Baskin

2015.

režija: Can Evrenol

scenario: Can Evrenol, Ogulcan Erey Akay, Cem Ozuduru, Ercin Sadikoglu

uloge: Gorkem Kasal, Ergun Kuyucu, Muharrem Bayrak, Mehmet Fatih Dogkoz, Sabahattin Yakut, Mehmet Cerrakoglu

Baskin dolazi sa festivalskim “hypeom” kao nešto novo, nediđeno i brutalno, a pritom egzotično. Taj “hype” ne dolazi toliko od regularnih festivalskih medija i kritičkih portala koliko od usmerene horor štampe, što je zanimljivo. Mislim, valjda su oni u domenu horora svoji na svome i poznaju ga bolje od kritičara opšte prakse, klasičnih festivalaca i telegrafskih medija.

Razloga za ovako neumereno oduševljenje je najmanje dva i u principu se vrte oko zemlje porekla. Prvo, horora i uopšte žanrovskih filmova iz Turske nema puno čak ni po festivalima. I samo poreklo žanrovskog filma u Turskoj je čisti trash i to one najgore, reproduktivne vrste: počeci toga su turske “prerade” američkih hitova poput Star Wars i Supermana sa mizernim sredstvima i užasnim produkcijskim vrednostima. Ti počeci su sjajno obrađeno u dokumentarcu Remake Remix Ripoff (2014). Naravno, turska žanrovska kinematografija se od tada sofisticirala pre svega produkcijski, ali to ne znači da se u potpunosti oslobodila uhodanih američkih kalupa.

Baskin nije takav film i drugi razlog visokih očekivanja (i kasnijih projekcija) je egzotika koja prati žanrovske filmove iz kinematografija od kojih to nismo navikli. Kada je horor u pitanju, ne-zapadni filmovi automatski imaju nekakav “wild factor”. Treći razlog je već uspešna festivalska putanja istoimenog kratkometražnog filma iz 2013. godine od istog reditelja koji je već privukao pažnju festivalske horor publike.

Premisa kratkometražnog i dugometražnog filma je u osnovi ista: grupa policajaca se javlja na poziv za pojačanje na nekoj sumornoj i strašnoj lokaciji i tamo zatiče pakao, crnu misu, demone i brutalna sranja počinju da se dešavaju. Dok je to sasvim dovoljno priče (uz poneki “plot twist” koji neću otkrivati) za film od 11 minuta, onaj celovečernji je morao biti produžen.

Naravno, opet imamo pandure, njih petoricu iz nekakve interventne ili nečeg takvog, ali ih upoznajemo u kafani. Meso na roštilju polako cvrči i nabija tenziju, a oni razmenjuju svoje mužjačke i pandurske priče. Fudbal, kladionica, karanje, kurve (odnosno životinje, jer očito tako većina turskih muškaraca gubi nevinost) i sve u tom điru. Jedan od njih je bahat, pa zbog nesporazuma izbije tuča sa konobarom u kafani i čini se da je ludilo preuzelo i sranje izbilo. Panduri se ipak udaljavaju, zezaju vozača da se usrao od nečega, javljaju se na pomenuti poziv, nalaze mističnu lokaciju (napuštena pandurska stanica iz otomanskog doba), usput naleću na čoveka na cesti i susreću se sa nekim ludim ciganima koji love žabe, a na kraju dospevaju do zgrade i sve po redu: pakao, demoni, nakaze, satanisti, orgije, krv i mast.

I iskreno, krljačina koja je bila potpisna za kratki film ovde nekako radi. Film je krvav i prljav dovoljno gadan na vizuelnom nivou i strašan u implikacijama. Ne bih ga baš nazvao brutalnim, ali Can Evrenol sasvim fino priprema strah, ne pribegava lakim “jump scare” poenima, ali opet ne pokazuje ništa baš direktno. Za tu priliku ima sasvim solidnog negativca potpisanog kao Otac kojeg su horor-fanovi već nazvali turskim Pinheadom, a kojeg vrlo dobro igra neprofesionalni glumac Mehmet Cerrakoglu. I to je zadovoljstvo koje fan žanra može izvući iz Baskina.

Problem je u pisanju. Ne samo što se vidi da je ovo razduženi kratki film, nego što nema nikakvog konteksta da shvatimo zašto i čemu sve to. Tarantinovski uvod i uopšte mehanika From Dusk till Dawn ne radi najbolje, realistični uvod i fantastični nastavak se ne sklapaju u jednu celinu, čak ni taj prelazak nije šokantan, a i kako bi bio dvadeset godina kasnije. Moguće je da uvod služi samo da nas senzibilizira ili makar upozna sa likovima, ali samo jedan od njih, Arda (Kasal) ima ljudske osobine, dok su ostali ili karikature policijske brutalnosti ili praznjikavi “drone” likovi koji popunjavaju brojno stanje. U tom kontekstu i “plot twist” deluje slučajno.

Ostaje nam nepoznato zašto je ta zgrada i ceo taj komšiluk toliko “scary” kada već o tome brbljaju na putu i zašto je bitno da je tu bila pandurska stanica. Čak nemamo nikakvo objašnjenje za nakaze, prikaze, demone, sataniste ili šta su već. Naprosto, filmu fali konteksta.

Iako ostaje u filmu neobjašnjeno, ispostavilo se kao solidan autorski potez da negativci napadnu pandure, a neke standardnije horor-žrtve (recimo, lakomislenu omladinu). Po svemu sudeći, bića iz pakla bi napala koga god, ali eto, nekako su privabili muriju. Imajući u vidu trenutno političko stanje u Turskoj, islamističku diktaturu niskog intenziteta (ili kako bi to rekli katolibani u Poljskoj, “neliberalnu demokratiju”) i sve učestalije i nasilnije proteste u kojima se građanstvo sukobljava sa policijom, bioskopskoj publici (tamo kao i svuda, sastavljenoj uglavnom od pristojnih ljudi) je očito odgovaralo da makar i fiktivne pandure provuku kroz “torture porn”. Baskin je, naravno, bio hit na domaćem terenu, čak solidna blockbuster senzacija i takav uspeh je za svako poštovanje.

Šteta da uz to nije ipak bolji film. Potencijala ima, Can Evrenol očito zna da režira, ali niti on zna da piše, niti mu je omanja armija scenarista nešto pomogla. Sa boljom i detaljnijom razradom ideje Baskin bi bio film za preporuku. Ovako je samo prolazna zabava za ljubitelje užasa. Jednom kad užas počne, naravno.

