The Sadness / Ku bei

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Scenario i režija: Rob Jabbaz

uloge: Berant Zhu, Regina Lei, Chen Ying-Ru, Wang Tzu-Chiang, Lan Wei-Hua, Ralf Chiu, Chou Chi-Min, Emerson Tsai

Jeste li, dragi čitaoci, primetili sličnosti između dramaturgija filmova katastrofe i zombi-horora? I u jednima, i u drugima, ulog je preživljavanje, najčešće goli život, a prosede se najčešće svodi na gomilanje opasnosti, pa dolazila ona od zombija, vanzemaljaca ili podivljale prirode. I jedan i drugi žanr se takođe mogu iskoristiti za povlačenje društveno-kritičkih paralela. U slučaju horor-filma The Sadness, dugometražnog prvenca kanadskog filmskog autora s tajvanskom adresom Roba Jabbaza, ova teza je dodatno pojačana nečim sa čime se svi možemo povezati preko svog nedavnog iskustva s pandemijom i reakcijama na nju.

Film počinje s mladim zaljubljeni parom, Jimom (Zhu) i Kat (Lei), koji se budi u svom malom tajpejskom stanu i sprema da započne novi radni dan. Odnos između njih dvoje je stabilan, iako ne nužno idealan, vidi se da su različitim životnim stadijima (ona radi, on „juri“ tezge), što implicira rasporede koji se ne mogu uvek uskladiti i otkriva određenu dozu sebičnosti i kod jednog i kod drugog, a što će sve biti izglađeno određenim dnevnim rutinama koje treba ispoštovati.

Da situacija nije baš normalna, podsećaju nas vesti s video-klipova u kojima se raspravlja o Alvin-virusu koji je, navodno, kombinacija gripa i besnila, koji „divlja“ već neko vreme, ali do sada nije uzeo nijednu smrtnu žrtvu, o kojem doktori, naravno, savetuju maksimalni oprez, a građani, recimo njihov komšija (Chiu) se toga uglavnom ne drže, te prizor koji Jim vidi s terase: staricu (Chou) koja stoji na svojoj mansardi u krvavoj haljini. Dalju potvrdu opasne situacije par će dobiti u toku vožnje na njen posao, svedočeći divljanju zaraženih pojedinaca na ulicama.

Bliski susret s pandemijom njemu će se dogoditi u fast-food zalogajnici na putu kući, gde će pomenuta starica napasti i zaraziti ostale, da bi se košmar nastavio i kod kuće, odakle on jedva uspeva da pobegne skuterom. Ona će se, pak, s pandemijom susresti na povratku kući u metrou, prethodno se jedva othrvavši nasrtajima neimenovanog starijeg, tada još nezaraženog, biznismena (Wang). Biznismen će, jednom kada se zarazi, postati centralni negativac filma, a žena koju Kat uspeva nekako spasiti od njega, Molly (Chen), postaće neko o kome ona vodi brigu. Priča dalje ide svojim tokom u smislu toga da će se razdvojeni ljubavnici pokušati spojiti, usput preživljavajući horde krvožednih, zaraženih zombija.

Štos je, međutim, u tome što ovi zombiji nisu ni spore, ni brze kreature bez mozga svedene na primarne nagone hranjenja u svrhu preživljavanja, već su više nalik na besne (u kliničkom smislu) zlice koje su sposobne za lukavstvo, potiskivanje svojih nagona na neko vreme u taktičke svrhe, te kreativni sadizam oličen u silovanjima, ubijanjima i kanibalizmu. Teza koju tu Jabbaz s pravom postavlja je to da nas zaraza ne čini monstrumima, već samo doprinosi tome da svoje monstruozne nagone čije je seme odavno posađeno (možda čak iskonsko za ljudsku vrstu) ispoljimo bez griže savesti i straha od odmazde sistema. Sistem je, pak, i sam „podivljao“ i srušio se, što čujemo i vidimo u dva ključna subverzivna momenta filma: kada lokalni „organ reda“ preti preko razglasa i kada jedan od predstavnika sile (vojne ili policijske) podivlja u direktnom televizijskom prenosu i napadne svog nadređenog, predsednika ili premijera.

