Come Play

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Jacob Chase

uloge: Azhy Robertson, Gillian Jacobs, John Gallagher Jr, Winslow Fegley, Rachel Wilson

Horor kao žanr je najefikasniji kada se strahom ne bavi samo na njegovom pojavnom, manifestacionom nivou. Simbolička i metaforička komponenta tog straha su svakako pametnije, dosta često i strašnije od prostog prepadanja gledalaca. U tom smislu, Come Play, iako nije baš najoriginalniji i najdubokoumniji horor film svih vremena, dolazi kao relativno osveženje ove prilično mršave godine koja i sama izgleda kao horor-film.

Reditelj filma Jacob Chase kojem je ovo debi u dugometražnom formatu, a inače uglavnom radi kao montažer, veliki je fan horora i to se vidi u poigravanju sa konceptima i klišeima. Simpatičan komadić trivije je i to da je jedno vreme bio vlasnik malog biznisa kuće duhova. Come Play deluje kao ekspanzija jedne od bezbrojnih priča Stephena Kinga, a zapravo je nadogradnja autorovog prethodnog kratkog filma Larry, od kojeg posuđuje samo monstruma koji ima potencijala da postane franšizno čudovište u doglednoj budućnosti.

U centru priče stoji autistični dečak Oliver (Azhy Robertson) koji ne govori, već koristi telefonsku aplikaciju komunikatora i koji je toliko opsednut Sunđer-Bobom da dotični crtani film može beskonačno dugo gledati. Oliver pati zbog svoje različitosti u školi, naročito kada se nađe na meti nasilnika predvođenih njegovim nekadašnjim drugom Byronom (Fegley). Kod kuće su pod pritiskom, pak, roditelji: majka Sarah (Jacobs) se po ceo dan bavi sinovljevim potrebama, što je vrlo nezahvalan posao koji je iscrpljuje i stavlja pod stalni pritisak, a otac Marty (Gallagher) radi nekoliko poslova, pa ga uglavnom nema kod kuće, a kada se pojavi sa nekim poklonom ili spreman da se sinom poigra, postaje njegov instant-heroj.

Monstrum Larry, pak, nije tipičan monstrum iako tako izgleda svojom veličinom i disproporcionalnim udovima. On je lik iz elektronske slikovnice, odnosno aplikacije koja se sama po sebi instalira na telefonima, tabletima, kompjuterima i »smart« televizorima, dok se po kući i spoljnom svetu kreće samo tamo gde ima struje koju koristi kao pogonsko gorivo. Pričicu, rimovanu i ilustrovanu jednostavnim potezima voštanih bojica, naravno, treba pročitati do kraja. Štos sa Larryjem je, pak, taj da on samo želi prijatelja, po čemu se suštinski ne razlikuje od Olivera, ali prijateljstvo s njim ima svoju cenu...

U početku podtekst filma je zanimljiv jer se bavi višestrukim užasima onoga što se zove život, posebno ako taj život nije ni na koji način privilegovan. Sarah i Marty su relativno siromašni, briga o Oliveru im iscrpljuje resurse, što je horor sam po sebi, svađaju se, što je takođe horor. Oliverov autizam i »zaključanost« u unutrašnjem svetu svakako su strašni za njega. Konačno, tu je i onaj filozofski nivo usamljenosti i nerazumevanja su svakako strašni i više nego aktuelni u pandemijskoj godini koja podstiče jednu ili drugu formu asocijalnog ponašanja. Glumci su na visini zadatka, a Chase, čini se, zna šta radi, pa u prvoj polovini filma Come Play deluje kao nešto što može biti najbolji horor-film ove godine.

Nisu loše ni »set piece« scene bazirane na prepadima i poigravanjima sa percepcijom u kojima dozirano otkrivamo sve više i više o Larryju. Jasno, ima tu više elemenata pozajmljenih iz drugih filmova, za početak Larryja možemo zamisliti kao derivat Babadooka, pregorevanje sijalica je efektno, ali i očekivano i više puta viđeno, a koncept čudovišta koje u kuću ulazi putem tehnologije je štos iz originalnog Poltergeist filma. Kombinujući te elemente, Chase svejedno odaje utisak da ima originalnu i celovitu ideju.

Do pada, međutim, dolazi u drugoj polovini filma jer autor ne uspeva da svoje ideje i pitanja koje je otvorio »zapakuje« drugačije nego u formi tirade o opasnosti ovisnosti o tehnologiji. Taj neo-luditski stav, sam po sebi konzervativan, Chase dodatno podvlači insistiranjem na porodičnom zajedništvu, roditeljskoj ljubavi i nužnosti žrtve, što su dobro poznate »family values« mantre. Nesklad sa idejama o inkluziji i hororu usamljenosti pre svega tako postaje frapantan, a žrtvom postaju oni zanimljiviji delovi i originalnije ideje u filmu.

Opet, Come Play, nesavršen kakav je, interesantan je dugometražni prvenac, ali i svojevrsno upozorenje o izazovima transfera sa kratkog na dugi format. Kratki filmovi su sami po sebi koncentrovaniji i koncizniji, određena logička preskakanja mogu biti uračunata u to tako da ne smetaju previše dokle god je poenta jasna, ali kod dugog metra su pravila igre malo drugačija, a nedoslednosti uočljivije.

The Monster

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2016.

scenario i režija: Bryan Bertino

uloge: Zoe Kazan, Ella Ballentine, Aaron Douglas, Scott Speedman, Chris Webb

Zvuči kao kliše, isti onaj koji vidimo iz napeto namontiranog trailera: majka i kćerka u pokvarenom autu, u kišnoj noći na putu kroz šumu kojim skoro niko nikad ne ide. I napada ih monstrum. Tu su još sablasne uspavanke i navodno vesele dečije pesmice sa vintage snimaka da zvuče još sablasnije, ako je to ikako moguće. Međutim, The Monster je sve samo ne običan, “run of the mill” horor film.

Prvo, ime njegovog autora bi trebalo značiti nešto. Bryan Bertino nije neki štancer, već žanrovski inovator. Majstor režijskog zanata je svakako, a uz to i sposoban producent i vrlo siguran scenarist. Njegov film The Strangers (2008) dao je jedno novo, dublje i karakternije čitanje “home invasion” pod-žanra. Mockingbird (2014) je bio pokušaj da to isto učini sa “found footage” postupkom koji, uparen sa jeftinom varijantom psiho-trilera, nije u potpunosti uspeo. The Monster je, hm, “monster movie”, ali od one sorte u kojoj je manje reč o monstrumu i teroru koji isti čini, već o likovima koji nisu baš nevine žrtve.

Uostalom, nakon uvodne kartice teksta i naracije, radnja filma počinje upravo fokusom na likove i njihovu međusobnu dinamiku. Kathy (Kazan) je majka, alkoholičarka i gubitnica koja spava izvaljena na kauču sa kojeg je budi kćerka Lizzy (Ballentine), besna što majka nije ispoštovala dogovor čak ni kad im je poslednji zajednički dan. Naime, Lizzy će preći da živi kod oca i Kathy, ma koliko neodgovorna i sjebana bila, ne može sakriti nezadovoljstvo takvim razvojem događaja. Nakon svađe koja eskalira, na putu do tamo im se desi nesreća da udare u vuka koji se pojavio niotkuda i oštete auto. Monstrum se, pak, pojavljuje u zgodnim momentima kad na lice mesta dođe majstor i hitna pomoć.

