Viral

2016.

režija: Henry Joost, Ariel Schulman

scenario: Barbara Marshall, Christopher Landon

uloge: Sofia Black-D’Elia, Analeigh Tipton, Travis Tope, Michael Kelly, Colson Baker

Crvni grip napada svet i stiže u ušuškanu kalifornijsku suburbanu zajednicu. Jajašca ulaze u organizam dodirom na kožu ili inhalacijom, formiraju se u crve-parazite koji prvo iscrpljuju, pa onda preuzimaju žrtvu koja postaje besvesna mašina za ubijanje tipa zombi. Nakon nekoliko zabeleženih slučajeva, vojska proglašava naselje za karantin sa strogim pravilima ponašanja. Dve srednjoškolke odvojene od oca i majke, buntovnički nastrojena Stacey (Tipton) koja fura imidž zločeste devojke i introvertnija, naivnija Emma (Black-D’Elia) moraju da se izbore sa iskušenjima da zajebu sve i zabavljaju se do kraja sveta, onda sa opasnostima virusa koji ubija njihove komšije, a na kraju i da odluče između lojalnosti jedna drugoj i imperativa preživljavanja.

Viral je novi film rediteljskog dvojca Henry Joost – Ariel Schulman koji je široj publici poznat po pritupastom kino-hitiću Nerve koji je video relativno široku distribuciju u režiji kuće Lionsgate. Za razliku od bedaste plašilice za naivne Nerve, Viral ne samo da je u bioskope izbačen žurno i kratko pre DVD i VOD distribucije (argument da je to ipak respektabilno tržište kvantitativno i kvalitativno na nivou bioskopskog me nije sasvim ubedio), nego je zapravo zanimljiv komad filma koji ima nešto za reći, pa makar to bila puka varijacija na temu opšteprihvaćenih klišea tinejdžerskih i filmova o zarazi.

Prvo i osnovno, za američki horor, Viral je revolucionaran u tretmanu porodice kao nečeg nebitnog umesto kao osnovne ćelije društva i stožera opstanka u krizi. U prilog tome govori da majku niti ne vidimo kroz ceo film jer odlaže povratak sa poslovnog puta, otac (Kelly) konačno odlazi da je pokupi sa aerodroma iako i sam daje nagoveštaje da im je brak u krizi i praktički nestaje iz filma kao relevantan faktor, a (SPOILER!) Emma može preživeti jedino ako ubije obolelu Stacey ili je makar prestane po svaku cenu spasavati i šlepati sa sobom. To što Stacey okleva da napadne sestru nije nikakva rehabilitacija porodičnih vrednosti, već elementarna mera balansa. (KRAJ SPOILERA!)

Druga stvar je balans i u inače osetljivim tinejdžerskim pitanjima, odnosno njihovom tretmanu. Logično, lakomislenija Stacey će naći odgovarajuće blesavog dečka (Colson Baker poznatiji pod umetničkim imenom Machine Gun Kelly), dapače neodgovornu budaletinu koja hoda na štakama, ne zna sročiti suvislu rečenicu i sve vreme se zajebava. Emma će se, pak, zagledati u pristojnog dečka iz komšiluka, Evana (Tope). Likovi, međutim, nisu karikature svojih osobina: čini se da je Stacey jasno da je retard samo privremeno rešenje za nerviranje okoline, retardu je jasno da će njegova budalasta slava kratko trajati, pa uživa dok može, Emma je možda dobra, ali nije mutava, a njen pristojni Evan nije nikakav super-junak, već jednostavno pristojno ljudsko biće koje postupa po svojoj savesti.

Takođe, tretman virusne infekcije koja može uništiti čovečanstvo vešto balansira između makro i mikro-nivoa. Globalna panika nije prenaglašena kao u većini filmova sa tom tematikom, ali je vidimo u vestima (imamo čak i umontiran klip Obame koji govori o mini-epidemiji ebole 2014. godine u Americi), u procedurama poput vojske koja patrolira i obaveštenjima, a pri kraju filma možemo videti i posledice takvog postupanja. Centar našeg zbivanja su sestre i njihova međusobna dinamika, te njihova zajednička dinamika sa okruženjem. Jasne su nam njihove emocije i strahovi, kao što nam je jasno da su njih dve same u tome, same svaka za sebe i same u kući, uslovno rečeno. Takođe, film odlazi još dalje, pa nam eksplicitno prikazuje napade bolesti, odnosno crva, dakle upoznati smo sa pojedinostima o njemu, što filmu dodaje “body horror” dimenziju.

Naravno, film će svojim tokom upasti u sijaset opštih mesta i nelogičnosti, ali i to je rizik koji se mora pretrpeti. Valjalo bi naglasiti da je Viral osim prilično jedinstvene “no bullshit” perspektive na svakom polju solidno urađen film, od glume uglavnom mladih i ne baš afirmiranih glumaca, preko kamere koja pomoću palete letnjih boja stvara dojmljivu atmosferu, pa sve do efekata maske i šminke u onim eksplicitnijim scenama. Iako nije spektakularan, Viral ipak zaslužuje preporuku.

