The Treatment / De Behandeling

2014.

Režija: Hans Herbots

Scenario: Carl Joos (po romanu Moa Haydera)

Uloge: Geert Van Rampelberg, Ina Geerts, Johan van Assche, Laura Verlinden, Ingrid De Vos

Ko pogleda mnogo filmova, pre ili kasnije će razviti jedan određeni hendikep oličen u tome da će ga malo šta iznenaditi, obradovati, zgaditi. Gledajući filmove, polako učimo sheme filmske mehanike, znamo gde šta možemo očekivati. The Treatment je žanrovski čisti triler, od one vrste koji sve polažu u nepredvidljivost, nastao po britanskom pulp best-selleru i snimljen u belgijskoj produkciji. Na neiskusnijeg gledaoca ovaj film će ostaviti svakako jači utisak nego na mene, ali daleko od toga da se tu radi o spektakularnom filmu.

U pitanju je, naime, “serial killer flick” koji svoju nepredvidljivost pokušava da izvuče iz šoka i odvratnosti. To je samo po sebi legitimno, ali je i sizifov posao: u pod-žanru ima mesta za samo toliko remek-dela (kao što su Silence of The Lambs ili Seven), nekoliko grešnih zadovoljstava na koje su se fanovi navukli dok je žanr bio svež i gomila lenjih, pešačkih filmova koji su se nekako prikrpali remek-delima dovoljno da se mogu spomenuti u istoj rečenici. Inovativnost bi pomogla, kao na primer mešanje sa drugim žanrovima (Fincherov Zodiac) ili recimo inteligentni i argumentirani socijalni kontekst (Millenium trilogija, knjige i originalni švedski filmovi). The Treatment nema dovoljno lucidnosti ni za jednu ni za drugu varijantu, pa se zato uzda u povremene šokove i nepotrebnu grafičnost u određenim scenama, dok se isti prilično napadno izbegavaju u nekim drugim.

Podsetite se filma Prisoners i sve njegove nedostatke ćete vrlo lako uočiti i u ovom filmu. Scenario je jednako neuverljiv, pre svega u domenu negativca i njegove motivacije. Ovde je to još izraženije, pošto negativac podseća u boljem slučaju na “freak show”, a u gorem na prepisani udžbenik iz psihopatologije. Njegove olako nalepljene dijagnoze i manifestacije ponašanja se međusobno isključuju, ali scenaristu i reditelja kao da nije briga za to. Istini za volju, režija je pristojna, ali ne maestralna kao Villeneuvova u Prisoners, i uglavnom se svodi na brzu montažu i mračnu i teskobnu atmosferu, pa je The Treatment sasvim pristojan što se tiče tempa i nije dosadan, iako traje nešto preko dva sata.

U pitanju je policijski proceduralni triler, nešto eksplicitniji od televizijske produkcije, koji izgleda sasvim pristojno, kao i većina evropskih trilera. Priča je ispričana nekoliko puta pre i biće ispričana još nekoliko puta u budućnosti. U pitanju je istraga napada jednog pedofila na celu familiju koja je poverena detektivu Nicku (Van Rampelberg) koji i sam ima traumu iz detenjstva uzrokovanu otmicom njegovog brata. Prirodno, dve istrage će se u nekom trenutku preklopiti i nagovestiti postojanje pedofilskog kruga, a detektiv će se boriti da sačuva svoj razum dok policiji polako ističe vreme da uhvati dotičnog brutalnog pedofila.

Šokovi, odvratni detalji (napomenimo samo krupni plan upišavanja u gaće čoveka koji se obesio) i jednako odvratne implikacije (dosta toga je dato u drugom ili trećem planu) uglavnom ne služe ničemu osim da provociraju gledaoce, drže mu pažnju ili ga sablazne i uplaše. Problem sa tim pristupom je užasno glup podtekst pun moralne panike koji se može iščitati kao “odvratni pedofili su svuda oko nas i moramo biti oprezni”

Nemojte me pogrešno shvatiti, The Treatment nije ni loš ni nevešt film, scenario je nešto bolji u karakterizaciji protagoniste i klike oko njega nego što je to slučaj sa negativcem, fotografija je klasična filtrirana digitala koja pravi poentu od ružnoće pejzaža, režija dovoljno kompetentna, a gluma sasvim pristojna. Problem je što je u pitanju neoriginalan film koji se prodaje kao originalan, štaviše šokantan i skandalozan, što ima vrlo predvidljiv i nerazrađen konzervativni stav i što doprinosi svakako nepotrebnoj moralnoj panici. To ga čini nepotrebnim, a ako se uzme u obzir i kultura straha i panike koja je već zavladala po Americi i Evropi, čak i potencijalno opasnim filmom. Sumnjam da je postojala namera za tako nešto, biće da je u pitanju bilo klasični prvoloptaški pristup.