Capone

kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Josh Trank

uloge: Tom Hardy, Linda Cardellini, Matt Dillon, Katherine Narducci, Noel Fischer, Kyle MacLachlan, Gino Cafarelli, Mason Guccione

Jedna je stvar biti Al Capone na vrhuncu moći kada je kraljevao čikaškim podzemljem u doba prohibicije ili nešto posle, sve do hapšenja zbog utaje poreza. Sasvim je druga, međutim, biti Al Capone posle izlaska iz zatvora i moždanog udara, dementan, u uznapredovaloj fazi sifilisa, umirući. Prvog su utelovili brojni glumci, od Roda Steigera do Roberta De Nira, a "by proxy" i Boris Karloff i Al Pacino u originalu i De Palminoj "remake" verziji filma Scarface. "Čast" da odigra drugog pripala je Tomu Hardyju u hrabrom, ali izuzetno problematičnom biografskom filmu u režiji Josha Tranka.

Vreme je posleratno i slavni gangster je tek tužna kesa i bleda senka svoje nekadašnje moći. Mesto radnje je Florida, gde se Capone nakon izlaska iz zatvora skrasio, ali situacija je daleko od idealne penzije. Na stranu bolest zbog koje on ne može da kontroliše ni bešiku, ni creva, a kamo li kriminalnu imperiju, demencija, paranoja, košmari, serijski moždani udari, nego su i finansijska sredstva pri kraju, kao i strpljenje ljudi iz njegovog okruženja: žene (Cardellini), kćeri (Narducci), prijatelja (Cafarelli), pa i doktora (MacLachlan). Povrh toga, Al Capone, u krugu najbližih zvani Fonz (prema svom krštenom imenu Alphonse), ne može da se seti gde je zakopao deset miliona dolara koju godinu ranije.

Ono što je Josh Trank zamislio kao beskompromisnu varijantu Scorseseove elegije o mafijaškoj starosti koju je potonji izveo u The Irishman, vrlo brzo se pretvara u orgiju gadosti i psihoze u podignutom tempu i nepredvidljivom ritmu. To samo po sebi ne bi bilo problematično kada bi se tu dalo naći išta smisla, ne nužno u formi nekakve poruke (nju ima, otrcanu "zločin se ne isplati"), ali ona je uglavnom sama sebi cilj. Drugi problem sa takvim košmarnim filmovima je održati taj sprinterski tempo, smestiti likove u neki kostur od priče, izbeći ponavljanja i očuđenje samog sebe radi. Trank unekoliko uspeva u tome, sekući košmarnu realnost sa još košmarnijim košmarima ili sa momentima relaksacije koji i sami ubrzo postaju košmarni, od odlaska na pecanje, pa do kućne projekcije The Wizard of Oz.

Prvi problem je što sve to uglavnom ne konvergira ničemu, pre svega što osnovni elementi zapleta, poput klasičnog motiva zakopanog blaga, nikada ne zažive. Drugi je to što u principu ne zažive ni sporedni likovi, ni kao stvarne ososbe od krvi i mesa, ni kao projekcije iz Caponeove glave (recimo protraćeni Matt Dillon kao njegov prijatelj). Konačni rezultat ponajpre deluje kao protraćena prilika za impozantno lucidni kratki film koji je prostom inflacijom svega naduvan na dugometražni format.

U principu sve svaljuje na pleća Toma Hardyja koja su u teoriji dovoljno snažna da to iznesu, čemu smo mogli svedočiti, primera radi, u Refnovom Bronsonu ili u "monodrami" Locke, ali je rezultat dosta više na tragu još jednog bizarnog gangsterskog "biopica" Legend gde Hardy igra dvostruku ulogu britanskih blizanaca Kray i preglumljuje bez ikakve kontrole. Ne pomaže niti to što Hardy rado nosi šminku ili čak potpunu masku (što je ovde slučaj), ni to što može da izvodi svašta s glasom. Hardy je svakako tip glumca sa integritetom koji ima jake i najčešće ispravne instinkte, ali njemu takođe treba reditelj koji ga, kada treba, može zauzdati.

Josh Trank to nije. I on je isto čovek od ideje, o tome svedoči uspeh njegovog prvenca, SF-a Chronicle (2012), ali teško da je reditelj na kojeg se može računati, što je demonstrirao već svojim narednim filmom, "rebootom" Fantastic Four (2015). Što se tiče filma Capone, ideja je originalna i na mestu je, ali je razrada problematična i nedosledna. Jednom kada se raščlani, ispada da obilati citati nisu samo citati (a njih ima, od De Palminog Scarfacea, preko Coppolinog The Godfather, do Scorseseovog Shutter Island i Citizen Kane Orsona Wellesa), nego da su derivirani do te mere da reditelju služe kao svojevrsne "štake" i da zamaskiraju šta je tačno hteo da postigne. Sve u svemu, šteta...