Ključ priče se, pak, krije u “flashback” sekvencama zgodno raspoređenim po filmu. One se bave odnosom između majke i kćeri sa poentom da to što je Kathy starija i ima poziciju autoriteta ne znači da je zapravo odraslija od svoje kćeri, dok Lizzy, iako sticajem okolnosti prerano sazrela, nije nužno imuna na ispade besa i slične emocionalne reakcije. U tom odnosu snaga, naslovni monstrum je očito metafora koja jednako vešto gađa i pogađa neodgovorno roditeljstvo sa jedne strane i (pred-)tinejdžerski angst sa druge.

Neki slično ambiciozan, ali slabije izveden film bi skliznuo na jednu stranu i demonizirao jednu od njih dve, svejedno koju, ali ovde to nije slučaj. Uz detaljno napisane likove i sjajno vođenje iz rediteljske fotelje, Zoe Kazan i mlada Elle Ballentine uspevaju da iznesu odlične uloge potpuno van klišea. Za Zoe Kazan bi se moglo reći da je u The Monster odigrala svoju do sada najbolju ulogu u karijeri, dok u slučaju Elle Ballentine nije teško pretpostaviti da joj se smeši karijera. Još važnije od toga, njihova zajednička hemija je besprekorna i vrlo ubedljiva.

Što se monstruma tiče, osvežavajuće je to da nemamo kompjutersku kreaturu, već živog čoveka u kostimu koji se kreće sasvim prirodno. Takođe, i efikasnost sa kojom Bertino dozira njegovo pojavljivanje na ekranu je za svaku pohvalu. U filmu u suštini umerenog, skoro meditativnog tempa sa ispadima akcije i momentima prepada, monstrum čije nam je prisustvo poznato, ali ga ne vidimo uvek i svugde je više nego efektna pretnja.

Problem, međutim, predstavljaju one žanrovske konvencije kojih se Bertino drži i čak ih koristi kao strukturu na koju kači svoje intervencije. Jedan od primetnijih problema je nedorečenost u motivaciji: otkud monstrum baš tu na putu, zašto se baš njima dvema to događa, koja je njegova pozadinska priča? Drugi je generalno predvidljiva žanrovska dramaturgija koja, naročito prema kraju, vodi od jedne tipske akcione scene do druge. One su, doduše, urađene dobro, ali uplovljavanje nazad u sigurnu luku žanrovskih klišea je lagano razočaravajuće nakon podignutih očekivanja. Problem sa The Monster se svodi na to da je samo dobar film, ne i odličan, iako je to mogao biti.

Antibirth

2016.

scenario i režija: Danny Perez

uloge: Natasha Lyonne, Chloë Sevigny, Meg Tilly, Mark Webber, Maxwell McCabe-Lokos, Emmanuel Kabongo, Neville Edwards

Antibirth je jedan od čudnijih spojeva raznih tema i filmskih uticaja u poslednje vreme. Tako ćemo tu naći odjeke nekoliko horor majstora, lokacije propale periferije Detroita, milje teške socijale i margine (što je u hororu retkost – valjda se publika bolje saživljava sa “vanilla” srednjom klasom), teorije zavere, estetiku trash televizije iz 80-ih, uticaj lakših i težih droga na zaplet, teorije zavere i šta sve ne. Pitanje svih pitanja je kako se sve to drži zajedno, a jednoznačan odgovor mi beži, pa neka za sada stoji primedba da nešto radi solidno (iako nema genijalnih momenata), a ponešto je prilično “off”, kao da je film radio početnik sa dosta talenta, ali sa nedovoljno veštine i iskustva da ispuni svoje ambicije.

Počnimo od radnje koja deluje kao pod-zaplet iz The X-Files prebačen u format B-filma i u milje marginalaca, alkosa, džankija, krimosa i poludelih vojnih veterana. Naša anti-junakinja Lou (Lyonne) živi u prikolici, radi povremeno, a ostatak vremena se zabavlja pijući, drogirajući se, vodeći isprazne razgovore sa najboljom prijateljicom Sadie (Sevigny), jedući junk food i viseći po žurkama sa sebi sličnim individuama. Međutim, kada se posle jedne žurke izgubljene u crnim rupama ovisničkog pamćenja kod Lou jave simptomi trudnoće koji sugeriraju ne-ljudsku ili možda čak ne-zemaljsku varijantu, ona kreće da se tripuje, uporno tvrdeći da bi se setila seksa da joj se dogodio...

Sadie nije puno od pomoći jer iza toga možda stoji njen dečko diler i svodnik (Webber) i njegovi mutni poslovi sa misterioznim tipom koji tvrdi da ima nešto s vojskom. Zato na scenu skoro slučajno stupa starija gospođa, Lorna (Tilly), koja ima neke čudne teorije koje opet nekako vode do vojske. U međuvremenu Lou se usled svog uznapredovalog i nimalo prijatnog stanja sve više pasivizira, a njen mozak potpomognut alkoholom i drogom od sećanja, tripova, fantazija i noćnih mora pravi ne baš primamljivu kašu.

Zvuči kao recept za spajanje Cronenbergovog “body horrora” sa Lynchovim na slobodu puštenim tripovima u stilizaciji negde između Watersa, B filma, “midnight flicka” i socijalne drame. Nije čak ni problem što se Danny Perez ni najmanje ne trudi da nam barem neki lik učini iole simpatičnim, naprotiv, taj neapologetski pristup ima svoj šarm, kao i nasumično opaljeni flashback momenti koji objašnjavaju sve važnije tačke zapleta, naizgled slučajna cirkulacija likova koji će postati važni i struktura filma koja oponaša loš narkomanski trip uz retardiranu televiziju.

Problem, međutim, nastaje u generalno neujednačenom ritmu i predugačkim scenama u kojima Lou blebeće i blebeće sa nekim ili sama sa sobom do te mere da se trudnoća kao nešto što bi trebalo biti “highlight” filma gura u zapećak. Pošto one zauzimaju lavovski deo minutaže, svaka oštrica u filmu biva otupljena: i ona socijalna, i ona vezana za nuspojave kod narkomanije i alkoholizma, pa i kada je reč o ženskom telu i trudnoći kao životnom stilu i šoku za organizam. Antibirth tako postaje tripozan film o svemu i svačemu koji usled svoje nedorečenosti i nedopečenosti ostaje tripozan film ni o čemu.

Colossal

kritika originalno objavljena u DOP-u

Nacho Vigalondo je sagradio svoju reputaciju unikatnim pristupima žanru u svojim brojnim kratkim filmovima, učešćima u kompilacijama poput ABC’s of Death i trima dugometražnim filmovima u kojima kreće od standarda koje kasnije subvertira. Timecrimes balansira između horora, SF-a i trilera na temu putovanja kroz vreme, a sve to čini sa vrlo ograničenim glumačkim ansamblom i brojem lokacija. Extraterrestrial je zapravo romansa, takođe ograničena prostorom i likovima, koja invaziju vanzemaljaca koristi samo kao pozadinu priče i u kojoj ta stvorenja nećemo videti čak ni u “blink and you’ll miss it” kadrovima. Open Windows je, pak, kompleksni labirint sačinjen od mnoštva likova i priča koje sve pratimo sa jednog ekrana laptop računara.

