Fading Gigolo

2013.

scenario i režija: John Turturro

uloge: John Turturro, Woody Allen, Vanessa Paradis, Liev Schreiber, Sharon Stone, Sofia Vergara, Tonya Pickens, Bob Balaban

Da li vam je nedostajao klasičan Woody Allen, onaj newyorško-jevrejski, lagano nesigurni, hipohondrični i cinični? Mislim, svaka čast njemu i njegovim proputovanjima i posvetama evropskim (i svetskim) metropolama, ali njegov New York je ipak njegov New York. Woodija ili volite ili mrzite, retko koga ostavi ravnodušnim, a Fading Gigolo je Woodijev film sa Woodijevim humorom u najčistijoj mogućoj formi. Meni je, kao fanu newyorške jevrejštine, izuzetno drago da se Woody vratio kući.

Što je najveći štos, Fading Gigolo formalno uopšte nije Allenov film. Stari dobri Woody je sličnu foru potegao pre više od 30 godina, kada je Herbert Ross snimio tipičnu Allenovu komediju Play It Again Sam (1972). Sada se u autorskoj fotelji baškari John Turturro, veoma sposoban glumac sa pretenzijama ka pisanju scenarija i režiji, širokoj publici poznat kao deo standardne postave kod braće Coen. Kritika je u velikoj meri nenaklonjena njegovom autorskom radu, često mu se zamera neoriginalnost, kompilatorski pristup i papagajsko ponavljanje rešenja “viđenijih” autora. Sva je prilika da sa Fading Gigolo neće steći nove simpatije, jer na prvu loptu film deluje kao još jedan rad iz prepisivačke škole, ovog puta sa Woodijem na tapetu. Poznavaoci Allenovog (ili Turturrovog rada – ha ha, šalim se) ipak će prepoznati nešto Turturrove suptilne, a ipak otrovne ironije (ili Allenove autoironije – ipak nije za pretpostaviti da se išta vezano za film moglo dogoditi bez njegovog “amin”), što ga čini igrivim i nesvakidašnjim, naprosto drugačijim.

 

Površinski gledano, u pitanju je ispričana priča o dva očajnika koji pokreću privatni biznis muške prostitucije. Stariji od njih, propali knjižar-antikvar sa vezama u visokom društvu Murray (Allen), prirodno, sebi namenjuje ulogu agenta, menadžera, budimo iskreni – makroa, dok mlađi, pod-zaposleni, ali inteligenti šljaker Fioravante (Turturro) dobija ulogu žigola. Nakon stida, srama i drugih, je li, moralnih problema, operacija počinje da šljaka i postaje unosna za dva vesela drugara. Klijentela je zgodna i probrana, sve same uspešne i lepe žene, poput doktorice (Stone) i njene sisate i bezobrazne latino-devojke (Vergara), a u samom poslu seks je od sekundarnog značaja. U pitanju je neka romantična forma psihoterapije. Šlag na torti predstavlja usamljena hasidska udovica Avigal (Paradis) kojoj vera brani kontakt sa bilo kim izvan uskog kruga zajednice i koju neumorno prati do ušiju zaljubljeni i agresivni šef lokalne “susedske straže” Dovi (Schreiber). Pitanje je vremena kada će naši junaci propisno najebati...

Po pitanju radnje, dakle, ništa novo. Filmova o žigolima je bilo i biće, i po pravilu odlaze u pravcu moralnih dilema ili nešto opasnijih situacija u kojima se glava gubi. Primer za prvi je The Man from Elysian Fields (2001) sa Andijem Garciom i Mickom Jaggerom, melodrama čiji se potencijal ugušio u igranju na potpune zicere. Drugu kategoriju predstavlja svakako bolji film, napeti triler sa masom pod-teksta American Gigolo (Paul Schrader, 1980). Oko ta dva filma se tiska i gomila uglavnom ziheraških, često ćoravih komedija koje nisu spomena vredne. Iz te mase Fading Gigolo se izdvaja svojim inteligentim “low key” humorom i pažnjom posvećenom detaljima.

 

Ni ti detalji nisu baš novi i neviđeni, uostalom malo toga danas je neverovatno originalno, a i onda je sva prilika da je posredi klasična baljezgarija. Imamo posvetu starom, dobrom, ali i modernom i živahnom New Yorku sa radnjicama u komšiluku, živahnim kvartovima gde žive ljudi svih rasa i nacija. Imamo razrađene, iako ne baš preterano realistične likove, poput neočekivanog centralnog dvojca, gde je Fioravante zanimljiviji i više “outlandish” intelektualac sa ulice koji govori nekoliko jezika i svoje objektivne mane (ne baš sjajan fizički izgled) kompenzira samouverenim stavom i tonom integriteta. Imamo i zanimljive epizodiste, poput Murrayeve crnačke surogat-familije, dosta mlađe žene Othelije i čopora njene vesele dečice, što je verovatno referenca na Allenov privatni život. Sa druge strane, tu je već očekivana sprdnja sa jevrejštinom, posebno sa njenom ekstremnom hasidskom formom koja kulminira izvođenjem Murraya pred “veće staraca” spremnim da ga osude na smrt kamenovanjem, dok ga brani Bob Balaban u urnebesnoj cameo ulozi.

Film odskače kada su u pitanju gluma i odnosi među likovima. Woody Allen igra svoju standardnu ulogu iz starije faze, neurotičan je i logorejičan, usmeren da svakog sagovornika obrlati i prevede na svoju stranu. John Turturro, i inače više nego versatilan glumac, ovog puta savršeno koristi prednost uloge koju je sam sebi napisao: lika sa integritetom igra kao čovek sa integritetom. To je vidljivo i u prvoj sceni sa zbunjenom Sharon Stone u kojoj joj on pomalo nesigurno uvaljuje ikebanu, smišljajući na mestu otrcanu priču kako ga je to naučio njegov prijatelj Japanac. U nekoj od sledećih scena, ona više nije zbunjena i odnos uzima poslovno, dok on ostaje poprilično neimpresioniran njenim komentarima, ujedno pohvalama i uvredama. Turturro apsolutno briljira u scenama sa Vanessom Paradis, čije su limitirane glumačke sposobnosti sasvim dovoljne za potrebe njenog zadržanog lika. Scena sa filetiranjem ribe je jedna od onih koje su istovremeno i potpuno nepotrebne i digresivne, ali tako poetične, neodoljive, pa i kvintesencijalne za ovakve filmove.

Kada smo već kod poetičnosti, ona ne prestaje sa glumom i pričom. Već bi to bilo dovoljno da se Fading Gigolo proglasi dobrim i potrebnim filmom, ali planu slike i zvuka je to još izraženije. Igrarije sa video-formatima i montažom arhivskih i TV snimaka su sasvim na mestu, dovoljno uočljive, a opet dovoljno diskretne da ne opterećuju gledaoca. Poseban doživljaj su čudni i nelogični, ali neverovatno poetični uglovi kamere u određenim scenama. Muzika je klasično odabrana, od nenametljivog “lounge”-a, preko evropskih standarda i ultimativnog hita “Sway”, do modernog afro-jazza.

Nekima će Fading Gigolo od samog starta biti odbojan film, prosto zbog tipičnog izraza za Woodija Allena, drugima će se učiniti kao “ništa posebno” film koji igra na sve same zicere i standarde i reciklira stare fore. To je istina, ali samo ako se film raščlani i gleda po detaljima. Ono što je glavna fora, taj spoj u filmu savršeno radi, nijednom ne trokira, nema logičkih rupa i ispoliran je do kraja. Možda najbolji “feel good” film ovog leta.