Legend

kritika  originalno objavljena  na: www.monitor.hr

2015.

scenario i režija: Brian Helgeland (prema knjizi The Profession of Violence Johna Pearsona)

uloge: Tom Hardy, Emily Browning, Christopher Eccleston, Colin Morgan, Tara Fitzgerald, Sam Spurell, Taron Egerton, Shane Attwooll, David Thewlis, Chaz Palminteri, Jane Wood, Jon McKenna

Priznajem, kada su neke stvari u pitanju, mene je lako zadovoljiti. Recimo gangsterski / mafijaški filmovi. Mogu biti prosečni i ne baš originalni, meni će biti zabavni čak i na drugo, treće gledanje. Apsolutno sve je moguće, kostimirani, moderni, epskog zamaha, komorni, sa visokim ili niskim budžetom, moralno ispravni ili krajnje cinični, po istinitom događaju ili potpuno fiktivni. To takođe važi i za filmove o serijskim ubicama i psihopatama.

 Onda je Legend, “biopic” o braći Kray, notornim londonskim gangsterima koji su fakat voleli svoj posao iz 60-ih (“swinging sixties”), pravi film za mene. Još kada se na to doda da poslednjih nekoliko godina veoma raspoloženi i versatilni Tom Hardy u njemu igra dvostruku glavnu ulogu, odnosno dva fizički donekle slična, ali potpuno različita lika, sve govori da se radi o pravoj filmskoj poslastici. Baš za mrak kino-dvorane i veliki ekran, jer u takvim slučajevima TV i laptop jednostavno nemaju smisla.

Ipak sam se prevario. Nemojte me krivo shvatiti, nije ovo loš film, a još manje dosadan (iako traje preko 2 sata i na nekoliko mesta pada u tempu), a Tom Hardy u njemu ima svoj dvostruki šou-program. Problem je u tome što nije ni izbliza dobar koliko bi mogao biti i koliko tema i milje od njega to zahtevaju (pročitajte biografije blizanaca i biće vam jasno koliko je ta priča filmična sama po sebi), a to je opet rezultat serije krivih autorskih odluka. Legend jednostavno deluje suviše pročišćeno, iskonstruirano po željama publike i na kraju neiskreno. Iako je snimljen na lokacijama u Londonu i u britansko-francuskoj koprodukciji, Legend deluje kao generički hollywoodski gangsterski film i za to je odgovoran scenarista i reditelj Brian Helgeland.

Prva greška je što za našu tačku gledišta postavlja Frances Shea (Browning), ženu Reggieja Kraya, koja je ujedno i narator filma. Naravno, ona je oslikana kao relativno naivna, što je standardni postupak u Hollywoodu (ne bi li se gledaocima ponudio lik za identifikaciju), mada je ovde pogrešan iz barem tri razloga. Prvi je to što nije u skladu sa faktografijom: Frances Shea je bila sestra jednog od momaka iz bande Krayevih, što film uvažava, pa je makar zbog te činjenice teško poverovati da nije znala s kim se i s čim se petlja. Drugi je promašeni “zicer” sa uvođenjem lika njene majke (Fitzgerald) koja baš i ne miriše braću i gangstere generalno i koja ne samo da ispada tipična filmska majka koja kćerku drži pod ključem, nego i licimerna osoba, jer joj čak i otvorenije šurovanje sa gangsterima ne smeta u slučaju sina Franka (Morgan). To sa sobom povlači vanvremensko pitanje nejednakosti tretmana muškaraca i žena, ali ovde to nije produbljeno. Treći problem je u tome što je ovde taj naratorski postupak klasičan trik koji je jednom upalio iz veoma jasno određenog razloga, u nekom drugom filmu, ali ovde ne pali iz istog razloga. Taj film je De Palmin Carlito's Way. Na stranu što je Frances Shea dobila dosta više prostora nego što ga je zaista imala u organizaciji i životu blizanaca, ali to se može podvući pod slobodu u interpretaciji.