Colossal je, opet, nešto drugačije. Zamislite spoj romantične komedije sa psihološkom poukom Sundance/indie tipa i azijskog “creature feature” filma u kojem ogromno čudovište uništava grad. Deluje blesavo, ali radi, čak i uprkos tome što autor veći deo filma polako i postojano objašnjava metaforu na kojoj se sve zasniva: da je čudovište naša projekcija vlastite destruktivnosti, a da su razvaline dalekoistočnih gradova ono što ostaje od naših života i života ljudi u našem okruženju nakon tih eskapada. Ideja se svakako može prepričati kao štos, možda snimiti kao kratkiš od nekih 20-ak minuta, ali Vigalondo uspeva da oko nje napravi ceo film i to bez rastezanja.

Naša junakinja i tačka gledišta Gloria (maestralna Anne Hathaway) ostarela je partijanerica koju upoznajemo u trenutku u kojem ona troši svoj poslednji kredit: posle noći napijanja i nejavljanja, njen uštogljeni, ali zaposleni, sređeni i dobrostojeći dečko Tim (Dan Stevens) je izbacuje iz stana i iz svog života bez druge šanse, sa već spakovanim koferima. Po špranci indie dramedija, Gloria se vraća u rodni gradić i u rodnu kuću koju su roditelji napustili kad su se odselili u toplije krajeve da provedu penziju, pa tamo sreće svog školskog drugara Oscara (Jason Sudeikis u jednoj od svojih ciničnijih uloga), frajera koji stoji čvrsto na zemlji i koji je možda oduvek bio zaljubljen u nju, samo se to nije usudio pokazati. Oscar se nikada nije maknuo iz rodnog gradića, nije se ženio, niti je imao dece. Nasledio je bar od svog pokojnog oca i to mesto uglavnom služi kao pojilo za njegovo društvo, brbljivog Gartha (Tim Blake Nelson) i ne baš bistrog lepotana Joela (Austin Stowell), i u njemu će ponuditi posao šankerice Gloriji, što će ovoj sesti “k’o budali šamar”: pijančenje na račun kuće i još kakva-takva zarada.

Međutim, tu dolazimo do situacije viđene u uvodnoj sceni, sa ogromnim čudovištem a la Godzilla koje gazi po Seulu, glavnom gradu Južne Koreje. Vest o tome iz nekog razloga pogađa Gloriju na emotivnom nivou i postaje glavna tema za razgovor u gradiću i globalno. Glorija će se tek iznenaditi kad otkrije da je sa čudovištem povezana i fizički, ali samo u određeno vreme (kada se najokoreliji pijanci vraćaju kući, a deca idu u školu) i na određenom mestu (u parku koji nije oduvek bio park). Ali kada se na istom mestu pojavi i džinovski robot koji je na isti način povezan sa Oscarom, naša će junakinja otkriti nešto o sebi, a i o svom prijatelju iz detinjstva koji nije onako prijazan i stabilan kakvim se predstavlja...

Na tom nivou je potpuno jasno šta nam Vigalondo poručuje, otkud onaj srednji, ženski prst na plakatu za film i koliko je zapravo u našoj prirodi da budemo budale i bežimo od odgovornosti, sa kojom ćemo se najčešće suočiti tek kada bude prekasno. Jasno nam je takođe da on svojom konstrukcijom priče i castingom prodaje film van svakog šablona dvema dijametralno suprotnim multipleks publikama kojima će viđeno na ekranu verovatno biti prst u oko. Stoga i ne treba čuditi zašto se Colossal toliko kratko zadržao u hrvatskim kinima.

Međutim, to kako se Vigalondo zabavlja rušeći žanrovske postulate i filmska opšta mesta, to je tek pravi doživljaj. Monstrume nećemo videti u nekoj spektakularnoj borbi, već samo posredno, preko televizije ili video-klipova. U tom ključu se oni mogu gledati i kao politička izjava o tome kako “prvi svet” svoje probleme izvozi drugde, pa se onda čudi uništenju koje sledi. Sa druge strane, iako naša protagonistkinja doživljava spoznaju i kreće da radi na sebi, antagonista je taj sa moćnijim i izgrađenijim lukom razvoja, što je redak primer takvog razmišljanja, jer antagoniste obično uzimamo u svojoj datosti. Treće i najvažnije, ceo taj kliše doma, familije, starih prijatelja i poznate sredine koji se iz “family friendly” kino-zabave uvukao i u svet nezavisnog filma ovde biva izvrnut naglavce u nešto opterećujuće, manipulativno, opasno i sputavajuće.

Da je Colossal uvrnut film, to smo znali od samog početka. Ali da je ta uvrnutost toliko utemeljena u stvarnom svetu, metodična i zabavna, to treba doživeti

Life

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Daniel Espinosa

scenario: Rhett Reese, Paul Wernick

uloge: Jake Gyllenhaal, Rebecca Ferguson, Ryan Reynolds, Ariyon Bakare, Hiroyuki Sanada, Olga Dihovičnaja

Ako vam je išao na živce intelektualizam nedavnih hollywoodskih SF “teškaša”, bilo da je uspeo kao što je slučaj u Arrival, ili da nije, kao u Passengers, onda Life može biti pravo osveženje sa svojom jednostavnom premisom. Neće tu biti zamaranja vijuga sa vremenskim petljama, lingvističkim zavrzlamama, filozofskim i etičkim pitanjima, već ćemo biti svedoci akcije i borbe za preživljavanje. Zapravo jedino pitanje, čak vrlo konkretno, ima li života na Marsu dobija odogovor odmah na početku. Ima, napredan je i ne želi nam dobro.

Takođe, ako vam se premisa o astronautima koji su pokupili paket i u njemu živi organizam, najpre jednostavan, jednoćelijski, potom fascinantno napredan, a na kraju ubilački raspoložen, učini poznatom, na dobrom ste tragu. Life je Alien klon od glave do pete, a promene su po pravilu kozmetičke. Recimo, naš Marsovac kojeg đaci u “publicity stuntu” nazovu Calvin, nije osmi, nego sedmi putnik, a astronauti nisu na brodu u dubokom svemiru, već na svemirskoj stanici Mir tik iznad Zemlje. Takođe, Calvin nema “mobilnu čeljust”, već preferira drugačije načine ubijanja.

