Come Play

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Jacob Chase

uloge: Azhy Robertson, Gillian Jacobs, John Gallagher Jr, Winslow Fegley, Rachel Wilson

Horor kao žanr je najefikasniji kada se strahom ne bavi samo na njegovom pojavnom, manifestacionom nivou. Simbolička i metaforička komponenta tog straha su svakako pametnije, dosta često i strašnije od prostog prepadanja gledalaca. U tom smislu, Come Play, iako nije baš najoriginalniji i najdubokoumniji horor film svih vremena, dolazi kao relativno osveženje ove prilično mršave godine koja i sama izgleda kao horor-film.

Reditelj filma Jacob Chase kojem je ovo debi u dugometražnom formatu, a inače uglavnom radi kao montažer, veliki je fan horora i to se vidi u poigravanju sa konceptima i klišeima. Simpatičan komadić trivije je i to da je jedno vreme bio vlasnik malog biznisa kuće duhova. Come Play deluje kao ekspanzija jedne od bezbrojnih priča Stephena Kinga, a zapravo je nadogradnja autorovog prethodnog kratkog filma Larry, od kojeg posuđuje samo monstruma koji ima potencijala da postane franšizno čudovište u doglednoj budućnosti.

U centru priče stoji autistični dečak Oliver (Azhy Robertson) koji ne govori, već koristi telefonsku aplikaciju komunikatora i koji je toliko opsednut Sunđer-Bobom da dotični crtani film može beskonačno dugo gledati. Oliver pati zbog svoje različitosti u školi, naročito kada se nađe na meti nasilnika predvođenih njegovim nekadašnjim drugom Byronom (Fegley). Kod kuće su pod pritiskom, pak, roditelji: majka Sarah (Jacobs) se po ceo dan bavi sinovljevim potrebama, što je vrlo nezahvalan posao koji je iscrpljuje i stavlja pod stalni pritisak, a otac Marty (Gallagher) radi nekoliko poslova, pa ga uglavnom nema kod kuće, a kada se pojavi sa nekim poklonom ili spreman da se sinom poigra, postaje njegov instant-heroj.

Monstrum Larry, pak, nije tipičan monstrum iako tako izgleda svojom veličinom i disproporcionalnim udovima. On je lik iz elektronske slikovnice, odnosno aplikacije koja se sama po sebi instalira na telefonima, tabletima, kompjuterima i »smart« televizorima, dok se po kući i spoljnom svetu kreće samo tamo gde ima struje koju koristi kao pogonsko gorivo. Pričicu, rimovanu i ilustrovanu jednostavnim potezima voštanih bojica, naravno, treba pročitati do kraja. Štos sa Larryjem je, pak, taj da on samo želi prijatelja, po čemu se suštinski ne razlikuje od Olivera, ali prijateljstvo s njim ima svoju cenu...

U početku podtekst filma je zanimljiv jer se bavi višestrukim užasima onoga što se zove život, posebno ako taj život nije ni na koji način privilegovan. Sarah i Marty su relativno siromašni, briga o Oliveru im iscrpljuje resurse, što je horor sam po sebi, svađaju se, što je takođe horor. Oliverov autizam i »zaključanost« u unutrašnjem svetu svakako su strašni za njega. Konačno, tu je i onaj filozofski nivo usamljenosti i nerazumevanja su svakako strašni i više nego aktuelni u pandemijskoj godini koja podstiče jednu ili drugu formu asocijalnog ponašanja. Glumci su na visini zadatka, a Chase, čini se, zna šta radi, pa u prvoj polovini filma Come Play deluje kao nešto što može biti najbolji horor-film ove godine.

Nisu loše ni »set piece« scene bazirane na prepadima i poigravanjima sa percepcijom u kojima dozirano otkrivamo sve više i više o Larryju. Jasno, ima tu više elemenata pozajmljenih iz drugih filmova, za početak Larryja možemo zamisliti kao derivat Babadooka, pregorevanje sijalica je efektno, ali i očekivano i više puta viđeno, a koncept čudovišta koje u kuću ulazi putem tehnologije je štos iz originalnog Poltergeist filma. Kombinujući te elemente, Chase svejedno odaje utisak da ima originalnu i celovitu ideju.

Do pada, međutim, dolazi u drugoj polovini filma jer autor ne uspeva da svoje ideje i pitanja koje je otvorio »zapakuje« drugačije nego u formi tirade o opasnosti ovisnosti o tehnologiji. Taj neo-luditski stav, sam po sebi konzervativan, Chase dodatno podvlači insistiranjem na porodičnom zajedništvu, roditeljskoj ljubavi i nužnosti žrtve, što su dobro poznate »family values« mantre. Nesklad sa idejama o inkluziji i hororu usamljenosti pre svega tako postaje frapantan, a žrtvom postaju oni zanimljiviji delovi i originalnije ideje u filmu.

Opet, Come Play, nesavršen kakav je, interesantan je dugometražni prvenac, ali i svojevrsno upozorenje o izazovima transfera sa kratkog na dugi format. Kratki filmovi su sami po sebi koncentrovaniji i koncizniji, određena logička preskakanja mogu biti uračunata u to tako da ne smetaju previše dokle god je poenta jasna, ali kod dugog metra su pravila igre malo drugačija, a nedoslednosti uočljivije.

Ederlezi Rising

kritika originalno objavljena na DOP-u

Ono što je u vezi sa filmom Ederlezi Rising Lazara Bodrože punilo novinske stupce po Srbiji, a pomalo i van nje, malo veze ima s filmskom umetnošću i teško se čak i može nazvati nekakvim filmskim PR-om. Najviše pažnje je privlačio izbor porno-glumice Stoye za glavnu žensku ulogu robotice Nimani (njen debi u ne-pornografskoj glumi), te produkcija koja se zavukla na preko 6 godina sa sve budžetskim teškoćama, prekrajanjima i dosnimavanjima. Jednom kada je film konačno ugledao mrak kino-dvorane, može se reći da je nadišao očekivanja u svakom pogledu kao jedan od pionirskih regionalnih SF filmova, a da pritom izgleda savremeno i “svetski”, budžetskim ograničenjima uprkos.

Okruženje je takvo da je godina 2148, kapitalizam je iscrpeo sve resurse i propao, a čovečanstvo je prigrlilo socijalizam pod hegemonijom reformiranog SSSR-a i ideologijom đuče (severnokorejsko učenje o samodostatnosti) uzdignutom na nivo religije. U tom svetu moskovska korporacija Ederlezi šalje astronauta-misionara jugoslovenskog porekla Milutina (Sebastian Cavazza) u sistem Alfa Kentaur da propoveda ideologiju, a kao društvo na putu mu određuje fem-bota najnovije generacije, spomenutu Nimani, dizajniranu da mu pomaže, pravi društvo i ispunjava želje (seksualne i ine prirode), ali i da ga nadzire. Socijalna inženjerka (Maruša Majer) to objašnjava činjenicom da su muškarci skloni da rade bolje ako su u društvu lepe žene koju valja impresionirati i korporaciju nije briga što je Milutin samotnjak i depresivac kojeg su žene u prošlosti povređivale.

