The Circle

kritika originalno objavljena u DOP-u

Otkad je demokratije, debatiramo koliko ćemo se od apsoluta slobode odreći u korist autoriteta ne bi li se osećali sigurnima u svojoj zajednici. Sa pojavom Međumrežja to se pitanje dodatno usložnilo: koja je idealna mera između komfora i umreženosti s jedne strane (ne bi li bilo fantastično da imamo sve na jednom mestu: druženje, obaveze, finansije, političku i društvenu aktivnost) i privatnosti s druge strane (jer se neke stvari, recimo telesne funkcije, ne pokazuju javno).

Takođe, otkad je Internet postao delom našeg života, na filmu se poteže pitanje zloupotreba ili makar monetizacije poverljivih ličnih podataka i totalitarnih tendencija pojedinih kompanija / institucija nastalih na Mreži, kao i mogućnosti potpune ovisnosti o komadu tehnologije i pretnje dehumanizacije usled te ovisnosti, još od The Net, pa do Disconnect i dalje. Komedije akcenat stavljaju na generacijske razlike između starijih koji ne kuže i mlađih koji kuže sve te touch-screen ekrančiće. Trileri nabijaju paranoju od sistema ili odmetnika koji nam uz pomoć tehnologije mogu nauditi. Drame, pak, postavljaju filozofska i pseudo-filozofska pitanja o privatnosti, ovisnosti, otuđenosti, komunikaciji i svemu što već vezujemo za taj kvantni skok u tehnologiji. The Circle u tom pogledu samo nastavlja trend pokušavajući da uhvati sva tri žanrovska pristupa.

Premisa je zapravo inteligentna: naslovna kompanija koja je kombinacija radne / životne etike i sveobuhvatnosti Google-a i ozbiljnosti u držanju / verodostojnosti ličnih podataka kakvu gaji Facebook pokušava da ovlada svim sferama javnog i privatnog života. Super je što nečija tehnologija pomaže policiji da lovi zločince, doktorima da prate stanje pacijenta u realnom vremenu, a službama za pomoć da tačno znaju ko je i gde u nevolji, ali tu se postavlja pitanje privatnosti i prava na izbor hoćemo li u tome učestvovati. Kao i uvek, kada mnogo toga ovisi o ljudskom faktoru i niskim strastima, utopija dostupnosti saznanja o svemu vrlo se lako pretvara u distopiju proganjanja i osuđivanja.

Šteta je, međutim, što The Circle na polje rasprave ne donosi neke naročito nove ideje niti one koje ima razrađuje na uverljiv i mislećem biću ugodan način. Umesto toga, imamo film koji teško uhvatiti za glavu i za rep, žanrovski svrstati ili uzeti ozbiljno u bilo kom pogledu, kojem je moguće naći na tone zamerki čak i kad niste dežurno zakeralo ili filmski kritičar, čija mehanika ni u jednom trenutku ne radi i koji, sve u svemu, često deluje zbrzano i proizvoljno, pa postaje najveća noćna mora svoje junakinje: nerealizirani potencijal.

O radnji ne valja tupiti, dosta toga je zbrkano na malo prostora, pa je opasnost od spoilera ogromna. Valja reći samo da je naša protagonistkinja Mae Holland koju igra Emma Watson nova zaposlenica kompanije koja sticajem okolnosti kreće stazom vrtoglavog uspona da bi spoznala da nije sve onako divno i krasno kako osnivač i guru kompanije Eamon Bailey (Tom Hanks u varijaciji na temu Stevea Jobsa) tvrdi. Obrada inače standardne priče je takva da se provlači kroz različite žanrovske ključeve koji nikada u potpunosti ne rade, pa sve deluje krajnje nespretno i nesretno. U domenu komedije, dolazimo do “deadpan” apsurda često bez humorne poante, za triler nema dovoljno napetosti jer sve deluje naivno, blesavo i smešno, a za dramu nema dovoljno dubine ni u razmatranju teme, ni u karakterizaciji likova, a ni u njihovim međusobnim odnosima.