Ludo

2015.

scenario i režija: Q, Nikon

uloge: Subholina Sen, Ananya Biswas, Soumendra Bhattacharya, Ranodeep Bose, Joyraj Bhattacharya, Rii

Ludo je, što se mene tiče, imao pred sobom dva zadatka koja je morao da ispuni. Prvi, da bude prvi indijski zaista horor film, jer su svi prethodni indijski horori koje sam gledao zapravo delovali kao loši vicevi. I drugi, da bude prvi zaista horor film po motivima nekakve društvene igre. Ne znam zašto bi neko na toj premisi razvio film, još kad uzmemo u obzir da je Ludo zapravo varijacija na temu Čoveče ne ljuti se, ali hajde.

Nemojte uzimati Jumanji kao relevantan primer za bilo koju od dve tvrdnje, jer od Indije ima samo elemente pozajmljene iz kolonijalnog doba, a horor kako god okrenuli nije, već bleskasta dečija avantura. Koliko me sećanje služi, kad sam bio klinac film mi se svideo, praktični efekti su ostavili utisak na mene, ali nije mi se našao na listi filmova koje ću gledati iz godine u godinu. Sve u svemu, ne-loš uspeh za film o društvenoj igri.

Ili je Fest ekipa vešto sakrila taj podatak, ili ja u brzini nisam pažljivo čitao katalog, već eventualno kratke opise, ali nekako mi je cela ta priča sa Čoveče ne ljuti se pobegla kada sam se odlučivao za projekciju. Ono što me je privuklu je egzotični “setting”, neka priča o mladim ljudima u provodu koji se okreće (zlo i) naopako i nekakva igra (možda Masne fote), sve to spakovano u horor i zaliveno krvlju.

U suštini, film počinje sasvim pristojno i čini se da taj horor ima nekakav pod-tekst koji se dotiče konzervativnog indijskog društva. Frendice Ria (Sen) i Payel (Biswas) se spremaju za večernji izlazak i slušaju prekoravanja Riine majke da su suviše slobodno odevene i sve u tom stilu, ali ne haju za to. Nalaze se sa dva tipa, Peleom (Soumendra Bhattacharya) i Babaiem (Bose), vozikaju se na mopedima, idu po klubovima i bivaju zaustavljeni od strane korumpiranih policajaca, tih “čuvara reda i zakona”, a naročito javnog morala kojima moraju tutnuti neku kintu. Ni u motel neće da ih prime jer nisu venčani...

Zato odlaze u “shopping mall” koji će uskoro prerasti u “chopping mall”, ipak smo u hororu, sa idejom da se umuljaju pred zatvaranje i prenoće tamo uz cugu i (seksualne) avanture. Ne lezi vraže, zabavu im kvari par nešto starijih, odrpanih ljudi koji su po svoj prilici beskućnici, što otvara drugu, jednako važnu temu u pod-tekstu: klasizam jer se mladi, urbani momci i devojke iz Kalkute po svoj prilici groze prezrenih na svetu. Bilo kako bilo, oni sa starim parom zaigraju staru tajanstvenu igru, kockice se zakotrljaju i neka klanje počne...

I to radi jedno vreme, intenzivno je, gadno, prljavo i krvavo, ali kratko traje. Autori Q i Nikon (očito previše cool da bi se potpisali pravim imenima) negde do polovine filma uspevaju da ispucaju materijal koji bi nekim drugima bio dovoljan za celovečernji. Da su samo malo više poradili na atmosferi i izradi “jump scare” momenata, pa i na klasičnim “fillerima” sa bežanjem i saplitanjem pred klanje, Ludo bi bio pristojan horor koji bi ostavio dovoljno mesta za raspravu o onome na šta su skretali pažnju. Umesto toga, imamo kratke kadrove i maničnu montažu koja ionako brz tempo još više ubrzava.

Oni su se, međutim, odlučili da u drugu polovinu ubace drugi film, i to “prequel” o samoj igri (ponavljam, Čoveče ne ljuti se) i bratu i sestri plemenite krvi (mlađoj i lepšoj verziji ubojitih beskućnika) koje je igra uzela pod svoje i zauvek proklela. U redu, ta dva filma jesu povezana u priči (kako-tako), ali još uvek deluju kao dve ideje i dva kraća filma slepljena u jedan i ta strukturna greška potapa inače potencijalno zanimljivu ideju.

Ludo je i dalje zanimljiv komad trivije, samim tim što je horor i što je iz Indije, što je prljav, krvav i bespoštedan i što izgleda profesionalno, kao da je snimljen sa takvom namerom. Nagađam, ali mislim da u Indiji generalno ne postoji jaka podrška za žanrovsku kinematografiju, posebno ako propituje moralne vrednosti na kojima počiva društvo. Ali ipak, Ludo više deluje kao heavy metal spot (minus kadrovi rezanja po gitarama) razvučen na ceo film: atraktivno, ali besmisleno.

Ludo je ovogodišnji pobednik Festove programske celine Granice, što me je začudilo iz barem dva razloga. Prvo, više mi upada u Thrills and Kills nego u ipak malo artsy Granice. A drugo, bilo je boljih, rečitijih i kompletnijih filmova u toj konkurenciji. Što se zadataka iz prvog pasusa tiče, Ludo se pokazao polovično uspešnim: indijski je, o društvenoj igri i horor je, ali ga baš i ne mogu nazvati dobrim filmom.

Deathgasm

2015.

scenario i režija: Jason Lei Howden

uloge: Milo Cawthorne, James Blake, Kimberly Crossmann, Sam Berkley, Daniel Cresswell, Delaney Tabron, Nick Hoskins-Smith

Horor filmovi i metal muzika su najprirodniji mogući spoj. Ako volite, verovatno ćete makar poštovati ili imati tolerancije za drugo. Još nisam upoznao metalca koji ne podnosi horor, kao ni prekaljenog horordžiju kome je metal nešto strano. Ikonografija je slična, obe stvari se obraćaju istoj publici na sličan način i računaju na fanovski odnos. Iako je “fandom” često stvar površnosti, kako materijala, tako i fana, ne znači da nema fanova koji bi u problematiku ulazili dublje i, što da ne, zezali se s njom i parodirali je.

