Final Portrait

2017.

scenario i režija: Stanley Tucci (prema memoarskoj knjizi Jamesa Lorda)

uloge: Geoffrey Rush, Armie Hammer, Clémence Poésy, Sylvie Testud, Tony Shalhoub

Ima neke iritantne šprance u filmovima o poznatim umetnicima, biografskim ili kompletno fiktivnim. U najkraćim crtama, radi se tu o umetniku kakvog ga vidi običan čovek, a ta slika je uvek ista. Dotični umetnik je gotovo uvek egocentrik uveren u sopstvenu genijalnost, ponekad kompulsivno-opsesivan, ponekad patološki neuredan, ponekad asketski nastrojen, ponekad hedonista, često neveran, ali uvek neumeren i nadasve težak čovek. Naravno, stereotipi postoje zato što su u solidnom procentu tačni, ali pitanje svih pitanja je po kojim osnovama se smatraju filmski scenaristi i reditelji da bliži običnim ljudima nego generičkim umetnicima, malim ili velikim, da bi govorili takvu priču. Šta oni uopšte znaju o velikim umetnicima, a šta o običnim ljudima?

Final Portrait, novi rediteljski izlet slavnog glumca Stanleya Tuccija pada upravo na tom testu autentičnosti. Ma koliko se Tucci trudio da uhvati esenciju slikara i skulptora Alberta Giacomettija, i ma kakvu pomoć u tome imao od strane svog glavnog glumca, uvek dobrog, a često briljantnog Geoffreya Rusha, Final Portrait je samo još jedan film o rastresenom umetniku u krizi inspiracije i njegovom modelu koji ga jedini razume.

Odmak od potpune generičnosti ipak postoji, Giacometti se ipak ne zaljubljuje u najnoviju figuru koja mu pozira. To je već napravio sa ženom (Testud), bivšom muzom od koje se ohladio, i sa prostitutkom (Poésy), novom muzom u koju se zaljubio, koja ga nagoni na gluposti i čiji svaki hir prati i finansira. Ne, novi model je prijatelj, američki umetnički kritičar James Lord (Hammer), neko ko bi mogao “posuditi uho” brbljivom umetniku, zaista ga razumeti i pomoći mu.

Njihov odnos teče po dobro poznatoj mustri: slikar pozove, kritičar se odazove, a poziranje od nekoliko sati se oduži na više od nekoliko dana. U međuvremenu, dok kritičar gubi novac pomerajući svoj let kući, on slikara upoznaje ne samo kao umetnika, nego i kao čoveka, njegove rituale, njegovu naprasitost, njegovu tužnu, prevarenu ženu, njegovu plitku novu “muzu”, njegov atelje, njegove tračeve o savremenicima (Picasso i Matisse su mete Giacomettijevih otrovnih strelica) i njegovog brata Diega (Shalhoub), takođe umetnika, ali ne dovoljno poznatog ili dobrog da Albertu ne bi bio pomoćnik koji dosta često služi kao glas zdravog razuma i fine ironije sa distance.

 Naravoučenije cele priče, oprostite za spoiler, ali film ne vredi više od toga i usput je nastao prema poznatoj memoarskoj knjizi, je da umetničko delo nikada nije završeno, samo se rad na njemu prekida. Kamo sreće da se Tucci toga nije držao u slučaju svog filma! Mogao je ili saseći sve u korenu, pa preći na nešto drugo i inspirativnije, ili makar ispolirati film do kraja ili makar do neke razumne mere. Što u prevodu znači da londonsko zadnje dvorište može igrati ono pariško bez problema, da će trik možda upaliti sa nekim ne-turističkim ulicama u pozadini, ali da engleska i francuska groblja nisu slična, kao uostalom ni engleski i francuski parkovi, pa bi neke scene zaista valjalo snimiti u Parizu, makar kao 2nd Unit. I ne, turističko-francuski soundtrack nije dovoljan da zamaskira činjenicu da je film sniman u studiju i na lokacijama u Londonu.

Ono što posebno bode oči je razlika u kvalitetu glumačkih ostvarenja. Rush je, očekivano, sjajan i Giacomettija skida do u dlaku (smela, ali istinita tvrdnja sa onom kosom i svime). Shalhoub ima obilje komičarskog dara i to ovde pokazuje na predivno diskretan način, dok Sylvie Testud igra ranjenu želju ne kao glumački standard, već kao prilično stvarnu osobu prema kojoj možemo osećati sažaljenje. Armie Hammer ne briljira, možda zato što nema dovoljno prostora ili zato što mu tako statična uloga slušaoca koji trpi pizdarije ne odgovara, a Clémence Poésy je potpuno van ikakve harmonije sa ostalima, afektira i pokušava da privuče pažnju na sebe.

 Ako je za nekakvu utehu, Stanley Tucci nije baš potpuno zalutao u režiju. On još uvek zna da odrežira scenu ili da složi montažnu sekvencu koja ima i ritma i smisla. Problem je u tome što u ovoj priči sa velikom sigurnošću možemo pretpostaviti kakva je i koja je sledeća scena nakon te dobre. Za standarde filma posle nedeljnog ručka, Final Portrait je sasvim u redu. Za standarde glavnog programa na jednom od top 3 festivala, ipak nije.