 

Iako je kao inspiracija za film poslužila priča Zorana Neškovića Predveče ne može nikako iz 80-ih godina prošlog stoleća, ovaj “set-up” prikazan na funkcionalno intoniranim info-karticama i izrečen više nego istražen u prvom delu filma delo je scenariste Dimitrija Vojnova, nekadašnjeg filmskog kritičara i aktivnog borca za repertoarski film (ma šta to značilo). Funkcija toga je, čini se, fetišizacija totalitarno-komunističke ikonografije i SFRJ pop-kulture, što nekad ima smisla (recimo sjajna scenografija Aljoše Spajića, a naročito brutalistički dizajn svemirskog broda koji deluje obrabljeno iznutra i iz vana) ili je makar elementarno zabavno u smislu “blast from the past” referenci: ime robota asocira na pop-pevačicu Zanu Nimani, a njen opeartivni sistem se zove Tifa po jednom od pevača Bijelog dugmeta. To opet otvara niz nedoumica, od naslova preko mehanike nadalje, ali sa njima nema potrebe zamarati se.

Sve to zapravo više ima funkciju, pored golicanja mašte ex-YU i post-YU publike, nekakvog elementa zapleta kada je to zgodno, a kada se film drži izvorne priče koja je zapravo o muško-ženskim odnosima, psihologiji oba pola i dualitetima usamljenost-uparivanje i čovek-mašina, onda stvari deluju dosta bolje. Zaplet je takav da Milutin prvo uključi Nimani na “sex mode”, da bi tek kasnije s njom pokušavao imati sadržajni odnos, što rezultira nesporazumima, uključujući i jedno silovanje (roboti su, saznajemo kasnije, programirani da ispune i tu tipičnu fantaziju). U nekom trenutku će on poželeti da sa Nimani ima pravi ljudski odnos, pa će joj obrisati osnovni operativni sistem i ostaviti samo onaj nastao iz njihovih zajedničkih iskustava (pigmalionska fantazija muškarca koji ženu oslobađa samo da bi ona “izabrala” da bude s njim iz ljubavi ili zahvalnosti), ali će se zbog toga gorko pokajati jer je Nimani odana misiji i korporaciji pre nego njemu, što otvara nove bio-etičke probleme i preti da ugrozi samu misiju.

 

U praksi, Ederlezi Rising je zapravo komorna, artistički nadahnuta (melo)drama o međuljudskim odnosima, strahovima i otuđivanjima koja SF koristi samo kao okruženje i reditelju Lazaru Bodroži (inače grafičkom dizajneru po vokaciji) pruža priliku da se skupa sa direktorom fotografije Kostom Glušicom poigrava sa vizualima. Trik je u tome, da i pored ne nužno dubokoumnih dijaloga između dvoje protagonista, sve to ostaje zanimljivo zato što jednostavno lepo izgleda čak i kad u prvom planu nije Stoyina zgodna i često razodevena figura, inače “slikana” po više puta iz svih mogućih uglova.

Što se čisto filmskih referenci tiče, Ederlezi Rising u svom genetskom kodu baštini oba Solarisa (Tarkovskog i Soderbergha), očito Blade Runner (kao i svaki film o čoveku, mašini i emocijama), ali i Kubrickovu 2001: A Space Odyssey, pre svega zbog uznemirujućeg prisustva brodskog kompjutera nalik na HAL 9000 kojem je glas posudila Kirsty Besterman. Druge refence koje se mogu iščitati su one iz filmova snimljenih u doba kada je Ederlezi već bio u ranim fazama produkcije, poput Her ili Ex Machina, pa je upitno koliko su oni direktno uticali na pojedine elemente filma i preinake, ali paralele sa njima su svakako više moguće nego sa klasičnim hollywoodskim spektaklima na slične teme poput Gravity ili Passengers.

 

Može se činiti etički upitnim izabrati (bivšu) porno-glumicu za samu po sebi hiper-seksualiziranu ulogu seks-robota, ali valja primetiti da to ne predstavlja naročitu novinu u svetu filma. Soderbergh je sličnu stvar napravio sa Sashom Grey u The Girlfriend Experience, dok je, što se muškaraca tiče, led probio James Deen u Schraderovom filmu The Canyons. Posebno treba uzeti u obzir feministički imidž koji Stoya gaji u svojoj matičnoj profesiji koji ovde dolazi do izražaja kasnije u filmu. Scena seksa ima, i to u obilnim količinama, ali one nisu ni vulgrane, eksploatacijske ili pornografske, već se mogu nazvati senzualnim, erotičnim, čak i poetičnim.

Predvođen sjajnim glumcima (Cavazza je očekivano dobar u doziranom portretu depresije i patrijarhalne frustracije), interesantno dizajniran, oku i uhu ugodan (muzika Nemanje Mosurovića sačinjena od sintetiziranih orgulja i ženskog hora je iznimna), Ederlezi Rising je na globalnom planu sasvim solidan film. Na domaćem / regionalnom terenu i u uslovima manjka ženrovskog, naročito SF filma može se čak nazvati prelomnim.

Certain Women

2016.

scenario i režija: Kelly Reichardt (prema kratkim pričama Maile Maloy)

uloge: Laura Dern, Jared Harris, Michelle Williams, James Le Gros, Sara Rodier, Rene Auberjonois, Lily Gladstone, Kristen Stewart

Svojim osebujnim stilom Kelly Reichardt je obezbedila da se njeno ime nađe pri vrhu lista američkih nezavisnih i art autora, a njeni filmovi na dugim festivalskim turnejama koje počinju na Sundance festivalu, pa dalje po Americi i Evropi. Reč je o niskobudžetnim dramama postavljenim u uzak krug likova i malu sredinu koje dubinski ispituju odnose među ljudima i ljudsku psihu. Certain Women je njen najnoviji i najambiciozniji film koji istovremeno predstavlja i kontinuitet i diskontinuitet sa njenom dosadašnjom karijerom.

U pitanju je ekranizacija kratkih priča Maile Maloy za koju je Kelly Reichardt napisala scenario prvi put bez pomoći Jonathana Raymonda. Takođe, milje filma nije potpuno isti kao u njenim prethodnim, umesto unutrašnjosti Oregona sada smo istočnije, dublje u američkom kontinentu, u ruralnoj Montani, ali “Smalltown, USA” je u suštini isti milje, nalazio se on istočnije, zapadnije, severnije ili južnije od neke zadate tačke.

Neke druge autorske odluke su ostale na kursu ranijih radova. Kelly Reichardt se ponovo odlučuje za više linija radnje, ovde u formi blago povezanog triptiha (reći “hyperlink” bi bilo preterivanje jer su poveznice skoro slučajne i bez nekih posledica). Takođe, ona sama montira svoj materijal. A fotografija Christophera Blauvelta sa kojim se sarađivala na svoja prethodna dva filma je izrazito sugestivna u svojim prirodnim, smeđe-sivkastim tonovima.