Deathgasm je upravo to: horor-komedija o metalcima koji su svirajući prizvali demona koji ljude pretvara u krvožedne zombije, a na njima je da sačuvaju žive glave i, ako je moguće, ceo svet. Naravno, očekujte krvoproliće i kreativno ubijanje. Ako vas to podseća na rane, kultne radove Petera Jacksona, za to postoji dobar razlog: film dolazi sa Novog Zelanda, a autor Jason Lei Howden, kome je ovo dugometražni prvenac, kalio se kao majstor za vizuelne efekte upravo kod Jacksona. A i uopšte, iz tog dela sveta nam dolaze vrlo uspešne i duhovite horor-komedije: Housebound i What We Do in the Shadows su novozelandski filmovi, a slično manični 100 Bloody Acres je iz susedne Australije.

Očekivano za ovakav tip filma, radnja je smeštena u učmali provincijski gradić i centrirana oko lokalne srednje škole. Naš junak Brodie (Cawthorne) je novi klinac u gradu, neprilagođeni metalac poslat da živi sa rođacima, ekstremnim hrišćanima. Kako živi pod istim krovom sa svojim najvećim neprijateljem Davidom (Hoskins-Smith), ni u školi mu neće biti ništa bolje. Jedino društvo koje uspeva naći su dva geeka (Berkley, Cresswell) koji igraju Role Play i služe siledžijama kao bokserske vreće. So na ranu je Medina (Crossmann), lepa i prijatna cura koja se zabavlja sa Davidom.

Čini se da je Brodieva egzistencija zapečaćena sve dok se ne pojavi Zakk (Blake), još jedan ekstremni metalac u gradiću. Iako se ne može nazvati baš prijatnim društvom, makar je nekakvo društvo i njih dvojica će se povezati po metalskoj liniji. Sa još dvojicom geekova će osnovati naslovnu grupu (doduše, pišu velikim slovima, jer su mala za pičke), odsvirati partituru koju su našli i prizvati demona. Počinje sranje, klanje i borba za opstanak...

Deathgasm je film koji poznaje i poštuje svoje potencijalne fanove. Nema tu kompromisa sa mainstreamom i rejtinzima, krv šiklja na sve strane u veoma komičnom maniru, odsecaju se glave i udovi, a pomahnitale ubilačke hrišćane se mlati seksualnim pomagalima. Oštriće se sekire, zabrujaće motorne pile i vrtni trimeri (od početka su zgodno na rubu svakog kadra u garaži) i sve će biti propraćeno glasnom muzikom. Čista zabava za nas koji to volimo.

Kod ovakvih filmova volim to što su jasni od početka, znamo čemu služe i nemaju pretenzija da budu nešto što ne mogu. Deathgasm svoje likove i radnju tretira poletno, morbidno veselo i žanrovski razigrano. U pojedinim detaljima se oseća karikaturalnost i simpatična površnost i šlamperaj. Metalci, geekovi, siledžije i ostali su samo stereotipni predstavnici svojih sub-kultura, tako su napisani i odigrani, bez ikakve subverzije i bez ikakve potrebe da budu nešto više od toga. Autor nema potrebu da nas edukuje ili da bude subverzivan. Ali ako tražimo zabavu, na pravom smo mestu.

Green Room

kritika  originalno objavljena na fak.hr

2015.

Scenario i režija: Jeremy Saulnier

Uloge: Callum Turner, Anton Yelchin, Joe Cole, Alia Shawkat, Imogen Poots, Mark Webber, Patrick Stewart, Macon Blair, Eric Edelstein, Kai Lenox, David W. Thompson, Brent Werzner

Nije lako biti u koži nepoznatog punk sastava koji kruži okolo od jedne do druge bedne svirke, po bednim barovima, u bedno vreme za bednu kintu. Naši junaci su Ain't Rights iz Arlingtona i upravo imaju takvu bednu turneju na drugom kraju zemlje, u Oregonu. Nakon što im finansijski propadne jedna svirka, pomisle da će se „izvaditi“ na drugoj, u jednom baru usred šume. Okej, publika je malo čudna i ekstremna („Ne govorite o politici“, upozoravaju ih) i posle svirke treba sve promptno pokupiti, ne zaboraviti stvari u hodniku („Zbog požara“, kažu) i dići tih nekih par stotina dolara.

Upozorenja nisu bila za džabe i to je jasno odmah: u pitanju je skriveno i ilegalno okupljalište skinheadsa, nacista i rasista, ali to nisu onakvi skinsi koje znamo iz evropske popularne kulture, već sasvim moguće do zuba naoružani kriminalci i teroristi. I naravno da će naši junaci, Tiger (Turner), Sam (Shawkat), Pat (Yelchin) i Reece (Cole) nešto zajebati po putu i videti ono što ne bi smeli, pa će ostati okruženi u naslovnoj zelenoj sobi.

Sa druge strane je dobro organizirana banda okorelih ubica pod vođstvom starijeg gospodina Darcyja (Stewart) koji se samo na prvi pogled čini razumnim i spremnim na pregovore i dogovore. Naši junaci su zapravo pod opsadom i napad će svakako u jednom trenutku početi. I taj napad će biti krvav i brutalan. U sobi sa njima je i Amber (Poots), devojka koja je (bila) član organizacije i koja te barabe poznaje bolje nego oni. Možda je ona jedina koja im može pomoći da se živi izvuku iz sranja u koje su nesmotreno upali...

Green Room je novi film Jeremyja Saulniera i imao je premijeru na canneskim Danima Režije, a sada je na festivalskoj turneji. Bioskopska distribucija je još uvek neizvesna, ali Green Room, kao i sam Saulnier, ima potencijala za kultni status nekada u budućnosti. Ovaj autor jeftinih, promišljenih žanrovskih filmova svakako je ime na koje se može računati u budućnosti, naročito u kontekstu američkog indie filma, što je već dokazao sa ostvarenjima kao što su Murder Party (2007) i Blue Ruin (2013), malim remek-delom recenziranim od strane moje malenkosti ovde na portalu.

U tom smislu Green Room crpi inspiraciju iz dva prethodna ostvarenja, ali i iz baštine američkog žanrovskog filma idealnog za „ponoćne projekcije“. Ima tu svega i svačega, i veoma krvavog i prljavog (dakle, realističnog) nasilja, i jezive atmosfere, i posvete klasicima (Straw Dogs, Assault on Percint 13) i pop-kulturnih, uglavnom muzičkih referenci, i sjajne fotografije (koju ovog puta ne potpisuje Saulnier) i montaže koja nas drži u mraku taman koliko treba, ni manje ni više. Za posebnu pohvalu je pažnja koja je posvećena banditskoj organizaciji koja napada naše junake, od hijerarhije, preko specijalizacije pojedinih članova, do obeležja i žargona.

