Monkey Man

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Indijski glumac Dev Patel proslavio se ulogom u Oskarom nagrađenom filmu Slumdog Millionaire Denija Bojla. Karijeru nakon toga je gradio raznolikim ulogama u raznolikim filmovima koji su, u teoriji i praksi, privlačili pažnju šire međunarodne javnosti. Krunom se, za sada, može smatrati njegova sopstvena nominacija za Oskara za ulogu u filmu Lion Garta Dejvisa.

Dve naredne uloge, u filmovima Hotel Mumbai i The Wedding Guest, nagovestile su da Patel može operisati i u jednom novom registru, akcionom i fizikalnom, ali malo ko je zaista na to obraćao pažnju, kao i na činjenicu da je glumac, svojoj vitkoj građi uprkos, nosilac crnog pojasa u tekvondou. Sve do sada i do Patelovog dugometražnog autorskog prvenca Monkey Man koji nam se ubrzo nakon premijere na festivalu SXSW u Ostinu ukazao na bioskopskim platnima širom planete.

Produkcija ovog filma može se bez svake sumnje nazvati problematičnom. Započeta je još pre korone i nekoliko puta je prekidana, da bi na kraju Džordan Pil uskočio kao producent i zapravo je spasio od gotovo sigurne propasti. Za to vreme se malo ko pitao gde je Dev Patel nestao s filmskih ekrana, naročito nakon što je viđen u glavnoj ulozi Ser Gavina u filmu The Green Knight Dejvida Loverija, kao i zašto je usporio sa svojom obećavajućom glumačkom karijerom.

Već na prvi pogled je jasno da je Monkey Man tip projekta koji može čoveku uzeti svu kreativnu energiju i sve vreme ovog sveta. Zapravo, ovakav akcioni film se čini kao vrlo neobičan izbor za glumca koji je do tada egzistirao uglavnom u dramskom i komičnom registru. Gluma je tu ipak najmanji problem, ali Patelove domete moramo procenjivati još u domenu scenarija i režije, a akcioni film kao takav je zapravo dosta komplikovan i za pisanje i za režiju jer su pravila žanra vrlo čvrsta i treba dosta znanja da bi se ona subvertirala.

Priča sama po sebi je dosta bazična: Dev Patel igra neimenovanog borca koji se bori pod maskom majmuna (eto odakle naslov) u ilegalnim borbama koje vodi ljigavi promoter Tajger (Šarlto Kopli). On po scenariju te borbe mora da gubi, a ekstra novčanu nagradu dobija ako usput i zakrvari. Naš „dečko“ (tako je potpisan na odjavnoj špici) zapravo krije traumatičnu tajnu iz prošlosti: komuna u kojoj je odrastao razorena je od strane policije po naredbi verskog gurua Baba Šaktija (Markand Dešpand), a šef policije Rana (Sikandar Ker) mu je svojeručno ubio majku.

Da bi mogao da mu se osveti, dečko mora da se zaposli u ljigavom seks-klubu maskiranom u ekskluzivni hotel kojim upravlja Kvini (Ašvini Kalsekar) i da pokuša da napreduje po hijerarhiji od pomoćnog radnika do konobara koji ima direktan kontakt s bogatom klijentelom. Na tom putu može da se osloni, i to vrlo uslovno rečeno, na muljatora Alfonsa (Pitobaš, zadužen da pre svega pruži malo komične relaksacije) i na jednog uličnog psa.

Kada prvi pokušaj osvete propadne, naš „Majmun“ mora da beži i od gangstera i od policije, pa tako prebijen utočište pronalazi u jednom podzemnom hramu u kojem se okupljaju marginalci poput njega ili čak još gore marginalizovani. Srećom, glavni guru tog hrama Alfa (Vipin Šarma) će s njim podeliti mudrost, tamo će unaprediti i svoje borilačke veštine, a s vernicima zapravo ima zajedničkog neprijatelja.

