Nerve

2016.

režija: Henry Joost, Ariel Schulman

scenario: Jessica Sharzer (po romanu Jeanne Ryan)

uloge: Emma Roberts, Dave Franco, Emily Meade, Miles Heizer, Colson Baker, Juliette Lewis

Ni u najgrubljoj ideji, Nerve nema ambicija da bude veliko delo filmske umetnosti, nešto za gledanje i pamćenje. Naprotiv, zadovoljiće se s tim da bude osrednji blockbuster s kraja leta, da pokupi fan-bazu izvornog romana, da se svidi prosečnima (i onima ispod proseka) tako što će ih uplašiti nečim pseudo-pametnim kao što su pojmovi “dark web” i “open source” kojima se scenario Jessice Sharzer gađa. Suština je, deco draga, da vam na internetu preti opasnost, kao ono kad vam neko sipa drogu u piće, pa vas uvuče u sektu. Boo-fuckin’-hoo!

 Sad, naravno, kolege kritičari, ima ih raznih, oni naklonjeniji će reći kako film dolazi u pravo vreme, oko i nakon ludila mozga zvanog Pokemon Go (i dalje nisam ukapirao čemu tolika frka, pa nisam bio ni za ni protiv tog koncepta) i kako ima poentu i oštricu, ali nekako ne uspeva da je iskomunicira. Neki će pohvaliti nepredvidljivost i uzbuđenje koje nude pojedini “stuntovi” i uopšte kvalitete idealno loših B filmova iz 80-ih. Oni manje naklonjeni će zameriti to što se film raspada na kraju, što su glavni obrati predvidljivi i što se ton pretvara u otvoreno popujući. Međutim, zanimljivo je kako niko od njih nije skontao koliko je Nerve zapravo kalkulantski, ružan i glup, a nadasve neoriginalan film.

Neoriginalan je zbog svoje igre i njene mehanike koju smo videli već nebrojeno puta. Najdirektnija asocijacija je tajlandski film 13: Game of Death koja je već doživela američki remake kao 13 Sins. Budimo iskreni, i tu se originalni koncept glupiranja koje gradualno postaje gadost, pa psihopatija raspao pri kraju, a krpljenje pretencioznim plašilicama je više odmoglo nego što je pomoglo. U ovom “yet another” derivatu nema baš ni tolikog faktora iznenađenja kao u tajlandskoj varijanti, a i u principu odmah znamo šta glupiranje po internetu znači.

Kada kažem da je film ružan, to se odnosi na neonsku estetiku potpuno neprimerenu za newyorške lokacije (ovog puta stvarne, ali uglavnom bez potpisnih turističkih znamenitosti), a još više na to da svaki kadar izgleda kao da je snimljen krš-telefonskom kamerom ili web-kamerom ili nekim jeftinim sranjcem koje kopira GoPro. Čak i kad nije. Čak i kad za tim nema potrebe i za to ne postoji nikakvo dramaturško opravdanje. Tu ono “ružan” postaje i “glup”: tako nešto je izuzetno glupo raditi, glupo i šlampavo. Cilj je, naravno, glumatanje verodostojnosti i pumpanje straha, ali rezultat je za ranit se.

 Film je glup jer od gledaoca zahteva glupost da bi ga uopšte prihvatio. Jer politička ekonomija i stoga opšta logistika igre nemaju veze s mozgom. Ideja da igrom ne upravlja samo jedan gazda nego gomila posmatrača je elementarno intrigantna, ali apsolutno nemoguća za realizaciju. U krajnoj liniji, ostajemo u magli koliko sama igra izazova traje, koliko ljudi to zapravo gleda, ko to plaća i u kojoj meri i kako to funkcioniše iza kulisa.