Prvi i osnovni problem može biti dosta grub transfer iz forme romana na tragu Orwellove 1984. prilagođene novom vremenu u formu filma. Iz toga slede i određeni zakoni ekonomike u prikazivanju, pa se u transferu romana od 500-ak strana na film pristojnog trajanja od 110 minuta gubi i kompleksnost ideja, kao i likova i njihove motivacije.

To u nezgodan položaj dovodi glumce. Emma Watson se iz petnih žila trudi da deluje čas mesijanski nadahnuto, čas zabrinuto bez neke realne osnove. Tom Hanks koristi svoj šarm da ispliva iz lika koji je bazično napisan kao imitacija, a komičar Oswalt Patton je zarobljen sa likom su-osnivača i gospodara iz senke, pa je, umesto da bude strašan, više smešan kao recimo Bujanec. U celoj podeli uloga najgore je prošao Ellar Coltrane koji je pred našim očima odrastao u Boyhoodu kao Emmicin karikaturalno tehnofobni bivši dečko. Neku težinu, međutim, unosi Bill Paxton u svojoj poslednjoj filmskoj ulozi kao njen bolesni otac.

Ključ problema se možda skriva i u izboru reditelja. James Ponsoldt je svoje ime izgradio kao autor diskretnih indie drama: sa Smashed je pogodio kolotečinu ovisnosti u centar, sa The Spectacular Now je isto učinio sa tinejdžerskim pogledom na svet, dok The End of the Tour graniči sa remek-delom. On je uvek znao da izabere, prilagodi ili napiše scenario koji će sa lakoćom režirati, kao i da privuče glumce koji najviše odgovaraju likovima, bilo to očekivano ili ne. Ovde mu ne leži niti ton “priče veće od života”, niti žanrovski okviri, niti scenario koji pati od viška ega romanopisca Davea Eggersa koji i pored iskustva na filmu šlepa izuzetno teatralne replike u dijalozima. Je li to Ponsoldt odradio režiju za honorar, sprema li transfer u višu, hollywoodsku ligu ili je ovo kraj jedne časne karijere – vreme će pokazati. Možda već kod narednog filma. Naravno, ukoliko korporacija Facebook-Google dotle ne uspostavi monopol i na tom planu ljudske delatnosti.

The End of the Tour

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: James Ponsoldt

scenario: Donald Marguiles (po knjizi Davida Lipskog)

uloge: Jesse Eisenberg, Jason Segel, Anna Chlumsky, Ron Livingston, Mamie Gummer, Mickey Sumner, Joan Cusack

Naučnicima se divimo zato što menjaju svet. Sportistima zato što uprežu svoje telo kako bi ostvarili snove. Glumcima zato što mogu postati bilo ko, a najbolji ostaju uvek svoji. Rediteljima zbog vizije. Vizuelnim, instrumentalnim i vokalnim umetnicima jer prenose kompleksnu poruku ograničenim sredstvima. A piscima?

Eh, čini se da to može svako, jer za to treba samo ideja, a svi smo ih puni, svi možemo da mislimo i da se izražavamo, a za realizaciju je potrebno samo vreme i minimalna sredstva: papir i olovka, pisaća mašina ili kompjuter. Možemo da se tešimo zabludom da smo svi isti i da imamo iste mogućnosti, ali to ne stoji. Pisci promišljaju ne samo svoj zanat ili jedno polje interesa, nego čitav svet, svoju ideju moraju uobličiti unutra i na van, skupiti hrabrosti da sa tim izađu pred javnost, stručnu i širu, ubediti nekoga da to objavi, nas da to pročitamo i sve vreme nam dokazivati zašto je baš to od kvintesencijalne važnosti za naš svet. Što je pozicija pisca viša, to su ulozi veći, kao i rizik, jer pravi pisac svesno ili nesvesno prvenstveno govori o sebi i zbog toga je otvoren za profesionalne i lične napade. A pisci neretko pate od čitavog niza unutarnjih konflikata, ovisnosti (ne nužno alkohola i droge) i skloni su nimalo prijatnim psihičkim stanjima.