 A tome je pisac prosečnih do dobrih scenarija i reditelj bezveznih do solidnih filmova Helgeland izuzetno sklon, pa njegova priča o Krayevima, njihovom usponu i padu, zapravo jako liči na klasične Scorseseove filmove, Goodfellas i Casino. Oni su postavljeni u opoziciju karakterno, Reggie je normalniji i poslovniji, kao Sam Rothstein u Casinu, dok je Ronnie homoseksualna, paranoidno-shizofrenična, sadistička varijacija na temu Nickija Santora, onaj koji je ponosan što je gangster i želi da bude gangster. U takvom odnosu snaga, predviđa se da ćemo nekako biti skloniji Reggieju, dok će Ronnie biti skoro pa komičan lik, jedan od onih koji “ne znaju gde udaraju”, pa su zato strašni za biti s njima u istoj prostoriji, a smešni nama koji to gledamo sa sigurne distance.

Fikcionalizacija priče nije problem ako se zbog nje ona učini zanimljivijom, ali to je nemoguće kada su u pitanju braća Kray. Helgeland ne samo da nema nameru da ispriča istinitu priču, nego i faktografiju koristi manje ili više kao dekor, pritom ispuštajući iz fokusa važne i zanimljive stvari. Kao što je činjenica da su Krayevi bili neka vrsta slavnih ličnosti u onovrmenom Londonu, i to obojica, i tipična baraba Reggie i suludi biseksualac Ronnie. Ličnosti sa scene, kako britanske, tako i američke su se družile s njima, čak su kasnije pokušale kampanju za njihovo puštanje na slobodu. Druga stvar koju Legend ne hvata je i onovremena britanska društvena klima, kao i specifičnost odrastanja i familijarnih odnosa u Istočnom Londonu. Istina, imamo lik njihove majke, ali taj lik nije upečatljiv koliko bi morao biti. Još jedan dodatni problem je to što iz filma stičemo utisak da su Krayevi Londonom vladali duže nego što zapravo jesu, što je opet rezultat Helgelandovih trikova u Scorseseovom stilu: kroz razne muzičke hitove iz tog perioda. Istina je, međutim, da je period njihove reketaške imperije bio buran, ali relativno kratak, svega nekoliko godina.

Legend ima problema i sa hvatanjem tona, tako da nikad nismo potpuno sigurni gledamo li krimi-komediju u stilu Guya Ritchieja, gangstersku dramu, romansu ili karekternu studiju. Poseban je problem sa sve četiri akcione scene (jedna jurnjava sa policijom, jedna scena “suđenja” koje izvodi protivnička banda, tuča braće protiv rivala u baru, te na kraju tuča između braće) koje imaju ničim izazvani i ničim opravdani humoristični, skoro pa “slapstick” ton.

 Takođe, sa iskustvom gledanja gangsterskih filmova moguće je relativno precizno pretpostaviti šta znači kada se pojavljuju određeni likovi i ponavljaju određeni postupci. Recimo, to što je inspektor (Eccleston) pomalo tupav, ali uporan. To što Ronnie ničim izazvan preti i ponavlja kako mu se bankar bande (Thewlis) ne dopada i kako će ga skinuti. Ili to što jedan bedni niže rangirani član (Spurell) stalno nešto zezne, pa dobije po nosu od Reggieja. Rekoh, Legend deluje generički mnogo više nego fokusirano na svoje subjekte i njihov svet.

Uz dužno poštovanje prema epizodistima, ono što Legend čini gledljivim, čak i zabavnim filmom je Tom Hardy. Čak i kad ga vidimo u dvostrukom izdanju u istom kadru, mi zaista vidimo dva različita lika. Reggie je mnogo više u skladu sa tipičnim Hardyjem, lagano samodopadan, opasan tip preke naravi. Ronnie, lik koji nije napisan najbolje, je, što se glume tiče, bravura. Lako za masku i umetke u kostimu, Hardy svojim stavom, držanjem i pogledom kanalizira ludilo koje se od njega traži. Kao Ronnie zaista istupa iz svoje zone ugodnosti i pomera svoje glumačke granice i na tome mu treba čestitati.

 Hardy je zaista jedini razlog zašto je Legend i pored svoh svojih nedostataka, konvencionalnosti i zapravo lenjog autorskog pristupa film vredan gledanja. Rekoh već, ni u kom slučaju ga ne bih nazvao lošim ili dosadnim, ali ovo bi mogao biti film o bilo kojoj dvojici fiktivne braće. Opet, ako baš želite pogledati film o Krayevima, onda vam nema druge nego da se nekako domognete filma The Krays (1990) Petera Medaka sa braćom Kemp, Martinom i Garyjem, iz Spandau Balleta. Legend je samo zabava, ništa više.