Na zanatskom nivou, Life se drži solidno. Akcija je kinetična i, ako se apstrahira priča i njena predvidljivost, čak i zabavna u svojim detaljima. Ključni faktor je bestežinsko stanje koje je simulirano pomoću žica i deluje fluidno i uverljivo. Druga bitna stavka je osećaj klaustrofobije, posuđen ne samo od Aliena, nego i od plejade drugih filmova u kojima se poentira na kontrastu između ograničenog životnog prostora i neograničenog, beživotnog svemira oko njega u kojem “niko neće čuti vaš vrisak”. Sve to je uhvaćeno okom kamere Seamusa McGarveya (Nocturnal Animals), a kao uzor je svakako poslužio rad Emanuela Lubezkog na filmu Gravity. Takođe, dizajn zvuka je više nego solidan, naročito kada se radi o Calvinu i njegovom pretećem prisustvu i kretanju, dok muzika uglavnom samo služi da iritira.

Štos je što to svejedno nije impresivno i stoga nije ni izbliza dovoljno da od klona napravi delo za sebe. Deo problema je svakako u režiji Daniela Espinose koja ne odiše inspiracijom ili makar ambicijom, koliko osećajem štanceraja. To u principu i ne treba da čudi od reditelja kojem je pošlo za rukom da veže jedan hitičan skandinavski triler (Snabba cash) i solidan internacionalni proboj (Safe House), da bi već sa svojim sledećim filmom (Child 44) pokazao da mu ne smeta da režira na auto-pilotu i po diktatu studija, čak i kad je to što radi potpuna kretenarija. Utešno je to da Espinosa makar ume da izgradi i proda obrat na kraju filma, što je možda čak i vrhunac za Life.

Mnogo veće razočaranje je scenario koji potpisuju Rhett Reese i Paul Wernick, duo koji je napisao onako poletnu i inovativnu super-herojsku zezalicu Deadpool. Ovde nema ni meta-humora, ni razbijanja četvrtog zida, a i reference su uglavnom mlakušne. Ono čime scenario obiluje je bogus-naučni i bogus-tehnološki žargon i replike poput “Niko se nije spremao za ovako nešto”, dok su likovi ostali nerazrađeni dalje od po dve-tri karakteristike uglavnom vezane za njihovo mesto u komandnom lancu, što glumce tera da se i oni ponašaju kao da su na auto-pilotu. Opet, za pohvalu je “redosled nestanka” kojim likovi bivaju ubijeni koji nije ni klišeiziran njihovom tipologijom ni zvučnošću njihovih imena.

Vratimo se na kraju na Aliena i fenomen njegovog uspeha. Tu se radilo i o vizuelnoj doteranosti (ko god da je dizajnirao Calvina, nije Gieger), i o rasturanju dramaturških klišea po kojima je žena u problemu najčešće beskorisni uteg, ali pre svega o inovativnosti spoja SF-a kao straha od života sa hororom kao strahom od smrti u istom, klaustrofobičnom i pesimističnom “used future” okruženju. Bilo je pokušaja da se ta fuzija napravi i ranije sa kojekakvim čudovištima iz svemira, ali ti filmovi nisu dobacivali dalje od B produkcije ili su otvoreno bili trash. Life je, kao i većina klonova, mnogo bliži toj odrednici nego nečemu revolucionarnom. Čak i da vam ne ostane u sećanju kao loš film, sigurno neće ni kao sjajan. Zapravo, bilo bi čudo da ne izvetri nekoliko minuta nakon gledanja.

A Monster Calls

2016.

režija: Juan Antonio Bayona

scenario: Patrick Ness (prema svom romanu)

uloge: Lewis McDougall, Felicity Jones, Sigourney Weaver, Toby Kebbell, Liam Neeson (glas), Geraldine Chaplin

Iako se teško može nazvati osobito originalnim autorom i vizionarom, Juan Antonio Bayona je izuzetno zanimljiva pojava na evropskoj filmskoj sceni. Vešt je zanatlija i dovoljno pametan autor da emulira originalnije od sebe i, kako god okrenemo, nema lošeg filma u karijeri, iako takođe nema ni remek-dela. Pa opet, njegovi filmovi redom imaju ono nešto što spaja američki žanrovski pristup i preglednost i evropsku artističnost. Takođe, Bayona zna da se lepo proda i A Monster Calls mu je ulaznica za visoke budžete.

U pitanju je priča o detetu, naprasnom odrastanju, mašti i suočavanju sa svetom odraslih koji podrazumeva sive zone, bele laži i crne dane obeležene gubitkom i tugom. Mali Connor (McDougall) u školi sanjari, pa je na meti nasilnika, ali njegov pravi problem je kod kuće. Majka (Jones) mu je teško bolesna i jedva sakriva da je na samrti, odsutni otac (Kebbell) dolazi u posetu iako ne može ništa rešiti, a i preti mu nastavak života sa strogom bakom (Weaver) sa kojom se ne slaže. Povrh toga, često sanja jedan te isti san u kojem ispušta majku nad provalijom na lokalnom groblju.

Da bi bilo zanimljivije, u san mu dolazi i naslovni monstrum, dendroid (Neeson), zastrašujuća figura koja će dečaku ispričati tri pri priče, da bi ovaj zauzvrat ispričao jednu, obavezno istinitu. Connor ne vidi smisao u “drvetovim” pričama, barem ne u početku. Iako počinju bajkovito, krajevi su neočekivani i poučni mnogo dalje od šablona kojima inače štitimo decu od realnosti. Ali dečak polako počinje da shvata i da se nosi sa neizbežnošću situacije...

Osim britanskog folklora, što je i poreklo romana i lokacija za snimanje filma, u samoj osnovi priče (dendroidi i generalno magična moć drveća), u filmu se daju iščitati i drugi, čisto filmski uticaji. Ponovo u miljeu filma o deci, ali ne nužno dečijeg filma nakon vrlo dobrog debija, natprirodnog horora El orfanato, Bayona se ovde u suštini poziva na Spielberga, odnosno na njegove dečije filmove, na “trope” o dobrohotnom monstrumu koji je možda zastrašujuće pojave, ali čija je mudrost zlata vredna. Ima to svoju računicu, Bayona se, već sa iskustvom filma katastrofe iza sebe (The Impossible), sprema da režira novi film iz Jurassic franšize, ali čisto sumnjam da je ona tu presudna.

Iako je Bayonina upotreba efekata, kako kompjuterskih, tako i praktičnih, za svaku pohvalu, najimpresivnije su animirane sekvence iz monstrumovih priča koje ne deluju ni šablonski ni dečije naivno, već spajaju mračno, strašno i lepo na unikatan način. Iako se može postaviti legitimno pitanje zašto celi film onda nije animiran, odluka da se nivoi priče tako odvoje je ne samo ispravna, nego i hvale vredna zbog svoje jednostavnosti. U suštini, i to okretanje svetu mašte u teškim životnim okolnostima je svojevrsni “trope”, ali se Bayona ovde poziva na Del Torrov Pan’s Labyrinth, vešto ga citirajući i kroz priču i kroz estetiku.

Kao dečiji film plemenite namere i koliko se da pažljive izvedbe, A Monster Calls bi morao da se nađe u lektiri starijih osnovaca koji se polako spremaju za svet odraslih. Zapravo, malo je takvih filmova koji razumeju svoju ciljnu grupu i ne gađaju je sa šablonskim parolama. Takođe, i odrasli bi mogli naći ponešto u filmu, makar poneki pedagoški trik za tu zapletenu prelaznu fazu između malog deteta i malog čoveka. Opet, nema tu govora o savršenom filmu, ograničenja koja se nameću samim žanrom su ipak prejaka. Paradigmatično za Bayonu, opet je uspeo da u okvirima ubaci ponešto svojih detalja, a da okvir ne pomeri ili čak ni ne ispita. Napravio je, dakle, dobar, ne i odličan film.

