovoljno velika. Iako se veći deo filma odvija po auto-cestama i magistralama, pomislite na vožnju kroz prirodu: truckavo, lepo, uzbudljivo. Sretan put!

Mr. Long / Ryu san

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

scenario i režija: SABU (alias Hiroyuki Tanaka)

uloge: Chen Chang, Yi Ti Yao, Bai Run-yin, Sho Aoyagi

Šta možemo očekivati kada film počinje gangsterskim preseransom o nekom blesavom kolegi koji često upada u sranja ili ih sam pravi, pa večito kasni? Očekujemo da vidimo tog kolegu, i zaista ga i vidimo, na oštrom kraju noža koji drži profesionalni ubica. Sledi krvavi balet u kojem od noža ginu i kolege-gangsteri. Nije prošlo ni pet minuta filma, a na ekranu već imamo više krvi nego u ostalim berlinskim takmičarskim naslovima zajedno. Kamo dalje?

Zapravo, očekujemo klasičan azijski akcioni triler sa manje ili više priče u kojoj naš junak mora potamaniti masu neprijatelja svojim sečivom ili nečim improviziranim i složiti ih na kamaru u baletski koreografiranim scenama od kojih je svaka sve nagužvanija, sve stiliziranija i sve luđa. Kada naš “hitman” (Chang) dobije sledeću misiju u Japanu (film inače počinje na Taiwanu), čini se da će radnja krenuti upravo tim tokom. Međutim, kad se misija izjalovi, a naš junak biva ostavljen da umre u jarku, pa nekako dobaulja do naselja u kojem nesrećnici i narkomani žive u barakama, pa se još veže za simpatičnog klinca (Bai Run-Yin), igrom slučaja svog zemljaka, i počne brinuti o njegovoj majci-narkomanki (Yi Ti Yao), film odlazi u potpuno drugom smeru.

Logično bi bilo pretpostaviti, koliko iz postavke, toliko i iz stila ili generalnog ugođaja, da će se Mr. Long okrenuti prema kursu koji Refn postavio sa svojim filmom Drive. Ima i tu nečega, poput motiva prošlosti koja sustiže i novoizgrađene lojalnosti prema ljudima koji su žrtve sveta u kojima se naš naslovni heroj kretao. Međutim, pripremite se na potpuno drugačije iskustvo, čudnije, sa oštrijim razlikama između pasaža, flashback momentima, čak i potpuno atipičnog, diskretno plasiranog humora.

Ono čime će Mr. Long šokirati, možda čak i odbiti puliku je promena generalnog ritma i tona od nasilnog i napetog ka umirenom, okrenutom deskripciji i introspekciji, kojom njegov autor SABU omogućava jednu od najimpozantnijih vožnji kroz žanrove. Akcija i triler ustupaju mesto inteligentno izgrađenoj romantičnoj i socijalnoj drami. Štos je u tome što je taj prelaz apsolutno logičan i dramaturški opravdan intervencijama koje se mogu činiti lagano čudnima, ali su zapanjujuće logične. Recimo, od ubice noževima samo su dva koraka do izuzetno veštog kuvara čiji štand postaje hit. A posebno zanimljiv detalj je što Long ne govori jezik sredine, odnosno japanski, pa mu dečak i njegova majka povremeno služe kao kanali komunikacije. Naravno, može se postaviti smisleno pitanje zašto se sredina toliko angažira oko stranca koji ne govori njihovim jezikom, ali ako se negde može odgovoriti kontra-pitanjem “zašto ne?”, onda je to ovde slučaj. Uostalom, solidarnost i kako god.

 Istini za volju, imao je SABU i čudnije intervencije (počev od svog imena) i čudnije filmove. Ovaj japanski izvorno glumac pravog imena Hiroyuki Tanaka koji se bacio na režiju je svakako jedna od neobičnijih figura u kinematografiji svoje zemlje kao neko ko često briše granice među žanrovima i još češće čisti žanr spaja sa arthouse i festivalskim filmom. Možda filmovi nisu nužno bili čudniji, samo jednostavno nisu “radili” jednako temeljno kao što to Mr. Long radi, tako da sa projekcije izađete zadovoljni, a gladni, pa potražite brzu hranu koja liči na onu što dolazi sa junakovog štanda. Preporuka se podrazumeva, i za film, a i za tajvansku kuhinju.