Sve to je vrlo dobro i promišljeno koreografirano i režirano, uz trikove s ubrzavanjem i usporavanjem protoka vremena i obilato krvoliptanje koje je odrađeno po „starom sistemu“, praktičnim efektima umesto kompjuterskim, te ostale gadosti uz raskošnu upotrebu maske. Jabbaz će na par mesta znalački ubaciti omaže boljim delovima Yeon Sang-hoove „zombi“-trilogije, animiranom filmu Seoul Station i igranom Train to Busan, što nije nimalo slučajno, budući da se i sam prvotno bavio animacijom. Kanadsko-tajvanski reditelj čak odlazi tako daleko da uspeva da podvali i omaž samom sebi, tako što na televizijski ekran ubacuje svoj kratki animirani film Fiendish Funnies (2013). Kasting mladih i perspektivnih glumaca, uz par iskusnih i poznavaocima azijskih kinematografija prepoznatljivih, svakako mu ide na ruku, kao i orkestriranje tehničke ekipe iza kamere.

Sve bi, dakle, bilo divno i krasno da u priču ne ulaze dva faktora. Prvi od njih je nasleđen iz žanrovske odrednice filma kao krvavog horora o zombi-katastrofi, a to su određena dramaturška pravila da se moraju podizati ulozi i tenzije. Iako Jabbaz nije nužno „sprinter“ koji će iz najjačeg oružja zapucati na početku, ipak je „srednjeprugaš“ prisiljen da „trči maraton“, pa će se momentum svega, od napetosti, preko šoka do gadosti, istrošiti negde do dve trećine ili najkasnije tri četvrtine trajanja filma.

Drugi problem je takođe posledica prvog, jer onda kraj mora imati nekakvu jasnu poentu. Autor će usput poentirati „na malo“, u čemu će uspevati, ali neku širu, generalnu poentu na kraju ipak neće uspeti da napravi, barem ne dovoljno snažno i dovoljno jasno. Pritom, u vazduhu najviše ostaje da visi sam naslov filma koji se u ovom kontekstu čini generičkim za „uzdignuti horor“: mi možemo zamisliti da u korenu sve te monstruoznosti skrivene u nama stoji određena praznina, a u njenom korenu, pak, tuga, ali se ta tuga nijednom rečju u filmu ne spominje. Ipak, i pored toga The Sadness je jedan od zanimljivijih, hrabrijih i svakako krvavijih horora u poslednje vreme.

Viral

2016.

režija: Henry Joost, Ariel Schulman

scenario: Barbara Marshall, Christopher Landon

uloge: Sofia Black-D’Elia, Analeigh Tipton, Travis Tope, Michael Kelly, Colson Baker

Crvni grip napada svet i stiže u ušuškanu kalifornijsku suburbanu zajednicu. Jajašca ulaze u organizam dodirom na kožu ili inhalacijom, formiraju se u crve-parazite koji prvo iscrpljuju, pa onda preuzimaju žrtvu koja postaje besvesna mašina za ubijanje tipa zombi. Nakon nekoliko zabeleženih slučajeva, vojska proglašava naselje za karantin sa strogim pravilima ponašanja. Dve srednjoškolke odvojene od oca i majke, buntovnički nastrojena Stacey (Tipton) koja fura imidž zločeste devojke i introvertnija, naivnija Emma (Black-D’Elia) moraju da se izbore sa iskušenjima da zajebu sve i zabavljaju se do kraja sveta, onda sa opasnostima virusa koji ubija njihove komšije, a na kraju i da odluče između lojalnosti jedna drugoj i imperativa preživljavanja.