The Void

2016.

scenario i režija: Jeremy Gillespie, Steven Kostanski

uloge: Aaron Poole, Ellen Wong, Kathleen Munroe, Kenneth Welsh, Daniel Fathers, Art Hindle

Kanadski filmski kolektiv Astron-6 koji svoju inspiraciju vuče saraznih strana horor-filmskog spektra je manje ili više redovna pojava na pre svega severnoameričkim žanrovskim festivalima i dobija zasluženu pažnju od specijaliziranih medija još od prvih, no-budget, trash naslova Father’s Day i Manborg koji su na predivno cheesy način štovali klasike žanra. The Editor je ipak bio nešto zahtevniji koncept, giallo film o giallo filmu sa već polu-pristojnim budžetom i kakvim-takvim planom dalje od dobrog zezanja.

Je li The Void je korak dalje za kolektiv ili korak prema njegovoj razgradnji, vreme će pokazati. Pod punom autorskom kontrolom samo dvojice članova Astron-6, The Void je postao neka vrsta festivalske srećice i u Evropi. Možda iz radoznalosti prema favoritima iza kojih stoje Austin Fantastic, možda zbog globalno ispraćene Indiegogo kampanje koja se nije svodila na klasični “crowdfunding” za film, nego su sredstva nakupljena na taj način bila namenjena “creaturima” i praktičnim efektima, The Void je došao na naš kontinent sa dobrim glasom o sebi.

Sa te strane, The Void je starovremenski impresivan film, nimalo stidljiv prema krvi, utrobi i gadosti. Monstrumi su elaborirani, a efekti impresivni i ostavljaju trajni utisak na nivou mnogo dubljem od površnog “wow” efekta. Znajući profesionalne biografije Gillespieja i Kostanskog, odnosno njihov angažman u scenografiji, odnosno masci, tako nešto ne treba ni najmanje da čudi. Prilično dobra gluma od strane relativno prepoznatljivih američkih i kanadskih glumaca, premda su njihovi likovi tipski, površno motivirani, svakako je plus. Jednostavno rečeno, krvavo je, prljavo i brutalno, daju se iščitati citati iz literature i filmskih žanrovskih klasika. The Void zaista izgleda kao put direktno u pakao i zaista je materijal za uživanje svakom horor-fanu.

Pa ipak, The Void nije nešto što bez ograde mogu nazvati dobrim filmom i razlog za to su njegova priča i scenario. Lako za plošne likove, blentave dijaloge i generalni utisak da se radi o nečemu urnebesno glupavom, iako to verovatno nije tako zamišljeno. Preživljiva je čak i kupovina vremena sa negativčevim monologom na kraju u kojem on sve objašnjava nepotrebno opširno, a opet nedovoljno smisleno.

Glavni problem je, što se mene tiče, preterivanje u želji da se izbegne onaj “too little, too late” efekat koji dosta često otupljuje moderne horore. Ovde se odlazi u drugu krajnost, “too much, too early”, pa film ne samo da deluje sprinterski hektično i pretrpano, već u pola sata uspeva da potroši ama baš svaki adut i “trope” kojeg se uhvatio. Zbog toga nisam rekao ni reč o radnji, i zbog toga ću samo navesti otprilike šta je sve tu utrpano. Imamo i bolnicu u ruralnim predelima pred napuštanjem ili preseljenjem, bolničko osoblje bez potrebnih kvalifikacija, junaka u problemima, njegovu ženu za kojom još pati, psihopate sa puškama, sektaše kao pretnju iz vana i monstruma kao pretnju iznutra.

 Jednom kada se svi ti aduti otkriju, ostaje nam samo da sledimo relativno linearni put u lični i opšti pakao i gledamo kako se sve od izloženog uklapa u neku polu-smislenu priču (vrlo prigodno, inače). Zapravo, hteli mi to ili ne, moramo se fokusirati na tehnikalije koje su perfektne, ali ipak nedovoljne da bi u potpunosti sakrile slabu priču. Sad, zabavno je to za jednu festivalsku projekciju ili uopšte jedno gledanje, ali nije za više od toga.

Before I Wake

2016.

režija: Mike Flanagan

scenario: Mike Flanagan, Jeff Howard

uloge: Jacob Tremblay, Kate Bosworth, Thomas Jane, Annabeth Gish, Scottie Thompson, Dash Mihok

Mike Flanagan je “on the move” što se tiče sveta horora. Postoji nekoliko razloga za to, od kojih prednjači to da je sposoban zapakovati film u relativno kratkom roku, versatilan i žanrovski pismen autor koji zna kako da relativno elegantno proizvede efekat. Međutim, on nije nikakav genije, čak ni metodični, nastudirani autor koji izbacuje redom dobre do sjajne filmove. On zapravo ređa solidne, blago natprosečne uratke i to je u ova kvalitativno sušna vremena za horor više nego dovoljno. Ovo mu je već drugi naslov ove godine, a očekuje se i prequel za prilično lošu Oujiu, pa neka mu je bog u pomoći, premda mi smrdi da Flanagan pokušava da napravi pitu od govana, a to baš i ne ide tako lako.

Before I Wake, kao i svi Flanaganovi filmovi, svoju inspiraciju crpi iz nekoliko horor i hororu bliskih tropa. Ovde tako imamo ucveljeni bračni par, Marka (Jane) i Jessie (Bosworth), koji još uvek tuguje za svojim nastradalim sinom. Oni pokušavaju da svoju pažnju skrenu sa usvajanjem dragog, ali nesrećnog dečaka Codija (Tremblay) za kojeg im socijalna radnica (Gish) kaže da je fini i pametan, ali da nema sreće sa udomiteljima.

E, sad, on je zaista fini i drag klinac koji pokazuje manire i uviđavnost već kod sitnih detalja poput izuvanja u predsoblju i koji iskreno želi da ima dobar odnos sa svojim udomiteljima, ali nešto u njemu je sablasno. Ne na taj način da maskira čisto zlo pojavom finog deteta, nego zbog toga što jednostavno deluje izmučeno. Štos sa Codijem je, ubrzo otkrivamo, taj da njegovi snovi postaju realnost za njegove ukućane i neposredno okruženje. Divno i krasno dok su ti snovi lepi i konstruktivni (Cody, recimo, voli leptire), ali šta ćemo kada se pojavi noćna mora, sa sve pripadajućim monstrumom-ubicom koji je, navodno, ubio i njegovu majku?

Pomislite na Freddija Kruegera, dodajte u miks nevino-sablasnu decu iz Shyamalanovih filmova, začinite sa nežnim odnosom prema toj deci i raskošnim vizualima viđenih kod del Tora i eto vam okvira odakle Before I Wake gradi svoju dopadljivost. Dodajmo na to i često ostajanje u realističkom, pomalo melanholičnom ključu i izvrsnu psihologiju likova, pre svega kada se radi o motivaciji (Mark i Jessie su istovremeno i humani i sebični u svom pomaganju Codiju), te vrlo dobru glumu i snažnu glumačku hemiju koja je zasita slična porodičnoj i taj prostor fantazijske (psihološke) drame postaje najjači deo filma.