Naravno, tu ne govorim o pisanju manje ili više vešto sročene konfekcije za određenu publiku, krimićima za plažu, ljubavno-pornografskim preseransima, literaturi za klince i ostalim Dan Brownima. To je štanc, industrija, biznis, stvar zanata i pakovanja. Ne, govorim o kapitalnim delima književnosti, budućim klasicima koji su neraskidivo povezani sa filozofijom i društvom u celini. Govorim o piscima i knjigama koje menjaju svet ili ga barem objašnjavaju.

David Foster Wallace je takav pisac, a njegovo kapitalno delo Infinite Jest je takva knjiga, epitom post-postmoderne i distorziranog (histeričnog) realizma, enciklopedijski roman na preko 1.000 strana prepun digresija i fusnota sa tek (distopičnim) narativnim okvirom u kojem pisac sam sa sobom i sa celim svetom polemiše o gomili pitanja, od književne i filmske teorije, preko sporta, seksa i ovisnosti, do politike i filozofije, a da opet sve završava (američkim) načinom života i pratećim anksiozama. Roman je odmah po izlasku proglašen kapitalnim delom američke književnosti, a autor je uvršten među najvažnije pisce s kraja XX veka i proglašen legitimnim naslednikom F. Scotta Fitzgeralda, J.D. Salingera, Huntera S. Thompsona i Thomasa Pynchona. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Wallace se ceo život borio sa svojim demonima, najviše sa depresijom koja ga je na kraju koštala života.

The End of the Tour Jamesa Ponsoldta (Smashed, The Spectacular Now) počinje sa vešću o Wallaceovom samoubistvu koju dobija njegov prijatelj, takođe pisac i novinar David Lipsky (Eisenberg). Ostatak filma, do pred sam kraj, je njegova reminiscencija o njihovom (u)poznavanju i petodnevnom intervjuu koji je Lipsky radio za magazin Rolling Stone. Pisci inače nisu specijalnost magazina, pa mu urednik (Livingston) nevoljko daje šansu, ali i zadatak da “pronađe priču”, a ona je ovde linija najmanjeg otpora – ovisnost. Sam intervju se svodi na razgovore u Wallaceovoj (Segel) kući na osami u zasneženoj američkoj provinciji, u autu na putu do i od univerziteta na kojem Wallace predaje i aerodroma, te na putu do i od Minneapolisa, poslednje stanice na Wallaceovoj promocijskoj turneji. Razgovorima će se ponekad pridružiti drugi ljudi, promoterka Patty (Cusack), Wallaceove prijateljice Julie (Gummer) i Betsy (Sumner), kao i Lipskyjeva devojka Sarah (Chlumsky) telefonskim putem. Iako Wallacea već prati status literarne zvezde, atmosfera neće biti obojena žurkama, alkoholom i drogom, već komornim druženjima uz brzu hranu, slatkiše i gazirane sokove.

Potpisniku ovih redova je jedan od omiljenih filmova My Dinner with Andre (1982), pa vam može reći da za film nije potrebno puno toga, dovoljno je imati kafanu i dva sagovornika ako su teme dovoljno zanimljive. Smatrajte se upozorenima! The End of the Tour je po broju i raznovrsnosti lokacija svakako dinamičniji od Malleovog filma, ali su teme razgovora, kao i motivi dvojice Davida, obojice pisaca, ono što ga definira i čini izvrsnim filmskim ostvarenjem.

Teme brzo ulaze i izlaze iz fokusa, da bi se ponovo vratile, kako to u razgovoru biva, ali neke od centralnih su pisac i mit o piscu, običan čovek i mit o običnom čoveku, slava i cena slave, etika, prijateljstvo, ovisnosti, depresija i više od svega usamljenost. Pisanje je nešto što čovek radi kada je sam, usamljenost je i motiv i logična posledica poziva.

