The Hollow Point

2016.

režija: Gonzalo Lopez-Gallego

scenario: Nils Lyew

uloge: Patrick Wilson, Ian McShane, Lynn Collins, John Leguuizamo, James Belushi, Karli Hall, Nathan Stevens, David Stevens

Znate za onaj štos da se film, odnosno priča za isti, slaže po nekom receptu. Uzme frajer polazište u nečemu realnom, recimo da je druga strana medalje šverca droge iz Meksika u Ameriku šverc oružja i municije iz Amerike u Meksiko, pa oko toga složi opasno-krvavi krimi-triler smešten u pogranično okruženje, napiše tipske likove i “gritty” dijaloge koji zvuče okorelo i mudro i ubaci obrate na za to predviđenim mestima. Na reditelju je onda samo da to vizualizira i snimi, a nepisano je pravilo opaliti par pejzažnih kadrova gde je nebo plavlje nego ikad, sunce pržeće žuto, a pesak i prašina se dižu spajajući ta dva kontrasta u elegantno pretapanje.

Problem sa celom tom konstrukcijom je to da je lažna, bazirana u mašti i pop-kulturi, a ne u bilo čemu nalik na iskustvo i život. Mislim, zamislite pogranični gradić koji je toliko etnički čist da je jedini latino frajer finansijska veza sa kartelom. Ne samo da je glupo, nego je i uvredljivo. Nešto tako treba znati prodati, i to sa stilom. A ono što priliči Jupiteru, ne priliči volu.

U ovom slučaju Jupiter su braća Coen koji su sa No Country for Old Men osvežili žanr neo-westerna i backwoods noira, a volina je Gonzalo Lopez-Gallego, čovek koji je imao obećavajuću karijeru u rodnoj Španiji i u matičnom žanru horora, da bi prilikom transfera u Ameriku završio u zonskoj ligi B-produkcije. Njegov prethodni film Open Grave imao je jednog jačeg glumca i nekoliko dojmljivijih momenata od kojih još uvek pamtim otvaranje, ali je u principu bio kuruza predvidljive sorte.

Problem sa The Hollow Point je posve druge prirode: film se toliko davi u obratima, masnim dijalozima i pseudo-epskim, a zapravo tipskim likovima da postaje nebulozan i gotovo slučajan. Džaba ti veličine poput Johna Leguuizama i Jamesa Belushija ako njih dvojica igraju, redom, psihotičnog plaćenog ubicu (varijanta Javier Bardem za sirotinju) i ljigavog preprodavca automobila. Obojica su prevelike njuške za takav film, pa u njemu glume sa pola mozga. Ostatak ansambla, pa... Ian McShane šmira za sve pare, Patrick Wilson nema potencijal zvezde, Lynn Collins je zarobljena nebuloznim likom žene rastrzane između dva muškarca različitih profila, a Karli Hall se muči sa “outlandish” likom ludače. Braća Stevens igraju braću, ali ginu suviše rano da bi ostavili utisak.

Priča bi, zapravo, bila sledeća. Wilsonov lik je novi šerif u gradu, nekadašnji meštanin koji je tu premešten po kazni i tu pomoću starog šerifa otkriva shemu sa švercom oružja za kartel u koju je upetljan i novi ljubavnik njegove bivše žene, ali i, logično, kartel koji šalje plaćenog ubicu da počisti sranje jer nešto ne štima sa brojevima i lovom. Prodavac automobila ima nešto u svemu tome, ali šta tačno...

Kao što je to u principu slučaj kod Lopez-Gallega, montaža koju sam radi je solidna, pa The Hollow Point nije dosadan film, iako mu ponekad predah ne bi škodio. Takođe, ono što je već očekivano za reditelja, ima nekoliko momenata za pamćenje, od čega vredi izdvojiti barem dva najjača. Jedno je scena u kojoj novi šerif, tražeći skrivenu municiju, seče blok motora brenerom. Druga je činjenica da isti taj šerif više od pola filma mora biti heroj s jednom rukom jer je šaku izgubio u ranom obračunu, što ne viđamo baš često. Možda bi sa boljom pričom pretočenom u koherentniji scenario i film bio bolji, ali to nećemo nikad saznati...