Međutim, iako je u pitanju sasvim dobar film, Green Room je malo razočaranje nakon Blue Ruin, iako se među ta dva filma mogu naći brojne sličnosti. I jedan i drugi udaraju i u glavu i u stomak. I jedan i drugi su izuzetno nasilni i u tome grafični. I jedan i drugi su „backwoods“, crni i pesimistični do daske. Green Room se čak može posmatrati kao logična posledica kulta oružja onako predivno ovlaš prikazanog u Blue Ruin. Ali nešto ipak tu fali i utisak je da se Saulnier ipak malo previše trudio da ponovi ono što mu je sa lakoćom uspelo prvi put.

Drugi problem je tretman likova. Dok smo u Blue Ruin imali izrazitog (anti-)heroja, lika tako neobičnog i unikatnog kojeg je maestralno odigrao Macon Blair, ovde toga nema. Blair se, doduše, pojavljuje u jednoj maloj ulozi, ali nije u planu da on preuzme film. Problem je, zapravo, u toj našoj punk skupini Ain't Rights koja se donekle drži kao grupni karakter, ali čiji članovi nisu dovoljno jaki likovi sami za sebe. Naprosto, diverzifikacija među njima je suviše bleda i mi ih razlikujemo jedino prema instrumentima koje sviraju. Dobro, možda sam malo preuveličao tvrdnju, ali ona nije daleko od istine. Najbliže profiliranom liku što imamo u taboru za koji „navijamo“ protiv svih šansi je Amber. Nju Imogen Poots igra onako pametno, ležerno, ali i sjajno kontrolirano, kako to ona već ume i što je već demonstrirala, ali ni to nije dovoljno.

Opet, ostaje nam da uživamo u lokvama krvi i prolomu nasilja koje nije samo sebi cilj, već nam priča jednu priču. Ni to nije loše samo za sebe, naročito ako u morbidnosti nalazite makat malo zadovoljstva. Ostaje nam osmeh na licu kad se oni na početku filma, okruženi nacistima i nacističkom memorabilijom, onako „punkerski“ zaderu sa bine „Nazi Punks Fuck Off!“. Ostaje nam Patrick Stewart koji razbija svoj „typecast“ dobroćudnih staraca. Ostaje nam jedan prilično dobar komad žanrovskog filma čiji je jedini problem to što nije genijalan i što je autor već napravio bolji. Nemojmo biti razmaženi.

Idila / Idyll

2015.

scenario i režija: Tomaž Gorkič

uloge: Nina Ivanšin, Lotos Vincenc Šparovec, Nika Rozman, Sebastian Cavazza, Jurij Drevenšek, Manca Ogorevc

Idila je prvi pravi horor snimljen u Sloveniji u domaćoj produkciji. Za percepciju filma će taj kvalitet biti presudan. Sa jedne strane, svi pionirski projekti su problematični jer nema domaće tradicije na koju bi se pozvali ili nadovezivali. Opet, ne bi bilo ni uputno ni naročito pametno ovakve pokušaje saseći u korenu. U kinematografiji u kojoj je država ključni igrač i koja je opterećena art kanonima, svaki pokušaj žanra je hvale vredan. Ne samo da bez žanra nema industrije, nego je upitno koliko je i “art” komponenta funkcionalna i komunikativna sa spoljnim svetom. Idila je daleko od savršenog filma, ali je prelomni prvi korak.

Reč je o kombinaciji nihilističke satire, “šumskog slashera” i “backwoods” varijante u kojoj se sudaraju urbano i ruralno. Nakon pijane noći, Zina, manekenka na zalasku karijere odlazi na foto-snimanje u planine sa zatupastom koleginicom Miom, apatičnom šminkericom Dragicom i snobovskim fotografom Blitczom. Krajolik je idiličan i čini se da će mamurnoj Zini najveći problem biti Miino idiotsko brbljanje. Međutim, livada na kojoj snimaju, kao i sve okolo, pripada lokalnim kreaturama, ocu i sinu Franclu i Vintlru. Već na prvi pogled su čudni i agresivni, a znamo da se nezvanim gostima nešto sprema. Sve je to povezano i sa rakijom koju je Zina pila prethodne večeri i sa sablasnom babom od koje je tu istu rakiju Blitcz pokušao da kupi...

Ono što sledi je veoma klasična horor formula sa mučenjem, bežanjem, jurnjavom i nadmudrivanjem. I ona radi bez većih problema, a za posebnu pohvalu su njene varijacije i “twist” pred sam kraj koji podvlači nihilističku notu. Formula radi jer je odlično prenesena u slovenski kontekst. O sukobu urbanog (pre svega Ljubljane) i ruralnog (planina i sela koja deluju pitomo i idilično na prvi pogled, ali ne znači da su nužno takva) koji svakako postoji u društvu, ne govori se niti puno, niti otvoreno, niti na način da ga je moguće ubaciti u horor formulu. Za te suprotstavljene strane oni drugi će uvek biti šmrkavci, odnosno seljačine.

Problem je, međutim, što se čini da Idila ipak za nijansu previše “namiguje”. Likovi su u najboljem slučaju dvodimenzionalni i dosta često karikaturalni. Oni predstavljaju samo svoj socijalni status i možda po jednu, malo prenaglašenu osobinu. Idila bi bila strašnija, a jednako ubitačna i satirična, da su naši junaci malo kompleksnije ličnosti, da je Mia manje glupa i naivna, da je Blitcz manji snob i da je Zina manje cinična. To je naročito vidljivo u slučaju negativaca koji su previše nakaradni, unakaženi, retardirani. Da su malo uverljiviji i malo više nalik na postojeće agresivne seljačine, horor bi bio potpuniji.

Sa tehničke strane, Idila se čini kao dojmljiv i pismen film. Fotografija je efektna, šminka i efekti takođe. Na planu glume, primetno je malo teatralnosti, ali tako su i likovi napisani. U svojoj izvedbi odskače Nina Ivanšin, art publici poznatija po glavnoj ulozi u filmu Slovenka (Damjan Kozole, 2010). Njen pristup je možda pomalo maniristički, opet je hladna, cininična i na nekoga ili nešto besna, ali u njenoj izvedbi Zina je jedini zaokruženi lik u filmu.