Pravila intervjua nalažu da se tu radi o subjektu, a ne o onome ko s njim vodi razgovor, ali ovo je film nastao po memoarskoj prozi. Ovde se ne radi toliko o jednom piscu, ma kako genijalan bio, nego o dvojici. Ključna razlika između njih je njihov domet i nivo prepoznatosti. Wallace je briljantan, Lipsky tek dobar. Wallaceov roman je dočekan kao delo genija, Lipskyjev sa dobrim kritikama, ali ograničenim interesom. Wallace radi kao profesor zbog svoje želje i iz altruizma prema budućim generacijama pisaca, Lipsky radi kao novinar za život.

Njihovi motivi, njihovi stavovi i njihovo ponašanje u razgovoru su uslovljeni upravo različitim pozicijama. Wallace želi intervju u magazinu, ali ne želi da se to pokaže kao njegova očajnička želja. Lipsky je tu da ispuni zadatak, možda i da pomeri uske granice kojih se magazin drži, ali iz lične znatiželje. Njega kao pisca kopka otkud tolika razlika u statusu između njega i njegovog sagovornika. On želi da dostigne taj nivo i pomalo je arogantno uveren da će ga dostići i da mu pripada i zato svoju zavist jedva sakriva.

Wallace takođe apsolutno pristaje na takvu igru, meri reči, gleda koliko se sme otvoriti svom perceptivnom sagovorniku i jako pazi na to koliko svog privatnog želi izneti u javnost procenjujući koliko mu mit o piscu može naštetiti, a koliko koristiti. Sagovornika ne poznaje i nije siguran koliko mu može verovati, ali kao pisac i profesor ne negira njegov talenat i potencijal da bude pisac, kao što ni kao čovek ne negira mogućnost da mu baš on postane prijatelj. Ne treba zaboraviti ni univerzalni motiv Wallaceove proze i ujedno Wallaceov motiv za pisanje: usamljenost. Tih nekoliko dana će makar imati društvo.

Svojim prethodnim filmovima James Ponsoldt je dokazao dve stvari koje mu znatno olakšavaju posao u režiji. On zna napisati ili izabrati scenario čiji se dijalozi ne trude da zvuče cool i budu referentni i citatni, nego se te linije teksta izgovorljive od strane likova. U filmu koji je skoro potpuno sačinjen od dijaloga, to je neobično važno. Scenario debitanta na filmu, ali iskusnog u teatru i na televiziji, Davida Marguilesa, apsolutno je bez mane, čak i bez one očekivane teatralnosti, gde glumci/govornici kao i pisac uživaju da slušaju ton svog glasa, pa umesto dijaloga imamo samozadovoljne monologe. Toga ovde nema, razgovor je fluidan i likovi se sa apsolutnom pažnjom slušaju međusobno.

Druga Ponsoldtova karakteristika je sjajan izbor glumaca. Jesse Eisenberg se sam po sebi nametao za ulogu Davida Lipskog jer mu već prirodno leže uloge koje kombinuju naivnost sa arogancijom. On svoju ulogu igra sa merom i zato je sjajan kao naša polazna tačka u filmu. Jason Segel je već rizik. Jedina očigledna poveznica između njega i Wallacea je visina, dok mu “typecast” koji vuče iz serije How I Met Your Mother i tupih romantičnih komedija koje neretko sam piše nikako ne govori u prilog. Ovde ga po prvi put vidimo bez standardnih trikova, u ulozi pravog, kompleksnog ljudskog bića, genijalnog pisca i nesigurnog čoveka. Segel svom liku prilazi sa samopouzdanjem i rešenošću i moram reći da je pravo otkrovenje ovog filma.

Ranijim Ponsoldtovim filmovima nije bilo teško naći sitne nedostatke. Ili bi neki detalj “iskočio” ili autor ne bi uspeo da ideju uobliči do kraja. Ovde takvih problema nema. Ovo je film o dvojici pisaca koji počinju da grade odnos, nema tu velikih odogovora i velikih istina, samo pitanja koja rađaju nova pitanja. Pod Ponsoldtovom punom kontrolom, ovo je čisto uživanje. Naravno, ako vas zanimaju pisci i šta ih pokreće na pisanje. Bez patetike i, kako Wallace u jednom trenutku kaže: “inspiracije koja stiže zajedno sa pretplatom na Time/Life za 19.95 dolara na mesec”.