Dolazimo do toga da je film manipulativan jer temu sigurnosti na internetu izvrće od realne, svakodnevne pretnje da vas neko može pokrasti ili smarati oglasima, prema moralnoj panici igre koja počinje kao viralna glupost da bi se na kraju pretvorila u krvoločno ubijanje. Naravno, u ljudskoj prirodi je kvar da je neko za malo uzbuđenja, slave ili novca spreman na razne gluposti (tako su nastali i ekstremni sportovi), a internet je medij koji to idealno, brzo i demokratično prenosi. Istina je da takve gluposti privlače pažnju znatiželjnika, ali kritičnu masu za jedno takvo divljanje je apsolutno nemoguće skupiti. Uostalom, nije “dark web” zakurac opskuran, niti hakeri spremni da u njega upadnu rastu na grani. Kao i svaka plašilica, i ova se oslanja na naivne, lakoverne, lakomislene, neobrazovane, intelektualno lenje i glupe ljude koji će u hipotetičkim raspravama ovakav film gorljivo braniti i osigurati mu nastavak, pa makar on bio i sniman direktno za video format.

Da ne bude da sam potpuno crn po pitanju ovog filma, reći ću da zaista stoji ono za pojedinačne izazove koji mogu biti i napeti i nepredvidljivi, da je glumačka hemija između Emme Roberts i Davea Franca prisutna i opipljiva u nekoliko scena, premda ne i u celom filmu, da je Emily Meade efektna kao bezobrazna prijateljica, da je Juliette Lewis sasvim dobar izbor za granično “cool” majku, te da statisti iz miljea srednje škole u principu solidno pune socijalni pejzaž filma. Sad, to što su glumci malo prestareli svoje uloge i što je taj milje sveden na trope nije olakšavajuća okolnost, ali nije ni otežavajuća, i tako nesavršena razbija fokus na nedorađenu igru.

 U svakom slučaju, moguće je prolazno se zabaviti gledajući Nerve, ali to je u suštini nezahtevan film koji niti ne nudi puno toga. Petlje za tako šta jednostavno nikad nije ni bilo. Međutim, ako vam neko ovakav film podvaljuje pod dobar, upitajte se ili za njegove iskrene namere ili za njegove kapacitete.

Perfetti sconosciuti / Perfect Strangers

2016.

režija: Paolo Genovese

scenario: Filippo Bologna, Paolo Costella, Paolo Genovese, Paola Mammini, Rolando Ravello

uloge: Marco Giallini, Kasia Smutniak, Valerio Mastandrea, Anna Foglietta, Edoardo Leo, Alba Rohrwacher, Giuseppe Battiston

Sedam prijatelja iz Rima se okuplja na večeri u stanu jednog para među njima. To je, pretpostavljamo, nešto što i obično rade s vremena na vreme, ali, takođe pretpostavljamo, to nisu učinili već neko vreme. Noć za druženje je ujedno i noć pomračenja Meseca. Izgovor dobar kao i svaki drugi, ali opet nekako ima pomodni, sitnoburžoaski prizvuk.

Reč po reč, gutljaj po gutljaj, zalogaj po zalogaj, doći će na temu još jednog zajedničkog prijatelja koji je opravdano odsutan, razvodi se od žene koja je saznala da ima aferu s nekom mlađom. Ženska solidarnost kaže da je on nedvojbeno svinja. Muška solidarnost kaže da je morao bolje paziti i redovno brisati “digitalni trag” koji je za sobom puštao kako ga ne bi uhvatila.

 Da bi dokazali svaki svoju poentu, prijatelji se upuštaju u socijalno-psihološki eksperiment: svaka poruka, e-mail, chat koji se pojavi na telefonu bilo kojeg od njih će se pročitati javno i svaki poziv će se pustiti na zvučnik da ga svi čuju. Naravno, nekima to nije baš ugodno, iako tvrde da nemaju tajne, što iz “principa”, što iz, jebiga, utilitarnih razloga jer, jebiga, ipak svi imaju tajne za koje ponekad nisu ni svesni koliko su tajne...