Rekoh već, Idila je neobično važan film ne samo za slovensku, već i za regionalnu kinematografiju. Prvi i osnovni razlog je to što je Tomaž Gorkič sa ovim filmom potpuno posvećen žanru i ne pokušava da od njega napravi snobovski ironijski odmak. Idila je film koji bez problema možemo zamisliti u nekoj francuskoj ili belgijskoj produkciji (du Welz i Aja mi padaju na pamet). Možda ne bi bio najbolji ili najstrašniji horor date godine, ali ne bi bio ni na dnu. Poučeni svetlim primerom Idile, možda će filmaši shvatiti da je horor ipak moguć i kod nas u regionu i odvažiti se da tim putem krenu. Možda će to izroditi još bolje i strašnije naslove. U tom kontekstu, pionirska uloga Idile je neprocenjiva.

Welp / Cub

2014.

režija: Jonas Govaerts

scenario: Jonas Govaerts, Roel Mondelaers

uloge: Maurice Luijten, Stef Aerts, Titus De Voodgt, Evelien Bosmans, Jan Hammenecker, Gill Eeckelaert

Vic #1: ”I tako, čekam ja autobus na stanici, sakriven iza drveta. Staje autobus, ulazim unutra, vidim pun dece... Ja izvadim bacač plamena... Znači, smanji ribu da ne napravim masakr!”

Vic #2: “Skauti – dečaci obučeni kao kreteni koje predvode kreteni obučeni kao dečaci.”

Nešto se vickasto osećam, ali nije to poenta stvari. Belgijski hororčić Welp je film koji se, prosto i jednostavno, mora gledati kao vic, ili kao serija viceva: crnjaka (eto prvog navedenog), politički nekorektnih i “patriJotskih” (Belgijanci su dežurni “Bosanci” bilo u holandskim, bilo u francuskim vicevima, a verovatno da bi se i međusobno poklali kada bi imali standard kao Bosna ili Makedonija), sa sve logikom i mehanikom crtanih filmova, pa još smešten u okruženje skauta. Rezultat je zabavan, vizuelno impresivan film čija priča balansira između “hommage” moenata i standardnih “tropa”, na momente hrabar, uglavnom ekstreman i “over the top”, ali često izgubljen u svojim silnim elementima. Pa još smešten u okruženje skautskog kampa u šumi, što objašnjava drugi navedeni štos.

U centru priče je Sam (Luijten), čudni, asocijalni i, ispostaviće se, istraumatizirani klinac koji je večita žrtva siledžija, kako među vršnjacima, tako i od strane starijih, naročito vođe Petera (Aerts) koji je, što bi se reklo, prava šupčina. Sa sve opasnim kerom. Balans u “upravi” čine Chris (De Voodgt), razumniji vođa blagonakloniji prema Samu i simpatična kuvarica Sabine (Bosmans). Sad, stariji su izmislili priču o divljem dečaku Kaiu kao okvir za avanturu i građenje timskog duha. Zez je u tome što je Sam ne samo poverovao, nego ga je i svojim očima video...

Ni sama avantura ne prolazi kako treba. Prvo, frankofoni kraj u koji su zabasali flamanski skauti je sjeban do daske. Drugo, njihovu livadu ograđenu za kamp su zauzela dva kretenoidna brata sa buggijem, pa su se naši vrli skauti smestili u šumi. Treće, neki ludak je kroz celu šumu postavio veoma elaborirane zamke. Na koncu, divlje dete sa maskom od kore drveta stvarno vreba iz svojih osmatračnica i krade hranu, za šta nesretni Sam biva nabeđen...

Znači, postavka je tu. Tehnička izvedba nije uopšte loša, film odlično izgleda i još bolje zvuči. Soundtrack je energičan, adrenalinski i sjajno uklopljen sa veoma živahnim tempom filma, što je garancija za 80-ak minuta čiste morbidne zabave za one koji to vole. Ima tu odjeka francuskog ekstremizma (Aja pre svih), kao i njegove belgijske varijante (Du Welz sa svojim filmom Calvaire), kao i ideja iz američkih B-horora.

Problem je u tome što je debitant Govaerts utrpao svašta u film, pre svega previše likova i dao im premalo pred-istorije i motivacije (posebno slabo po pitanju negativaca i manijaka) i što neumitno dovodi do nestajanja likova iz priče bez razloga i do ogromnih rupa u priči. Na primer, zašto jedan debilni brat nije otišao da traži drugog? Ili kako to da se policajac na motoru koji se hvali da šumu zna kao svoj džep i da je skidao samoubice sa drveta u toj šumi izgubio zato što mu je nešto preprečilo put? Ili otkud manijaku onako opremljen podzemni bunker? Da, ok, zamke iz crtanih filmova su same po sebi atraktivne, ali malo pozadine ne bi bilo na odmet.

Drugi problemi koji nastaju su moralne prirode. Varijanta sa osvetom mučenog deteta nije naročito nova, i nekako bi naše simpatije morale biti na Samovoj strani kao što su bile na strani De Palmine Carrie i njegov obrat pri kraju je dovoljno uverljiv, ali ipak nešto tu ne štima. Po tom pitanju, mnogo je bliži Stanislavu iz Šejtanovog ratnika nego li jadnoj devojci. Možda je to zbog tek nagoveštene pozadinske priče.

Problematičan je i tretman međunacionalnog pitanja. Frankofoni likovi su do jednog prikazani kao karikature, glupaci, debili i manijaci. Da, to je klasičan “redneck trope”, ali je li to ispravno u zemlji sa nacionalnim i ekonomskim tenzijama među regionima? Meni je to čak zabavno, ali pitanje je li bi mi bilo tako zabavno da živim tamo. Recimo da se u tom pogledu može povući paralela sa Šumom summarum. Za dodatni bonus, imamo i još jedan šamar u lice političkoj korektnosti: glavni “bully” među klincima i najveća šlihtara sadisti i psihopati Peteru je ujedno i jedini “obojeni” klinac u grupi.