Tema filma su naslovne izvesne žene i njihova usamljenost i neostvarenost u maloj sredini. Prvo upoznajemo lokalnu advokaticu Lauru (Linney) u post-koitalnom “motelskom” kadru: ona leži u krevetu, a njen ljubavnik se tušira na drugom kraju kadra, između njih je zid. Veza je osuđena na propast (potvrda za to će uslediti uskoro), a ni na poslovnom planu stvari ne stoje bolje: klijent (Harris) nikako ne uspeva da shvati da su ga terminalno zajebali i da nema osnova za tužbu. Kada mu to kaže njen muški kolega iz većeg grada, on će privremeno odustati, toliko da Laura kontemplira koliko bi joj život bio lakši da je slučajno rođena kao muškarac, ali nije sve tako jednostavno. Posebno kad razočarani muškarac reši da uzme taoca bez jasne ideje šta bi i kako bi.

Druga priča počinje sa Ginom (Williams) koja trči po prirodi, pre nego što se vrati u šator na proplanku. Ispostavlja se da je ljubavnik iz prve priče njen nezadovoljni muž Ryan (Le Gros) i da ona vodi glavnu reč u domaćinstvu, čemu on pruža samo pasivni otpor. Kćerka-tinejdžerka je po tom pitanju malo tvrđi orah, a odnos snaga je nekakva večita pat-pozicija pasivne agresivnosti i ignoriranja. Ginina trenutna opsesija je da od starog i lagano senilnog gospodina (Auberjonois) iskamči redak kamen za vikendicu koju želi izgraditi. Iako se gospodin ne želi toga rešiti iz sentimentalnih razloga, Gina je spremna da ide daleko u pogađanju, čak po cenu moralno sumnjivih postupaka.

  Treća priča prati bezimenu rančericu (Gladstone) koja živi usamljeničkim životom, družeći se samo sa konjima i psom. Jedini kontakt sa ljudima su posete kursevima u večernjoj školi u malom i zabitom mestu. Kada slučajno završi na času prava u prosveti kod jednako usamljene i nesnađene sveže diplomirane pravnice Elizabeth (Stewart), ona će razviti opsesiju s njom. Opsesija može biti čisto socijalne prirode, čoveku je potrebno društvo s vremena na vreme, ali prisutni su i romantični pod-tonovi pošto rančerica sa svakom posetom odlazi korak dalje. Šta će se dogoditi kada Elizabeth pogrešno pročita njene signale ili ih ne pročita uopšte?

Ma koliko te tri priče bile tematski odvojene, sentiment u njima je sličan. U tom smislu, poveznice, ma koliko bile artificijelne, imaju u sebi nešto elegancije, emocija i smisla u filmskom pogledu. Certain Women je u određenim delovima i slojevima čisto zadovoljstvo za gledati, od fotografije, preko ambijenta do glume koja je savršeno dozirana i vođena sigurnom autorskom rukom. Zanimljiva je i perspektiva iz koje se posmatra tema filma, koja ni u jednom trenutku ne postaje agitatorska ili aktivistička, kako to već obično biva po filmovima, već ostaje duboko lična.

Certain Women, međutim, pati i od nekih problema koji se ponavljaju u opusu Kelly Reichardt. Sve počinje sa neujednačenošću segmenata, od kojih se srednji može nazvati čak i pomalo banalnim. U skladu sa tim, celi epilog se čini usiljenim (premda ima svoje momente). Drugi problem je nešto što može karijeru ove autorice usporiti i ograničiti: Certain Women ima probleme sa tempom prilično slične kao njen prethodni film Night Moves, odnosno od početka do kraja pada u tempu, što uzrokuje i pad u dinamici. Ovde se to posebno odražava na poslednjoj priči koja je zamišljena kao emotivni vrhunac, ali nam to može pobeći usled anesteziranosti presporim tempom. Iako film nudi dosta toga za uživanje, posmatranje i analizu, tanka je linija između metodičnog izlaganja i “downright” smaranja. A smaranje nije neka naročita umetnost.

They Look Like People

2015.

scenario i režija: Perry Blackshear

uloge: MacLeod Andrews, Evan Dumouchel, Margaret Ying Drake

Filmsko stvaralaštvo je danas demokratičnije i dostupnije nego ikada. Digitalna oprema je značajno pojeftinila proces snimanja, teoretska i tehnička znanja, barem osnovna, dostupna su besplatno na internetu i raznim kursevima, a ni distribucija više nije toliki problem: čak i kad nije naplativa odmah, publicitet se može ostvariti i preko besplatnih platformi tipa YouTube. Ponekad se začudim zašto se više ljudi ne bavi filmom, makar amaterski, hobistički, kinoklubaški, ne skupi petlju i ne snimi nešto za ništa para. A onda se setim da ni ja to ne radim, pa tako odjednom dobijem dodatno poštovanje za sve te hrabre DIY likove koji su zagrizli i snimili nešto.

They Look Like People je primer takvog filma gde je Perry Blackshear, do sada prvenstveno poznat u svetu kratkometražnog filma kao šef rasvete, direktor fotografije, montažer, pa i autor nekoliko kratkih uradaka, alfa i omega. Osim što je napisao scenario i režirao, na svom filmu je bio i montažer i snimatelj, pa čak i dizajner zvuka, što će se pokazati kao presudno. Sa njim se uputio na dugu festivalsku turneju (uglavnom po Americi) da bi ga tek sa tim iskustvom pustio u bioskope i na video.

Ako ste se ikada pitali kako bi izgledali klasici Invasion of the Body Snatchers ili They Live oslikani depresivno-melanholičnim tonovima i transponirani u indie-mumblecore estetiku i okruženje komorne drame, They Look Like People može biti legitiman odgovor. Naravno, vremena su potpuno drugačija, pa tako nema alegorije ili subverzije kroz fingiranu naivnost i žanrovske konvencije, već preovlađuje cinizam i ambivalentnost tipična za modernu kinematografiju. Premisa je, međutim, slična kao kod klasika.

Wyat (Andrews) je onaj čudak u metrou. Znate već, brada, stara jakna, pogled mu se gubi u daljini. Christian (Dumouchel) je kancelarijski pacov. Njih dvojica su bili drugari nekada, možda na faksu. Nisu se čak ni svesno razišli, otišli su svaki svojim putem, a New York je dovoljno veliki grad da se, eto, do sada nisu sreli. A sreli su se na ulici, pozdravili i popričali, pa je Christian skontao da Wyat živi kao klošar i pozvao ga da odsedne kod njega na neodređeno vreme.

 Ispostavlja se da su obojica nedavno izašli iz dugih veza, pa im treba društvo. Barem Christianu koji je skupio hrabrosti i pozvao šeficu Maru (Ying Drake) na izlazak, što čak nije ni proračunat poslovni, koliko očajnički privatni potez. Wyatu i ne toliko, jer njemu noću zvoni telefon i nepoznati glas mu daje upute za rat između ljudi i monstruma koji su neke od njih preuzeli koji će početi kad triput zagrmi. Ne veruj nikome, idi van grada, nosi alat sa sobom i slične stvari iz priručnika za preživljavanje apokalipse.