Manje bitni podaci, okosnicu ekipe čine muškarci, prijatelji iz detinjstva / mladosti, a žene su postupno pristupale tom društvu. Kako ih je život odveo na različite strane, tako su i njihovi životni uslovi drugačiji:

* Domaćini, Rocco (Giallini), osrednji plastični hirurg koji, prema svom priznanju radi “sise i dupeta za konobarice i sekretarice” i njegova žena Eva (Smutniak), terapeutkinja, imaju kćerku u osetljivoj tinejdžerskoj dobi prema kojoj primenjuju različite pristupe i brak im je, između ostalog i zbog toga, u krizi.

* Lele (Mastandrea) i Carlotta (Foglietta) imaju naoko idiličnu, srednjeklasnu egzistenciju sa dvoje dece osnovnoškolske dobi, ali se ne slažu baš šta će sa njegovom majkom koja živi s njima. Pretpostavljamo da to nije jedina tačka sukoba, pošto su problemi u njihovoj komunikaciji ozbiljniji od toga.

* Cosimo (Leo) i Bianca (Rohrwacher) su od nedavno u braku i žele dobiti dete. On je jedan od onih tipova koji se trudi da deluje mlado i aktivno tako što menja poslove i upušta se u vratolomne poslovne kombinacije koje ga ne drže dugo. Ona je “najsvežija” članica ekipe i odaje utisak otvorenosti i naivnosti.

 * I konačno, Peppe (Battiston), dežmekasti profesor fiskulture, razveden već neko vreme i sa serijom kratkih, beznačajnih veza iza sebe, najavio je da će na večeru doći sa devojkom koju niko od društva nije upoznao, ali se ona razbolela, pa ipak nije došla...

Sad, lako za one male tajne ili stvari koje smo prećutali, zaboravili reći i smatrali nebitnima da njima opterećujemo druge. Ko je ostao bez posla i kako, pa šta radi po tom pitanju. Ko ide kod koga na terapiju, a ko kod koga na operaciju povećanja grudi. Ko se potajno raspituje o staračkim domovima. Koga na poslu gnjave. Ko priča sa bivšim partnerom. Ko se dopisuje na neprimeren način s osobom s kojom nije u vezi. Ali pravi cirkus nastaje kada neko, skrivajući svoju ne baš strašnu tajnu završi braneći tuđu, mnogo težu tajnu kao svoju, kao i kad se otkrije da su neke tajne zajedničke na ne baš primeren način...

 Suština stvari nije “prljavi veš”, njega je uvek bilo i biće ga dok je ljudi, prosto takvi smo, a stoprocentna iskrenost može biti smatrana netaktičnom ili čak uvredljivom. Suština je upravo “digitalni trag” koji za sobom puštamo i naša vezanost na tu tehnologiju kojom, znajući ili ne, delimo svoje živote sa prijateljima, poznanicima, rođacima, ali i potpunim strancima. Za razliku od sociološke drame ili nekakvog triler-zapleta, ovde čak i nije pitanje ko nas i iz kojih namera posmatra (ionako smo usled “šuma” i gužve podataka u principu sigurni od svega osim od oglasa), već šta se dešava kada pred svojim prijateljima, što će reći u sigurnom okruženju, otvorimo “crnu kutiju” koja beleži sve što se s nama dešava, u šta je mobilni telefon evoluirao od svoje prvobitne namere komunikacije u pokretu.

Zapravo je čudo da se moderna drama nije uhvatila te teme, jer bi Perfect Strangers mogao biti model za vrlo dobru pozorišnu predstavu koja u kalup građanske drame unosi pojmovni aparat savremenog života. U suštini, Genoveseov film i izgleda kao vešta ekranizacija teatra, gde se režija ogleda u gradiranju atmosfere od opuštene do neprijatne i pičvajza od laganog podjebavanja do bračnih svađa, stvaranju iluzije kretanja (izlasci na balkon i pomračenje Meseca) i usmeravanju odlično izabranih glumaca u savladavanju vrlo dobro napisanog teksta sa apsolutno briljantnim dijalozima kroz koje se profiliraju i likovi i njihova zajednička dinamika. Zapravo, moja jedina zamerka se odnosi na završetak filma, dosta veštački obrat koji poslednjim scenama negira ono što smo do tog trenutka gledali.