Mad Max: Fury Road

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom programu HRT-a. Dostupan je na linku: http://radio.hrt.hr/aod/filmoskop/115187/, a ovde ga, kao autor, prenosim u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

 

U trenutku kada je Divlja cesta, četvrti film iz serijala o Pobješnjelom Maxu, ugledala mrak kino-dvorane, bilo je prošlo već dugih 30 godina od poslednjeg nastavka iz originalne trilogije. U nedostatku svježih ideja, filmska industrija predvođena Hollywoodom često se okreće “re-startima” i “re-bootima” provjerenih, starih hitova, dodavanju novih i novih nastavaka ili “prequela”. To nije ništa novo, a često nije ni dobro: novi naslovi rađeni sa šuškanjem i zveckanjem dolara u mislima nerijetko samo bacaju sjenu na originalne, kultne naslove koji su svoju slavu itekako zaslužili i zaradili. Potpuno promišljen i pritom dobar novi naslov u franšizi posle toliko duge pauze rijedak je primjer. Pobješnjeli Max: Divlja cesta upravo je to.

Još čudnija je činjenica da je, prije podizanja prašine koja se naziva marketingom, sve ukazivalo upravo na suprotan ishod. Film je bio u različitim fazama produkcije još od 1998. godine. Mijenjan je glumac koji nije samo igrao Pobješnjelog Maxa, on je BIO Pobješnjeli Max. Produkcija je odlagana i premještana zbog stvari koje sa filmom nikakve veze nemaju, poput kretanja na valutnom tržištu i izbijanja novog rata u Iraku. Ideja je relativno brzo dobila studijsku podršku i budžet od nezanemarivih 100 miliona dolara, “storyboard” i scenario su hitro razvijeni, Mel Gibson je pristao na ulogu, iako je autor George Miller imao rezervi prema njegovim godinama. U međuvremenu je svijet postao izuzetno dinamično i nepredvidljivo mjesto, produkcija je iz australske pustinje prebačena u namibijsku uslijed kiše koja je na predviđene lokacije donijela nimalo apokaliptični dekor u vidu divljeg cvijeća, a Melu Gibsonu su njegov bijes i ludilo došli karijere. 

Miller je ionako htio mlađeg glumca i dobio ga je u Tomu Hardyju. S tim su i serijal i njen naslovni junak dobili jedno novo promišljanje i praktički izvanvremensku kvalitetu. Maxova epizodičnost i prolaženje kroz priču već su bili nagoviješteni u drugom dijelu, a u potpunosti uspostavljeni u trećem, ali tek u Divljoj cesti Mad Max prestaje biti čovjek sa osobnom poviješću, iako se kroz “flashback” momente ona generira u vidu njegove kćeri, a postaje ideja i legenda, apokaliptični western-junak koji ne dolazi niotkuda i ne ide nikamo. Druga, važna stvar; Max sada ne samo da nije središnji dio priče, nego čini se gotovo da nije niti njezin posebno bitan dio. On ima u najmanju ruku ravnopravnu, ako ne i dominantnu partnericu u Imperatorici Furiosi koju igra Charlize Theron i koja je zapravo “alfa i omega” ove priče, kako u dramaturškom, tako i u moralnom i etičkom smislu.

Istina je da je priča u Divljoj cesti samo kostur na kojem se drži akcija i po tome taj film liči na legendardnog Cestovnog ratnika. Priča, međutim, počinje sa Maxom kao nepouzdanim naratorom koji rekapitulira saznanja o postapokaliptičnom svijetu u kojem su uništeni svi tragovi civilizacije. Taj detalj se čini nepotrebnim poznavaocima franšize, ali ne treba zaboraviti vremensku distancu i generacije nove publike koje su u međuvremenu stasale. Max je nedugo zatim zarobljen od strane War Boysa, vojske zlog diktatora Besmrtnog Joea (igra ga Hugh Keays-Byrne) i, kao univerzalni donator krvi, postaje “vrećica” prikačena na Nuxa (Nicholas Hoult), jednog od iskusnijih, istrošenijih vojnika.

Stvari se pokreću kada Furiosa dobije zadatak da s oklopnom cisternom ode po gorivo u partnerski Gas Town, te po streljivo na partnersku Bullet Farm. Ona neće oteti samo dragocjeni kamion sa zalihom vode, nego i Joeovu najvrijedniju imovinu: njegovih pet mladih, prelijepih, genetski čistih, nemutiranih žena, od kojih je jedna u visokoj trudnoći. Kada Furiosino skretanje sa ceste bude primjećeno, za njom će se u potjeru dati cijela vojska iz Joeove Citadele, sa njima i Nux u svom automobilu željan da pogine i ode u obećanu Valhallu, a sa njim i Max, prikačen na haubu automobila. Akcija tako počinje skoro instantno i uz prijeko potrebne predahe traje do kraja filma.

