scenario i režija: John Huddles
uloge: James D'Arcy, Sophie Lowe, Rhys Wakefield
Početna privlačnost ovog filma zavisiće od nekoliko, hm, varijabli. Prva je da li ste ikada učili filozofiju? Ako niste, slobodno možete da preskočite ovaj film jer se bavi intelektualnim trabunjanjem za koje niste spremni niti vas zanima. Drugo pitanje je da li vam je filozofija koju ste slušali u srednjoj školi ili na faksu bila zanimljiva. Ako smatrate da je to sve samo gomila smaranja, postupite kao da nikada niste učili filozofiju i pogledajte neki drugi film. Ako vam je, pak, filozofija zanimljiva stvar, makar na tom pojavnom nivou, film će vas verovatno privući. Ako se bavite filozofijom na nekom ozbiljnom nivou, ovaj film će vam biti uvredljivo trivijalan.
U pitanju je američko-indonezijska koprodukcija, ali ovo je nešto potpuno drugačije nego The Raid serijal. Indonezija je jedna od zemalja “azijskih tigrova” u ekonomskom smislu, u periodu je velikog rasta i tehnološkog uspona i želi da se nekako “brandira” na globalnom tržištu. Snimanje koprodukcija sa Amerikancima na engleskom jeziku je postupak dobar kao i svaki drugi, a zahvaljujući digitalnoj tehnologiji nije više ni tako skup. Arapi su to počeli, evropske kinematografije često od toga žive, a ni Indonežani nisu mutavi.
Radnja je jednostavna: ekipa u elitnoj školi samo što nije maturirala, a profesor filozofije Zimit (D'Arcy) hoće da iskoristi poslednju priliku da ih nauči pameti i natera da misle. U pitanju su uglavnom situirana, bistra deca uspešnih roditelja – stranaca na radu u Jakarti. U toj ekipi niko posebno ne istupa, osim briljantno inteligentne Petre (Lowe) i njenog dečka, tupavog zajebanta Jamesa (Wakefield). Profa je smislio “majku” svih mozgolomki, nakon nekoliko primera filozofskih ili “filozofskih” dilema i paradoksa poznatih iz opšte kulture (paradoks sa majmunom, pisaćom mašinom i Hamletom; dilema o blaženstvu neznanja preko priče o tri prijatelja; dilema sa vozom i skretnicom u dve varijante). Taj mentalni trening se zove “preživljavanje posle apokalipse” i dosta liči na eugenički eksperiment.
Pravila igre su takva da imamo 21 osobu sa svojim zanimanjima i osobinama, katastrofu i bunker sa prostorom za desetoro. Kako izabrati one koji će ponovo uspostaviti civilizaciju kada se “mushroom cloud” raziđe? Zimit jedini poznaje sva pravila i može da ih menja u hodu i jedini je “wild card”, jedino njegovo zanimanje i osobine nisu poznate drugima. U filmu će vesela škvadrica odigrati tri runde, svaku na novoj lokaciji (turističkoj, naravno), i svaku sa novim, složenijim setom pravila i zadataka. Ekipa sme da se koristi samo logikom u rasuđivanju.
Prvi problem je u tome što je zanimljivo samo prvi put. I to pod uslovom da preživite jeftini kompjuterski šareniš od slike i jeftini elektronski soundtrack koji razbija, kao i galeriju pomoćnih likova koji izgledaju kao zgodni mladi ljudi, ali najčešće glume kao amateri. Sa svakom novom rundom pravila postaju sve uvrnutija, sve labavija i sve više sklona improvizaciji, pa eksperimenti deluju sve naivnije. Štos je u tome što to sprovodi sam Zimit, koji bi morao biti ipak malo odrasliji od toga. “Plot twist” i objašnjenje na kraju (znate da toga mora biti) su tako naivni da su skoro uvredljivi koliko su glupi.
Ipak najviše smeta bezličnost većine likova. Nešto karaktera imaju profa, najpametnije i najgluplje dete u razredu (iako nije uopšte glup tip, samo je prosečan), dok su ostali amorfna masa. James D'Arcy ne blista kao profesor, ali taj lik ionako zamišljen kao neka vrsta detinjastog polu-boga (pred kraj dobiva i jako tupavu motivaciju). Sophie Lowe i Rhys Wakefield su uglavnom na autopilotu sa tako tankim likovima, dok su ostali na nivou statista sa zadatkom.
Istina je da film ima nekoliko detaljčića koje bi trebalo istaći kao simpatične (recimo promene rasporeda sedenja u učionici i pesnikovu sudbinu u prve dve runde) i generalan stav autora o filozofiji kao nečemu važnom, ali to nije dovoljno da bi film bio vredan preterane pažnje. Autor važnost filozofije i možda svoju dečačku fascinaciju njome ne uspeva da nam predstavi, pa After The Dark postaje nehotična parodija. Za razliku od trasha, parodija je apsolutno užasna ako je nehotična.
No comments:
Post a Comment