2016.
režija:
Colm McCarthy
scenario:
Mike Carey (prema istoimenom vlastitom romanu)
uloge:
Sennia Nanua, Gemma Arterton, Glenn Close, Paddy Considine, Fisayo
Akinade, Anthony Welsh, Anamaria Marinca
Verovatno
je odluka festivala u Locarnu poznatog po vrlo artsy ukusu da
ovogodišnji film otvaranja bude u potpunom neskladu sa reputacijom
festivala bila šokantna za mnoge. The Girl with All the Gifts
je žanrovski film, zapravo klasična “young adult” konfekcija u
formi distopije sa dodatkom zombi-virusa (pardon, gljivične
infekcije) kakvu u suštini dobijamo na repertoaru nekoliko puta
godišnje.
U
pitanju je, dakle, težak derivat vrlo poznatih stvari. The Girl
with All the Gifts izgleda kao spoj dva bez sumnje značajna
britanska postapokaliptična filma koja su me u svoje vreme ostavila
potpuno ravnodušnim ili čak blago iziritirala. Jedan od njih je
Boyleov 28 Days Later kojem se mora priznati kinetičnost i
svežina ideje o brzim, agilnim i agresivnim zombijima, ali koji van
toga nudi vrlo malo toga smislenog, a naročito komentara. Drugi je
Children of Men Alfonsa Cuarrona kojeg je kritika dočekala sa
ovacijama, vizuelno izuzetno atraktivan portret evropske
postapokalipse, ali u suštini pretenciozan film koji skoro ničim ne
potkrepljuje stav da govori o nečemu izuzetno novom, mudrom i
važnom.
The
Girl with All the Gifts uzima od oba filma ponešto, i vizuelno i
na planu priče, pa i njihovu ispražnjenu suštinu provučenu kroz
literarnu obradu, pa tek onda i kroz filmsku. To što je scenario
napisao sam romanopisac koji pre toga nije ostavio značajniji trag u
svetu filma znači da se trudio da zadrži manje-više sve što je
gurnuo i u roman. A ni izbor veterana televizijskog zanata Colma
McCarthyja kome je ovo tek drugi bioskopski film ne uliva puno
poverenja s dobrim razlogom. The Girl with All the Gifts
deluje naprosto odrađeno, sa svim poštapalicama na za to
predviđenim mestima i apsolutno očekivanom vizuelizacijom
oslonjenom na toliko puta viđene postupke u drugim filmovima, te
nimalo nadahnuto.
Naslovna
junakinja je Melanie (Nanua), desetogodišnja devojčica koja odrasta
u ćeliji u nekakvom vojnom postrojenju. Svakog jutra ona prolazi
kroz isti ritual buđenja, sedanja u invalidska kolica, vezivanja
glave i udova, te odlaska u školu. Jedinu nežnost oseća prema
svojoj učiteljici Helen Justineau (Arterton), intelektualno je
stimulira doktorica Caldwell iz istog postrojenja (Close) koja joj
daje zagonetke poput “Schrodingerove mačke”, dok je strah i
trepet narednik Parks (Considine).
E,
da, Melanie je, kao i njeni vršnjaci pogrdno nazvani “abortusi”
uz to i krvožedni zombi željan ljudskog ili bilo kakvog svežeg
mesa. Možda je ona karika koja nedostaje za vakcinu koja bi spasila
čovečanstvo, a možda su svi ti klinci (saznaćemo poreklo njihove
vrste i zašto nisu potpuno odljuđeni kao drugi zaraženi, a
objašnjenje je glupavo na nivou Bladea) samo novi korak u evoluciji.
Bilo kako bilo, jednom kad Melanie uspe da pobegne iz postrojenja pod
napadom, ona nastavlja put sa Učiteljicom, Ludom Naučnicom i
Vojničinom i još par Vojničića...
Likovi
troje profiliranih odraslih ljudi u njenom životu su “trope” i
tu nema zbora. Njihovom razradom se niko nije pozabavio, a glumcima
je ostavljeno da se snađu. Gemma Arterton igra na empatičnu crtu
koju je i ranije znala pogoditi, no ne uspeva da time produbi lik.
Paddy Considine je solidan kao vojnik, zapravo običan čovek u
neobičnim okolnostima kojem su mehanizmi odbrane simulacija
autoriteta i pokušaj humora. Glenn Close je predivno teatralna kao
uvek kada je uloga pogodi, ali problem sa njenim i ostalim likovima
je pokušaj da ih se ubaci u realistični kontekst i sivu zonu između
dobra i zla, a takvi jednostavni tipovi su efikasniji ako su
karikaturalni. Uz to, film nemilice troši svoje epizodiste svodeći
ih na scenu-dve, a osim relativno prepoznatljivih britanskih glumaca,
žrtva je i Anamaria Marinca koju smo gledali po rumunskim
festivalskim filmovima, a koja se sada bori na sve načine da ostvari
internacionalnu karijeru.
No,
lako za ostale likove, ali šta ćemo sa Melanie? Da, elementarno nam
je simpatična sa dečijom naivnošću, pronicljivošću i
znatiželjom, kao što možemo prepoznati hrabrost i lidersko
držanje. Ali, koji je njen stav o svetu? Ko je i šta je ona
zapravo, čovek, zombi ili neka nova evolucijska forma i kome je i
zašto verna? Pitanja njenog identiteta jesu verovatno centralna za
film i verovatno su jedini njegov kontekst, ali ona svejedno ostaje
nedorečena.
Tako
bledunjav i mlak, The Girl with All the Gifts ima, potpuno
logično i očekivano, još jedan svoj greh. Film nema stav, čak ni
natruhe istog, a poveznice sa stvarnim svetom možemo slobodno
učitavati po sistemu “anything goes”. Džabe onda simbolika u
ranoj fazi filma sa grčkom mitologijom (Pandorina kutija) i
pomenutim misaonim eksperimentom. Džabe i dihotomija između
prirođenog i naučenog oko čega se sukobljavaju naučnica i
učiteljica. Naslov je dovoljan putokaz, možda čak i spoiler. U
ovoj konfekciji jednostavno nema dubine i još gore je kada se
predstavlja da je ima.
