White Girl

2016.

scenario i režija: Elizabeth Wood

uloge: Morgan Saylor, Brian Marc, Justin Bartha, Chris Noth, India Menuez, Adrien Martinez

White Girl je jedna od onih klasičnih “plašilica” na temu gudre, alkohola i promiskuiteta (cinici bi tu dodali i mešanje među rasama i klasama, ne bih o tome jer nisam u glavi autorice Elizabeth Wood, pa ne znam je li “casual” rasizam i klasizam u filmu nameran ili je samo zgodan i prigodan). To je jedan od onih filmova u kojima se naslovna junakinja, ovde je studentica druge godine faksa i zove se Leah (Saylor), doseli sa prijateljicom / devojkom (Menuez) u raspali kraj New Yorka kao avangarda hipsterske džentrifikacije, tamo se u potrazi za drogom spetlja sa dilerom Blueom (Marc), pa se u njega zaljubi, pa je u problemu kada ovaj padne u ćorku, pa mora da se snalazi za lovu za advokata (Noth), a sve vreme je našmrkana i luda i na žurci sa svojim hipsterskim šefom (Bartha) i gubi pare i juri je dilerov gazda (Martinez). E, da, i seksa ima kao u priči, ceo fazon, prcanje, pušenje, sise, pičke, dupeta, ponekad sa razlogom, ponekad samo da bi nas skandaliziralo ili nam privuklo pažnju.

Film, dakle, ima svoje adute na različitim stranama i pritom je zanatski prilično fino urađen. Lepo izgleda, nudi pogled u realnost newyorškog narko-podzemlja, drži pažnju, čak nabrijava napetost pumpajućom muzikom. Kao bonus tu je i ponešto visprenih uvida u razlike u dilerskim tarifama i zakonskom tretmanu između najčešće obojenog full-time uličnog ološa i onog možda opasnijeg, naizgled uglađenijeg, belog vikend-ološa, kao i neapologetski stav prema glavnoj junakinji za koju autorica kaže (i verovatno laže) da ju je sastavila iz svojih studentskih iskustava.

Neki kritičar, rekao bih čak kritičarka, zamerio/la je filmu da glavnu junakinju tretira tako kao da je sama kriva za ono što ju je zadesilo. Neki drugi je autorici zamerio mizoginiju, što je možda ipak malo preterano. Dotične osobe su samo delimično u pravu i to samo iz razloga što se od nas očekuje da pratimo i navijamo za osobu koja je toliko glupa i lakomislena da prosto ne zaslužuje da se izvuče. Ton filma ide u prilog tome, a i gluma Morgan Saylor je usmerena na izazivanje emocija kod gledalaca. To sve pali samo donekle, jer nas ipak ne uvlači toliko da bismo potpuno isključili racio koji nam govori da je Leah ipak uglavnom sama kriva što zbog svog izbora društva (premda je imala sreću da je Blue romantičan i u suštini dobar mladi čovek kojeg bezizlazna životna pozicija okreće u smeru u kojem ga pokreće), a još više zbog lakomislenosti (valjda to nekako ide sa milenijalcima) i neumerenosti u drogi i piću.

Sve u svemu, igrajući na šok efekat filmova kakvi su se snimali 90-ih (Kids mi nekako prvi pada na pamet, ali ima tu svega i svačega), White Girl ne uspeva da dostigne i prestigne svoje uzore. Ovo je primer filma koji ceo vrišti da govori nešto važno, ali to “važno” smo već savladali, pa ta pompa koju proizvodi postiže kontra-efekat. Neko će slične stvari zameriti naslovu American Honey Andree Arnold, ali reč je o mnogo konciznijem i uspelijem filmu koji kroz nesimpatične likove sa ili bez šansi sondira kompletno američko društvo. Logikom rock koncerata, White Girl može biti samo predgrupa i to ne ona koja će ukrasti šou, bez obzira na gudriranje i karanje.