Viral je novi film rediteljskog dvojca Henry Joost – Ariel Schulman koji je široj publici poznat po pritupastom kino-hitiću Nerve koji je video relativno široku distribuciju u režiji kuće Lionsgate. Za razliku od bedaste plašilice za naivne Nerve, Viral ne samo da je u bioskope izbačen žurno i kratko pre DVD i VOD distribucije (argument da je to ipak respektabilno tržište kvantitativno i kvalitativno na nivou bioskopskog me nije sasvim ubedio), nego je zapravo zanimljiv komad filma koji ima nešto za reći, pa makar to bila puka varijacija na temu opšteprihvaćenih klišea tinejdžerskih i filmova o zarazi.

Prvo i osnovno, za američki horor, Viral je revolucionaran u tretmanu porodice kao nečeg nebitnog umesto kao osnovne ćelije društva i stožera opstanka u krizi. U prilog tome govori da majku niti ne vidimo kroz ceo film jer odlaže povratak sa poslovnog puta, otac (Kelly) konačno odlazi da je pokupi sa aerodroma iako i sam daje nagoveštaje da im je brak u krizi i praktički nestaje iz filma kao relevantan faktor, a (SPOILER!) Emma može preživeti jedino ako ubije obolelu Stacey ili je makar prestane po svaku cenu spasavati i šlepati sa sobom. To što Stacey okleva da napadne sestru nije nikakva rehabilitacija porodičnih vrednosti, već elementarna mera balansa. (KRAJ SPOILERA!)

Druga stvar je balans i u inače osetljivim tinejdžerskim pitanjima, odnosno njihovom tretmanu. Logično, lakomislenija Stacey će naći odgovarajuće blesavog dečka (Colson Baker poznatiji pod umetničkim imenom Machine Gun Kelly), dapače neodgovornu budaletinu koja hoda na štakama, ne zna sročiti suvislu rečenicu i sve vreme se zajebava. Emma će se, pak, zagledati u pristojnog dečka iz komšiluka, Evana (Tope). Likovi, međutim, nisu karikature svojih osobina: čini se da je Stacey jasno da je retard samo privremeno rešenje za nerviranje okoline, retardu je jasno da će njegova budalasta slava kratko trajati, pa uživa dok može, Emma je možda dobra, ali nije mutava, a njen pristojni Evan nije nikakav super-junak, već jednostavno pristojno ljudsko biće koje postupa po svojoj savesti.

Takođe, tretman virusne infekcije koja može uništiti čovečanstvo vešto balansira između makro i mikro-nivoa. Globalna panika nije prenaglašena kao u većini filmova sa tom tematikom, ali je vidimo u vestima (imamo čak i umontiran klip Obame koji govori o mini-epidemiji ebole 2014. godine u Americi), u procedurama poput vojske koja patrolira i obaveštenjima, a pri kraju filma možemo videti i posledice takvog postupanja. Centar našeg zbivanja su sestre i njihova međusobna dinamika, te njihova zajednička dinamika sa okruženjem. Jasne su nam njihove emocije i strahovi, kao što nam je jasno da su njih dve same u tome, same svaka za sebe i same u kući, uslovno rečeno. Takođe, film odlazi još dalje, pa nam eksplicitno prikazuje napade bolesti, odnosno crva, dakle upoznati smo sa pojedinostima o njemu, što filmu dodaje “body horror” dimenziju.

Naravno, film će svojim tokom upasti u sijaset opštih mesta i nelogičnosti, ali i to je rizik koji se mora pretrpeti. Valjalo bi naglasiti da je Viral osim prilično jedinstvene “no bullshit” perspektive na svakom polju solidno urađen film, od glume uglavnom mladih i ne baš afirmiranih glumaca, preko kamere koja pomoću palete letnjih boja stvara dojmljivu atmosferu, pa sve do efekata maske i šminke u onim eksplicitnijim scenama. Iako nije spektakularan, Viral ipak zaslužuje preporuku.