Ta akcija, ta nezaustavljiva vožnja u svakom je pogledu fascinantna. Efekti nisu jeftini, kompjuterski, već je akcija organska i uglavnom analogna, temeljena na kaskaderskim akrobacijama. Pritom je gotovo sve tu podređeno stilu kroz gomilu “over the top” detalja, poput gitare s dva vrata koja bljuje vatru, bubnjeva u prtljažniku i izuzetno adrenalinske muzičke pratnje koja kombinuje rock/metal/industrial muziku i epsku klasiku veću od života. Dizajn vozila u jurnjavi je hrabar i nesputan, dostojan takvog akcijskog spektakla. Miller se dosta igrao s usporavanjem i ubrzavanjem snimki, podižući i spuštajući broj sličica u sekundi kad god je to bilo potrebno. Naravno, tu je i legendarni V8 Interceptor iz prvog dijela, makar nakratko, a ratni poklič War Boysa je nesumnjiva posveta 80-ih godinama prošlog stoljeća i najhimničnijoj pjesmi ultimativnog pop-sastava Duran Duran.

Jedina zamjerka koja se može uputiti takvoj akciji jest da je za nijansu previše artificijelna. Netko će zamjeriti formulaičnost akcije od početka jurnjave, preko neočekivanog savezništva i moralne transformacije jednog ili više junaka, do neočekivanog obrata i odveć zgodnog i jednostavnog kraja, ali to je već cjepidlačenje. Nemoguće je napisati priču koja će, prema Millerovu citatu Hitchcockovih riječi: “biti razumljiva Japancu bez pomoći titlova”, a ujedno i potpuno originalna, da ne spominjemo imperativ jednostavnosti. Ono što, pak, od priče u filmu postoji služi akciji, ali i dvjema veoma pametnim metaforama.

Jedna od njih je socijalnog karaktera i prisutna je na početku filma. Besmrtni Joe ima monopol na vodu na Citadeli i svojim podanicima je dijeli na kapljice, pritom ih “očinski” savjetujući da se ne “navuku” na nju, da ne bi morali osjetiti kako je to kada je nema. Istovremeno, on živi u raskoši, tolikoj da ima pet lijepih, nemutiranih i dotjeranih žena koje mu moraju roditi sina-nasljednika, budući da su njegova dva sina rođena sa manom ili mutacijom. Zatim, čini se da je majčino mlijeko postalo luksuzna roba ili neka vrsta eliksira na kojoj je Joe izgradio imperij trgujući sa susjedima. Joe svoju vojsku koju drži polu-živu, gladnu i žednu krvi, u konstantnom religijskom zanosu. Postavlja se pitanje je li to metafora suvremenog kapitalizma, despotskog totalitarizma ili prvog koji počinje sličiti na drugo.

Drugi kontekst koji je pokrenuo neke rasprave u centru ima Furiosu i svodi se na feminizam, pitanje emancipacije i patrijarhata. U postapokaliptičnom divljem svijetu žene su, uz određene izuzetke, svedene na vlasništvo muških gospodara. Poruka je jasna: muškarci su imali svijet u svojim rukama i evo kako je to završilo. Furiosa preuzima glavnu, revolucionarnu i prosvjetiteljsku ulogu žene koja će osloboditi ženski rod iz okova. Ona je atipična predstavnica svojega roda, prvo kao osoba sa vidljivim fizičkim hendikepom, zatim i kao androgina ratnica sa funkcionalnom, muškom frizurom i na tipično muškom zaduženju vožnje kamiona, ali i kao osoba sa ambicijom da nešto promjeni, da se iskupi ili makar vrati na ono što pamti kao bolje. Rasprave na internetu na stranu, Furiosa je možda i najkompletnija akcijska heroina koju smo gledali na velikom platnu, čak iznad Ellen Ripley iz Aliena i Sarah Connor iz Terminatora. Ona je heroina novoga doba u filmu novoga doba za publiku novoga doba: ne samo za nikada potpuno odrasle dečke željne akcije, nego i za moderne cure koje su odrastale igrajući video-igrice i kojima su Transformersi bile draže igračke nego lutke. I to svjedoči o ovom našem ne-apokaliptičnom, civiliziranom svijetu i promjenama koje su se dogodile u posljednjih 30 godina.