The Assassin / Nie Yinniang

2015.

režija: Hou Hsiao-Hsien

scenario: Hou Hsiao-Hsien, Cheng Ah, Chu T'ien-wen, Hsieh Hai-Meng (prema kratkoj priči Xing Peija)

uloge: Qi Shu, Chen Chang, Yun Zhou, Ni Dahong, Zhen Yu Lei, Sheu Feng-yi, Ethan Juan, Satoshi Tsumabuki

The Assassin, povratnički film prominentnog tajvanskog autora Hou Hsiao-Hsiena, imao je premijeru na prošlogodišnjem Cannesu i dočekan je sa apsolutnim oduševljenjem kritike, a ispraćen sa nagradom za režiju. Oduševljenje se nije smanjivalo, pa se The Assassin našao na brojnim godišnjim top-listama uglednih časopisa. Svetska kritika je unisono hvalila njegovu originalnost, meditativnost, hrabrost i doslednost u redefiniciji žanra (u pitanju je film snimljen po “wuxia”, borilačkoj priči) i požurila da mu zalepi etikeru “čistog filma”, što je samo po sebi problematičan, snobovski termin.

Ako ste iz opisa i žanrovske odrednice kostimiranog borilačkog filma očekivali živu radnju i koreografirane borbe jednu za drugom, na potpuno ste krivom mestu. Istina, koreografiranih borbi, odnosno akcionih scena će biti tu i tamo, retko, kratko i ne baš potpuno motivirano. Ostatak vremena ćemo gledati dramu, intrige, spletke, moralne dileme i meditacije o prirodi. Radnje ima, ali je usporena i razlomljena na toliko pod-zapleta da je zapravo nepratljiva, naročito u paru sa retkim i izuzetno kriptičnim dijalozima.

Naravno, ima The Assassin svojih momenata inspiracije, kubrickovske precznosti i bressonovske jednostavnosti, naročito na početku obojenom u crno-belo u kojem se upoznajemo sa našom junakinjom Nie Yinniang (Qi Shu) i njenim položajem atentatora korumpiranih velikaša za račun princeze-sveštenice (Sheu Feng-yi), ali i sa njenim ljudskim karakterom koji joj stoji na putu da svoju smrtonosnu veštinu upotrebi kad god se to od nje zahteva. Zato je njena gospodarica šalje na zadatak u rodni grad da ubije svog rođaka i nekadašnjeg verenika Tian Ji'ana (Chen Chang), a sada zapovednika odmetnutog vojnog grada na granici. I eto moralne dileme za nju.

Međutim, kada pomislimo da priča vodi u određenom pravcu, Hou usporava do nepodnošljivosti i meandrira, uvodeći previše likova i površinski slikajući strukturu odnosa mešu njima. Gledaocima, pogotovo ne-Kinezima biće izuzetno teško da isprate tu džunglu socijalnih odnosa, pa i da upamte ko je ko. Razlikujemo muškarce i žene (muškarci nose brade, a žene elaborirane frizure), stare i mlade, građane i seljake (po odeći), ali to je otprilike to. Pojma nemamo ko su likovi i zašto čine to što čine.

U tom meandriranju, Hou će vagati o moralnoj dilemi, slikati upadljivu lepotu kineskih planina i sve začinjavati muzikom. On je nesumnjivo majstor zanata i to pokazuje, čak vrlo nenametljivo, ali apsolutno samouvereno. The Assassin izgleda, povremeno i zvuči predivno. Svaka scena je namerno postavljena baš tako, svaki kadar ima neku poeziju u sebi, ali problem je što Hou ubija svaku priču, svaki zaplet, pa samim tim i želju za gledanje svima koji nisu zagriženi filmofili koji se furaju na “čiste forme”. Jednostavno, beži nam.

Neće nam pomoći ni uvodne kartice koji nam daju “setting” opadanja moći dinastije Tang (IX vek) i vojnih pobuna u autonomnim pograničnim gradovima koje se spremaju. Neće nam pomoći ni wikipedijsko poznavanje kineske istorije i njenih dinastija. Neće nam pomoći ni sama priča koja datira baš iz tog vremena. Hou nam jednostavno ne da radnju. Neki će reći da standardna radnja nije ni potrebna, te da je The Assassin film stanja kojem se moramo prepustiti, pa ga tek onda možda osetimo. Međutim, osim što je rifidan, film je i frigidan: naprosto ne možemo da uronimo u njega, saživimo se sa likovima, čak ni da osetimo išta prema njima.

Iako ne sumnjam u Houovo majstorstvo i čvrstu nameru koja stoji iza filma, moram reći da se nisam osećao prijatno gledajući ga. Obuzimala me je konfuzija toliko da sam se pitao čemu je i zašto ovakav film snimljen. Nije tu reč o redefiniciji “wuxia” žanra, Wong Kar Wai je to radio još sa Ashes of Time (1994) i jednako tako napravio zbunjujući, usporeni “čisti film”. Kažu iskusniji od mene da je na drugo gledanje bolji nego na prvo. Problem je samo u tome što nemam ni najmanju želju da gledanje ponovim.