The Girl with All the Gifts

2016.

režija: Colm McCarthy

scenario: Mike Carey (prema istoimenom vlastitom romanu)

uloge: Sennia Nanua, Gemma Arterton, Glenn Close, Paddy Considine, Fisayo Akinade, Anthony Welsh, Anamaria Marinca

Verovatno je odluka festivala u Locarnu poznatog po vrlo artsy ukusu da ovogodišnji film otvaranja bude u potpunom neskladu sa reputacijom festivala bila šokantna za mnoge. The Girl with All the Gifts je žanrovski film, zapravo klasična “young adult” konfekcija u formi distopije sa dodatkom zombi-virusa (pardon, gljivične infekcije) kakvu u suštini dobijamo na repertoaru nekoliko puta godišnje.

U pitanju je, dakle, težak derivat vrlo poznatih stvari. The Girl with All the Gifts izgleda kao spoj dva bez sumnje značajna britanska postapokaliptična filma koja su me u svoje vreme ostavila potpuno ravnodušnim ili čak blago iziritirala. Jedan od njih je Boyleov 28 Days Later kojem se mora priznati kinetičnost i svežina ideje o brzim, agilnim i agresivnim zombijima, ali koji van toga nudi vrlo malo toga smislenog, a naročito komentara. Drugi je Children of Men Alfonsa Cuarrona kojeg je kritika dočekala sa ovacijama, vizuelno izuzetno atraktivan portret evropske postapokalipse, ali u suštini pretenciozan film koji skoro ničim ne potkrepljuje stav da govori o nečemu izuzetno novom, mudrom i važnom.

  The Girl with All the Gifts uzima od oba filma ponešto, i vizuelno i na planu priče, pa i njihovu ispražnjenu suštinu provučenu kroz literarnu obradu, pa tek onda i kroz filmsku. To što je scenario napisao sam romanopisac koji pre toga nije ostavio značajniji trag u svetu filma znači da se trudio da zadrži manje-više sve što je gurnuo i u roman. A ni izbor veterana televizijskog zanata Colma McCarthyja kome je ovo tek drugi bioskopski film ne uliva puno poverenja s dobrim razlogom. The Girl with All the Gifts deluje naprosto odrađeno, sa svim poštapalicama na za to predviđenim mestima i apsolutno očekivanom vizuelizacijom oslonjenom na toliko puta viđene postupke u drugim filmovima, te nimalo nadahnuto.

Naslovna junakinja je Melanie (Nanua), desetogodišnja devojčica koja odrasta u ćeliji u nekakvom vojnom postrojenju. Svakog jutra ona prolazi kroz isti ritual buđenja, sedanja u invalidska kolica, vezivanja glave i udova, te odlaska u školu. Jedinu nežnost oseća prema svojoj učiteljici Helen Justineau (Arterton), intelektualno je stimulira doktorica Caldwell iz istog postrojenja (Close) koja joj daje zagonetke poput “Schrodingerove mačke”, dok je strah i trepet narednik Parks (Considine).

E, da, Melanie je, kao i njeni vršnjaci pogrdno nazvani “abortusi” uz to i krvožedni zombi željan ljudskog ili bilo kakvog svežeg mesa. Možda je ona karika koja nedostaje za vakcinu koja bi spasila čovečanstvo, a možda su svi ti klinci (saznaćemo poreklo njihove vrste i zašto nisu potpuno odljuđeni kao drugi zaraženi, a objašnjenje je glupavo na nivou Bladea) samo novi korak u evoluciji. Bilo kako bilo, jednom kad Melanie uspe da pobegne iz postrojenja pod napadom, ona nastavlja put sa Učiteljicom, Ludom Naučnicom i Vojničinom i još par Vojničića...

