Locke

tekst objavljen na www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Steven Knight

uloga: Tom Hardy

  Izgleda da je postalo moderno raditi minimalističke eksperimente na filmu, filmske monodrame, šta već. Tako smo imali Sandru Bullock u svemiru (Gravity), dečaka i tigra na splavu (The Life of Pi), Roberta Redforda na moru (All Is Lost) i Paula Walkera u bolnici usred uragana (Hours). U pitanju su filmovi različitih budžeta, ambicija, dometa, pa i uspešnosti, ali zajedničke su im dve stvari: premisa je krajnje jednostavna i u potpunosti zavise od glumca.

  Znate za onu izreku da je neki glumac toliko dobar da biste mogli da ga gledate kako čita telefonski imenik. Locke ima sličnu premisu: frajer vozi po autocesti i sve vreme telefonira. Fora je u tome da je Tom Hardy toliko dobar glumac da nam niti jednog momenta nije dosadno dok ga gledamo kako to radi.

  Njegov Ivan Locke je neobičan, jedinstven i potpuno zaokružen filmski lik. On je građevinski inženjer, precizan, metodičan, odgovoran i ima sve isplanirano unapred. Sposoban je da se snađe u novonastalim okolnostima. Govori tiho, gotovo nikad ne podiže glas, čak i kad njegov sagovornik pizdi na njega. I na privatnom planu je takav, korektan suprug, dobar otac, a njegova jedina očita mana je da mu je stalo više do zgrada koje gradi nego do svojih najbližih. Međutim, Ivan je pre nekoliko meseci napravio grešku zbog koje ove noći mora da se vozi od Birminghama do Londona, grešku koja će iz temelja promeniti njegov sređeni život.

  Greška je u tome da je samo jednom prevario ženu i da je to rezultiralo time da je napravio dete ženi koju jedva poznaje. Etičan kakav je, Locke je rešen da uradi časnu stvar, po cenu toga da izgubi i porodicu i posao. Usput se bori sa svojim kosturima iz ormara, sa duhom pokojnog oca, govnara koji ga nikad nije priznao i nikad nije igrao ulogu u njegovom životu.

  Kako je skoro ceo film, sa izuzetkom uvodnih kadrova, smešten u auto, sa samim jednim likom kojeg gledamo dok vozi i telefonira, sve saznajemo iz njegovih telefonskih razgovora sa drugima kojima samo čujemo glasove. Njegovom šefu nije jasno zašto Ivan jednostavno ne laže da se razboleo, kada već ne može da prisustvuje najvažnijem događaju u karijeri. Ivanov podređeni pizdi zbog toga što je ogromno breme odgovornosti palo na njegova leđa, a za šta očito nije spreman. Ivanova žena prolazi kroz sve faze suočavanja sa neočekivanim stresom, od neverice, preko besa i depresije do otvorenog neprijateljstva. Njegovim klincima je žao što nije došao da sa njima gleda važnu utakmicu, ali jedino što zapravo žele je da se njihov tata vrati doma. Na kraju, tu je i njegova “ljubavnica”, sekretarica, stara “miss” koja prvi put rađa (sa komplikacijama, naravno) u 40-i-nešto godina, nesigurna u sebe i sa potrebom da neko bude pored nje.

  Hardijeva gluma je savršena i to je razlog zašto uspevamo da progutamo tog nerealno moralnog čoveka kao što je Locke, čoveka toliko opsednutog ispravnim da je spreman sve žrtvovati. Ali za ovakav film, gluma je samo početak. Locke nije statičan film i ne deluje skučeno, bez obzira što se dešava u autu i oko auta. Kamera Harisa Zambarloukosa je dinamična, često menja uglove, hvata detalje i široke totale, izlazi u eksterijer i daje kompletnu sliku situacije. Montaža je vešta i dinamična, muzička podgloga nenametljiva.

  Steven Knight je poznat kao pouzdan i kvalitetan scenarist (Dirty Pretty Things, Eastern Promises), iako ponekad odlazi u štanc manje kvalitetnih radova (Closed Circuit). Nedavno je debitovao sa režijom nešto ambicioznijeg, ali ipak samo akcionog krimića sa Jasonom Stathamom Redemption. Locke je njegov drugi film. Produkcijski i režijski je savršen, snimljen sa nevelikim sredstvima i samo za 8 dana, dok scenario prolazi kroz nekoliko ne baš potrebnih opštih mesta. Ivanovi razgovori samog sa sobom (sa duhom mrtvog oca) su čisti višak, a ni “payoff” na kraju nije onoliko dobar koliko bismo očekivali.

  I pored toga, Locke je najinovativniji minimalistički film u poslednje vreme i svakako jedan od onih kojima je mesto u obaveznoj filmskoj lektiri. Toliko je dobar da se opasno približava nivou My Dinner With Andre (Louis Malle, 1982), genijalnom filmu u kojem dvojica umetnika sede u restoranu i razgovaraju. Čista genijalština.