The Samurai / Der Samurai

2014.

scenario i režija: Till Kleinert

uloge: Michel Diercks, Pit Bukowski

Ima tome petnaestak godina, na jednom lokalnom beogradskom kanalu su vrteli manje ili više opskurne filmove, uglavnom iz “art” niše. A neke od njih su vrteli skoro pa besomučno, ili su kuburili sa fundusom ili su urednici prosto te filmove forsirali iz nekog već svojeg razloga. Jedan od tih filmova je bila i jedna japanska ljubavna priča čiji sam naslov zaboravio, ali se distinktivno sećam da je skoro cela bila smeštena u okviru samurajskog kampa za obuku i da je jedini ženski lik bila neka kurva koja se posle pet minuta na filmu povukla neobavljenog posla. Priznajem da sam ostao u velikoj meri zapanjen filmom, posebno odsustvom radnje u istom, te da nisam baš shvatio šta su umetnici hteli reći. Video sam jedino gay samuraje koji razgovaraju, razgovaraju i razgovaraju bog te pita o čemu. Film je postao predmet sprdnje u nekom mom društvu, gay samuraji su prosto bili previše čudan koncept za nas.

Za razliku od (zahvaljujući mojem slabom pamćenju) za sada bezimenog japanskog filma, nemački Der Samurai nije film u kojem gay samuraji toroču do iznemoglosti, nego je film u kojem frajer koji pokušava da liči na Umu Thurman u Kill Bill katanom kolje meštane zabitog (i homofobnog) nemačkog sela. Kapa dole za svežinu koncepta, ali valja li to čemu?

Priča je, što se mehanike tiče, poprilično standardna. Glavni lik je lokalni seoski pandur Jakob (Diercks), mladić finih manira koji se brine o dobrobiti celog sela, a slobodno vreme provodi negujući svoju bolesnu baku. U selu vlada panika od vukova koji na sve strane razvlače đubre, napadaju stoku i kućne ljubimce. Jakob ima prilično proaktivnu zen ideju da ostavlja vreće sa mesom u šumi, ne bi li vukovi zaobilazili selo.

Na njegovu žalost, njegova okolina nema baš puno razumevanja za njega. Zezaju ga kolege sa posla, a i banda lokalnih baraba na motorima. Jakob im je previše čudan, povučen, verovatno devac ili ne-daj-bože peder. Stvari se komplikuju jedne večeri kada Jakob iz nekog već razloga dobije poveći paket na kućnu adresu, a onda i telefonski poziv da paket dostavi na tu-i-tu adresu. Na adresi ga čeka frajer u haljini i posle višesmislenog dijaloga koji zbunjuje i Jakoba, a i nas gledaoce, kreće krvava jurnjava kroz noć. Samuraj (Bukowski) kolje sve što stigne iz razloga koji se “podrazumevaju”, a on neće da nam otkrije koji su to razlozi. Kada nije na putu klanja, Samuraj jede sirovo meso, uništava imovinu, trči sa vukovima... Jakob pokušava da ga na tom putu zaustavi, ali mu uglavnom ne ide. Jedan od razloga je, pretpostavljam, i morbidna privlačnost koju oseća prema ludoj trandži ili makar razumevanje za samurajski put osvete katanom.

Tu se donekle mogu složiti sa Jakobom. Pederska osveta homofobima i zalupanim seljačinama je generalno super ideja i, važno, do sada ne baš mnogo trošena na filmu. Ali pitanje je da li je to samo pederska osveta ili reditelj pokušava da nam poruči i nešto drugo. Mehanika priče koja prevazilazi granice “nightmare logica” je standardna, neke asocijacije su previše očite, druge pa premalo. Moguće je da je simbolika pobacana nehajno po filmu, a moguće je da to nije simbolika nego slučajno nabacane kosti koje ćemo mi, gledaoci i tumači glodati tražeći nekakvo blago.

Sa svojih 80 i nešto minuta koliko traje, Der Samurai se kreće od napornog do furioznog i nazad. Uglavnom, to je “two man show”, epizodni likovi najčešće služe da poginu ili makar da budu istraumirani svim tim krvavim i freaky dešavanjima. Der Samurai sa krvlju, ludilom i nasiljem ne okoliša, ali retko-kad uspeva da bude koherentan i konkretan. Prvi problem je budžet, ovo je skoro pa studentski film, a drugi je i ta neka nesigurnost ima li film poruku ili ne. Michel Diercks i Pit Bukowski u glavnim ulogama film čine gledljivim, iako uvrnutim iskustvom, a njihova međusobna igra moći je možda i najjača komponenta filma. Jasan je uticaj japanskog “gore” filma, očita asocijacija mi je drag-samurajski šoker The Flowers of Flesh and Blood, ali pitanje je koliko je to novo, inovativno i, na kraju krajeva, ima li to smisla. Ja nisam prava osoba da na to odgovorim, to mora odgovoriti svako za sebe.