Likovi troje profiliranih odraslih ljudi u njenom životu su “trope” i tu nema zbora. Njihovom razradom se niko nije pozabavio, a glumcima je ostavljeno da se snađu. Gemma Arterton igra na empatičnu crtu koju je i ranije znala pogoditi, no ne uspeva da time produbi lik. Paddy Considine je solidan kao vojnik, zapravo običan čovek u neobičnim okolnostima kojem su mehanizmi odbrane simulacija autoriteta i pokušaj humora. Glenn Close je predivno teatralna kao uvek kada je uloga pogodi, ali problem sa njenim i ostalim likovima je pokušaj da ih se ubaci u realistični kontekst i sivu zonu između dobra i zla, a takvi jednostavni tipovi su efikasniji ako su karikaturalni. Uz to, film nemilice troši svoje epizodiste svodeći ih na scenu-dve, a osim relativno prepoznatljivih britanskih glumaca, žrtva je i Anamaria Marinca koju smo gledali po rumunskim festivalskim filmovima, a koja se sada bori na sve načine da ostvari internacionalnu karijeru.

No, lako za ostale likove, ali šta ćemo sa Melanie? Da, elementarno nam je simpatična sa dečijom naivnošću, pronicljivošću i znatiželjom, kao što možemo prepoznati hrabrost i lidersko držanje. Ali, koji je njen stav o svetu? Ko je i šta je ona zapravo, čovek, zombi ili neka nova evolucijska forma i kome je i zašto verna? Pitanja njenog identiteta jesu verovatno centralna za film i verovatno su jedini njegov kontekst, ali ona svejedno ostaje nedorečena.

Tako bledunjav i mlak, The Girl with All the Gifts ima, potpuno logično i očekivano, još jedan svoj greh. Film nema stav, čak ni natruhe istog, a poveznice sa stvarnim svetom možemo slobodno učitavati po sistemu “anything goes”. Džabe onda simbolika u ranoj fazi filma sa grčkom mitologijom (Pandorina kutija) i pomenutim misaonim eksperimentom. Džabe i dihotomija između prirođenog i naučenog oko čega se sukobljavaju naučnica i učiteljica. Naslov je dovoljan putokaz, možda čak i spoiler. U ovoj konfekciji jednostavno nema dubine i još gore je kada se predstavlja da je ima.

Summer Camp

2015.

režija: Albero Marini

scenario: Alberto Marini, Danielle Schleif

uloge: Diego Boneta, Jocelin Donahue, Maiara Walsh, Andres Velencoso

Priznajem, pristrasan sam kada se radi o žanrovskim filmovima koji dolaze iz manjih kinematografija. Iako su takvi filmovi često komad dreka pogodan možda za jedno gledanje sa pola mozga, njihova uloga je ključna u razvoju filmske industrije. Iako ne mora svaka zemlja imati filmsku industriju, opet je nekako bolje da je ima, a kvantitet će valjda izroditi kvalitet. Međutim, kada se radi o relativno velikoj kinematografiji gde žanr nije retkost, kao što je to slučaj sa španskom, kriteriji ipak postaju malo drugačiji...

Zašto ipak trošim reči na generičko sranjce pod imenom Summer Camp? Razloga je nekoliko. Prvo, relevantiji od mene, poput horor-festivala i noćnih programa regularnih filmskih festivala su mu poklonili dovoljno pažnje i uvrstili ga u svoje programe. Drugo, ekipa koja stoji iza njega, pre svega producent, ko-scenarista i reditelj, po prvi put u potonjoj ulozi kada se radi o dugometražnim filmovima, dovoljan su razlog da se baci pogled. Mega-uspešni serijal [Rec] i prominentni španski horori Sleep Tight i The Last Days dovoljne su reference. Treće i lično, za horore sam nešto poput serijskog konzumenta, pa sam razvio toleranciju da ne popizdim ni na teška sranja, a Summer Camp nije čak ni to, više je pero-lako sranjce koje čak i ima svoje zabavne trenutke.