The Spectacular Now

2013.

režija: James Ponsoldt

scenario: Scott Neustadter, Michael H. Weber (po romanu Tima Tharpa)

uloge: Miles Teller, Shailene Woodley, Brie Larson, Jennifer Jason Leigh, Kyle Chandler, Bob Odenkirk, Andre Royo, Mary Elizabeth Winstead

The Spectacular Now je indie / Sundance hit prošle godine kada je reč o filmovima sa nešto lakšim sadržajem, ali zapravo nije tako lagan, “feel good” film koji nas baca u nostalgiju za našim srednjoškolskim danima. Ovo je drama o odrastanju, adaptacija romana Tima Tharpa, sa inteligentno napisanim scenariom i sjajnim, dopadljivim mladim i upečatljivim starijim glumcima i režijom Jamesa Ponsoldta koji se približava statusu legende u indie krugovima.

Ono što je u ovom filmu impozantno je realan i pristojan način na koji tretira svoje likove, mlađe i starije. Ovde nema karikatura, nema ludačkih postupaka, elemenata farse sa pevanjem i plakanjem. Srednjoškolci izgledaju i ponašaju se kao srednjoškolci. Njihov seks je nespretan, njihovo zaljubljivanje je slatko, njihove žurke su uglavnom umerene, iako svako od njih tu i tamo cugne neki alkohol (neki i više od toga, ali o tome kasnije). Nema ludačkih žurki na bazenu sa koktelima i silikonskim kurvama, nema idiotske MTV muzike, nema seksa kao u pornićima. Isto je i sa odraslima: oni nisu karikature smarača, glupaka i gubitnika, nego su prosto odrasli, i tu i tamo potegnu za nečim što se zove autoritet, opravdano ili ne.

Glavni lik je Sutter (Teller) i on, pišući prijemno pismo za faks, priča priču kroz flashback. Njegova filozofija je naslov filma: spektakularna sadašnjost ili nešto nalik na ranu Riblju čorbu:

Ostaću slobodan, neću se vezati

važno je samo dobro se zezati.

On ima devojku koja je zajedno sa njim duša svake zabave, u stanju je da ispali šalu kao iz topa, jebe mu se za školu i faks. E, da, i voli da se oletvi, tu i tamo, kao i da doda malo viskija u coca colu. Razumem ga, i ja sam išao u srednju školu. E, sad, kad mu devojka Cassidy (Larson) da korpu, iziritirana njegovom ne-ambicioznošću i stilom jebivetra, naš junak se baš propisno oleši, tako da zaspi na travnjaku nepoznate kuće.

Srećom po njega, prva faca koju vidi je simpatična Aimee (Woodley), cura koja ide s njim u školu, a koju on nije ni primetio. Međutim, kad oni počnu da vise zajedno, Sutter će uvideti da ona nije samo dobra, simpatična “nerdy” devojka koja zna matematiku, čita stripove i ima sranje kod kuće, nego da ima “ono nešto”. Naprosto, čim prebrodi nesigurnost u sebe, ona će postati atraktivna, jer je već slatka i pametna. Ona je tip devojke koja procveta na faksu, iako je neprimetna pre toga.

Sutter je njeno prvo “iskustvo dečka”, neko ko će joj prvi put sipati alkohol u sok, ko će je odvesti na prvu žurku i sa kim će prvi put spavati. Ona će njega na upravo suprotan način povesti u svet odraslih: naučiće ga odgovornosti i naterati ga da se suoči sa problemima. Jer i on ima frku u školi, treba mu solidna ocena iz geometrije kod profe (Royo) koji ga čita kao knjigu, a ima i sranje kod kuće, jer mu majka (Leigh) sakriva istinu o ocu...

