2017.
scenario i režija: Stanley Tucci (prema memoarskoj knjizi Jamesa
Lorda)
uloge: Geoffrey Rush, Armie Hammer, Clémence Poésy, Sylvie Testud,
Tony Shalhoub
Ima neke iritantne šprance u filmovima o poznatim umetnicima,
biografskim ili kompletno fiktivnim. U najkraćim crtama, radi se tu
o umetniku kakvog ga vidi običan čovek, a ta slika je uvek ista.
Dotični umetnik je gotovo uvek egocentrik uveren u sopstvenu
genijalnost, ponekad kompulsivno-opsesivan, ponekad patološki
neuredan, ponekad asketski nastrojen, ponekad hedonista, često
neveran, ali uvek neumeren i nadasve težak čovek. Naravno,
stereotipi postoje zato što su u solidnom procentu tačni, ali
pitanje svih pitanja je po kojim osnovama se smatraju filmski
scenaristi i reditelji da bliži običnim ljudima nego generičkim
umetnicima, malim ili velikim, da bi govorili takvu priču. Šta oni
uopšte znaju o velikim umetnicima, a šta o običnim ljudima?
Final Portrait, novi rediteljski izlet slavnog glumca Stanleya
Tuccija pada upravo na tom testu autentičnosti. Ma koliko se Tucci
trudio da uhvati esenciju slikara i skulptora Alberta Giacomettija, i
ma kakvu pomoć u tome imao od strane svog glavnog glumca, uvek
dobrog, a često briljantnog Geoffreya Rusha, Final Portrait
je samo još jedan film o rastresenom umetniku u krizi inspiracije i
njegovom modelu koji ga jedini razume.
Odmak od potpune generičnosti ipak postoji, Giacometti se ipak ne
zaljubljuje u najnoviju figuru koja mu pozira. To je već napravio sa
ženom (Testud), bivšom muzom od koje se ohladio, i sa prostitutkom
(Poésy), novom muzom u koju se zaljubio, koja ga nagoni na gluposti
i čiji svaki hir prati i finansira. Ne, novi model je prijatelj,
američki umetnički kritičar James Lord (Hammer), neko ko bi mogao
“posuditi uho” brbljivom umetniku, zaista ga razumeti i pomoći
mu.
Njihov odnos teče po dobro poznatoj mustri: slikar pozove, kritičar
se odazove, a poziranje od nekoliko sati se oduži na više od
nekoliko dana. U međuvremenu, dok kritičar gubi novac pomerajući
svoj let kući, on slikara upoznaje ne samo kao umetnika, nego i kao
čoveka, njegove rituale, njegovu naprasitost, njegovu tužnu,
prevarenu ženu, njegovu plitku novu “muzu”, njegov atelje,
njegove tračeve o savremenicima (Picasso i Matisse su mete
Giacomettijevih otrovnih strelica) i njegovog brata Diega (Shalhoub),
takođe umetnika, ali ne dovoljno poznatog ili dobrog da Albertu ne
bi bio pomoćnik koji dosta često služi kao glas zdravog razuma i
fine ironije sa distance.
Naravoučenije cele priče, oprostite za spoiler, ali film ne vredi
više od toga i usput je nastao prema poznatoj memoarskoj knjizi, je
da umetničko delo nikada nije završeno, samo se rad na njemu
prekida. Kamo sreće da se Tucci toga nije držao u slučaju svog
filma! Mogao je ili saseći sve u korenu, pa preći na nešto drugo i
inspirativnije, ili makar ispolirati film do kraja ili makar do neke
razumne mere. Što u prevodu znači da londonsko zadnje dvorište
može igrati ono pariško bez problema, da će trik možda upaliti sa
nekim ne-turističkim ulicama u pozadini, ali da engleska i francuska
groblja nisu slična, kao uostalom ni engleski i francuski parkovi,
pa bi neke scene zaista valjalo snimiti u Parizu, makar kao 2nd Unit.
I ne, turističko-francuski soundtrack nije dovoljan da zamaskira
činjenicu da je film sniman u studiju i na lokacijama u Londonu.
Ono što posebno bode oči je razlika u kvalitetu glumačkih
ostvarenja. Rush je, očekivano, sjajan i Giacomettija skida do u
dlaku (smela, ali istinita tvrdnja sa onom kosom i svime). Shalhoub
ima obilje komičarskog dara i to ovde pokazuje na predivno diskretan
način, dok Sylvie Testud igra ranjenu želju ne kao glumački
standard, već kao prilično stvarnu osobu prema kojoj možemo
osećati sažaljenje. Armie Hammer ne briljira, možda zato što nema
dovoljno prostora ili zato što mu tako statična uloga slušaoca
koji trpi pizdarije ne odgovara, a Clémence Poésy je potpuno van
ikakve harmonije sa ostalima, afektira i pokušava da privuče pažnju
na sebe.
Ako je za nekakvu utehu, Stanley Tucci nije baš potpuno zalutao u
režiju. On još uvek zna da odrežira scenu ili da složi montažnu
sekvencu koja ima i ritma i smisla. Problem je u tome što u ovoj
priči sa velikom sigurnošću možemo pretpostaviti kakva je i koja
je sledeća scena nakon te dobre. Za standarde filma posle nedeljnog
ručka, Final Portrait je sasvim u redu. Za standarde glavnog
programa na jednom od top 3 festivala, ipak nije.
No comments:
Post a Comment