Under The Skin

2013

režija: Jonathan Glazer

scenario: Jonathan Glazer, Walter Campbell (po romanu Michela Fabera)

uloge: Scarlett Johansson, Jeremy McWilliams

Pojavi se tako s vremena na vreme neki film koji udara u mozak i ne izlazi iz glave, koji je tako pažljivo osmišljen, znalački realiziran, koji jednaku pažnju posvećuje stilu i supstanci. Za takve filmove često kažemo da su ispred svog vremena i moguće je zamisliti da će tek sa neke vremenske distance naići na razumevanje kritike i publike. Takav film je Under The Skin, najnoviji uradak Jonathana Glazera, reditelja foršpana i muzičkih spotova, ali i veoma uticajnog filmaša koji je za 14 godina snimio samo tri filma. (Ali kakva tri filma: jedan od najboljih gangsterskih filmova u novije vreme Sexy Beast, veoma tripozni Birth i sad Under The Skin) Sa jedne strane, to je film koji sa vremenom dobija na razumevanju i kojeg treba odgledati možda nekoliko puta i otkriti sloj po sloj. Sa druge strane, to je, pak, toliko retro film da deluje kao posveta nekim filmskim idolima i neiscrpnim temama. Pomislite na Lyncha i Jodorowskog iz 70-ih, te Antonionijevu teskobu i Kubrickovu tehničku veštinu.

Publika na premijeri u Veneciji je dočekala film na nož, nije ga shvatila, ali se verovatno uplašila. Prve kritike su bile očajne, da bi se kasnije stvorila pozitivna atmosfera koja je dopustila da Under The Skin postane omanji arthouse hit. Tome je nedvosmisleno pomogao i podatak sa erotskog portala Mr Skin: ovo je prva zvanična golišava uloga Scarlett Johansson i to kakva – full frontal, pa je film privukao i publiku šiljokurana. Oni su se možda malo i razočarali, jer su morali da presede više od sat vremena i gledaju veoma stilski upeglani i eliptični art film da videli ono po šta su izvorno došli.

 

U pitanju je relativno labava adaptacija kultnog istoimenog satiričnog romana Michela Fabera. Ovo je jedan od retkih filmova u kojem je čitanje izvornog romana spoiler i to one loše vrste koja okreće naša očekivanja u drugom smeru, suprotnom od onoga na šta se film fokusira. Roman je mnogo elaboriraniji i objašnjeniji, zaokružen, dok je film dosta “dreamy”, eliptičan i sa nekoliko otvorenih krajeva koji se mogu, ali i ne moraju povezati. Moj predlog za redosled “konzumacije” je prvo film, pa tek onda roman.

Under The Skin se žanrovski da odrediti između horora, trilera i SF-a sa podlogom ozbiljne drame. U pitanju je sveprožimajuća studija o konzumerizmu, seksualnosti, društvu i ljudskosti koja ne koristi jednostavne trikove kako bi nas terala da razmišljamo, nego nas prosto uvlači u svoju gustu i neprijatnu atmosferu i usmerava nam pažnju. Priče tu ima, ona je, doduše, spora i polako se odvija, ali ona je tu od sekundarnog značaja. Prepustite se atmosferi i dozvolite da vas film vodi i da upravlja vašom perspektivom.

Bezimena žena (Johansson) vežba govor kao kod logopeda. Čovek na motoru (McWilliams) skuplja leš iz jarka i trpa ga u teretni prostor belog kombija. U potpunoj belini žena skida odeću sa druge verzije same sebe. Kasnije seda za volan kombija i vozi se ulicama Glasgowa i njegove periferije pitajući muškarce za pravac. Ona govori sa BBC engleskim akcentom, oni joj odgovaraju na tvrdom škotskom. Ona govori izuzetno malo, ali uglavnom nesuvislo, pita o opštim stvarima i deluje kao da se svemu čudi ili da makar proučava. Samce poziva u kombi i oni tada bivaju poslednji put viđeni među živima. Njihova sledeća destinacija je mračna soba sa uglačanim podom preko kojeg ona hoda unatraške izvodeći striptiz, a oni u njega upadaju kao u živo blato, hipnotisani njenom lepotom.

