Colossal

kritika originalno objavljena u DOP-u

Nacho Vigalondo je sagradio svoju reputaciju unikatnim pristupima žanru u svojim brojnim kratkim filmovima, učešćima u kompilacijama poput ABC’s of Death i trima dugometražnim filmovima u kojima kreće od standarda koje kasnije subvertira. Timecrimes balansira između horora, SF-a i trilera na temu putovanja kroz vreme, a sve to čini sa vrlo ograničenim glumačkim ansamblom i brojem lokacija. Extraterrestrial je zapravo romansa, takođe ograničena prostorom i likovima, koja invaziju vanzemaljaca koristi samo kao pozadinu priče i u kojoj ta stvorenja nećemo videti čak ni u “blink and you’ll miss it” kadrovima. Open Windows je, pak, kompleksni labirint sačinjen od mnoštva likova i priča koje sve pratimo sa jednog ekrana laptop računara.

Colossal je, opet, nešto drugačije. Zamislite spoj romantične komedije sa psihološkom poukom Sundance/indie tipa i azijskog “creature feature” filma u kojem ogromno čudovište uništava grad. Deluje blesavo, ali radi, čak i uprkos tome što autor veći deo filma polako i postojano objašnjava metaforu na kojoj se sve zasniva: da je čudovište naša projekcija vlastite destruktivnosti, a da su razvaline dalekoistočnih gradova ono što ostaje od naših života i života ljudi u našem okruženju nakon tih eskapada. Ideja se svakako može prepričati kao štos, možda snimiti kao kratkiš od nekih 20-ak minuta, ali Vigalondo uspeva da oko nje napravi ceo film i to bez rastezanja.

Naša junakinja i tačka gledišta Gloria (maestralna Anne Hathaway) ostarela je partijanerica koju upoznajemo u trenutku u kojem ona troši svoj poslednji kredit: posle noći napijanja i nejavljanja, njen uštogljeni, ali zaposleni, sređeni i dobrostojeći dečko Tim (Dan Stevens) je izbacuje iz stana i iz svog života bez druge šanse, sa već spakovanim koferima. Po špranci indie dramedija, Gloria se vraća u rodni gradić i u rodnu kuću koju su roditelji napustili kad su se odselili u toplije krajeve da provedu penziju, pa tamo sreće svog školskog drugara Oscara (Jason Sudeikis u jednoj od svojih ciničnijih uloga), frajera koji stoji čvrsto na zemlji i koji je možda oduvek bio zaljubljen u nju, samo se to nije usudio pokazati. Oscar se nikada nije maknuo iz rodnog gradića, nije se ženio, niti je imao dece. Nasledio je bar od svog pokojnog oca i to mesto uglavnom služi kao pojilo za njegovo društvo, brbljivog Gartha (Tim Blake Nelson) i ne baš bistrog lepotana Joela (Austin Stowell), i u njemu će ponuditi posao šankerice Gloriji, što će ovoj sesti “k’o budali šamar”: pijančenje na račun kuće i još kakva-takva zarada.

Međutim, tu dolazimo do situacije viđene u uvodnoj sceni, sa ogromnim čudovištem a la Godzilla koje gazi po Seulu, glavnom gradu Južne Koreje. Vest o tome iz nekog razloga pogađa Gloriju na emotivnom nivou i postaje glavna tema za razgovor u gradiću i globalno. Glorija će se tek iznenaditi kad otkrije da je sa čudovištem povezana i fizički, ali samo u određeno vreme (kada se najokoreliji pijanci vraćaju kući, a deca idu u školu) i na određenom mestu (u parku koji nije oduvek bio park). Ali kada se na istom mestu pojavi i džinovski robot koji je na isti način povezan sa Oscarom, naša će junakinja otkriti nešto o sebi, a i o svom prijatelju iz detinjstva koji nije onako prijazan i stabilan kakvim se predstavlja...

Na tom nivou je potpuno jasno šta nam Vigalondo poručuje, otkud onaj srednji, ženski prst na plakatu za film i koliko je zapravo u našoj prirodi da budemo budale i bežimo od odgovornosti, sa kojom ćemo se najčešće suočiti tek kada bude prekasno. Jasno nam je takođe da on svojom konstrukcijom priče i castingom prodaje film van svakog šablona dvema dijametralno suprotnim multipleks publikama kojima će viđeno na ekranu verovatno biti prst u oko. Stoga i ne treba čuditi zašto se Colossal toliko kratko zadržao u hrvatskim kinima.

Međutim, to kako se Vigalondo zabavlja rušeći žanrovske postulate i filmska opšta mesta, to je tek pravi doživljaj. Monstrume nećemo videti u nekoj spektakularnoj borbi, već samo posredno, preko televizije ili video-klipova. U tom ključu se oni mogu gledati i kao politička izjava o tome kako “prvi svet” svoje probleme izvozi drugde, pa se onda čudi uništenju koje sledi. Sa druge strane, iako naša protagonistkinja doživljava spoznaju i kreće da radi na sebi, antagonista je taj sa moćnijim i izgrađenijim lukom razvoja, što je redak primer takvog razmišljanja, jer antagoniste obično uzimamo u svojoj datosti. Treće i najvažnije, ceo taj kliše doma, familije, starih prijatelja i poznate sredine koji se iz “family friendly” kino-zabave uvukao i u svet nezavisnog filma ovde biva izvrnut naglavce u nešto opterećujuće, manipulativno, opasno i sputavajuće.

Da je Colossal uvrnut film, to smo znali od samog početka. Ali da je ta uvrnutost toliko utemeljena u stvarnom svetu, metodična i zabavna, to treba doživeti