Postoji šansa da ćemo Furiosu gledati i u nekom od slijedećih nastavaka. Po najnovijim glasinama “spinoff” Mad Max: Furiosa već je najavljen, scenario je spreman, čeka se samo na “zeleno svjetlo” od studija, do čega će vjerojatno doći usled komercijalnog uspeha Divlje ceste koji je neminovan, a novi Mad Max film nositi će podnaslov Wasteland. Postavlja se pitanje gdje je tu Max u cijeloj priči, jer kao da je marginaliziran i potisnut na poziciju običnog epizodista. Miller ipak vrlo dobro zna što radi i zašto to radi. Divlja cesta je novo promišljanje jednog starog junaka, a Pobješnjeli Max novog doba sasvim je legitiman junak.

The Drop

2014.

režija: Michaël R. Roskam

scenario: Dennis Lehane (prema svojoj priči Animal Shelter)

uloge: Tom Hardy, Noomi Rapace, James Gandolfini, Matthias Schoenaerts, John Ortiz, Elizabeth Rodriguez, Michael Aronov, Ann Dowd

Teško je započeti gledanje ovog filma bez stalnog obraćanja pažnje na činjenicu da je ovo poslednji film u kojem je James Gandolfini ostvario ulogu. Uvek pouzdani i versatilni glumac ovde je, čini se, na svom terenu u sporednoj ulozi samozatajnog drkadžije sa kriminalnom prošlošću (a i sadašnošću). Gandolfini je stekao globalnu popularnost sa serijom The Sopranos (iako je i pre bio cenjen i pouzdan glumac), ali uloga u The Drop ni u kom slučaju nije reciklaža rutine “kuća-posao-posao-kuća” mafijaškog bossa, nego nešto sasvim drugačije.

Za ovakav film ključna je atmosfera. Mesto radnje je Brooklyn, vreme sadašnje, ali to ne znači da pred sobom imamo živahnu četvrt punu hipstera, studenata i organske hrane. Ovaj deo Brooklyna je “old school”, polu-radnički, polu-kriminalni sa opskurnim neveselim barovima u kojima vise opskurni, neveseli tipovi. To je jedna od onih katoličkih četvrti u kojima možeš biti pandur ili pop ako želiš poštenu karijeru, ili šljaker ili konobar, pa da nekako egzistiraš, a ako i to propadne, kriminal, sitni ili osrednje-sitni ostaje kao opcija. Imali smo takvih filmova i ranije, od Mean Streets pa nadalje, ali čini se da su takvi “dark & gritty” krimići intonirani kao priče iz života prosto preplavili sadašnji repertoar. Na pamet mi pada God's Pocket, još jedan sličan film u kojem je jednu od poslednjih uloga ostvario još jedan prerano preminuli glumac Philip Seymour Hoffman, ali i Gone Baby Gone, pa i Mystic River.

Upravo ova poslednja naslova su ovde ključna, pošto je scenarista Dennis Lehane autor oba romana koja su pretočena u filmove. Animal Shelter je isto zamišljen kao roman sastavljen od anegdota i neproverenih glasina, ali se pisac odlučio da to ipak zapakuje u kompaktniju formu priče, pa da od nje napravi filmski scenario. Lehane je cenjen pisac u domenu pulp krimića i misterija, a imao je iskustva i sa pisanjem za televiziju (The Wire, Boardwalk Empire), a The Drop mu je prvi filmski scenario, i to moram priznati nimalo loš. Iako nije potpisan kao producent, Lehane je insistirao da se režija poveri Michaëlu R. Roskamu, belgijskom reditelju čiji je prvenac, intrigantni ruralni krimić Bullhead (2011), pokupio nominaciju za Oscara za strani film. Roskam je jedan od onih autora koji ne propušta prilike, pa je zgrabio mogućnost da radi u Hollywoodu, i to se čak čini po svojim pravilima. U The Drop on nije puki izvršilac producentske volje, više se može nazvati vizuelizatorom scenarija koji mu se svideo.

O čemu se tu radi? Protagonista i povremeni narator priče je Bob (Hardy), ćutljivi, pasivni, reklo bi se čak usporeni i tupavi šanker u baru kojeg drži “rođak Marv” (Gandolfini). Marv je nekada bio gangster u usponu, njegova pojava je mamila strahopoštovanje, ili to on samo tako priča. Uostalom, to su neka davno prošla vremena, pa je Marv samo menadžer bara koji nosi njegovo ime, Bob samo šanker u tom baru, a pravi vlasnici su čečenski mafijaši predvođeni Chovkom (Aronov) i bar im služi kao paravan i sef u koji trpaju lovu stečenu različitim kriminalnim aktivnostima. Ni gosti bara nisu ništa veseliji i uspešniji ljudi, to su uglavnom olinjali polu-kriminalni likovi koji po navici pijanče u kvartovskom baru i čak jednom godišnje tamo održavaju komemoraciju za tipa pod nadimkom Glory Days koji je jedne večeri samo izašao iz bara i nestao.

