Viral

2016.

režija: Henry Joost, Ariel Schulman

scenario: Barbara Marshall, Christopher Landon

uloge: Sofia Black-D’Elia, Analeigh Tipton, Travis Tope, Michael Kelly, Colson Baker

Crvni grip napada svet i stiže u ušuškanu kalifornijsku suburbanu zajednicu. Jajašca ulaze u organizam dodirom na kožu ili inhalacijom, formiraju se u crve-parazite koji prvo iscrpljuju, pa onda preuzimaju žrtvu koja postaje besvesna mašina za ubijanje tipa zombi. Nakon nekoliko zabeleženih slučajeva, vojska proglašava naselje za karantin sa strogim pravilima ponašanja. Dve srednjoškolke odvojene od oca i majke, buntovnički nastrojena Stacey (Tipton) koja fura imidž zločeste devojke i introvertnija, naivnija Emma (Black-D’Elia) moraju da se izbore sa iskušenjima da zajebu sve i zabavljaju se do kraja sveta, onda sa opasnostima virusa koji ubija njihove komšije, a na kraju i da odluče između lojalnosti jedna drugoj i imperativa preživljavanja.

Viral je novi film rediteljskog dvojca Henry Joost – Ariel Schulman koji je široj publici poznat po pritupastom kino-hitiću Nerve koji je video relativno široku distribuciju u režiji kuće Lionsgate. Za razliku od bedaste plašilice za naivne Nerve, Viral ne samo da je u bioskope izbačen žurno i kratko pre DVD i VOD distribucije (argument da je to ipak respektabilno tržište kvantitativno i kvalitativno na nivou bioskopskog me nije sasvim ubedio), nego je zapravo zanimljiv komad filma koji ima nešto za reći, pa makar to bila puka varijacija na temu opšteprihvaćenih klišea tinejdžerskih i filmova o zarazi.

Prvo i osnovno, za američki horor, Viral je revolucionaran u tretmanu porodice kao nečeg nebitnog umesto kao osnovne ćelije društva i stožera opstanka u krizi. U prilog tome govori da majku niti ne vidimo kroz ceo film jer odlaže povratak sa poslovnog puta, otac (Kelly) konačno odlazi da je pokupi sa aerodroma iako i sam daje nagoveštaje da im je brak u krizi i praktički nestaje iz filma kao relevantan faktor, a (SPOILER!) Emma može preživeti jedino ako ubije obolelu Stacey ili je makar prestane po svaku cenu spasavati i šlepati sa sobom. To što Stacey okleva da napadne sestru nije nikakva rehabilitacija porodičnih vrednosti, već elementarna mera balansa. (KRAJ SPOILERA!)

Druga stvar je balans i u inače osetljivim tinejdžerskim pitanjima, odnosno njihovom tretmanu. Logično, lakomislenija Stacey će naći odgovarajuće blesavog dečka (Colson Baker poznatiji pod umetničkim imenom Machine Gun Kelly), dapače neodgovornu budaletinu koja hoda na štakama, ne zna sročiti suvislu rečenicu i sve vreme se zajebava. Emma će se, pak, zagledati u pristojnog dečka iz komšiluka, Evana (Tope). Likovi, međutim, nisu karikature svojih osobina: čini se da je Stacey jasno da je retard samo privremeno rešenje za nerviranje okoline, retardu je jasno da će njegova budalasta slava kratko trajati, pa uživa dok može, Emma je možda dobra, ali nije mutava, a njen pristojni Evan nije nikakav super-junak, već jednostavno pristojno ljudsko biće koje postupa po svojoj savesti.

Takođe, tretman virusne infekcije koja može uništiti čovečanstvo vešto balansira između makro i mikro-nivoa. Globalna panika nije prenaglašena kao u većini filmova sa tom tematikom, ali je vidimo u vestima (imamo čak i umontiran klip Obame koji govori o mini-epidemiji ebole 2014. godine u Americi), u procedurama poput vojske koja patrolira i obaveštenjima, a pri kraju filma možemo videti i posledice takvog postupanja. Centar našeg zbivanja su sestre i njihova međusobna dinamika, te njihova zajednička dinamika sa okruženjem. Jasne su nam njihove emocije i strahovi, kao što nam je jasno da su njih dve same u tome, same svaka za sebe i same u kući, uslovno rečeno. Takođe, film odlazi još dalje, pa nam eksplicitno prikazuje napade bolesti, odnosno crva, dakle upoznati smo sa pojedinostima o njemu, što filmu dodaje “body horror” dimenziju.

Naravno, film će svojim tokom upasti u sijaset opštih mesta i nelogičnosti, ali i to je rizik koji se mora pretrpeti. Valjalo bi naglasiti da je Viral osim prilično jedinstvene “no bullshit” perspektive na svakom polju solidno urađen film, od glume uglavnom mladih i ne baš afirmiranih glumaca, preko kamere koja pomoću palete letnjih boja stvara dojmljivu atmosferu, pa sve do efekata maske i šminke u onim eksplicitnijim scenama. Iako nije spektakularan, Viral ipak zaslužuje preporuku.