To je svakako provokacija, ali ima još direktnijih. Reći ću samo zaletanje kamiona u šator i pas u džaku. Da ironija bude potpuna, Welp je, verovatno greškom i nepažnjom cenzora dobio rejting da je prikladan za sve uzraste. Hajde da pomislimo da su sve ove stvari koje se pojavljuju od prve trećine nadalje ostale ispod radara komisije koja je isključila film nakon desetak minuta, ali film počinje sa hvatanjem žene u zamku, pobogu! Što je čak pomalo i “lame” za film koji se hvali time (i to potpuno opravdano) da su svi njegovi likovi “fair game”.

Bilo kako bilo, Welp je više zabavan nego baš dobar film i simpatičan je za debitantsko ostvarenje. Nego, sve nešto izbegavam domaći prevod naslova. Vučić. Ako biste voleli da povučete neke paralele filma sa jednim od političara, predlažem vam da proverite šta je napisao kolega Ghoul na svom blogu. Ne bih ja tu ništa dodao.

Let Us Prey

2014

rezija: Brian O'Malley

scenario: David Cairns, Fiona Watson

uloge: Liam Cunningham, Pollyanna McIntosh, Bryan Larkin, Hanna Stanbridge, Douglass Russell, Niall Greig Fulton, Jonathan Watson, Brian Vernel

Manje ili više od početka znamo na čemu smo. Uvod možda izgleda otrcano i na nivou muzičkog spota, ali njegova ekonomika je genijalna. Nema, dakle, potrebe za polučasovnim upoznavanjem sa likovima, još manje za otkrivanje tajne oko misteriozne persone i mogućeg pokretača zapleta. On je bauk, vrag, natprirodna pojava i očito je dosao po nešto u stereotipnu, kišovitu, od Boga zaboravljenu škotsku zabit. I za početak samo luta mestom...

Onda se u zgodnom trenutku, pred očima nove policajke Rachel (McIntosh), poturi pod ukradeni auto u punoj brzini. Autom upravlja Caesar (Vernel) i biva promptno uhapšen. Kada se, međutim, Rachell okrene, misteriozni bradonja skitničkog izgleda je nestao. Rachel zato bez razmišljanja odvede Caesara u policiju u pritvorsku jedinicu gde joj narednik (Russell) objasni da je on stara i standardna mušterija. U pritvoru je trenutno stacionirana još jedna takva mušterija, naoko fini i uglađeni učitelj (Watson) čiji je hobi ubijanje boga u svojoj ženi. Uskoro stiže još dvoje policajaca (Larkin, Stanbridge) sa sve misterioznim bradonjom (Cunningham) i vec zbog nečeg je potreban doktor (Fulton). Onda doktor napravi sranje i njih dvojica takođe dobiju svaki svoj "apartman" u ćorki. Među pritvorenicima počinju psihološke igre na koje nisu imuni ni panduri, posebno ako se uzme u obzir da svaki od njih ipak nešto krije...

Ne znam baš koliko njihove tajne mogu proći kao misterija, jer ih vrlo rapidno otkrivamo. Rekoh već, ni misteriozni bradonja nije tako misteriozan, jedino što kod njega ne znamo je motiv zašto te jadnike jebe u glavu. Vrlo brzo će nam postati jasno šta su sve oni zajebali, kako robijaši, tako i panduri, kakve grozne tajne i nedela kriju. Da citiram Savu iz Kikinde, sve su to kurve, pederi, licimuri, miljarderi, demoni, budale.

Ono što sledi je brutalan, krvav, atmosferičan i zajeban horor. U jednakim proporcijama imamo i psihološki pritisak i "in your face" momente strave, užasa, nasilja i brutalnosti. Dakle, sat i po napetosti i zabave u pravom, "old school" stilu, bez tupljenja.

I to radi savršeno. Scenario je jednostavan do "idiot proof" nivoa i inteligentnom i veštom reditelju nije nikakav problem da ga iskoristi do maksimuma. Ima tu preteranog objašnjavanja i preterivanja generalno, ali vrlo malo da bi nam pokvarilo zabavu. Recimo da narednikova transformacija nije bila baš potrebna. Glumci su više nego sposobni i sjajno odabrani za svoje likove. Pollyanna McIntosh kao najveće ime donosi sasvim pristojnu ulogu. Ostali manje poznati glumci su takođe prilično koloritni u svojim izvedbama. Zvezda filma je ipak Cunningham koji iz svog ionako najzanimljivijeg lika izvlači apsolutni maksimum i zaista podiže film na novi nivo.

Dakle, očekujte jedan žanrovski čist i precizan horor, možda sa primesama trilera, ali bez art skretanja. Mali i zajeban, reklo bi se. Iznenađenje je bilo videti takav film na Festu, cak i u žanrovskom sklopu programa. Bilo kako bilo, svakako je vredan paznje poklonicima žanra, pre svih Carpenterovih klasičnih radova. Let Us Prey je film čija se iskrenost i direktnost mora ceniti.

Sword of Vengeance

2015.
režija: Jim Weedon
scenario: Julian Unthank, Matthew Read
uloge: Stanley Webber, Annabelle Wallis, Edward Akrout, Karel Roden, Dave Legeno, Ed Skrein