 I konačno, komadić informacije. Ne znam jeste li neko odlučio da postavi Perfect Strangers na daske, ali znam da se za sledeću godinu sprema “remake”. Ne hollywoodski, čak ne ni indie američki, nego španski, i to u režiji Alexa de la Iglesije. Znajući njegov stil, komedija će biti tonalno dominantnija, a pičvajz još i veći. Ja znam da ću uživati, verovatno na drugačiji način nego u Genoveseovoj izvedbi, ali svejedno.

Cell

2016.

režija: Todd Williams

scenario: Adam Alleca, Stephen King (prema istoimenom Kingovom romanu)

uloge: John Cusack, Samuel L. Jackson, Isabelle Fuhrman, Owen Teague, Stacy Keach

Problem sa plodnim piscima je što se, kao i svi drugi, jednom ipak potroše, a već uveliko napumpanog ega ne mogu sebi da priznaju da im je vreme za penziju, pecanje i pisanje čekova, eventualno. Naravno, i “raja” je kriva jer više voli proverenu konfekciju nego možda kakav dašak svežeg vetra, pa proslavljeni serijski štanceri koji su nekad bili toliko dobri da su postali legende imaju uvek vernu publiku kojoj mogu po milion puta prodati isti štos. Što da ne i istu knjigu? Ili više njih?

Dakle, Stephen King, ali ne stari dobri Stephen King, nego “mogu da prodam kofu govana ako je moje ime na njoj” Stephen King – kralj štanca. Cell je slab, nedokuhan roman čak i za te štancerske standarde. Ništa zato, čak i loši pulp romani mogu postati pristojni pulp filmovi, pa su se studiji sjatili da otkupe prava. Produkcija je, međutim, bila problematična, menjali su se scenaristi, reditelji i glumci, počinjalo se i prekidalo, dok se kao producent i glavni glumac nije ustalio John Cusack i skupio nešto love od zaboravljenog Saban Filma, zonske ligaše na pozicijama reditelja i ko-scenariste (King se i sam uključio u adaptaciju – loš potez), Sama Jacksona za svog “sidekicka” i nekoliko relativno poznatih glumaca za epizodne uloge. Snimanje je završeno 2014. godine, festivali nisu bili zainteresovani za premijeru, pa je Cell proveo dve godine na polici i skupljao prašinu da bi nedavno bio pušten direktno na VOD.

Pripremljeni ste na sranje? Dobro. Glavni lik nije pisac. On je strip-crtač. Isti kurac. Naravno, odvojen je od svojih najmililih svojom zaslugom i eto sada mu je baš zgodno da se s njima pomiri. Nalazi se na aerodromu u Bostonu i razgovara sa (bivšom) ženom telefonom. Iscuri mu baterija, pa se prebaci na fiksni. U tom trenutku, svako ko razgovara preko mobilnog telefona (što će reći većina aerodromskih čekača) počinje da se ponaša čudno. Nakon početne agonije, oni postaju nekakvi zombiji koji napadaju nezaražene ljude.

Naš junak se slučajno izvuče sa još nekolicinom koji su se sakrili u metrou. Tu mu se pridružuje i “sidekick”, vozač metroa koji nema nigde nikoga, pa može da ga prati u njegovim akcijama. I počinje kombinacija filma katastrofe i filma ceste u različitim okruženjima, od gradskog do čiste i netaknute prirode na kojima će naš dvojac skupljati još pomoćnika koji će, pak, preživljavati jedno duže ili kraće vreme, kakva im je već sudbina. Naš pisac, ovaj, stripadžija želi da pronađe svoje, odnosno ono šta je od njih ostalo, ostali nemaju kud. Susreti sa slučajnim preživelima, upoznavanje sa kosmologijom (ti zombiji će kad – tad evoluirati), razmenjivanje mudrih misli i “šokantni” obrati vidljivi iz daleka i sav taj džez.