 

Mi ceo film posmatramo iz njene perspektive i jasno nam je od početka da ona nije sa ovog sveta, otud toliko proučavanja. Ona je na misiji, kao i njen partner koji se tačno pojavljuje kad njoj zatreba i sa kojim verovatno telepatski komunicira. Ne znamo kakvoj i ne znamo zašto i otkud, od svih mesta, baš u Škotskoj. To nam ne smeta da pratimo njen razvoj i njena saznanja i upoznavanja sa ljudskošću. Nekima će se ovaj film učiniti kao nekakav novi manifest radikalnog feminizma, jer glorifikuje serijskog ubicu u telu prelepe žene koja lovi muškarce vođene seksualnim apetitom jedva zamaskiranim u minimum manira. Možda je to tako, ali (kao muškarac) ne vidim šta je loše u tome. Ti i takvi napaljeni majmuni zaslužuju da se udave u živom blatu, ako ni zbog čega drugog, onda zato što su pioniri instantnosti kao načina života.

Nakon polovine film skreće sa teritorije “serial killer flicka” i postaje dosta introspektivniji i filozofskiji kao studija ljudskosti. Žena se vezuje na svoje telo, svoju masku, upoznaje se sa tim telom i počinje da ga oseća. Postaje ranjiva. Od lovca postaje lovina.

Film se razvijao 10 godina, scenario je prošao kroz barem 4 verzije, pa nije ni čudo da je svaki detalj promišljen do konca. Scenario je primer genijalne ekonomičnosti: u njemu nema ničega što opterećuje priču ili što bi bilo teško izvedivo snimiti. Sveden je, skoro pa škrt, na samo potrebno i dovoljno, kako u domenu spore i difuzne priče o samospoznaji, tako i u domenu dijaloga. Blagog pojma imamo samo o jednom liku, ostali se pojavljuju jednom ili tek nekoliko puta, često bez ikakve podloge i objašnjenja.

 

Izbor glavne glumice graniči sa genijalnim. Istina, Scarlett nije baš najbolja glumica današnjice, ali je svakako jedna od poslednjih “femmes fatales” koja zrači potisnutim emocijama i hladnom lepotom, udaljena, misteriozna i nedostupna žena kojoj je nemoguće reći “ne”. Njen glumački raspon je više nego dovoljan, gotovo idealan, za taj blagi, jedva vidljivi luk u razvoju lika od tihog predatora do ranjive žene same na svetu.

Ostali glumci su amateri, dosta često snimani skrivenom kamerom bez svog znanja. Taj “reality” manir stoji u sjajnoj kombinaciji sa utilitarnim, finansijski nezahtevnim “shaky-cam” veriteom i u sjajnom kontrastu sa apstraktnim scenama koje vrište od stilizacije i vizuelnih efekata. U filmu postoji jedna scena u kojoj Scarlett Johansson pada na sred ulice, a slučajni prolaznici joj pomažu da se pridigne. Svetski trač mediji su naseli i objavili paparazzo fotke, dok nije otkriveno da je pad namerno izveden. Pomagači, pretpostavljamo, nisu imali pojma da pomažu slavnoj glumici. Ni gomila statista s kojima se ona upušta u praznoglave razgovore verovatno nisu imali pojma da razgovaraju baš sa Scarlett, iako je, i pored crne perike i nekoliko zdravih, realnih kilograma više, nije bilo teško prepoznati. Možda to govori o ignoranciji današnjeg vremena...

Under The Skin je tako eliptičan, a tako kompletan film. Promišljen je, ali nije ni namerno tripozan, kao što nije ni sažvakan. Ne potcenjuje gledaoce i odmeren je. Svaki detalj je na svom mestu, uključujući i soundtrack koji je dovoljno sugestivan, a opet ne služi kao spoiler za naredne kadrove. Retko se dešava da je film tako “artsy”, a tako komunikativan. Skoro pa savršen film o tome šta znači postati i biti čovek. Ili žena.