Letimičnim pogledom na IMDB stranicu ovog filma utvrdićemo sa visokom stopom sigurnosti da je ovo jedan konfekcijski produkt čiji je domet prikazivanje na nekom opskurnom filmskom kanalu na kablovskoj televiziji. Ovakve naslove obično preskačem u širokom luku, često čak ni nemam pojma da oni postoje jer oni naprosto nisu zastupljeni u medijima koje pratim. Sword of Vengeance bi sigurno doživeo istu sudbinu da nije snimljen u Srbiji i da je, ako je verovati IMDB-u, imao svetsku bioskopsku premijeru na Festu.
Naravno da ga nisam gledao tamo, ne budimo smešni. Kako stvari stoje, bioskopsku distribuciju će imati samo u matičnoj Velikoj Britaniji i u Japanu (jer Japanci mogu progutati baš svašta), dok je uveliko dostupan na VOD platformama i kućnim formatima širom sveta. To što je sniman u Srbiji ne znači puno: ovakav film je mogao biti snimljen bilo gde na svetu jer blata, poljana i šuma ima skoro svuda. Srpski glumci koji su unutra su mi nepoznati, ekipa od producenata do šminkera takođe, čak ni kad proverim njihove reference i prethodne projekte. Slično stojim i sa engleskim delom producentske ekipe, njihov prethodni projekat Hammer of the Gods je prošao mimo mene, ali izgleda da ima poštovaoce i fanove na internetu. Neka.
Već od uvodne kartice jasno nam je kakav je to trash u pitanju. Pominje se William Osvajač, Normani, Vikinzi, Saksonci. Lažna istorijska autentičnost služi kao paravan za nekakvu “stock” priču o ratniku – osvetniku, što je opet paravan za 90 minuta bitke i krvave koljačine bez reda, smisla i makar osnovne formalne logike. O motivaciji likova i njihovih postupaka ne treba trošiti reči. Nisu to radili ni autori, a ko sam ja da ih ispravljam.
Glumci su meni uglavnom nepoznati, a i dosta često su maskirani ili zablaćeni, pa ih verovatno ne bih prepoznao sve i da sam ih gledao. Uz dvoje prvopotpisanih, jedino mi ime Dave Legeno znači nešto, u smislu da sam ga negde već čuo ili pročitao. Sad sam saznao da je od nedavno pokojni, te da je igrao u Snatchu, odakle ga se ne sećam. Stanleya Webbera i Annabelle Wallis će publika verovatno najpre povezati sa televizijskim serijama, Borgia i The Tudors.
No, kod Sword of Vengeance dve stvari jako bodu oči. Prva je iznimno površna vizuelna furka na Valhalla Rising, sa svim tim blatom i kakti naturalističkom ružnoćom i prljavštinom. Takođe, i kadrovi su isprani, skoro crno-beli, dok su krv i vatra u jarkim bojama. Možda je reditelj mislio da je to efektno, ali ja bih pre rekao da je to jedan jeftin, prvoloptaški štos. Iliti, što priliči Jupiteru, ne priliči volu, ono što je u Valhalli deo njenog visceralnog štimunga u Sword of Vengeance je demonstracija nepoznavanja izražajnih sredstava. To je posebno znakovito kada se u igru uvede stavka broj 2, odnosno elementarno nepoznavanje ratne taktike i tehnike, odnosno čemu koji rekvizit na sceni služi. Stičem utisak da je autor gledao neki obrazovni program i pokupio par stvari koje su mu izgledale zanimljivo i simpatično, ali se nije potrudio da shvati čemu ti šiljci ili to paljenje vatre služi.
Bilo kako bilo, od mene dosta. Sword of Vengeance ne valja čak ni kao prolazna zabava, svaki kadar odiše jeftinoćom i trashom. Međutim, ovo nije onaj dobar, nameran, trash radi trasha, ovo je slika i prilika štanca i konfekcije. Iskreno, nije tu ni bilo potencijala za bolje. Učinite sebi uslugu i zaobiđite ovaj nebitni film.

The Samurai / Der Samurai

2014.

scenario i režija: Till Kleinert

uloge: Michel Diercks, Pit Bukowski

Ima tome petnaestak godina, na jednom lokalnom beogradskom kanalu su vrteli manje ili više opskurne filmove, uglavnom iz “art” niše. A neke od njih su vrteli skoro pa besomučno, ili su kuburili sa fundusom ili su urednici prosto te filmove forsirali iz nekog već svojeg razloga. Jedan od tih filmova je bila i jedna japanska ljubavna priča čiji sam naslov zaboravio, ali se distinktivno sećam da je skoro cela bila smeštena u okviru samurajskog kampa za obuku i da je jedini ženski lik bila neka kurva koja se posle pet minuta na filmu povukla neobavljenog posla. Priznajem da sam ostao u velikoj meri zapanjen filmom, posebno odsustvom radnje u istom, te da nisam baš shvatio šta su umetnici hteli reći. Video sam jedino gay samuraje koji razgovaraju, razgovaraju i razgovaraju bog te pita o čemu. Film je postao predmet sprdnje u nekom mom društvu, gay samuraji su prosto bili previše čudan koncept za nas.

Za razliku od (zahvaljujući mojem slabom pamćenju) za sada bezimenog japanskog filma, nemački Der Samurai nije film u kojem gay samuraji toroču do iznemoglosti, nego je film u kojem frajer koji pokušava da liči na Umu Thurman u Kill Bill katanom kolje meštane zabitog (i homofobnog) nemačkog sela. Kapa dole za svežinu koncepta, ali valja li to čemu?

Priča je, što se mehanike tiče, poprilično standardna. Glavni lik je lokalni seoski pandur Jakob (Diercks), mladić finih manira koji se brine o dobrobiti celog sela, a slobodno vreme provodi negujući svoju bolesnu baku. U selu vlada panika od vukova koji na sve strane razvlače đubre, napadaju stoku i kućne ljubimce. Jakob ima prilično proaktivnu zen ideju da ostavlja vreće sa mesom u šumi, ne bi li vukovi zaobilazili selo.

Na njegovu žalost, njegova okolina nema baš puno razumevanja za njega. Zezaju ga kolege sa posla, a i banda lokalnih baraba na motorima. Jakob im je previše čudan, povučen, verovatno devac ili ne-daj-bože peder. Stvari se komplikuju jedne večeri kada Jakob iz nekog već razloga dobije poveći paket na kućnu adresu, a onda i telefonski poziv da paket dostavi na tu-i-tu adresu. Na adresi ga čeka frajer u haljini i posle višesmislenog dijaloga koji zbunjuje i Jakoba, a i nas gledaoce, kreće krvava jurnjava kroz noć. Samuraj (Bukowski) kolje sve što stigne iz razloga koji se “podrazumevaju”, a on neće da nam otkrije koji su to razlozi. Kada nije na putu klanja, Samuraj jede sirovo meso, uništava imovinu, trči sa vukovima... Jakob pokušava da ga na tom putu zaustavi, ali mu uglavnom ne ide. Jedan od razloga je, pretpostavljam, i morbidna privlačnost koju oseća prema ludoj trandži ili makar razumevanje za samurajski put osvete katanom.

Tu se donekle mogu složiti sa Jakobom. Pederska osveta homofobima i zalupanim seljačinama je generalno super ideja i, važno, do sada ne baš mnogo trošena na filmu. Ali pitanje je da li je to samo pederska osveta ili reditelj pokušava da nam poruči i nešto drugo. Mehanika priče koja prevazilazi granice “nightmare logica” je standardna, neke asocijacije su previše očite, druge pa premalo. Moguće je da je simbolika pobacana nehajno po filmu, a moguće je da to nije simbolika nego slučajno nabacane kosti koje ćemo mi, gledaoci i tumači glodati tražeći nekakvo blago.