Problem, međutim, nastaje na polju horora. Flanagan i saradnik mu Howard često pate od apsolutnog nedostatka osećaja za kontekst, pa tako, recimo, o našem (odsanjanom) negativcu ne znamo ništa: ni je li stvaran ili je plod Codijeve mašte, zašto se pojavio, zašto baš kod Codija, šta želi i tako dalje. Ne samo to, nego i CGI monstrum deluje kao nastao bez inspiracije, možda dignut iz nekog napuštenog drafta za kompjutersku igricu, jednom rečju, besmislen. Dodatno, Flanaganu se još može zameriti to što se u svojoj horor-mehanici previše oslanja na “jump scare” momente, čemu je i inače sklon. Međutim, ovde mu, za razliku od Occulusa, ne uspeva da napravi nešto iole strašno i iznenađujuće.

Ali sve to je manje bitno. Vaš jedini motiv da pogledate film, pored odgovora na pitanje jeste li serijski konzument horora ili niste, biće glumci koji su, po prvi put kod Flanagana, iz nešto viših indie ešalona. U centru pažnje je, naravno, nova mlada senzacija Jacob Tremblay i on je ovde dobar, apsolutno na nivou svog prvenca u Room, ako ne i bolji od toga, i pokazuje kod dece-glumaca retku sposobnost za doziranje svog izraza. Uparenog sa vrlo raspoloženima i doziranima Thomasom Janeaom i Kate Bosworth u ulozi njegovih “novih” roditelja, Tremblaya je pravo zadovoljstvo gledati. Šteta je samo što Flanagan ne uspeva da na tome izgradi bolji film.

Der Nachtmahr / The Nightmare

2015.

scenario i režija: Akiz (Achim Bornhak)

uloge: Carolyn Genzkow, Sina Tkotsch, Lynn Femme, Wilson Gonzalez Oschenknecht, Arnd Klawitter, Julika Jenkins, Kim Gordon

Kako odgovoriti na pitanje ko je Akiz, odnosno Achim Bornhak? Akiz je cenjeni vizuelni umetnik koji je izlagao MOMA u New Yorku, kome je David Lynch organizovao izložbu i čije je radove Banksy uvrstio u svoj film o vizuelnim umetnicima. Achim Bornhak je filmski reditelj školovan na Akademiji Baden-Wuerttemberg i Univerzitetu Južne Karoline koji je svoju potonju karijeru uglavnom gradio na televiziji i iza sebe ima potpisan jedan dugometražni bioskopski film, muzički bio-pic Das wilde Leben (2007) kojeg se danas sećamo samo po pesmi, obradi čuvene balade Summer Wine. Akiz i Achim možda jesu isti čovek, ali definitivno nisu isti lik, njih dvojica postoje paralelno i svako radi svoje.

Der Nachtmahr je Akizov prvenac i Achim ima vrlo malo veze sa njim. Ideja je Akizova i počela je sa monstrumom, lutkom inspiriranom Fusslijevom slikom na kojoj vidimo natprirodno biće koje sedi na ležećoj devojci. Oko te lutke nastao je ceo film o devojci i njenom suživotu sa monstrumom. Tema tinejdžera i njihovih demona je, naravno, stara, ali je zapravo klasična i univerzalna, pa se može raditi u nekoliko ključeva. Akiz se odlučio sa horor.

Priča je jednostavna: Tina (Genzkow) vodi običan tinejdžerski život - kuća, škola, drugarice, dečko, žurke. Dok joj se na jednoj skrivenoj žurci ne ukaže monstrum nalik na deformirani embrion. To, međutim, nije najčudnije na toj žurci, jer Tina tu prvo vidi, a onda i preživi sopstvenu smrt od strane vozila u brišućoj brzini. Iako joj taj paradoks ili petlja prolazi bez većih posledica (moguće da se samo preteralo sa tabletama ili tripovima), monstrum je tu da ostane. Štos je, međutim, u tome što Tina misli da ga vide i svi ostali oko nje, a za sobom ostavlja i posledice, veoma fizičke, koje celokupnoj Tininoj okolini govore da je devojka jednostavno skrenula...

Metafora je jasna, od samog demona odrastanja kada smo ubeđeni da nas niko ne razume i kada radimo stvari “van sebe”, odnosno koje su potpuno atipične za naše dotadašnje ponašanje, tipa onaj krš i lom u kuhinji, osamljivanje i tome slično. Neko će tu možda videti seksualnu presiju ili neželjenu trudnoću, ali to bi bilo suviše i ne treba za tim ići. Štos je i za Tinu kao našu protagonistkinju i za svakog tinejdžera da se sa svojim demonima sprijatelje, da ih prihvate, da se na njih naviknu. Ti monstrumi su deo svakog od nas, možda nam se ne sviđa kakvi su i kako izgledaju, možda nas na kraju i napuste, ali stidom i potiskivanjem nećemo postići ništa. To ne kapiraju ni vršnjaci, ni roditelji, možda tek neki vispreni psiholog ili možda neko od profesora u kojeg imamo poverenje, kao Tina u svoju profesorku engleskog da Blakeovu poeziju rastumači kao osećanje koje se ne može imenovati.

Divno i krasno, ali film zapravo “seda” tek posle nešto čitanja i mozganja. Na prvu loptu deluje nekoherentno i nedorečeno, čak pozerski. Mislim, svaka čast za “creature” kao osnovu “creature feature"-a i za solidno uhvaćenu dinamiku tinejdžerskog života i uopšte tinejdžerskog pogleda na svet. Ali Der Nachtmahr je film koji će nas i pored toga dobrano iznervirati i zbuniti.

Pozeraj je tek priča za sebe. One kartice na početku o blicajućim slikama i glasnoj i nagloj muzici su provereni stari trik koji publici željnoj uzbuđenja samo podiže očekivanja. Štos je što tu nema ničeg zapravo strašnog, čak ni senzacionalnog, šokantnog i naglog (u smislu prošlogodišnje Festove bombe za čula The Strange Colors of Your Body’s Tears). Osim onog naleta vozila (koji prethodno vidimo kao klip sa mobilnog telefona) ostale audio-vizuelne senzacije su očekivane: dešavaju se na rave žurkama i po klubovima.

U tom smislu, Der Nachtmahr spada u onu najnezahvalniju kategoriju filmova. Nije ni loš ni glup da bi ga se zaobišlo u širokom luku, niti je u pitanju nekakav punokrvni strašni horor koji zaista nije za gledaoce bez treninga i izdržljivosti tog tipa. Ali opet, i pored ideje i efektnog pakovanja jednostavno nije na nivou onog “hypea” koji se oko njega diže. Od provokativnog umetnika smo ipak očekivali provokativniji film.