Nerve

2016.

režija: Henry Joost, Ariel Schulman

scenario: Jessica Sharzer (po romanu Jeanne Ryan)

uloge: Emma Roberts, Dave Franco, Emily Meade, Miles Heizer, Colson Baker, Juliette Lewis

Ni u najgrubljoj ideji, Nerve nema ambicija da bude veliko delo filmske umetnosti, nešto za gledanje i pamćenje. Naprotiv, zadovoljiće se s tim da bude osrednji blockbuster s kraja leta, da pokupi fan-bazu izvornog romana, da se svidi prosečnima (i onima ispod proseka) tako što će ih uplašiti nečim pseudo-pametnim kao što su pojmovi “dark web” i “open source” kojima se scenario Jessice Sharzer gađa. Suština je, deco draga, da vam na internetu preti opasnost, kao ono kad vam neko sipa drogu u piće, pa vas uvuče u sektu. Boo-fuckin’-hoo!

 Sad, naravno, kolege kritičari, ima ih raznih, oni naklonjeniji će reći kako film dolazi u pravo vreme, oko i nakon ludila mozga zvanog Pokemon Go (i dalje nisam ukapirao čemu tolika frka, pa nisam bio ni za ni protiv tog koncepta) i kako ima poentu i oštricu, ali nekako ne uspeva da je iskomunicira. Neki će pohvaliti nepredvidljivost i uzbuđenje koje nude pojedini “stuntovi” i uopšte kvalitete idealno loših B filmova iz 80-ih. Oni manje naklonjeni će zameriti to što se film raspada na kraju, što su glavni obrati predvidljivi i što se ton pretvara u otvoreno popujući. Međutim, zanimljivo je kako niko od njih nije skontao koliko je Nerve zapravo kalkulantski, ružan i glup, a nadasve neoriginalan film.

Neoriginalan je zbog svoje igre i njene mehanike koju smo videli već nebrojeno puta. Najdirektnija asocijacija je tajlandski film 13: Game of Death koja je već doživela američki remake kao 13 Sins. Budimo iskreni, i tu se originalni koncept glupiranja koje gradualno postaje gadost, pa psihopatija raspao pri kraju, a krpljenje pretencioznim plašilicama je više odmoglo nego što je pomoglo. U ovom “yet another” derivatu nema baš ni tolikog faktora iznenađenja kao u tajlandskoj varijanti, a i u principu odmah znamo šta glupiranje po internetu znači.

Kada kažem da je film ružan, to se odnosi na neonsku estetiku potpuno neprimerenu za newyorške lokacije (ovog puta stvarne, ali uglavnom bez potpisnih turističkih znamenitosti), a još više na to da svaki kadar izgleda kao da je snimljen krš-telefonskom kamerom ili web-kamerom ili nekim jeftinim sranjcem koje kopira GoPro. Čak i kad nije. Čak i kad za tim nema potrebe i za to ne postoji nikakvo dramaturško opravdanje. Tu ono “ružan” postaje i “glup”: tako nešto je izuzetno glupo raditi, glupo i šlampavo. Cilj je, naravno, glumatanje verodostojnosti i pumpanje straha, ali rezultat je za ranit se.

 Film je glup jer od gledaoca zahteva glupost da bi ga uopšte prihvatio. Jer politička ekonomija i stoga opšta logistika igre nemaju veze s mozgom. Ideja da igrom ne upravlja samo jedan gazda nego gomila posmatrača je elementarno intrigantna, ali apsolutno nemoguća za realizaciju. U krajnoj liniji, ostajemo u magli koliko sama igra izazova traje, koliko ljudi to zapravo gleda, ko to plaća i u kojoj meri i kako to funkcioniše iza kulisa.

Dolazimo do toga da je film manipulativan jer temu sigurnosti na internetu izvrće od realne, svakodnevne pretnje da vas neko može pokrasti ili smarati oglasima, prema moralnoj panici igre koja počinje kao viralna glupost da bi se na kraju pretvorila u krvoločno ubijanje. Naravno, u ljudskoj prirodi je kvar da je neko za malo uzbuđenja, slave ili novca spreman na razne gluposti (tako su nastali i ekstremni sportovi), a internet je medij koji to idealno, brzo i demokratično prenosi. Istina je da takve gluposti privlače pažnju znatiželjnika, ali kritičnu masu za jedno takvo divljanje je apsolutno nemoguće skupiti. Uostalom, nije “dark web” zakurac opskuran, niti hakeri spremni da u njega upadnu rastu na grani. Kao i svaka plašilica, i ova se oslanja na naivne, lakoverne, lakomislene, neobrazovane, intelektualno lenje i glupe ljude koji će u hipotetičkim raspravama ovakav film gorljivo braniti i osigurati mu nastavak, pa makar on bio i sniman direktno za video format.

Da ne bude da sam potpuno crn po pitanju ovog filma, reći ću da zaista stoji ono za pojedinačne izazove koji mogu biti i napeti i nepredvidljivi, da je glumačka hemija između Emme Roberts i Davea Franca prisutna i opipljiva u nekoliko scena, premda ne i u celom filmu, da je Emily Meade efektna kao bezobrazna prijateljica, da je Juliette Lewis sasvim dobar izbor za granično “cool” majku, te da statisti iz miljea srednje škole u principu solidno pune socijalni pejzaž filma. Sad, to što su glumci malo prestareli svoje uloge i što je taj milje sveden na trope nije olakšavajuća okolnost, ali nije ni otežavajuća, i tako nesavršena razbija fokus na nedorađenu igru.

 U svakom slučaju, moguće je prolazno se zabaviti gledajući Nerve, ali to je u suštini nezahtevan film koji niti ne nudi puno toga. Petlje za tako šta jednostavno nikad nije ni bilo. Međutim, ako vam neko ovakav film podvaljuje pod dobar, upitajte se ili za njegove iskrene namere ili za njegove kapacitete.