Lake Bodom

2016.
režija: Taneli Mustonen
scenario: Taneli Mustonen, Aleksi Hyvärinen
uloge: Nelly Hirst-Gee, Mimosa Willamo, Mikael Gabriel, Santeri Helinheimo Mäntylä, Sami Eerola, Tommi Korpela (glas)

Potkraj proleća 1960. godine, četvoro tinejdžera kampera bilo je napadnuto na spavanju nožem i tupim predmetom na obali jezera Bodom, nekih 20-ak kilometara od Helsinkija. Troje je ubijeno na mestu, a jedan momak je preživeo sa potresom mozga i frakturom vilice. Slučaj se još uvek vodi kao nerešen, u svojstvu osumnjičenih su ispitivani razni ljudi, od lokalnih baraba, skitnica, pijanaca i psihopata, preko navodnog agenta KGB-a, pa do samog preživelog mladića, ali istraga nije vodila nikuda. Možda je to bio rezultat visokog publiciteta koji se oko slučaja odmah podigao, a misteriozna ubistva su postala nacionalna trauma u Finskoj, opsesija entuzijastima i deo globalne pop-kulture. Ne samo da su poslužili kao inspiracija za “slashere” (čak i filmove po stvarnim događajima kao što je mađarski “found footage” naslov Bodom iz 2014. godine), nego su preko metal sastava Children of Bodom stekli popularnost i u toj sub-kulturi.

Film Tanelija Mustonena, u svojoj zemlji poznatog po teen-komedijama iz serijala Reunion, zvanično nije film po istinitom događaju, nego je inspiriran pričama i teorijama o ubistvima na jezeru. Razlika je drastična i ona Mustonenu otvara mogućnost da se, uz standardne motive vezane za “šumske slashere”, pozabavi i ispitivanjem same misterije, ako ne i pokušajem njenog razrešenja, možda njenom re-imaginacijom i fenomenom njene percepcije u Finskoj i globalno. Čini se, međutim, da tokom filma Mustonen toliko često menja pristupe kao da nas pomalo zadirkuje ili da ni sam ne zna šta bi tačno sa svime čega se uhvatio.

Lake Bodom počinje kao klasičan tinejdžerski horor, sa ekipom koja se okuplja za odlazak na izlet. Metiljavi štreber Atte (Mäntylä) želi ispitati misteriju iz prošlosti ili je makar “živeti” preko neukusnih fotografija na kojima bi današnji tinejdžeri pozirali u sličnoj odeći kao ubijeni. Njegov “bad boy” drugar Elias (Gabriel) u celoj šaradi učestvuje iz mnogo prozaičnijih razloga - zbog cura. Nora (Willamo) deluje kao droljasta ženska, ali njen prvenstveni motiv je da zaštiti svoju prijateljicu Idu (Hirst-Gee) i omogući joj “novi početak” nakon skandala sa navodnim golišavim fotografijama koji ju je uvalio u neprilike u školi i kod kuće sa konzervativnim i religioznim roditeljima.

Ekipa je, dakle, standardna i bila bi stereotipna da likovi nemaju toliko iscrtane pozadine. Gradeći film kao “slasher”, Mustonen se nalazi pred dve manjkave opcije: ili će krenuti sa standardnom dramaturgijom za taj tip filma i susresti se sa problemom relativno uskog izbora ko je žrtva, a ko počinilac (iznutra ili sa strane), ili će raspršiti misteriju i krenuti u sasvim novom pravcu uz rizik da sve to deluje nategnuto ili čak potpuno nesuvislo. Autor se poigrava sa obe mogućnosti u čemu mu naročito pomaže vešto izveden obrat negde na trećini kada se ekipa prepolovi i Lake Bodom skreće u pravcu “revenge flicka” iz čega se kasnije razvija tinejdžerska drama koja se bavi zlostavljanjem u školi i društvu i sramoćenjem kao izuzetno bolnom psihološkom komponentom toga.