Jednom kad se uspostavi misterija i karakterizacija dvojice likova, dva su puta kojim se može krenuti. Jedan je rešenje, bilo koje od dve mogućnosti, ili da je Wyat u pravu ili da su sve to njegove shizofrene halucinacije, pa je tako već potpuno drugačije sjebanom Christianu on još jedan kamen oko vrata. Drugi je, pak, klackalica koja traje sve do kraja koji ostaje otvoren. Tu treba obratiti pažnju na glas koji se Wyatu obraća i koji se menja od vokodiranog, preko nepoznatog ženskog i ženskog sa distinktivnim akcentom do Marinog, jer on može biti ključ misterije. Mada ne mora. Uostalom, Christianu je svejedno: kad mu već paše da provodi vreme sa poludelim nekadašnjim drugarom, zašto onda ne bi to bilo i u okruženju rata za preživljavanje, apokalipse ili vanzemaljske invazije. Kad je bal...

 Osim što misterija ne udara dovoljno jako, drugi problem je i vezivno tkivo, odnosno međuvreme. Ono je, verovatno iz budžetskih razloga, često ograničeno na Christianov stan i podrum i tek ponekad imamo neku drugu lokaciju: neprometnu ulicu, prazan park ili bezličnu kancelariju. Ono što vidimo je klasičan mumblecore, dvojicu usamljenika koji tuguju, lamentiraju nad svojom sjebanaošću, blebeću, piju, fingiraju da piju, imaju ratove čarapama. Kao što misterija ne udara jako, tako ni ova studija sjebanosti nije ni izbliza snažna koliko bi morala biti, pa nam se čini da samo troši vreme kao nekakav prazan hod. Barem jedan aspekt, ako ne i oba, valjalo bi produbiti, jer ovako deluje kao da Blackshear nema šta da kaže ili ne zna kako. Sa pedigreom iz kratkih filmova, to nije mnogo čudno. They Look Like People u sebi ima dovoljno mesa da bude dobar i intrigantan kratki film od nekih pola sata, ali kao dugometražni se negde na pola razvodnjava i taljiga do kraja. Dojmljivo kao kuriozitet i igra sa raspoloženjem, međutim teško kao kompletno filmsko iskustvo.

An / Sweet Bean

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Naslov novog filma Naomi Kawase je gastronomski pojam. An je nadjev od slatkog kuhanog crvenog graha koji je, uokviren dvjema malim, debljim (“američkim”) palačinkama, sastavni dio japanske poslastice “dorayaki”. Naziv, a i svaki mogući prijevod, ukazuje na kulinarsku tematiku, i nekoliko takvih scena kuhanja ima u filmu, jedna od njih, ona u kojoj se polako i elaborirano priprema naslovni nadjev, čak zauzima centralno mjesto, ali ovo nije jedan od onih u poslednje vrijeme popularnih i “inspirativnih” gastronomskih filmova. Nećemo napajati oči predivno aranžiranom hranom, niti će netko od naših junaka u kuhinji konačno pronaći sebe. Hrana je uvjet da se radnja postavi u kiosk sa “dorayaki” palačinkama kao svojevrsnu fokalnu točku mikro-kvarta, mjesto gdje se ukrštaju sudbine, ekonomske i socijalne prilike, umnogome nalik na duhansku radnju Auggieja Wrena u Auster-Wangovom diptihu Dim / Modri u licu. Sličan je i profil vlasnika: u pitanju su zatvorene, povučene osobe s izrazitim osjećajem za radnu etiku i za zajednicu, ovisne o svojim dnevnim ritualima. Međutim, za razliku od gospodina Wrena, naš slastičar Santero (igra ga Masatoshi Nagase, nekima možda poznat po ulozi japanskog turista u Jarmushovom Tajanstvenom vlaku) je šutljiv, tajnovit i nimalo konfliktan, jedan od onih koji će svaku reklamaciju riješiti tako što će dati novi kolač besplatno, samo da ga puste na miru. Jedina osoba s kojom zapravo razgovara je srednjoškolka Wakana, također usamljena duša. Trio središnjih likova zaokružen je s Tokue, fizički hendikepiranom staricom na izmaku snaga koja počinje raditi kao ispomoć u Santerovoj radnji upravo zbog naslovnog nadjeva. Njen odnos prema hrani koju kuha isti je kao i odnos prema životu: osjećajan i pozitivan. Uvjerenje ove udovice da svako biće i predmet ima svoju priču koju treba saslušati, presudno će utjecati na živote drugo dvoje usamljenika.

Prije nego što je počela pisati scenarije i režirati igrane filmove, Naomi Kawase bavila se dokumentarnim filmom. To njeno stvaralačko porijeklo se osjeti i u njenim igranim filmovima. Riječ je o, po pravilu, “slice of life” pričama umirenog tempa, u kojima autorica pušta likovima da se razviju i da se nose s različitim životnim temama. Ovdje će se dotaći i ekonomske predestinacije, i otuđenja u urbanoj sredini, i odrastanja nepopularne djevojke, ali An je najviše film o usamljenosti i izopćenosti. Najmanje je izopćena Wakana, ona je “samo” nepopularna u školi, zanemarena kod kuće i vjerojatno joj je uskraćena mogućnost za studiranje i napredak, ali to su stvari s kojima se ona i sama može boriti, pa je njen segment u filmu zapravo najkraći i najslabiji. Tokue je leprozna, živi u koloniji u šumi na kraju grada, i to će se vrlo brzo saznati i utjecati i na nju i na Santera, koji je počeo osjećati odgovornost prema njoj. Opet, njegova izopćenost je stvar mračne prošlosti te moralnog i materijalnog duga prema karikaturalno snobovskoj vlasnici lokala u kojem on drži radnju. Kao što samoća može biti izbor, a usamljenost ne, tako povučenost može biti izbor za razliku od izopćenosti koja je nametnuta. Wakana se mora naučiti nositi s okolinom i ovladati socijalnim vještinama. Tokue nije imala izbora. Santero je svoju poziciju prihvatio kao svojevrsnu kaznu ili pokoru, i to je promijenilo njegovu ličnost.

An je imao premijeru u Cannesu, festivalu inače naklonjenom Naomi Kawase, gdje je već nagrađivana. Iako autorica ima već dvije nagrade iza sebe, Zlatnu kameru za prvijenac Suzaku i Veliku nagradu žirija za Žalosnu šumu, ovoga puta za nju nije bilo mjesta u glavnoj konkurenciji, pa se natjecala u program Izvjestan pogled. An je uglavnom primljen ravnodušno, uz tek poneku pozitivnu kritiku. Glavne primjedbe kritičara odnosile su se na meandrirajuće teme i relativno površno skicirane likove bez ikakve dubine. Te zamjerke donekle stoje, ali An je poetičan i tehnički dorađen film u kojem se autorica ne koristi “štakama” i trikovima kojima inače zna pribjegavati (kao npr. zen-filozofiji “sažvakanoj” na parole u svom prethodnom filmu Mirna voda). Naomi Kawase koristi veoma raspoložene glumce i njihovu prirodnu dinamiku (karakterna glumica Kirin Kiki koja igra Tokue i Kyara Uchida koja utjelovljuje Wakanu su baka i unuka u stvarnom životu), pa uspijeva ispričati priču izvornog romana Duriana Sukegawe tako da ona djeluje posebno i autentično, a da njena poruka o životu i prolaznosti ostane univerzalna.