Ako vam je na pamet palo da je ovo jeftinija, budalastija verzija 28 Days Later (koji mi takođe nije među omiljenima) sa primesama drugih filmova i serija a la The Walking Dead, potpuno ste u pravu. Kartonski likovi izrezani iz šablona, agilni zombiji koji tehnički nisu zombiji (nisu oživeli mrtvaci i ne jedu samo mozak), ali im je glavna karakteristika (zajedništvo bez mozga) ista, neravnopravna borba, promena pravila igre, jeftina i užasno tupa poenta, a na koncu čak i dvostruki-trostruki kraj po sistemu kako ko voli, pa šta ćete proglasiti za javu, a šta za san...

Hoćemo još malo? Neinspirativna režija koja u najboljim momentima dobacuje do korektne, a u onim lošijim deluje amaterski i istovremeno pretenciozno (bilo da je tu u pitanju loše odrađeno rušenje aviona na početku ili izbor muzike za kraj). Onoliko wtf momenata i ideja, uključujući i scenu u kojoj naši dotad nevini junaci postaju okorele ubice zombija. John Cusack koji glumi Nicolasa Cagea. Samuel L. Jackson koji je u životu odbio manje uloga nego Nicolas Cage. Stacy Keach u sceni i po filma. Negativac koji neće nikoga uplašiti. Nerazjašnjena funkcija protagoniste u novom svetu – je li on vizionar ili je neki kurčevi Odabrani?

A poenta? Staračko obrušavanje na tehnologiju koja je toliko već bila prisutna još dok je King pisao roman, a samo evoluirala do trenutka snimanja filma. Ako ćemo pravo, tehnologija utiče na nas, anestezira nas i pretvara u konzumente, ali to nije ni naročito nova ideja ni naročito odgovarajuća metafora, da ne pričamo o odsustvu neke pametnije i dublje razrade. Negde u pozadini provejava meditacija o psihologiji mase, ne samo kod zombija, nego i kod preživelih ljudi i evolucija tih istih zombija u nekakvu “organsku mrežu organizama”.

Gledljivo? Ipak da, premda potpuno predvidljivo i nepamtljivo. Loše? Svakako, premda ne katastrofalno. Preporuka? Da li se šalite? Ni za fanove. Cell je potpuno nevredan pažnje.

Locke

tekst objavljen na www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Steven Knight

uloga: Tom Hardy

  Izgleda da je postalo moderno raditi minimalističke eksperimente na filmu, filmske monodrame, šta već. Tako smo imali Sandru Bullock u svemiru (Gravity), dečaka i tigra na splavu (The Life of Pi), Roberta Redforda na moru (All Is Lost) i Paula Walkera u bolnici usred uragana (Hours). U pitanju su filmovi različitih budžeta, ambicija, dometa, pa i uspešnosti, ali zajedničke su im dve stvari: premisa je krajnje jednostavna i u potpunosti zavise od glumca.

  Znate za onu izreku da je neki glumac toliko dobar da biste mogli da ga gledate kako čita telefonski imenik. Locke ima sličnu premisu: frajer vozi po autocesti i sve vreme telefonira. Fora je u tome da je Tom Hardy toliko dobar glumac da nam niti jednog momenta nije dosadno dok ga gledamo kako to radi.

  Njegov Ivan Locke je neobičan, jedinstven i potpuno zaokružen filmski lik. On je građevinski inženjer, precizan, metodičan, odgovoran i ima sve isplanirano unapred. Sposoban je da se snađe u novonastalim okolnostima. Govori tiho, gotovo nikad ne podiže glas, čak i kad njegov sagovornik pizdi na njega. I na privatnom planu je takav, korektan suprug, dobar otac, a njegova jedina očita mana je da mu je stalo više do zgrada koje gradi nego do svojih najbližih. Međutim, Ivan je pre nekoliko meseci napravio grešku zbog koje ove noći mora da se vozi od Birminghama do Londona, grešku koja će iz temelja promeniti njegov sređeni život.