Film se opasno približava teritoriji The Perks of Being a Wallflower (2012), u smislu ultimativne priče o odrastanju i borbe sa unutrašnjim demonima, i ima slično tempiran zaokret, ali taj zaokret je veoma nespretno izveden u The Spectacular Now. Od trenutka kada se Sutter susretne sa ocem (Chandler) kojeg pamti samo kao simpatičnog bleskastog lika iz svog detinjstva i shvati da je on sebična alkoholičarska svinja, a i sam je na sličnom putu, film skreće ka nimalo efektnoj jeftinoj psihologiji i arbitrarnim postupcima. Zapravo, celom pod-zapletu vezanom sa Sutterovu situaciju u kući žestoko fali motivacije: zašto majka taji da je otac svinja i zašto ne da Sutteru da ima ikakav kontakt sa njim? Zašto se ne pozabavi da ga nauči odgovornosti? Zašto se Sutter ponaša kao još veći neodgovorni krele pošto upozna oca? Čemu služi sestra (Winstead) osim kao “plot device”?

Tu onda popušta i pristojan zaplet o konstantnom cuganju i zevzečenju i pretvara se u miks ničim izazvanih preseransa glavnog lika i generalno propovedničkog tona. Imajmo u vidu da je Ponsoldtov prethodni film Smashed imao baš alkohol za temu, a da je to ovde samo jedna od sporednijih tema.

Ipak se treba fokusirati na važnije stvari od nespretne poslednje četvrtine. Glumačka ostvarenja su na visokom nivou. Teller je potpuno prirodan kao mladi zajebant, Woodleyeva briljira kao pomalo naivna cura koja tek otkriva život oko sebe. Njihov odnos je izgrađen inteligentno, i sjajni su kao par. Epizodni likovi isto nisu samo skice, nego možemo zamisliti njihove pozadinske priče i glumci ih sjajno oživljavaju, od Chandlera kao alkoholičara koji je izgubio sve do čega mu je stalo, preko Jennifer Jason Leigh kao izmorene samohrane majke do Odenkirka kao Sutterovog šefa na poslu i lagano očinske figure. Međuljudski odnosi su pogođeni skoro savršeno, i za to treba odati priznanje svima, i glumcima i scenaristima i Ponsoldtu kao reditelju.

Snimiti pristojan film o tinejdžerima je težak, pipav zadatak i najčešće neuspešan, opterećen klišejima ili ridikulozno napisanim likovima. The Spectacular Now je u tom smislu pravi dragulj savremene kinematografije, jer nam je do likova čak i stalo i možemo ih zamisliti u našem, realnom svetu. Od mene ima preporuku, uprkos nedostacima.

Smashed

godina: 2012.

scenario: James Ponsoldt, Susan Burke

režija: James Ponsoldt

uloge: Mary Elizabeth Winstead, Aaron Paul, Nick Offerman, Megan Mullally, Octavia Spencer

Ona je Kate Hannah (Winstead), učiteljica u prvom razredu i alkoholičarka. Njen muž Charlie (Paul) je takođe zaposlen (makar delimično) i alkoholičar. Njih dvoje žive u slatkoj, ali neurednoj kući u predgrađu Los Angelesa, a slobodno vreme provode u zabavi i pijančenju. Dok Charlie ne oseća grozne psihofizičke posledice alkoholizma, Kate je na izmaku snaga. Njen običaj je da pijana odluta, uradi neku glupost i zaspi pod vedrim nebom.

Kao iskusni alkoholičar (na jednom mestu u filmu kaže da svi koje poznaje piju, i to puno), ona bi trebala da zna kada i kako da tretira mamurluk. Jednom, pak, pokuša da ga razbije na silu i to se gadno završi: Kate povrati po podu, smisli laž da je trudna i to joj prođe kod direktorke (Mullally), ali ne i kod njenog zamenika, lečenog alkoholičara po imenu Dave (Offerman), pomalo sablasnog sredovečnog samca koji je dovede na sastanak anonimnih alkoholičara i nađe joj sponzora, sredovečnu mudru Jenny (Spencer), koja poznaje alkoholni put i sve njegove stanice... Kate se odluči za čuveni (stereotipni) program u 12 koraka.