An nije film koji će ući u antologije filmske umjetnosti, ali je sasvim pristojan primjerak tzv. festivalskog filma, sa svojim nedostacima, ali koji ostaje u pamćenju dovoljno da zadovoljni gledatelj o njemu još koji put razmisli.

Hrutar / Rams

kritika originalno objavjena na  Monitoru

2015.

scenario i režija: Grimur Hakonarson

uloge: Sigurdur Sigurjonsson, Theodor Juliusson

Nedavno su na Novom Zelandu doneli zakon koji znatno podiže nivo prava životinja i definira ih kao “bića sa osećanjima”. Nekoliko godina ranije, na Islandu su to “de facto” učinili sa običnim ljudima, birajući da ne slede direktivama međunarodnih institucija kada su, umesto da spasavaju propale banke, pomogli građanima, njihovim poverenicima, a špekulante poslali na robiju. Može im se, i jednima i drugima.

Međutim, progresivna politika nije jedino što spaja ove dve zemlje na suprotnim krajevima sveta. Naravno, obe zemlje imaju dovoljno stabilne ekonomije koje su u stanju podupreti naprednu politiku i humano društvo. Obe zemlje imaju fascinantnu, izuzetno fotogeničnu i često netaknutu prirodu, što ih čini pogodnim lokacijama za različita slikanja: za revije tipa National Geographic, televiziju i filmove. I obe zemlje imaju više ovaca nego ljudi, u jednoj su one bile motor kolonizacije i industrijalizacije, a u drugoj vekovima sredstvo bazičnog preživljavanja, u smislu hrane i tople odeće. Pa da vidimo kako stojimo sa islandskim ovcama i ovnovima.

Film Ovnovi, na originalnom jeziku Hrutar, prošlogodišnji je pobednik selekcije Un certain regard na festivalu u Cannesu, iste one u kojoj je Matanićev Zvizdan osvojio nagradu žirija. U pitanju je klasičan islandski art-film, redovna pojava na filmskim festivalima, “slice of life” priča iz ruralnog života začinjena “deadpan” humorom na ivici crnjaka. Svi elementi islandskog filma su tu: ruralni “setting”, impozantna fotografija, dugi kadrovi zalazaka Sunca i usamljeni, sredovečni do stariji, ćutljivi, bradati muškarci u karakterističnim “lopapeysa” džemperima od kojih su barem neki depresivci, alkoholičari i namćori. Tu je i životinjski naslov, nakon Vrabaca (prikazanih na prošlogodišnjem ZFF-u) i konja (Of Horses and Men, išao na festivalsku turneju pre dve godine), sada su na red došli i Ovnovi.

Međutim, naziv se ne odnosi samo na punašne, rundave i rogate životinje sa čijom izložbom film praktički počinje, nego pre svega na njihove vlasnike. Gummi (Sigurjonsson) i Kiddi (Juliusson) su rivali jako ponosni na svoje izložbene primerke, pripadnike retke, stare, domaće sorte. Takođe su prvi susedi i rođena braća koja već 40 godina nisu razmenila niti jednu reč. Makar verbalno, pošto za silu komuniciraju preko Kiddijevog ovčarskog psa istreniranog da bude pismonoša. Zašto je to tako, osim nepomirljivih razlika u karakteru, Gummi je pristojan i povučen, dok je Kiddi izuzetno prgav i svadljiv, otkrićemo kasnije u filmu.

Zaplet počinje sa tim da je njihove ovce, a sa njima i sve druge ovce u toj odručnoj dolini, zahvatila neizlečiva bolest, pa one moraju biti poklane, a štale i seno spaljeni kako bi se bolest iskorenila. Te ovce svojim vlasnicima život znače, ne toliko u ekonomskom smislu (to pokriva osiguranje), koliko u smislu svakodnevnog života koji se, manje ili više, vrte upravo oko njih. Dodajmo na to i retkost pasmine, vreme da se nakon moratorijuma uzgoje nova stada, pa i bojazan da će cela sorta sa tim veličanstvenim primercima izumreti, a na njeno mesto doći neka druga, možda čak tretirana raznim hormonima, pa nam je jasno da je raspoloženje u dolini sumorno.

Pravo pitanje je hoće li naša braća početi sarađivati nakon toliko godina, i ako hoće – kako će to učiniti. S početka se čini da će njihov rat samo eskalirati, naročito kada besni Kiddi puca iz puške po Gummijevim prozorima, a on mu po psu pošalje fakturu nazad. Ili kada se Kiddi toliko napije da zaspi na snegu, a Gummi ga u najupečatljivijoj “wtf” sceni natovari na bager i bez reči istovari pred bolnicom, a medicinsko osoblje ga isto tako bez reči pokupi kao da je to nešto najnormalnije što se događa svakog drugog dana. Međutim, kako je sudbina ovaca koje život znače u pitanju, a Gummi ima smeo plan, braća su prinuđena na postupno pomirenje.

Nije to loš film, nikako. Pažljivo je snimljen tako da na najbolji način vidimo veličanstvenu prirodu i fine nijanse ljudske psihe, kao i odnos između ta dva. Reditelj Grimur Hakonarson detaljima posvećuje dužnu pažnju i slika karaktere i način života svojih junaka, njihove odnose prema naslovnim životinjama, odnose jednog spram drugog, u konačnici i odnose prema sebi samima i životu kao takvom. Primetićete kako su njihovi životi ustrojeni funkcionalno: imaju radio, ali ne i televiziju; poljoprivrednu mehanizaciju i “quad” motocikle, ali ne i automobile, jer im zapravo nisu potrebni. U toj funkcionalnosti, oni su udaljeni jedan od drugog i od svih drugih, usamljeni, čudni i tvrdoglavi, čak i hladni, ali ih Hakonarson uz svesrdnu pomoć glumaca slika ljudski i toplo, iskreno i nepretenciozno.

Sve je to divno i krasno, ali sve smo to već videli. I “slice of life” pristup kao da imamo dramatizirani dokumentarac o tim ljudima i njihovom nesvakidašnjem načinu života koji je, paradoksalno, ako gledamo islandske filmove, jedini koji postoji na tom otoku. I humorne momente ispričane sa najozbiljnijim mogućim, “kamenim” licem. I to kako je čovek mali prema prirodi i mora je poštovati jer o njoj ovisi. Štos je u tome što kao posmatrači ne možemo gajiti neke jake emocije prema tome što vidimo do samog kraja koji je vidno iskonstruiran i prenaglašen. I koji se zapravo svodi da je familija, pa kakva god ona bila, jedino na šta se možemo osloniti. A to je opšte mesto ne samo islandskih i ne samo filmova.

The End of the Tour

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: James Ponsoldt

scenario: Donald Marguiles (po knjizi Davida Lipskog)

uloge: Jesse Eisenberg, Jason Segel, Anna Chlumsky, Ron Livingston, Mamie Gummer, Mickey Sumner, Joan Cusack

Naučnicima se divimo zato što menjaju svet. Sportistima zato što uprežu svoje telo kako bi ostvarili snove. Glumcima zato što mogu postati bilo ko, a najbolji ostaju uvek svoji. Rediteljima zbog vizije. Vizuelnim, instrumentalnim i vokalnim umetnicima jer prenose kompleksnu poruku ograničenim sredstvima. A piscima?