Sa svojih 80 i nešto minuta koliko traje, Der Samurai se kreće od napornog do furioznog i nazad. Uglavnom, to je “two man show”, epizodni likovi najčešće služe da poginu ili makar da budu istraumirani svim tim krvavim i freaky dešavanjima. Der Samurai sa krvlju, ludilom i nasiljem ne okoliša, ali retko-kad uspeva da bude koherentan i konkretan. Prvi problem je budžet, ovo je skoro pa studentski film, a drugi je i ta neka nesigurnost ima li film poruku ili ne. Michel Diercks i Pit Bukowski u glavnim ulogama film čine gledljivim, iako uvrnutim iskustvom, a njihova međusobna igra moći je možda i najjača komponenta filma. Jasan je uticaj japanskog “gore” filma, očita asocijacija mi je drag-samurajski šoker The Flowers of Flesh and Blood, ali pitanje je koliko je to novo, inovativno i, na kraju krajeva, ima li to smisla. Ja nisam prava osoba da na to odgovorim, to mora odgovoriti svako za sebe.

Nurse 3D

2013.

režija: Douglas Aarniokoski

scenario: Douglas Aarniokoski, David Loughery

uloge: Paz de la Huerta, Katrina Bowden, Martin Donovan, Jud Nelson, Corbin Bleu, Boris Kodjoe, Niecy Nash, Melanie Scrofano, Kathleen Turner

Uvodna kartica na kojoj stoji da je većina serijskih ubica medicinske struke (što je statistički tačno) poziva na kvazi-ozbiljnost. Međutim, svaka ozbiljnost će biti razvejana sa uvodnom scenom i naracijom Paz de la Huerte u ulozi porno-klišeizirane medicinske sestre. Njen stas je zamaman, njena priroda je egzibicionistička, kod nje ne postoji stid i ovaj film je nešto što bi u teoriji njoj ležalo i što bi joj moglo omogućiti kapitalizaciju njenih glavnih aduta. Međutim, utisak je da je ona ipak loša (ili makar nedovoljno dobra) glumica, veoma ograničenog talenta, reklo bi se “one trick pony”. A posebno je očajna u domenu glasa i akcenta koji uši para još gore nego u slučaju de la Huertine zemljakinje Penelope Cruz.

Ništa od toga ne mora da bude smrtna presuda za film, pogotovo za trash film na tragu Argentovih klanica, ali to zahteva zanatsku veštinu i pre svega scenarističku inteligenciju, osećaj za trenutak kada treba upotrebiti oprobani kliše, a kada stvoriti novi. U tom smislu Nurse 3D je polovičan, nedovoljno hrabar B film koji će možda evocirati uspomene na ranog Abela Ferraru, Larrija Cohena, Briana De Palmu, Russa Meyera, Johna Wattersa, pomenutog Argenta, kompletnu Troma produkciju ili Roberta Rodrigueza, ali iza sebe neće ostaviti išta iole vredno pamćenja.

Karakterizacija likova je smešna. Abby Russel (de la Huerta) je medicinska sestra i to joj stvara određeni stres koji ventilira izlascima u klubove, spetljavanjem sa oženjenim muškarcima i ubijanjem istih na spektakularne načine. Njena najnovija erotska fiksacija je mlada koleginica po imenu Danni (Bowden), tipična mlada naivna plavuša. Ona ima frku kod kuće za koju je uglavnom odgovoran očuh (Donovan), poznati psihijatar. Abby će pokušati da joj se približi na nekoliko načina, posvađati je sa dečkom (Bleu), napiti je i iskoristiti i sličnim metodama tipičnim za muške erotske fantazije, ali Danni ne popušta. Abby će se s njom upustiti u klasičan horor “mindfuck”, dok će Danni istraživati Abbinu veoma sumnjivu prošlost. Kako film odmiče, Abby sve više gubi kompas, a film se pretvara u nerezonsku klanicu.

Nemojmo očekivati previše, ovo je film koji svakim svojim kadrom vrišti “Trash”. Jasno je da razum i logika tu nemaju šta da traže, da merila dobrog ukusa ne postoje. Gluma je loša, slučajno ili namerno, a casting tako namešten da referira na druge trasheve, filmske ili pop-kulturne. Glumci igraju poznate likove, radnja se bazira na oštrim skretanjima, jeftinom humoru i “jump scare” momentima. Pitanje svih pitanja je da li je ovo dobar i zabavan trash.

Dobar ne baš, jer je toliko pešački složen i recikliran da to prosto boli, ali ima potencijala da bude pristojan trash. Zabavan je samo do polovine, pošto su autori potpuno promašili vreme velikog otkrića. Jasno nam je već na početku da je Abby potpuno luda, ali u prvoj polovini filma je u ludilu metodična. Jednom kada mi na polovini filma saznamo da je Abby potpuno luda (iako smo to znali od ranije), scenario nam nudi samo jednu izlaznu opciju: totalno klanje bez reda i smisla do kraja filma, pa kom opanci, kom obojci. To smatram dosadnim jer se brzo izliže. Bolji bi utisak bio da se velika tajna otkrije negde dve trećine ili tri četvrtine, da atmosfera i napetost traju duže, a da pokolj bude kraći i efektniji. To je greška u scenariju, ali i u režiji, pošto Aarniokoski nije u stanju da izvuče više iz materijala koji je i napisao zajedno sa Davidom Lougherijem.

Obojica autora imaju epitet pouzdanih štancera. Loughery je pisao scenarije za različite filmove, uglavnom akcije i trilere. Aarniokoski je pouzdan pomoćnik reditelja, reditelj druge ekipe i televizijski reditelj koji nikako da napravi išta vredno pomena u svojoj karijeri. Radio je poslednjeg Highlandera i B-horor The Day, bez većih uspeha. Njegovim filmovima fali originalnosti.

A šta tek reći o Paz de la Huerti? Ništa što već nismo. Njeni aduti su grudi, zadnjica i različito frizirane stidne dlačice. Ako i dostigne slavu, kao i druge manekenke gole kože pre nje, ta slava će biti kratkog veka, otprilike onolikog koliko telo odoli starenju. Gledali smo taj film i ranije, samo se nije zvao Nurse 3D, nego recimo Barb Wire. Koga je sada briga za Pamelu Anderson?