Dve stvari će biti okidač za nekoliko paralelnih linija radnje u to zimsko vreme, između Božića i Superbowla. Prva je ne baš najspretnija pljačka bara koju počine dvojica maskiranih tipova. Iako šteta nije ogromna, Čečeni prilično besno žele lovu nazad i spremni su da divljaju po kvartu dok je ne dobiju, a ni osoblju bara se ne piše dobro ukoliko lovu ne pronađu. Drugi aspekt te priče je što se Bob izlajao pred policijom, pa brbljivi detektiv Torres (Ortiz) koji sa Bobom ide u istu crkvu počinje da se petlja oko bara, vlasnika i mušterija. Druga stvar koja će pokrenuti radnju je još čudnija. Jedne noći će Bob čuti cvilež koji dopire iz kante za smeće. Ispostaviće se da je unutra izudarano štene, a da kanta pripada nepoverljivoj i povučenoj curi po imenu Nadia (Rapace). Njih dvoje će se oko šteneta i zbližiti nakon uvodnog nepoverenja, ali u priči će se pojaviti i njen bivši dečko i neodgovorni vlasnik psa, lokalni psihopata i navodni ubica momka sa nadimkom Glory Days, Deeds (Matthias Schoenaerts, glavni glumac u Roksamovom prvencu Bullhead) koji će se nameriti i na Boba i na Nadiu. Povrh svega, i Bob i Marv imaju svojih problema i ne razumeju se međusobno, a baš na dan Superbowla se očekuje isporuka velike količine novca u baru...

Iako je nemoguće zanemariti tužnu činjenicu da je Gandolfini pokojan, ovo ipak nije njegov film, ali on tu radi oni što najbolje ume: igra zanimljivu i karakternu sporednu ulogu i pruža glavnom glumcu priliku da zablista. Ovo je Hardijev film od početka do kraja, kroz gomilu hintova i minijaturnih transformacija. Poslednje godine su bile dobre za Hardija i samo spletom nesrećnih okolnosti i kalkulantstog pristupa producenata mu je izmakla nominacija za ulogu u filmu Locke. U The Drop on nastavlja sa vrhunskim nivoom svojih ostvarenja. Matthias Schoenaerts je više nego solidan kao psihopata. Malo razočaranje je Noomi Rapace, inače više nego sposobna da odigra ranjive cure (kao u Dead Man Down) koja je ovde suviše pasivizirana da bi se uopšte primetila. Slično stvari stoje i sa detektivom i njegovom nadrkanom partnerkom (Rodriguez) koji se nekako ne uklapaju u ostatak filma i deluju umetnuto. Od minijaturnih epizoda, treba istaći Ann Dowd u ulozi Marvove sestre Dottie. Ono što se, pak, svim glumcima mora priznati je savršeno skinut brooklynski akcenat, što je poseban podvig kada se uzme u obzir da je glumačka postava internacionalna, te da je samo Gandolfini u New Yorku na domaćem terenu.

I pored odličnih uloga koje su ostvarili Gandolfini i Hardy, The Drop ostaje samo solidan, ne baš poseban film. Priča je ispričana znalački i intrigantno, a spor tempo joj savršeno paše. Čak je moguće zanemariti celu tu ne baš najuverljiviju postavku oko “drop bara”, odnosno bara koji služi kao sef. Čak ni glumci koji nisu do kraja razvili svoje likove nisu odigrali loše uloge, više su neprimetni i ispod nivoa koji su Gandolfini i Hardy postavili.

Problem je u tome da The Drop ne donosi ništa novo. Te mračne krimi priče sa dna kace su sada postale standard u kinematografiji i prečesto se pojavljuju. Problem sa njima što ne mogu baš sve demonstrirati nonšalantnost i ležernost Mean Streets, ali ni grandioznost Mystic River. Jedino što ostaje takvim filmovima je kolorit, atmosfera vešto dočarana fotografijom u tamnim tonovima, ali i oni blede od prečeste upotrebe. The Drop je korektan i solidan film, ali mi se čini da se njegov izraz već potrošio. Ipak, ako je za utehu, niti je The Drop loš film, a još manje je poslednja Gandolfinijeva uloga loša.

Locke

tekst objavljen na www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Steven Knight

uloga: Tom Hardy

  Izgleda da je postalo moderno raditi minimalističke eksperimente na filmu, filmske monodrame, šta već. Tako smo imali Sandru Bullock u svemiru (Gravity), dečaka i tigra na splavu (The Life of Pi), Roberta Redforda na moru (All Is Lost) i Paula Walkera u bolnici usred uragana (Hours). U pitanju su filmovi različitih budžeta, ambicija, dometa, pa i uspešnosti, ali zajedničke su im dve stvari: premisa je krajnje jednostavna i u potpunosti zavise od glumca.