  Greška je u tome da je samo jednom prevario ženu i da je to rezultiralo time da je napravio dete ženi koju jedva poznaje. Etičan kakav je, Locke je rešen da uradi časnu stvar, po cenu toga da izgubi i porodicu i posao. Usput se bori sa svojim kosturima iz ormara, sa duhom pokojnog oca, govnara koji ga nikad nije priznao i nikad nije igrao ulogu u njegovom životu.

  Kako je skoro ceo film, sa izuzetkom uvodnih kadrova, smešten u auto, sa samim jednim likom kojeg gledamo dok vozi i telefonira, sve saznajemo iz njegovih telefonskih razgovora sa drugima kojima samo čujemo glasove. Njegovom šefu nije jasno zašto Ivan jednostavno ne laže da se razboleo, kada već ne može da prisustvuje najvažnijem događaju u karijeri. Ivanov podređeni pizdi zbog toga što je ogromno breme odgovornosti palo na njegova leđa, a za šta očito nije spreman. Ivanova žena prolazi kroz sve faze suočavanja sa neočekivanim stresom, od neverice, preko besa i depresije do otvorenog neprijateljstva. Njegovim klincima je žao što nije došao da sa njima gleda važnu utakmicu, ali jedino što zapravo žele je da se njihov tata vrati doma. Na kraju, tu je i njegova “ljubavnica”, sekretarica, stara “miss” koja prvi put rađa (sa komplikacijama, naravno) u 40-i-nešto godina, nesigurna u sebe i sa potrebom da neko bude pored nje.

  Hardijeva gluma je savršena i to je razlog zašto uspevamo da progutamo tog nerealno moralnog čoveka kao što je Locke, čoveka toliko opsednutog ispravnim da je spreman sve žrtvovati. Ali za ovakav film, gluma je samo početak. Locke nije statičan film i ne deluje skučeno, bez obzira što se dešava u autu i oko auta. Kamera Harisa Zambarloukosa je dinamična, često menja uglove, hvata detalje i široke totale, izlazi u eksterijer i daje kompletnu sliku situacije. Montaža je vešta i dinamična, muzička podgloga nenametljiva.

  Steven Knight je poznat kao pouzdan i kvalitetan scenarist (Dirty Pretty Things, Eastern Promises), iako ponekad odlazi u štanc manje kvalitetnih radova (Closed Circuit). Nedavno je debitovao sa režijom nešto ambicioznijeg, ali ipak samo akcionog krimića sa Jasonom Stathamom Redemption. Locke je njegov drugi film. Produkcijski i režijski je savršen, snimljen sa nevelikim sredstvima i samo za 8 dana, dok scenario prolazi kroz nekoliko ne baš potrebnih opštih mesta. Ivanovi razgovori samog sa sobom (sa duhom mrtvog oca) su čisti višak, a ni “payoff” na kraju nije onoliko dobar koliko bismo očekivali.

  I pored toga, Locke je najinovativniji minimalistički film u poslednje vreme i svakako jedan od onih kojima je mesto u obaveznoj filmskoj lektiri. Toliko je dobar da se opasno približava nivou My Dinner With Andre (Louis Malle, 1982), genijalnom filmu u kojem dvojica umetnika sede u restoranu i razgovaraju. Čista genijalština.

7 Cajas / 7 Boxes

2013.

režija: Juan Carlos Maneglia, Tana Schembori

scenario: Juan Carlos Maneglia, Tana Schembori, Tito Chamorro

uloge: Celso Franco, Victor Sosa, Lali Gonzalez, Nelly Davalos

Latinoamerička kinematografija je živahna, i po broju naslova i po sve većim budžetima i kvalitetu filmova, i po obilju tema. Moja iskustva su, logično, počela sa brazilskom, argentinskom i meksičkom kinematografijom. Brazil i Argentina su ogromne zemlje, pa je logično da imaju kakvu-takvu filmsku scenu, a Meksiko pored veličine ima i tradiciju kulturne razmene sa Amerikom. U poslednje vreme sve više pažnje na sebe privlači i čileanska kinematografija, odgovorno tvrdim da je No film sa najpametnijom upotrebom formata slike 4:3. Međutim, 7 Cajas ne dolazi iz velike kinematografije, čak ni iz bogate države, nego iz Paragvaja, jedne od siromašnijih latinoameričkih država sa čijom kinematografijom nisam ranije imao iskustva.