Eh, čini se da to može svako, jer za to treba samo ideja, a svi smo ih puni, svi možemo da mislimo i da se izražavamo, a za realizaciju je potrebno samo vreme i minimalna sredstva: papir i olovka, pisaća mašina ili kompjuter. Možemo da se tešimo zabludom da smo svi isti i da imamo iste mogućnosti, ali to ne stoji. Pisci promišljaju ne samo svoj zanat ili jedno polje interesa, nego čitav svet, svoju ideju moraju uobličiti unutra i na van, skupiti hrabrosti da sa tim izađu pred javnost, stručnu i širu, ubediti nekoga da to objavi, nas da to pročitamo i sve vreme nam dokazivati zašto je baš to od kvintesencijalne važnosti za naš svet. Što je pozicija pisca viša, to su ulozi veći, kao i rizik, jer pravi pisac svesno ili nesvesno prvenstveno govori o sebi i zbog toga je otvoren za profesionalne i lične napade. A pisci neretko pate od čitavog niza unutarnjih konflikata, ovisnosti (ne nužno alkohola i droge) i skloni su nimalo prijatnim psihičkim stanjima.

Naravno, tu ne govorim o pisanju manje ili više vešto sročene konfekcije za određenu publiku, krimićima za plažu, ljubavno-pornografskim preseransima, literaturi za klince i ostalim Dan Brownima. To je štanc, industrija, biznis, stvar zanata i pakovanja. Ne, govorim o kapitalnim delima književnosti, budućim klasicima koji su neraskidivo povezani sa filozofijom i društvom u celini. Govorim o piscima i knjigama koje menjaju svet ili ga barem objašnjavaju.

David Foster Wallace je takav pisac, a njegovo kapitalno delo Infinite Jest je takva knjiga, epitom post-postmoderne i distorziranog (histeričnog) realizma, enciklopedijski roman na preko 1.000 strana prepun digresija i fusnota sa tek (distopičnim) narativnim okvirom u kojem pisac sam sa sobom i sa celim svetom polemiše o gomili pitanja, od književne i filmske teorije, preko sporta, seksa i ovisnosti, do politike i filozofije, a da opet sve završava (američkim) načinom života i pratećim anksiozama. Roman je odmah po izlasku proglašen kapitalnim delom američke književnosti, a autor je uvršten među najvažnije pisce s kraja XX veka i proglašen legitimnim naslednikom F. Scotta Fitzgeralda, J.D. Salingera, Huntera S. Thompsona i Thomasa Pynchona. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Wallace se ceo život borio sa svojim demonima, najviše sa depresijom koja ga je na kraju koštala života.

The End of the Tour Jamesa Ponsoldta (Smashed, The Spectacular Now) počinje sa vešću o Wallaceovom samoubistvu koju dobija njegov prijatelj, takođe pisac i novinar David Lipsky (Eisenberg). Ostatak filma, do pred sam kraj, je njegova reminiscencija o njihovom (u)poznavanju i petodnevnom intervjuu koji je Lipsky radio za magazin Rolling Stone. Pisci inače nisu specijalnost magazina, pa mu urednik (Livingston) nevoljko daje šansu, ali i zadatak da “pronađe priču”, a ona je ovde linija najmanjeg otpora – ovisnost. Sam intervju se svodi na razgovore u Wallaceovoj (Segel) kući na osami u zasneženoj američkoj provinciji, u autu na putu do i od univerziteta na kojem Wallace predaje i aerodroma, te na putu do i od Minneapolisa, poslednje stanice na Wallaceovoj promocijskoj turneji. Razgovorima će se ponekad pridružiti drugi ljudi, promoterka Patty (Cusack), Wallaceove prijateljice Julie (Gummer) i Betsy (Sumner), kao i Lipskyjeva devojka Sarah (Chlumsky) telefonskim putem. Iako Wallacea već prati status literarne zvezde, atmosfera neće biti obojena žurkama, alkoholom i drogom, već komornim druženjima uz brzu hranu, slatkiše i gazirane sokove.

Potpisniku ovih redova je jedan od omiljenih filmova My Dinner with Andre (1982), pa vam može reći da za film nije potrebno puno toga, dovoljno je imati kafanu i dva sagovornika ako su teme dovoljno zanimljive. Smatrajte se upozorenima! The End of the Tour je po broju i raznovrsnosti lokacija svakako dinamičniji od Malleovog filma, ali su teme razgovora, kao i motivi dvojice Davida, obojice pisaca, ono što ga definira i čini izvrsnim filmskim ostvarenjem.

Teme brzo ulaze i izlaze iz fokusa, da bi se ponovo vratile, kako to u razgovoru biva, ali neke od centralnih su pisac i mit o piscu, običan čovek i mit o običnom čoveku, slava i cena slave, etika, prijateljstvo, ovisnosti, depresija i više od svega usamljenost. Pisanje je nešto što čovek radi kada je sam, usamljenost je i motiv i logična posledica poziva.

Pravila intervjua nalažu da se tu radi o subjektu, a ne o onome ko s njim vodi razgovor, ali ovo je film nastao po memoarskoj prozi. Ovde se ne radi toliko o jednom piscu, ma kako genijalan bio, nego o dvojici. Ključna razlika između njih je njihov domet i nivo prepoznatosti. Wallace je briljantan, Lipsky tek dobar. Wallaceov roman je dočekan kao delo genija, Lipskyjev sa dobrim kritikama, ali ograničenim interesom. Wallace radi kao profesor zbog svoje želje i iz altruizma prema budućim generacijama pisaca, Lipsky radi kao novinar za život.

Njihovi motivi, njihovi stavovi i njihovo ponašanje u razgovoru su uslovljeni upravo različitim pozicijama. Wallace želi intervju u magazinu, ali ne želi da se to pokaže kao njegova očajnička želja. Lipsky je tu da ispuni zadatak, možda i da pomeri uske granice kojih se magazin drži, ali iz lične znatiželje. Njega kao pisca kopka otkud tolika razlika u statusu između njega i njegovog sagovornika. On želi da dostigne taj nivo i pomalo je arogantno uveren da će ga dostići i da mu pripada i zato svoju zavist jedva sakriva.

Wallace takođe apsolutno pristaje na takvu igru, meri reči, gleda koliko se sme otvoriti svom perceptivnom sagovorniku i jako pazi na to koliko svog privatnog želi izneti u javnost procenjujući koliko mu mit o piscu može naštetiti, a koliko koristiti. Sagovornika ne poznaje i nije siguran koliko mu može verovati, ali kao pisac i profesor ne negira njegov talenat i potencijal da bude pisac, kao što ni kao čovek ne negira mogućnost da mu baš on postane prijatelj. Ne treba zaboraviti ni univerzalni motiv Wallaceove proze i ujedno Wallaceov motiv za pisanje: usamljenost. Tih nekoliko dana će makar imati društvo.