  Znate za onu izreku da je neki glumac toliko dobar da biste mogli da ga gledate kako čita telefonski imenik. Locke ima sličnu premisu: frajer vozi po autocesti i sve vreme telefonira. Fora je u tome da je Tom Hardy toliko dobar glumac da nam niti jednog momenta nije dosadno dok ga gledamo kako to radi.

  Njegov Ivan Locke je neobičan, jedinstven i potpuno zaokružen filmski lik. On je građevinski inženjer, precizan, metodičan, odgovoran i ima sve isplanirano unapred. Sposoban je da se snađe u novonastalim okolnostima. Govori tiho, gotovo nikad ne podiže glas, čak i kad njegov sagovornik pizdi na njega. I na privatnom planu je takav, korektan suprug, dobar otac, a njegova jedina očita mana je da mu je stalo više do zgrada koje gradi nego do svojih najbližih. Međutim, Ivan je pre nekoliko meseci napravio grešku zbog koje ove noći mora da se vozi od Birminghama do Londona, grešku koja će iz temelja promeniti njegov sređeni život.

  Greška je u tome da je samo jednom prevario ženu i da je to rezultiralo time da je napravio dete ženi koju jedva poznaje. Etičan kakav je, Locke je rešen da uradi časnu stvar, po cenu toga da izgubi i porodicu i posao. Usput se bori sa svojim kosturima iz ormara, sa duhom pokojnog oca, govnara koji ga nikad nije priznao i nikad nije igrao ulogu u njegovom životu.

  Kako je skoro ceo film, sa izuzetkom uvodnih kadrova, smešten u auto, sa samim jednim likom kojeg gledamo dok vozi i telefonira, sve saznajemo iz njegovih telefonskih razgovora sa drugima kojima samo čujemo glasove. Njegovom šefu nije jasno zašto Ivan jednostavno ne laže da se razboleo, kada već ne može da prisustvuje najvažnijem događaju u karijeri. Ivanov podređeni pizdi zbog toga što je ogromno breme odgovornosti palo na njegova leđa, a za šta očito nije spreman. Ivanova žena prolazi kroz sve faze suočavanja sa neočekivanim stresom, od neverice, preko besa i depresije do otvorenog neprijateljstva. Njegovim klincima je žao što nije došao da sa njima gleda važnu utakmicu, ali jedino što zapravo žele je da se njihov tata vrati doma. Na kraju, tu je i njegova “ljubavnica”, sekretarica, stara “miss” koja prvi put rađa (sa komplikacijama, naravno) u 40-i-nešto godina, nesigurna u sebe i sa potrebom da neko bude pored nje.

  Hardijeva gluma je savršena i to je razlog zašto uspevamo da progutamo tog nerealno moralnog čoveka kao što je Locke, čoveka toliko opsednutog ispravnim da je spreman sve žrtvovati. Ali za ovakav film, gluma je samo početak. Locke nije statičan film i ne deluje skučeno, bez obzira što se dešava u autu i oko auta. Kamera Harisa Zambarloukosa je dinamična, često menja uglove, hvata detalje i široke totale, izlazi u eksterijer i daje kompletnu sliku situacije. Montaža je vešta i dinamična, muzička podgloga nenametljiva.

  Steven Knight je poznat kao pouzdan i kvalitetan scenarist (Dirty Pretty Things, Eastern Promises), iako ponekad odlazi u štanc manje kvalitetnih radova (Closed Circuit). Nedavno je debitovao sa režijom nešto ambicioznijeg, ali ipak samo akcionog krimića sa Jasonom Stathamom Redemption. Locke je njegov drugi film. Produkcijski i režijski je savršen, snimljen sa nevelikim sredstvima i samo za 8 dana, dok scenario prolazi kroz nekoliko ne baš potrebnih opštih mesta. Ivanovi razgovori samog sa sobom (sa duhom mrtvog oca) su čisti višak, a ni “payoff” na kraju nije onoliko dobar koliko bismo očekivali.

  I pored toga, Locke je najinovativniji minimalistički film u poslednje vreme i svakako jedan od onih kojima je mesto u obaveznoj filmskoj lektiri. Toliko je dobar da se opasno približava nivou My Dinner With Andre (Louis Malle, 1982), genijalnom filmu u kojem dvojica umetnika sede u restoranu i razgovaraju. Čista genijalština.