Ono što ona ne zna na početku su sve zamke treznog života, naročito kada joj je neposredno okruženje alkoholičarsko, a muž partner u alko-zabavi... Jedan od koraka u rehabilitaciji je i potpuna iskrenost, ona začkoljica za koju niko nije spreman, najmanje sama Kate...

Ovaj razmerno kratki film je zapravo o tome, o svim zamkama treznog života nakon dobrog dela života provedenog u alkoholnim isparenjima. Kate ima volje, ali je pitanje da li ima snage i moći da se trezna suoči sa problemima, budući da je bila nešto kao funkcionalni alkoholičar. Charlie je za takvu promenu potpuno nespreman i stoga nesposoban da joj pruži podrsku. Podršku joj ne može pružiti ni majka, koja nije ni svesna svog problema sa alkoholom, a pitanje je koliko može Dave, sklon seksualnom uznemiravanju ili Jenny, sa svim svojim problemima.

Film je sjajno režiran i odaje utisak pravog malog nezavisnog dragulja. Ovde chaos cinema (kamera u ruci koja se stalno pokreće) nije puki estetski trik, nego pravi odabir u iskazivanju bliskosti sa likovima i filmu daje prepoznatljivu indie niskobudžetnu estetiku. Scene bicikliranja su snimljene u stvarnim uslovima prometa u Los Angelesu, što je priličan podvig „gerilskog“ snimanja.

Izbor glumaca je takođe perfektan, u pitanju su uglavnom televizijski glumci koji se polako probijaju u Hollywoodu. Mary Elizabeth Winstead je živahna, poletna i veoma spretna u dočaravanju mučnog i dosadnog trezvenjalkog života, kao i pijanstva. Njeno pijanstvo je veselo i živahno, kakva je i njen lik po prirodi, optimistično i blesavo, tako da podseća na pijanstvo srednjoškolke ili studentkinje. Charlijevo konstantno pijanstvo isto ima pozitivnu vibru, što je vešt scenaristički i rediteljski trik kojim se izbegava stereotip teturavog, patetičnog ili agresivnog pijanca. Oboje nosilaca glavnih uloga povremeno odu predaleko sa glumom, ali ne na način da bi zasmetali za gledanje filma. Iza njih stoji plejada jako sigurnih glumaca u sporednim ulogama. Megan Mullally, poznata kao Karen Walker u seriji Will & Grace, donosi sveže i uverljivo ostvarenje kao frustrirana direktorka škole koja nema svoje dece, Offerman je kao Dave sjajno izbalansiran između smotanog i potencijalno opasnog čudaka. Octavia Spencer prosto briljira kao Jenny, i svom liku koji nije napisan do kraja udiše dodatnu životnost, mudrost i pogled unazad i unapred bez patetike, a sa zdravim optimizmom.

Smashed nije film bez mane. Sa svojim formatom od oko 75 minuta snimljenog materijala jedva se kvalifikuje za celovečernji (feature) film. Drugi problem je jedan solidan scenaristički propust: psihičke manifestacije trežnjenja kod Kate se ne vide, time su i psihološke posledice umanjene, pa izgleda kao da je Kate isključila pijani mod i uključila trezni, što nije uverljivo.

Smashed je i pored toga zreo film u prikazivanju pijanstva i trežnjenja. James Ponsoldt je nadolazeća zvezda nezavisne scene, a ljudski odnosi natopljeni alkoholom su mu jedna od osnovnih tema. Posle prvog filma Off The Black (2006), produkcijski zahtevnije komične drame o ostarelom alkoholičaru i njegovom nošenju sa sramotom (igraju Nick Nolte, Trevor Morgan i Timothy Hutton), koji je prošao ispod radara publike i kritike, Ponsoldt je snimio produkcijski manje zahtevni Smashed, nagrađen specijalnom nagradom žirija na Sundancu i vratio se na stazu dobre karijere. Njegov sledeći film The Spectacular Now (2013) je festivalski hit ove sezone. Još ćemo mi slušati o njemu.