U pitanju je film koji već na osnovu naslova možemo svrstati u kategoriju “šumskog slashera”. Očekujemo, dakle, kamp, pohotne savetnike, gomilu nevine dečice i “redneck” ludake u narečenoj šumi. I film zaista tako i počinje: sa vežbama poverenja između savetnika gde su jednom vezane oči, a drugi ga navodi po trim-stazi. Oni su dva momka, Antonio (Velencoso) i Will (Boneta) i dve cure, Christy (Donahue) i Michelle (Walsh) i svi četvoro odgovaraju nekom tipu. Prvi “twist”, kamp nije u Americi, nego na napuštenoj (zapuštenoj?) farmi u Španiji. Antonio je, naravno, domaćin, a ostali troje su Amerikanci. Will je odrastao na farmi i studirao je veterinu, ali se svejedno čudi slučaju besnila kod psa, jer taj tip još nije video. Christy je “scream queen”, ženska koja u kamp dolazi u štiklama, a Michelle njena sušta suprotnost, na prvi pogled neprivlačna cura koja će postati privlačna čim, recimo, raspusti kosu iz konjskog repa i nabaci malo šminke. E, da, i jedan od frajera (zaboravih koji već) je prošlog leta zajebao situaciju jer se spetljao sa obe cure, pa su Christy i Michelle nove i treba ih uvoditi u posao.

Drugi twist je to da agresivne seljačine, iako sasvim dovoljno jezive i neočekivane na tom mestu (u bilo kojoj logici osim u u hororu), nisu ama baš sveprisutna pretnja. Treći je to da se deca (još uvek) ne pojavljuju, što “setting” čini komornijim. Međutim, ako ste očekivali nešto iz kategorije “lean and mean”, sa više atmosfere i jeze, a manje jurnjave, tipično loše glume i simulacije klanja, niste baš na pravom mestu. Summer Camp je “jeb’o lud zbunjenog” jurnjava bez puno interne logike (reći da je film pun logičkih propusta bi bio “understatement”), zasnovan na polu-amaterskoj glumi i sa okidačem u vidu generičkog štosa misteriozne bolesti.

Misteriozna bolest, nazovimo je zombie-besnilo nije ništa novo, hvala na pitanju, i u ovom ili onom obliku je sveprisutna na filmu i na televiziji, od Boyleovih 28 Days nadalje, a na njoj se temelji i Marinijeva najjača referenca, [Rec] trilogija. Problem sa njom u Summer Camp je što ostaje nerazrađena i njeno objašnjenje je pritupasto, a jurnjava gore-dole po vili, pomoćnim zgradama i šumi je dosta lenj način da se gledaocima šibne prašina u oči. Slamku spasa možemo naći u jednoj drugoj fori (da ne spoilam), ali i to nam bez odgovarajućeg objašnjenja deluje pomalo slučajno.

No uprkos tome ili možda čak baš zbog toga, Summer Camp je komad relativno zabavnog trasha koji se može, ali ne mora gledati, a primeren je i za serijske gutače horora, a dovoljno soft i posredan za one kojima ovaj žanr nije među omiljenima. Topla preporuka, pribavite neko osvežavajuće piće da polako pijuckate i pripremite se za nešto smeha. Još ako imate duhovito društvo raspoloženo za sprdnju, zabava je zagarantovana.

Maggie

2015.

režija: Henry Hobson

scenario: John Scott 3

uloge: Arnold Schwarzenegger, Abigail Breslin, Joely Richardson

Komadić trivije: pre nego što je Arnold Schwarzenegger postao Terminator, Commando ili čak Conan The Barberian, što će reći pre nego što je počeo da prebija, razbija i raznosi po Hollywoodu, ovaj austrijski bodybuilder je imao dve uloge u autorskim filmovima. Istini za volju, kod Roberta Altmana u The Long Goodbye nije imao niti jednu repliku, samo je stajao i skidao se. Ali je zato u filmu Stay Hungry Boba Rafelsona svirao violinu i ispaljivao mudre izjave u ulozi austrijskog bodybuildera koji nije baš tipična hrpa mišića bez mozga. U tom smislu ispostavljanje njegovog poslednjeg filma Maggie kao nečega gde ovaj akcijski glumac igra defeinitivno protiv svog tipa uloge deluje malo preterano i malo “fake”.