Dark Was The Night

2014.

režija: Jack Heller

scenario: Tyler Hisel

uloge: Kevin Durand, Lukas Haas, Nick Damici, Heath Freeman, Bianca Kajlich, Sabina Gadecki

Molim vas da pređete preko naslova. Osim što je pleonastičan (noć je, jebiga, mračna sama po sebi), još je i kliše iz nekog drugog tipa filma. Ne, u ovom slučaju to nije uvod u noir i misteriju, nego jedan pravi pravcati horor, i to efikasniji, ne nužno strašniji, ali atmosferičniji od većine toga što se nudi na tržištu u poslednje vreme.

Prolog je smešten duboko u šumi, u okruženju drvoseča. Predradnik upozorava grupu koja je zaostala da se vrati, ili će ih u suprotnom zaključati preko vikenda. Naravno, odlazi po njih i ima šta da vidi: raskomadana tela. Pre nego što uspe da pobegne, i njega stigne ista sudbina. A mi se selimo 90 milja južno u gradić...

Prolog je generički, kao što je i gradić u američkoj ruralnoj pripizdini generički “setting”. Lokalnom farmeru – drkošu je nestao konj i to je otprilike zadatak lokalnom šerifu Paulu (Durand) i njegovom novom zameniku, doseljeniku iz New Yorka, Donnyju (Haas). Znamo već, a i desaturirana fotografija govori u prilog tome, ovakvi gradići su idilični samo na fotografijama, a pored uobičajenih čisto ljudskih gadosti, nešto strašno vreba i iz šume.

Ne želim biti bezobrazan, ali ono što Dark Was The Night izdvaja iz mase loših horora svakako nije potrošena priča, pa ni tajanstveni monstrum, niti “jump scare” momenti u drugoj polovini filma, niti obračun u crkvi. Twist na kraju nije loš, ali nije ni nov ni neviđen. Ono što ga izdiže iznad kljakave konkurencije su vrlo odmeren tempo i likovi koji kao da su iz nekog drugog filma. To se pre svega odnosi na depresivnog šerifa, njegov odnos sa ženom (Kajlich) i sinom, te njegovu ličnu tragediju koju nosi sa sobom, i na zamenika koji se sa svojim demonima doselio iz grada i lokalnom stanovništvu još uvek ne uliva poverenje. Ovakve likove smo navikli da gledamo u trilerima i noir-misterijama, a i ovde je naša pažnja više uprta na njih nego na razvoj događaja sa monstrumom iz šume.

Sve to bi bilo više nego problematično da gluma nije stabilna kao što je to slučaj. Kevin Durand, čija je televizijska karijera u usponu ove godine, je briljantan kao depresivni šerif, a Lukas Haas je više nego pouzdan partner kao Donny. Haasov slučaj je posebno zanimljiv jer, iako je dobar glumac, verovatno nikad neće prebaciti preko toga da je kao klinac igrao u sjajnom filmu Witness. Glumačku ekipu upotpunjuje i televizijska glumica Bianca Kajlich u veoma pristojnoj i odmerenoj epizodi, kao i Nick Damici, faca na američkoj nezavisnoj horor sceni, scenarista i stalni saradnik Jima Micklea.

Dark Was The Night ima moju laganu preporuku za ljubitelje žanra, i to zbog onih ne-žanrovskih stvari. Ovo je živi dokaz da se i potrošena formula može učiniti gledljivom kad se povede računa o detaljima. A likovi su osnovna stvar i njihova životnost popravlja utisak o svakom filmu.

The Babadook

2014.
scenario i režija: Jennifer Kent
uloge: Essie Davis, Noah Wiseman

Nikad nisam shvatao zašto deca dobijaju dvojak tretman. Sa jedne strane, ne kažemo im da je deda umro, nego da je otputovao, da je na nebu i ko zna šta, a sa druge ih traumiramo sa babarogama, zlim vešticama i pesmicama poput Zeko i potočić gde se zec jebeno smrzne na kraju. Nije to usko kulturološka stvar, to licemerje je, čini se, globalno. (Odmah se ograđujem da ne poznajem azijski i afrički folklor, ali to je manje bitno.) Dakle, imamo crtane filmove od Disneya pa nadalje, imamo folklorne pesme i pričice i imamo poprilično gothic knjige namenjene deci, odnosno njihovom možebitnom suočavanju sa strahom od smrti. Imamo prepadnutu decu.
Imamo i horor filmove koji nisu baš za klince, ali klinci (nešto stariji) vole da ih gledaju, valjda jednom kad prerastu strahove iz tih morbidnih uspavanki, pa hrabro zakorače napred. U poslednje vreme baš imamo puno horora i jasno nam je zašto: relativno su jeftini i jednostavni za snimanje i imaju publiku svugde po svetu u svim starosnim grupama i, najvažnije, u hororima (barem onim dobrim) postoji podtekst (najčešće psihološki) koji je bitan barem koliko i pojavni nivo. Imamo uklete kuće, čudovišta, vanzemaljce, psihopate, demone, zombije, vampire i duhove. I imamo njihove žrtve.

Isprva se čini da The Babadook odudara samo svojim stilom i “settingom” od horor štanca kojem smo izloženi. Ideja o čudosvištu iz dečije retro-gothic rimovane “pop-up” slikovnice nije originalna sama po sebi, ali je dovoljno nova i sveža, nepotrošena masovnom eksploatacijom. The Babadook se sjajno poigrava sa vizuelnim horor i fantastičnim klišeima i uspostavlja svoj stil koji umesto CGI-ja nudi animaciju starog kova, sa papirom, crtežom i lutkama. Monstrum se retko vidi u kadru (osim nacrtan u knjizi), i kada se pojavljuje, uglavnom je u senci kao u nekom stripu. “Jump scare” se postiže njegovim glasom i posledicama njegovih akcija.

Međutim, domet ovog filma je veći od običnog simpatičnog monstruma. Usuđujem se reći da je ovo pametniji i bolje posložen film od većine horora koje sam u poslednje vreme gledao, da je možda najbolji i među najstrašnijim hororima poslednjih nekoliko godina.

Amelia (Davis) je samohrana majka koja se još nije oporavila od muževljeve tragične smrti kad ju je vozio u bolnicu na porođaj. Sedam godina posle te traume, ona ima usrani posao u domu za starce i sina Sama (Wiseman), za kojeg bi se politički korektno reklo da ima posebne potrebe. Naime, mali je hiperaktivan, bez ikakvog filtera, frustriran, istraumiran, opsednut je oružjem kućne izrade i monstrumima koji se skrivaju u kući i povremeno agresivan. Takav kakav je, uleće u konstante probleme u školi i sa vršnjacima. Okidač za radnju je knjiga Mr. Babadook, gothic slikovnica koja se tek tako pojavila i čiji monstrum postaje Samova najnovija opsesija.

Ameliji sve to ide na živce, bilo bi logično da Sam polako izađe iz te faze, pa u napadu besa (kad Sam opet nešto temeljno zajebe) knjigu pocepa. Knjiga se vrati neki dan kasnije, zalepljena. Telefon počinje da zvoni, struja da zeza, standardni repertoar. Amelija knjigu spali, ali izgleda da je monstrum već tu...