Svojim prethodnim filmovima James Ponsoldt je dokazao dve stvari koje mu znatno olakšavaju posao u režiji. On zna napisati ili izabrati scenario čiji se dijalozi ne trude da zvuče cool i budu referentni i citatni, nego se te linije teksta izgovorljive od strane likova. U filmu koji je skoro potpuno sačinjen od dijaloga, to je neobično važno. Scenario debitanta na filmu, ali iskusnog u teatru i na televiziji, Davida Marguilesa, apsolutno je bez mane, čak i bez one očekivane teatralnosti, gde glumci/govornici kao i pisac uživaju da slušaju ton svog glasa, pa umesto dijaloga imamo samozadovoljne monologe. Toga ovde nema, razgovor je fluidan i likovi se sa apsolutnom pažnjom slušaju međusobno.

Druga Ponsoldtova karakteristika je sjajan izbor glumaca. Jesse Eisenberg se sam po sebi nametao za ulogu Davida Lipskog jer mu već prirodno leže uloge koje kombinuju naivnost sa arogancijom. On svoju ulogu igra sa merom i zato je sjajan kao naša polazna tačka u filmu. Jason Segel je već rizik. Jedina očigledna poveznica između njega i Wallacea je visina, dok mu “typecast” koji vuče iz serije How I Met Your Mother i tupih romantičnih komedija koje neretko sam piše nikako ne govori u prilog. Ovde ga po prvi put vidimo bez standardnih trikova, u ulozi pravog, kompleksnog ljudskog bića, genijalnog pisca i nesigurnog čoveka. Segel svom liku prilazi sa samopouzdanjem i rešenošću i moram reći da je pravo otkrovenje ovog filma.

Ranijim Ponsoldtovim filmovima nije bilo teško naći sitne nedostatke. Ili bi neki detalj “iskočio” ili autor ne bi uspeo da ideju uobliči do kraja. Ovde takvih problema nema. Ovo je film o dvojici pisaca koji počinju da grade odnos, nema tu velikih odogovora i velikih istina, samo pitanja koja rađaju nova pitanja. Pod Ponsoldtovom punom kontrolom, ovo je čisto uživanje. Naravno, ako vas zanimaju pisci i šta ih pokreće na pisanje. Bez patetike i, kako Wallace u jednom trenutku kaže: “inspiracije koja stiže zajedno sa pretplatom na Time/Life za 19.95 dolara na mesec”.

Anomalisa

2015.

režija: Charlie Kaufman, Duke Johnson

scenario: Charlie Kaufman (prema svojoj radio-drami)

glasovi: David Thewlis, Jennifer Jason Leigh, Tom Noonan

Malo je autora koji imaju tako prepoznatljiv glas kao Charlie Kaufman. On je, pre nego što se uhvatio režije, kao scenarista stvorio ili unapredio karijeru dvojici impozantnih filmskih autora, Spikeu Jonzeju (Being John Malkovich, Adaptation) i Michelu Gondriju (Human Nature, Eternal Sunshine of the Spotless Mind), a čak je i George Clooney izabrao Kaufmanov rukopis za svoj rediteljski prvenac Confessions of a Dangerous Mind. Kaufman se sam prihvatio režije i napravio Synecdoche, New York, jedan od filmova koji se ne zaboravljaju tako lako.

Njegove teme će zlobnici nazvati “first world problems”, ali su egzistencijalne i univerzalne. Njegovi likovi su često sputani i nemoćni pred njima, ali su zato detaljni i upečatljivi. Njegov humor je gorak, ali tera na razmišljanje i oslikava njegov cinični, često depresivni pogled na život. Život u kome smo mi uspeli ako smo barem glumci sposobni da sa ličnim pečatom odigramo glavnu ulogu. Ako smo srećni, možda budemo imali nekoga za do-glavnu, nekoliko prijatelja za sporedne i epizodne, dok će ostali biti statisti sa zadatkom koje ćemo gledati kao funkcije, a ne kao ljude. Tek će retki svoj život pisati i režirati, odnosno upravljati njime. Naravno, ako se vratimo na početke Kaufmanove scenarističke karijere, jasno nam je da može i mnogo gore. Da možemo biti marionete na koncima kojima upravlja depresivni, nesnađeni, ogorčeni i osvetoljubivi lutkar i da ista sudbina može zadesiti i Johna Malkovicha.

No, i evo nas opet kod lutaka, silikonskih, sa 3D printom za lice. Anomalisa je animirani film za odrasle, na temu usamljenosti, sa samo tri glasa u pozadini. Naš junak je Michael (Thewlis), na prvi pogled uspešan čovek: pisac self-help uspešnice, u određenim krugovima svojevrsni “celebrity”, motivacioni govornik, oženjen, otac jednog sina, ali zapravo depresivac. Isprva se čini da je to stvar trenutka, kratkog službenog puta u Cincinnati i dosadnog predavanja koje tamo mora održati, ali stvar je dublja. Michael je upao u dosadnu i otupljujuću rutinu iz koje ne nalazi izlaz. Žena ga gnjavi, sin je od malih nogu nepopravljivi materijalista, svi mu pod nos guraju nešto što on ne želi (kao taksista koji mu reklamira zoološki vrt i brzu hranu svog grada) ili ga zadržavaju u praznim razgovorima, ili mu, kao bivša devojka, ne zaboravljaju i drže ga odgovornim za svinjariju od pre 10 godina a što je najgore, svi govore apsolutno istim glasom, odraslim, muškim, u nepogrešivoj Noonanovoj interpretaciji. Sve dok, iste noći, ne kupi antiknu japansku seks-lutku i ne upozna Lisu...

Lisa možda ima poseban glas, i to ženski, u izvedbi Jennifer Jason Leigh, ali se na prvi pogled ne čini posebnom. Ona je jednostavna, sramežljiva, čak pomalo smotana i nesnađena devojka, nenaviknuta na pažnju. Međutim, makar zbog glasa, Michael u njoj vidi nešto posebno. Ili je to možda zbog ožiljka, na istom mestu na kojem antikna lutka ima pukotinu. Je li Lisa stvarna? Je li sve to samo fantazija? Jesu li njena i lutkina specijalnost dovoljne da Michaela trgnu iz depresije ili je i on, kao i njih dve, “oštećena roba”?

O tome da li je Lisa stvarna ili je plod Michaelove fantazije o lutki će se još raspravljati, uz mnoštvo argumenata za jednu i drugu stranu, a jasno dati tragovi poput ožiljka i japanskog jezika će se stavljati u odgovarajući kontekst bez jednoznačnog rešenja. Gledaoci koji se hvataju za to će zaboraviti dve važne stvari. Prvo, film je o Michaelu i njegovoj depresiji. A drugo je ključni trag koji je Kaufman postavio na dva mesta.

Naime, hotel u kojem on odseda se zove Fregoli, što je ime jedne poznate deluzije. Fregoli deluzija je psihički poremećaj u kojem pojedinac misli da je više, u ekstremnom slučaju svi ljudi koje on poznaje zapravo jedna osoba koja menja izgled ili se prerušava kako bi dotičnom nanosila bol. Naravno, to ne treba shvatiti doslovno, Michael zna da ima posla sa različitim ljudima, ali su mu svi oni isti po tome što su mu nezanimljivi i što su samo statisti u njegovom filmu. I sam hotel svojom teskobnom atmosferom deluje kao zatvor ili ludnica i savršeno oslikava Michaelovo unutarnje stanje, taj luksuzni hotel je svojevrsni zlatni kavez ispunjenih ambicija čoveka koji ne zna više šta bi sa sobom i od sebe.