Film je angažovana, artikulirana kritika podivljalog kapitalizma u društvu ogrezlom u korupciju, gde se siromaštvo ne može zamaskirati ušminkanim fasadama niti pospremiti pod tepih. Zanimljivo je koliko besmisleni statusni simboli znače u tako siromašnim društvima. U Srbiji su 90-ih to bile “reebok” i “nike”, u Paragvaju 2000-ih su to mobilni telefoni, posebno oni sa kamerom. Oni nisu samo statusni simboli, oni su i neka vrsta valute, konvertibilniji su od domaće valute. Junaci filma nikada “in character” ne kritikuju kapitalizam, prvo jer bi to bilo izrazito nesuptilno, drugo zato što nemaju vremena za kukanje. Oni su zauzeti preživljavanjem.

Nimalo slučajno, radnja je smeštena na ogromnu pijacu, veličine nekoliko blokova, sa gomilom uskih prolaza, radnji, tezgi, improvizovanih restorana i prostranih skladišta, čak i sa nekoliko štekova gde beskućnici mogu prespavati. Glavni lik je momčić po imenu Victor (Franco) koji kolicima prevozi robu. On je bez kinte u džepu, često praznog stomaka, i sve bi uradio za telefon za kamerom, kako bi mogao da sa snima. Opsednutost ekranima ga prati, on će uvek zastati da pogleda šta god uhvati na nekom ekranu u trećem planu, bio to akcioni film, telenovela, ili čak njegovo lice snimljeno CCTV kamerom. Mi nikad ne vidimo njegovu kuću ili brlog i vidimo ga stalno u pokretu. Znamo samo da ima sestru (Davalos) koja isto radi na pijaci u korejskom restoranu i prijateljicu po imenu Liz (Gonzalez) koja ga prati u stopu i zadirkuje, ali i ljutog rivala Nelsona (Sosa), nešto starijeg već oženjenog momka kojem je novac potreban da bi kupio lekove za bolesno dete.

Kada Victor, greškom ili ne, dobije zaduženje da natovari sedam sanduka na kolica i da ih zgodno vozika i pričuva dok ne prođe policijska racija, nastaje frka. Naime, i Nelson je računao na taj posao, njuši veliku lovu oko njega, pa ne preza ni od čega kako bi se tih kutija domogao. U tu svrhu će čak angažovati i bandu očajnika. Naravno da će se otkriti šta je u kutijama, i naravno da će se Victor, Liz i još nekoliko ljudi naći u opasnosti sa svih strana. Naravno da će to biti šokantan detalj onima koji ne poznaju prilike u paragvajskom društvu.

Film je napeta mešavina akcije i trilera - zamislite bilo koji vozački, trkački film i zamenite automobile sa kolicima - te u određenoj meri socijalne drame koja pravi poprečni presek nižih slojeva paragvajskog društva, kao i priče o odrastanju i ljubavne priče. 7 Cajas je potentnan, inteligentan i sjajno posložen film, sa obiljem inovativno snimljenih scena po “more with less” principu, što dovodi do vrlo simpatičnih igrarija sa formatima amaterskih snimaka, te sa gomilom glumaca koji deluju kao naturščici i zajedno sa statistima se sjajno uklapaju u pozadinu i deluju kao slučajno uhvaćeni.

Istina, film ima nekoliko internih nelogičnosti i pod-zapleta koji se sasvim slučajno i možda previše dobro uklapaju u priču, kao i nekoliko poprilično očitih citata poznatijih filmova poput 39 Steps ili Fargo koji zamagljuju utisak originalnosti. I pored toga 7 Cajas je jedan veoma napet, originalan i iskren triler koji ostavlja jake dojmove i želju da se pogleda još koji film iz Paragvaja.