Ono što je u Babadooku posebno zanimljivo je da mi ne znamo prirodu tog monstruma, niti šta on hoće. Možda je plod Samove mašte i podsvesti, ipak je mali istraumiran odrastanjem bez oca i potencijalnim pritiskom da bude “muško u kući”. Možda je sve to odraz Amelijine traume, jer odgajanje deteta sa posebnim potrebama nije nikakav piknik za ženu koja se još nije izborila sa svojom depresijom. Možda je stvarni, postojeći entitet. Možda je naš trip. Isprva se čini da je vezan za kuću i aktivan noću, ali polako počinje da se aktivira i u toku dana i van kuće. Retko u fizičkoj formi, češće kroz svoje akcije.

Ima tu horor standarda i više nego što treba, od zajebancija sa strujom u mračnoj i jezivoj kući do telekineze. Prepoznaće se tu malo Friedkina, malo Kubricka i ponajviše Polanskog. U prevodu, za razliku od većine modernih horora, likovi su razrađeni, pre svega na emocionalnom planu. Čak i kad se išlo prečicama (recimo Samovo vrištanje koje bi svugde drugde bilo iritantno preko svake mere) to ovde ima svoj cilj. Sam i Amelia su likovi koje možemo sresti na ulici. 

The Babadook je film koji je nastao razradom zapaženog kratkog filma Monster i prvi je film Jennifer Kent, bivše glumice. Za debitantsko dugometražno ostvarenje, neviđeno je zreo, pametno konstruiran, enigmatičan i kompletan. Tome u prilog ide i vizuelni identitet, izbor igre svetlosti i senki za glavno izražajno sredstvo i staromodna animacija.

Gluma dvoje glavnih glumaca je perfektna. Essie Davis liči na mladu Miu Farrow i potpuno je uverljiva kao majka na ivici nervnog sloma. Mali Noah Wiseman je odigrao jednu od najkompleksnijih i najuverljivih dečijih uloga u savremenom filmu. Ostali, sporedni, glumci takođe su na nivou, ali naprosto su manje bitni za priču koja je u osnovi duo-drama između majke i sina. Hajde, i monstruma.

Nije ovo film bez mane, nije ni savršeno upeglan. Ima likova koji se pojavljuju u priči samo da bi iz nje ispali, ima nekoliko započetih, a nedovršenih pod-zapleta. Sve su to manje zamerke. The Babadook je jednostavno odličan horor.

 

Beneath

2013.

režija: Larry Fessenden

scenario: Tony Daniel, Brian D. Smith

uloge: Daniel Zovatto, Bonnie Dennison, Chris Conroy, Jonny Orsini, Griffin Newman, Mackenzie Rosman, Mark Margolis

Beneath je horor film, i na prvi pogled tu imamo sve elemente veoma klasičnog predstavnika žanra. Ispod površine, međutim, krije se jedna fina ironija i autoironija , što Beneath čini ipak malo ozbiljnijim filmom. Svako ko je odgledao bilo Jaws, bilo Friday The 13th, imaće jasan pregled zapleta od početka do kraja: gomila raspojasanih tinejdžera proslavlja završetak škole izletom na jezero, a ispod linije vode se krije džinovski preistorijski som koji bi da ih pojede. Ono gde omaži i plagijati padaju, Beneath uspeva: njegovi likovi su dovoljno nijansirani da nas je makar malo briga za njih.

U početku je to teško otkriti, pošto se oni čine generičkom grupom sastavljenom od dvojice sportista, jednog zaluđenika za filmove, jednog pomalo čudnog ćutljivog momka, jedne droljice i jedne malo “butchy” cure. Tako i ne znamo koliko je tačno film ironičan, a koliko se samo šlepa na standardima žanra. U pravom pravcu će nas usmeriti najantipatičniji lik u celoj skupini, zaluđenik Zeke, koji snima sve oko sebe i svoje drugare smatra za objekte. Njegovi nagon za preživljavanje će se uključiti kada se pojavi problem somine i pokrenuti reakcije ostalih.

Ok, sama loše dizajnirana somina će nas asocirati na “cormanovštinu”, jeftine horor filmove koji se i danas snimaju u C produkciji I puštaju po kablovskim kanalima, ali Beneath ima jednu određeni odmak od toga. Monstrum je namerno jeftino dizajniran, pojavljuje se tu i tamo iz drugog plana i zapravo nije centralna sila u filmu. Više je okidač za sukobe na nivou karaktera, koji će tek u opasnosti pokazati svoje najružnije i najmanipulativnije lice.

To dovodi film dosta blizu teritorije meta-filma, jer prava opasnost dolazi od likova, njihovih motivacija, odluka, karaktera... I oni tako postaju zabavni, onoliko koliko su odvratno okrutni, prevrtljivi i ljigavi. Naravno, kao i svaki žanrovski predstavnik, Beneath je ograničen. I pored zamisli i talenta, reditelj i scenaristi će nam ponekad preočito signalizirati na šta tačno film referira. Prva žrtva Debbie gine po “tv trope” pravilu po kojem u hororu i SF-u prvo gine ženska koja je sportski tip, ili čak muškobanjasta, a bespomoćna i atraktivna ostaje u priči. Dodajmo i to da se žrtva preziva Voorhees, baš kao monstrum iz Friday The 13th serijala. Kamera se pojavljuje kao referenca na “found footage” filmove, ali sama kamera kao uređaj je postala “trope”, sastavni deo horor filmova, jer je u poslednje vreme ima u skoro svakom filmu.

Beneath problematizira horor kao žanr, njegove mehanizme, mogućnosti i granice, pa je kao takav jedan od zanimljivijih filmova, ne i najzanimljiviji, niti najintelektualniji. To onda otvara jedno drugo pitanje: zašto više snimamo horor filmove i zašto ih gledamo? Horor je jednostavan žanr sa jednostavnim mehanizmima, snimljeno je nešto originalnih filmova koji su iznalazili nešto novo, ali je kasnije snimljeno dosta njiovih kopija i kopija njihovih kopija, otvoreni su brojni sub-žanrovi u okviru kojih većina pojedinačnih naslova ne znači ama baš ništa.

Odgovor na to je možda Beneath. Kao i većina horora, on je jeftin, jednostavan i lak za snimanje. Ne treba mu puno glumaca, likova, lokacija. Većina likova su mladi, pa se to može pokriti sa mladim, jeftinim glumcima. Publike uvek ima, uvek im je moguće uvaliti zombije, psihopate sa noževima, Freddija, Jasona, Aliene, Predatore i njihove međusobne obračune. Uvek je moguće dići iz mrtvih Godzilu, džinovsku ajkulu, sominu ili jato pirana. Strah je primarni osećaj, samo treba locirati čega se bojimo i zašto, kao i čega bi trebalo da se bojimo.

Kada premostimo svu logiku, pošto u hororu I SF-u treba zaboraviti na našu, životnu logiku, i kada prestanemo da tražimo mane i šlamperaj u filmu, dolazimo do jasnog zaključka koji će možda malo revitalizirati horor kao žanr. Strava i užas u Beneath dolazi od grupne dinamike, ne od ribe-monstruma.