Pojam Fregoli se pojavljuje i na drugom mestu, ne u filmu, ali u predlošku za njega. Charlie Kaufman je svoju radio-dramu potpisao kao Francis Fregoli, što takođe govori o centralnoj temi filma: zasićenosti, ispraznosti i depresiji koja iz toga sledi. U tom smislu je Lisina sudbina u najavi sličnija sudbini Michaelove bivše devojke Belle, čije pismo čita u avionu i sa kojom se kasnije sreće, dok je lutka sa svojim posebnostima okidač sinhroniciteta. Iz toga sledi da nam Kaufman zapravo govori o zaljubljivanju ili čak o ljubavi kao takvoj kao svojevrsnoj iluziji. Ne zaljubljujemo se (i kasnije ne volimo) tu osobu kakva je, nego predstavu o njoj, a kao što je moguće učitati značenje i osobine nekom predmetu, tako je moguće i osobi.

Očiti su tehnički razlozi da se radio-drama vizualizira pomoću stop motion ili zapravo bilo koje druge animacije. Ako bi Anomalisa bila običan igrani film, sinhronizacija jednog te istog glasa različitim likovima bi bila očita i stoga nezgrapna. Ona je u slučaju Anomalise glatka i sasvim logična. Ono što je fascinantno je to da ćete u ovom animiranom filmu čuti fluidnije i životnije dijaloge nego što ćete čuti u velikoj većini filmova novijeg datuma. Charlie Kaufman i njegov saradnik Duke Johnson nisu omanuli. Anomalisa je apsolutno sjajan film.

Still Life

2013.

scenario i režija: Uberto Pasolini

uloge: Eddie Marsan, Joanne Froggatt, Karen Dury, Andrew Buchan, Tim Porter, Paul Anderson

“All the lonely people
Where do they all come from?
All the lonely people
Where do they all belong?”

The Beatles – Eleanor Rigby

Otuđenost u modernim urbanim sredinama nije mit, iako se o tome drvi na sve strane, slučajevi smrti starih i zaboravljenih ljudi koji nisu imali nikog svog i koje je otkrila policija kada su je susedi pozvali zato što je nešto u susednom stanu užasno smrdelo pune novinske stupce. Ništa zato, kao zgrozićemo se, na lokalnoj televiziji će neki “stručnjak” drviti o tome, onda se stvari vraćaju u normalu do sledećeg takvog slučaja. Niko se njima ne bavi. Živi nisu nikom značili, mrtvi su vest od jednog dana. Oni su svi Eleanor Rigby, na njihovu sahranu niko neće doći.

Opet, i to je mitološko razmišljanje, da ima života posle smrti i da količina ljudi na nečijoj sahrani govori o njegovim ljudskim kvalitetima. Jedan Bosanac je, nekoliko godina unazad, lažirao svoju smrt da bi video ko će doći na njegovu lažnu sahranu, dao čitulju, zakupio mesto i sve. Nije došao niko. Ni njegova majka. Prav mu i budi. Sami se rađamo, sami umiremo, posle smrti nema ničega, ma koliko se mi zavaravali. Ono što zaista unekoliko menja stvari je ono što se dešava između te dve krajnje tačke i ono na šta možemo da utičemo: život.

U civilizaciji, kad neko umre na opisani način, o njemu se pobrine lokalna zajednica. U jednoj sumornoj londonskoj opštini taj posao obavlja John May (Marsan) i to na vrlo specifičan, pedantan i dostojanstven način. Umesto uobičajene prakse pismenog obaveštavanja najbliže rodbine koja je zapisana u matičnoj službi, kremacije i kolektivne sahrane u nekoj već jami, May se baš trudi oko tih svojih Eleanor Rigby klijenata. On će im napraviti lepu sahranu u pripadajućoj crkvi, kupiti dobar kovčeg, izabrati muziku i složiti privatne uspomene.

Problem je u tome što je način na koji on obavlja svoj posao nepraktičan i neefikasan, što troši previše svog vremena i opštinskih para u krizna vremena, pa će dobiti otkaz kao tehnološki višak. Njegova poslednja želja je da na svoj način i od svojih sredstava otpremi svoju poslednju “mušteriju”, čoveka koji je, gle čuda, živeo tačno preko puta njega, bio problematični agresivni pijanac i nije imao nikog svog, osim par ploča i par fotografija. Svoju poslednju Eleanor Rigby. Da stvar bude čudnija, i May je sličan slučaj, bolesno uredan, beznadežno usamljen, bez ikog svog osim svojih mrtvih klijenata, radeći posao do kojem nikog nije stalo. I on je svojevrsni slučaj Eleanor Rigby.

Kao što pretpostavljate, njegov poslednji slučaj će ga opustiti, otvoriti mu oči, pobuditi želju za životom i sve što već sleduje. Upoznaće pokojnikovu kćerku (Froggatt), njegove prijatelje i poznanike, saznaće da je bio vojnik, robijaš, beskućnik i prosjak, grubijan, ali često plemenit čovek. Sve do komada magijskog realizma na kraju. 

Tužno, sivo i sentimentalno, nekako britanski, ali opet sa nekakvom iskrenošću i emocijom iza sebe. Ako ništa drugo, barem je Eddie Marsan apsolutno savršen u svojoj ulozi, iako je ona, kao i sve ostalo, očiti plod konstrukcije. On uspeva da nas uveri, da nas uvuče u svet svog lika, on mu veruje, reditelj mu veruje i mi mu verujemo. Ostali su samo epizodisti, manje ili više koloritni, uglavnom više, što je odlično.

Reditelj Uberto Pasolini je jedna nesvakidašnja filmska ličnost. Ima filmske korene, ali to nije povezano sa njegovim prezimenom, već je potomak Luchina Viscontija. Grofovske je krvi, po struci je investicioni bankar koji je u svet filma došao skoro kao padobranac, prvo radeći kao lokacijski menadžer, zatim kao finansijer i producent. Njegova karijera je oduvek bila vezana za Veliku Britaniju, ne za rodnu Italiju, njegov senzibilitet je više britanski, iako pokazuje malo mediteranske topline i sklonosti ka gorko-slatkom. Film koji ga je kao producenta proslavio bio je izuzetni Full Monty (1997). Rediteljski debi Marchan (2008) bila je istinita priča o lažnom rukometnom timu sa Šri Lanke preko kojeg se grupa dovitljivih siromaha pokušala domoći Zapada.

Still Life je ostavio bolji utisak na britansku i evropsku kritiku nego li na Američku. Nekako mi je to jasno i nekako to razumem. Iz moje perspektive, ovo je jedan sentimentalan, ali potreban film koji treba pogledati baš zbog toga. Možda se tako podsetimo da svako od naših suseda koje možda ne poznajemo takođe ima svoj život, da nismo toliko različiti i da svi delimo jedan svet. Možda su vremena krizna, ali to nije izgovor da ne budemo ljudi.