Coherence

2013.

režija: James Ward Byrkit

scenario: James Ward Byrkit, Alex Manugian

uloge: Emily Baldoni, Maury Sterling, Nicholas Brendon, Elizabeth Gracen, Alex Manugian, Lauren Maher, Hugo Armstrong, Lorene Scafaria

Visoka nauka ima mnogo više veze sa filozofijom, pa i vizijom, nego li sa formulama i zadacima sa kojima nas smaraju u školi. Koliko je neko od 18 ili 19 godina sposoban da razume kvant i kvantnu fiziku? Više nego što bi prosečan profesor mogao i pomisliti. Ali, oprez, tu je pristup od ključne važnosti: umesto smarajuće teorije i zbirke zadataka, kvantna fizika (ili teorija relativiteta, ili bilo šta apstraktno na taj način) se može približiti kroz misaone igre, paradokse i filozofske paralele sa svakodnevnim svetom.

Jedan od takvih primera je paradoks Schrödingerove mačke. Mačka je zatvorena u kutiju zajedno sa graničnom količinom otrova koji je može i ne mora ubiti. U našem poimanju realnosti, mačka je ili živa ili mrtva, treće mogućnosti nema. Naš pogled je suviše uzak, i zato je naša slika pogrešna: dok ne otvorimo poklopac kutije i ne proverimo, mačka je i živa i mrtva, odnosno može biti i živa i mrtva. Apstraktno rečeno, realnost koja nam je data možda nije jedina moguća.

Coherence je film koji se bavi mognošću preklapanja višestrukih realnosti. U pitanju je indie SF film snimljen sa minimumom sredstava, u jednoj kući i njenoj najbližoj okolini kroz pet noći. To je očigledno po “low-fi” kvalitetima filma. Slika je nestabilna, snimljena sa nekoliko osrednjih digitalnih kamera, montaža hektična, mnogo kadrova se završava naprasnim zatamnjenjem (što je pre umetnički postupak nego iznuđeno stanje stvari), a čak se i nešto tona gubi u šumu.

Neupitni autor filma je James Ward Byrkit, čovek sa interesantnom biografijom koja ne može biti dalje od indie SF filmova. On je vešt crtač, autor “storyboarda” za Pirates of The Carribean franšizu i ko-scenarista animiranog westerna Rango. Kuća prikazana u filmu je njegova, a svih 8 glumaca u filmu su njegovi poznanici i prijatelji. U pitanju su savršeno sposobni, ali relativno nepoznati (ili relativno poznati, kako se uzme) televizijski glumci kojima su ponuđeni prilično laki zadaci da odigraju uglavnom svakodnevne ljude u nesvakidašnjoj situaciji.

“Setting” kao da je pokupljen iz nekakvog tipskog “mumblecore” filma. Osmoro prijatelja, spojeni u 4 para se okupljaju na večeri kod najstarijeg para, Beth (Gracen) i Hugha (Armstrong). Domaćini su, recimo, ostareli hipsteri koji se furaju na feng-shui i slična hippie sranja. Tu su još i propali glumac Mike (Brendon), kojeg se niko ne seća da je imao jednu od glavnih uloga u kultnoj seriji, i njegova žena od karijere Lee (Scafaria). Treći par se suočava sa tenzijama u vezi, Em (Emily Baldoni, ovde potpisana kao Emily Foxter) je propala plesačica kojoj je neprijatno što će večeri prisustvovati bivša devojka njenog sadašnjeg dečka Kevina (Sterling). Devojka u pitanju je Laurie (Maher), nimalo suptilna kučka koju je pozvao buđavi ortak Amir (Manugian). Tenzije su tu i samo što ne izbiju na površinu i pretvore se u vulkansku erupciju, ali film se njima bavi gotovo minimalno, jer su na tapetu važnije stvari.

Te noći Millerova kometa prolazi jako blizu Zemljine orbite, a naučnici predviđaju već klasične scenarije katastrofe: nestanke struje i telefonskog signala, kao i čudnije fenomene. U kontekst se dovodi zabeleženi pad meteora u Tunguski (ili Tunguziji, to mesto stvarno postoji, nije samo bapski izraz), kao i jedan verovatno fiktivni događaj iz Finske iz prve polovine XX veka u kojem se ženi u kuću vratio muž kojeg je ona netom pre toga ubila. Nije neki veliki spoiler, ali hajde: prolazak pomenutog nebeskog tela će naše junake naterati na razmišljanje o alternativnim realnostima, koliko ih je i šta će se desiti ako sretnu svoje klonove. Šta ako su klonovi zli? Šta ako su pozitivne osobe koje vode srećnije živote?

To je takav film, misaoni eksperiment i mozgolomka koju neću dalje otkrivati. Budite pozorni na sve detalje, veoma je lako zagubiti se. Uzori su jasni i autor ih je sam naveo. Lako ćete prepoznati uticaj kultne serije Twilight Zone, kao i film Primer (Shane Carruth, 2004) i svakako originalni Solaris Andreya Tarkovskog, mada ni amerikanizirana Soderberghova verzija nije čisto smeće, dok se neke površinske sličnosti mogu naći i sa Melancholiom Larsa von Triera.

Daleko od toga da je Coherence savršen film, za film sa tim naslovom prilično je nekoherentan i dosta toga odlazi na šum. Ne pomaže ni to što skoro da nema protagonistu, nešto najbliže tome je Em, iz čije perspektive i gledamo gro događanja, osobito pred kraj. Od sličnih simptoma je patio i mnogo manje ambiciozan It's a Disaster, već obrađen na blogu, komedija sličnog “settinga” koja se dosta vešto oslanja na reference, od Bikini Atola do savremene pop-kulture. U drugoj polovini Coherence upada u seriju veoma zanimljivih i inovativnih obrata i ispostavlja se kao film svakako vredan vašeg vremena i dokaz da se film, pa makar bio to i “hard SF” može snimiti sa nategnutim minimumom sredstava.