U tome Mustonen ima osećaj i za tempo i za citat (svlačionice u poetičnoj usporenoj flashback sekvenci su direktna posveta De Palmi i njegovoj Carrie), a zbog važnosti teme moguće je ne cepidlačiti oko prilično zamuljane motivacije likova. Problem, međutim, nastaje kasnije, kod drugog obrata i povratka na prvotnu žanrovsku matricu. Sam obrat nije izveden loše, pravilno je tempiran, ujedno nije suviše očigledan i sasvim je logičan kada se prekopa po asocijacijama od pola sata ranije, ali je problem što se film pred kraj vraća na skoro pa potrošeni šablon kojem čak ni sablasno duboki glas internacionalne zvezde Tommija Korpele ne pomaže da bi nas zaista iznenadio i uplašio, niti teorijama i “fan teorijama” o događajima na Bodomu ikako doprinosi. Prema kraju filma i sitne nelogičnosti postaju sve krupnije i iritantnije, što pojačava utisak Mustonenove pogubljenosti u žanrovima i idejama. Recimo, ona jurnjava kroz šumu po noći u kojoj kamionet za vuču tegli veliki i teški Volvo karavan nije samo fizički nemoguća, nego se čini kao da autor s njom kupuje minutažu.

Sa pozitivne strane, čak i kad autor brlja, Lake Bodom ni u jednom trenutku nije dosadan film za gledanje, a ni za slušanje. Prvo, soundtrack koji potpisuje Panu Aaltio nije ni u kom slučaju tipičan za horore iz američke B produkcije i njihove evropske klonove, već je izuzetno promišljen, tripozan i na momente čak meditativan, te sjajno uklopljen u ostatak dizajna zvuka. Drugo, Mustonenov standardni direktor fotografije Daniel Lindholm se zaista potrudio oko slike koja deluje nastudirano što se tiče škrtog osvetljenja noći u šumi i obiluje dimačnim, ali izuzetno preciznim i kontroliranim pokretima kamere. Konačno, mladi glumci su dorasli zadatku, pa njihovi likovi koji počinju kao stereotipi putem dobivaju na ljudskosti i životnosti.

Ostaje žal za tim da Lake Bodom nije bolji i još originalniji film koji će redefinirati pod-žanr “slahera”, iako je to mogao biti. Ali dinamiku i hrabrost u vožnji kroz žanrove mu svakako moramo priznati. Ponekad je i to dovoljno.

Without Name

2016

režija: Lorcan Finnegan

scenario: Garret Shanley

uloge: Alan McKenna, Niamh Algar, James Browne

Znamo već, priroda je nemilosrdna barem onoliko koliko je fascinantna. Ako poštujete njenu moć i integritet, neće vam biti ništa. Ali čim precenite svoje mogućnosti, gotovi ste. Pentranje na planinu se nemali broj puta završi katastrofom, u moru se možete udaviti, u šumi zalutati. Nije tu stvar samo fizičke štete, priroda se može poigrati i sa našom psihom. Čak sam uveren da će pre nestati čovek kao takav nego što će uništiti nešto tako moćno i sveprožimajuće.

No dobro, to su već neke filozofske teme kojima se, doduše, bavi Lorcan Finnegan u svom dugometražnom debiju Without Name. Odnos čoveka i prirode se posmatra iz perspektive geometra (ili se to kaže geodet) Erica (McKenna), i inače nestabilnog lika koji beži od svoje familije i osamljuje se na terenu. U naslovnu bezimenu šumu ga dovodi posao premeravanja za račun korporacije namerene da pokrene komercijalnu eksploataciju na inače zaštićenom prostoru.

Drugi razlog zbog kojeg Eric voli terenski rad je njegova pomoćnica, studentkinja Olivia (Algar) na koju će se možda preko dana drkati na poslu zbog njenog nedostatka entuzijazma i discipline, ali će je zato noću „premeravati” više nego bilo koju parcelu. A kada se u miks ubaci knjiga poludelog „druida” o drveću koje komunicira sa nama i mnogo droge koje će dofurati hipik Gus (Browne) koji je parkirao svoju kamp-prikolicu u šumi, stvari brzo odlaze k vragu.

I fino, simpatično je to, ne gnjavi sa ekspozicijom, vizuelno je atraktivno, sa puno lepih kadrova i oštrih šokova i svetlosnih efekata zbog kojih film dolazi sa pomalo „cocktease” upozorenjem da se ne preporučuje gledaocima koji pate od epilepsije. Recimo to ovako, imajte A Field in England kao referencu, ali ni izbliza toliko tripa ni u samim šokovima ni u pozadini istih. Ima tu i nešto blesavosti i vickastih momenata i rešenja, a i bezobrazluk u glumi Niamh Algar u velikoj meri popravlja utisak.