Maggie se po tom osnovu poredi sa Cop Landom (1997), a Schwarzeneggerova uloga sa Staloneovom u potonjem. Istina, obe uloge idu kontra tipa narečenih glumaca, ali Schwarzenegger i Stalone su sami birali svoje uloge i svoje tipove, ne bez veze i ne bez razloga. Međutim, sustigle su ih godine, a i svet je u međuvremenu dobio nove akcione heroje, možda slično stare kao njih dvojica, ali zato uglađenije. Stalone kao profesionalni glumac sa autorskim ambicijama je još davno u svojstvu producenta stao iza Cop Land, ali to je bio izuzetak. Zbog toga se dao u produkciju, pisanje i režiju pristojnih, ali uglavnom konfekcijskih akcija i trilera u kojima često i ne igra. Schwarzenegger je otisnuo u političke vode, pokušao “comeback” kroz akcione uloge u solidnim, ali često neshvaćenim filmovima, a Maggie mu je nova ekstravaganca, pokušaj da krene putem kojim se ređe ide, šta već. I u Maggie je on dobar i zapravo je taj komad “against the type” trivije jedini ubedljivi razlog da ipak pogledamo film. Arnie je dobar, film baš i ne.

U čemu je štos sa celom tom ujdurmom? Schwarzenegger igra Wadea, jednostavnog farmera u izraubanom pick-upu koji se brine za svoju terminalno bolesnu kćerku Maggie (Breslin). Ali, hej, pored toga što je, hm, ljudska priča, Maggie je i zombi-film. Zombi-drama o bolesti, smrti, gubitku i čemu sve ne, bolje rečeno. Što znači da ćemo imati prilike da Arnieja u makar dve scene vidimo kao onog starog, kako zombije davi motkom i kako ih cepa sekirom.

Glavna fora je, međutim, u tome što je ceo taj “zombie-trope” u velikoj meri izrabljen i potrošen. Imali smo utišane drame o životu sa virusom, romantične komedije, akcione filmove sa brzim zombijima, globalne trilere o zarazi koja ljude pretvara u zombije, zapravo skoro sve varijacije na temu. U tom smislu, utišana “mood piece” drama Maggie ne donosi puno novoga što nismo, recimo, videli u no-budget dragulju The Battery. Tamni filteri, prerijski pejzaž, farmerski milje, lokalni policajci i doktori, kao ni kućna drama u koju su uključeni umiruća Maggie, Wade i njegova druga žena Caroline (Richardson) ipak ne donose nikakvu veliku, revolucionarnu promenu u “zombie” žanr.

Glumci su u redu. Arnold Schwarzenegger pokazuje da je sposoban da odigra oca-zaštitnika (jesmo li sumnjali?), ali da pritom ne ispali pun šaržer metaka u neprijatelja. Iako je vizuelni “hint” sa bradom i jednostavnom odećom preočit, nekako ga kupujemo kao farmera čelične volje. Abigail Breslin je skoro celi svoj život u glumi i od zapaženih dečijih uloga (nominacija za Oscara za Little Miss Sunshine) izrasla u indie-glumicu sa kojom se ima računati i Maggie je možda njena ulaznica u “veliku ligu”, jer uloga zahteva kompleksnost koju ona isporučuje. Joely Richardson je isto veoma dobra kao Caroline.

Problem sa Maggie je druge prirode: film je dosadan. Ima nekoliko potresnih dijaloga i replika, ali ih je malo i udaljene su. Ostatak filma je uglavnom prazan hod i ponavljanje jednih te istih šablona ispostavljenih već na početku. Na stranu i nelogično objašnjenje za poreklo virusa i, čini se, nedovoljno prisustvo organa vlasti ili odsustvo apokalipse (logika stvari nalaže da se jedno od ta dva mora dogoditi), film jednostavno ne možemo shvatiti ozbiljno. Maggie, delo autora-debitanata, deluje kao eksperiment udaranja kontre opštim mestima i stoga ne funkcioniše. Nije isključeno da će neki drugi film uspeti tamo gde Maggie nije.