Problem leži donekle u liku Erica koji nije dovoljno napisan i kojeg Alan McKenna lovi malo za glavu, malo za rep, uglavnom bez većeg uspeha. Drugi, mnogo opasniji problem je prvo banalizacija koncepta narušavanja prirode koji se ovde svodi na nemaštovitu komercijalizaciju i potpiruje nefokusirani bes prema korporacijama, a onda i njegova promena u jednako banalnom pravcu tipa: „nemojte da se drogirate”. Mislim, nemojte ako baš nećete, a naročito nemojte u šumi jer se možete izgubiti fizički i psihički i nema ko da vam pomogne.

Zapravo, srž problema je što je Without Name u svojoj suštini zapravo kratki film skoro pa na silu izvučen u dugometražni. To i ne treba da čudi, znajući Finneganovu pozadinu upravo u kratkom formatu, za šta je bio i nagrađivan po festivalima. Međutim, transfer s kratke na dugu formu često nije gladak, a može biti vrlo neprijatan ako se tome ne prilagodi i mozak autora.

The Hallow

2015.

režija: Corin Hardy

scenario: Corin Hardy, Felipe Marino, Tom de Ville

uloge: Joseph Mawle, Bojana Novaković, Michael McElhatton, Michael Smiley

Corin Hardy je svakako autor pred kojim je budućnost kada je u pitanju horor i uopšte mračnjaštvo. Kao autor kratkih filmova i video-spotova osvojio je brojne nagrade, a njegov dugometražni prvenac The Hallow svakako je zanimljiv i žanrovski pismen uradak. Pred Hardyjem je nov angažman, remake kultnog filma The Crow i čini se da producenti imaju pravog čoveka za posao, nekoga sa osećajem za vizuelno, za cool i za gothic.

To se donekle potvrđuje i u The Hallow, čak uz sva ograničenja debija i prelaza s jednog formata na drugi. Problem je možda preterana ambicioznost ili fingiranje iste: Corin Hardy je film “prodavao” kao mešavinu Peckinpahovih Straw Dogs i Del Torrovog Pan’s Labyrinth, a da ni sa jednim ni sa drugim filmom nema previše veze, osim onih najpovršnijih identifikacija. Ipak, filmski DNK The Hallow uopšte nije slab: mogu se tu iščitati uticaji Carpentera i Cravena, Shyamalana i Lucia Fulcia, dok je glavna asocijacija Sam Raimi i njegov Evil Dead sa kojim deli “cabin-in-the-woods” okruženje. Hardy nam je taj koncept začinio sa lokalnim šmekom Irske, njenim vlažnim šumama, oronulim starim kućama i unikatnim folklorom.

Adam (Mawle) je inženjer šumarstva koji sa ženom Claire (Novaković) i bebom dolazi u duboku Irsku provinciju kako bi obeležio stabla za seču. Njegov dolazak nije koincidentalan i poklapa se sa privatizacijom državnih šuma usled krize, pa je otpor lokalnog stanovništva razumljiv. Jasno, dođoš nije popularan, svetonazorske razlike su ogromne, ali usred svega toga, kako objašnjava lokalni policajac (Michael Smiley u divnoj minijaturi), stoji nesporazum: lokalci veruju kako šuma pripada naslovnim mitskim bićima i kako ih ne treba uznemiravati.

Hardy nas u prvom činu drži u neizvesnosti ima li njegov horor socijalni i psihološki kontekst. Prvo pokušava da isprofilira Adama i njegov odnos sa lokalcima među kojima je najglasniji sused Colm Donnelly (McElhatton), a kasnije i sa Claire. Jednom kada radanja krene svojim tokom, kursom pravog, nepatvorenog horora bez aluzija na nešto drugo, upravo će taj odnos biti od izuzetnog značaja kao jedini preostali kontekst. Joseph Mawle i Bojana Novaković uspevaju da fiksiraju našu pažnju i iznesu film, iako je njegov lik možda čak i previše napisan, a njen svakako premalo.

Glavna stvar u filmu su akcione scene u kojima se naši junaci susreću sa monstrumima, odnosno šumskim demonima. One su impresivno agilne, napete i pratljive. Ima tu i “jump scare” momenata koji su efektni jer se s njima ne preteruje, ima i dovoljno jeze i groze, prljavštine i krvi. Međutim, posebna poslastica ovog filma su monstrumi i njihov tretman: iako su u principu tipski, bez prošlosti i uzroka, Hardy ih polako i postepeno uvodi i maksimizira njihov efekat, a sami monstrumi su odličan primer digitalne i modelarske animacije.

Iako je daleko od bilo čega revolucionarnog, The Hallow je žanrovski čist i sasvim solidan film koji svaki ljubitelj horora treba pogledati.

Dark Was The Night

2014.

režija: Jack Heller

scenario: Tyler Hisel

uloge: Kevin Durand, Lukas Haas, Nick Damici, Heath Freeman, Bianca Kajlich, Sabina Gadecki

Molim vas da pređete preko naslova. Osim što je pleonastičan (noć je, jebiga, mračna sama po sebi), još je i kliše iz nekog drugog tipa filma. Ne, u ovom slučaju to nije uvod u noir i misteriju, nego jedan pravi pravcati horor, i to efikasniji, ne nužno strašniji, ali atmosferičniji od većine toga što se nudi na tržištu u poslednje vreme.

Prolog je smešten duboko u šumi, u okruženju drvoseča. Predradnik upozorava grupu koja je zaostala da se vrati, ili će ih u suprotnom zaključati preko vikenda. Naravno, odlazi po njih i ima šta da vidi: raskomadana tela. Pre nego što uspe da pobegne, i njega stigne ista sudbina. A mi se selimo 90 milja južno u gradić...

Prolog je generički, kao što je i gradić u američkoj ruralnoj pripizdini generički “setting”. Lokalnom farmeru – drkošu je nestao konj i to je otprilike zadatak lokalnom šerifu Paulu (Durand) i njegovom novom zameniku, doseljeniku iz New Yorka, Donnyju (Haas). Znamo već, a i desaturirana fotografija govori u prilog tome, ovakvi gradići su idilični samo na fotografijama, a pored uobičajenih čisto ljudskih gadosti, nešto strašno vreba i iz šume.

Ne želim biti bezobrazan, ali ono što Dark Was The Night izdvaja iz mase loših horora svakako nije potrošena priča, pa ni tajanstveni monstrum, niti “jump scare” momenti u drugoj polovini filma, niti obračun u crkvi. Twist na kraju nije loš, ali nije ni nov ni neviđen. Ono što ga izdiže iznad kljakave konkurencije su vrlo odmeren tempo i likovi koji kao da su iz nekog drugog filma. To se pre svega odnosi na depresivnog šerifa, njegov odnos sa ženom (Kajlich) i sinom, te njegovu ličnu tragediju koju nosi sa sobom, i na zamenika koji se sa svojim demonima doselio iz grada i lokalnom stanovništvu još uvek ne uliva poverenje. Ovakve likove smo navikli da gledamo u trilerima i noir-misterijama, a i ovde je naša pažnja više uprta na njih nego na razvoj događaja sa monstrumom iz šume.

Sve to bi bilo više nego problematično da gluma nije stabilna kao što je to slučaj. Kevin Durand, čija je televizijska karijera u usponu ove godine, je briljantan kao depresivni šerif, a Lukas Haas je više nego pouzdan partner kao Donny. Haasov slučaj je posebno zanimljiv jer, iako je dobar glumac, verovatno nikad neće prebaciti preko toga da je kao klinac igrao u sjajnom filmu Witness. Glumačku ekipu upotpunjuje i televizijska glumica Bianca Kajlich u veoma pristojnoj i odmerenoj epizodi, kao i Nick Damici, faca na američkoj nezavisnoj horor sceni, scenarista i stalni saradnik Jima Micklea.

Dark Was The Night ima moju laganu preporuku za ljubitelje žanra, i to zbog onih ne-žanrovskih stvari. Ovo je živi dokaz da se i potrošena formula može učiniti gledljivom kad se povede računa o detaljima. A likovi su osnovna stvar i njihova životnost popravlja utisak o svakom filmu.