Strukturalno, dakle, imamo četiri čina: uvod, sekvencu borbe, oporavak i još jednu sekvencu borbe, što nije neobično za akcioni ili borilački film. Ono što ovaj konkretni naslov opterećuje su, pak, suviše česte i krajnje repetitivne „flešbek“ scene koje nas vraćaju u dečkovu prošlost i „zakucavaju“ njegovu motivaciju. To dovodi do dva povezana efekta: kinetički kontinuitet akcionih i borbenih sekvenci se prekida, pa mi stičemo utisak da Patel-reditelj i Patel-scenarista ne veruju dovoljno Patelu-glumcu da može s vrlo malo reči preneti emociju glavnog lika. To je, naravno, loše iz više razloga, ali glavni se sam po sebi nameće: Patel je pre svega glumac, i to prilično sposoban da odglumi dosta toga.

S druge strane, Dev Patel kao scenarista i reditelj ima na šta da se osloni, budući da je istorija akcionog i borilačkog filma i vrlo bogata i odlično dokumentirana. Tako da ovde imamo malo klasičnog Brusa Lija, malo korejskih akcionih filmova s početka milenijuma, više nego prstohvat saradnje Gerta Evansa i Ika Uvaisa na indonežanskim Raid-filmovima, te, naravno, Kijanu Rivsa i serijal John Wick s kojim će Monkey Man često biti poređen, naročito ako preraste u franšizu, što je vrlo moguće.

Opet, vižljast i tanak kakav je, Patel teško može da se osloni na sirovu snagu, pa tome moraju da se prilagode i koreografija i režija. Koreografija mora ići u smeru spretnosti, ali Patel i njegov tim to iz nekog razloga ne čine. To onda generalni koncept režije akcionih scena od pregledne, u dužim i širim kadrovima, da se vidi i koreografija i broj ljudi uključen u nju, tera u smeru haotičnosti, nošene kamere, perspektive koja se stalno menja, bliskih planova i oštrih rezova. Brzina i haos, odnosno haos u brzini se često koristi kao atraktivan i efektan način da se zamaskira krhkost znanja, ali Patel makar ima nešto interesantnih ideja, recimo da se švenkovi i zumovi koriste umesto grubih i prljavih rezova. To pod pritisak stavlja direktora fotografije Šarona Meira i tročlani tim glavnih montažera, ali oni se na zanatskom nivou pokazuju kao da su dorasli zadatku.

Indija, odnosno velegrad Mumbai u svoj svojoj raznolikosti, partikularnosti i različitosti od drugih lokacija širom sveta je takođe nešto što može uzdignuti ili potopiti film. Patel tu raznolikost, odnosno raspon od „kamenog doba“ do visoko-tehnološke budućnosti shvata i hvata, ali akcenat stavlja na ono ružno, neprijatno, neljudsko, prljavo i gadno. Da je ovakav film radio neko sa strane, filmska javnost bi ga optužila za kolonijalni pogled, orijentalizam ili makar egzoticizam. Patel je svestan da mu poreklo u ovom slučaju dobro dođe kao alibi, ali isto tako zna da to možda neće biti dovoljno, pa zato uvodi i političku priču koja pojednostavljeno mimikrira indijsku političku scenu u ovom trenutku, sa sve verskim i sektaškim nasiljem, homofobijom, kastinskim netrpeljivostima i spregom religije i politike.

To opet iziskuje umnožavanje i produžavanje „flešbek“-scena i trajanje filma podiže na dva sata, što nije nepodnošljivo, ali nije ni optimalno. Sve u svemu, Monkey Man je, za prvenac, jedan izuzetno ambiciozan poduhvat čiji je krajnji rezultat solidan film sa svojim prednostima i nedostacima posle kojeg Deva Patela niko neće smeti da optuži za nedostatak hrabrosti.

Viceroy’s House

2017.

režija: Gurinder Chadha

scenario: Gurinder Chadha, Moira Buffini, Paul Mayeda Berges

uloge: Hugh Bonneville, Gillian Anderson, Manish Dayal, Huma Qureshi, Lilly Travers, Michael Gambon, Simon Callow, Om Puri, Neeraj Kabi, Tanveer Ghani, Denzel Smith

Dve se stvari moraju priznati Britancima. Prvo, kao bivša kolonijalna imperija imaju dosta nesentimentalan odnos do svoje istorije, pa iako se ponekad slepo drže anahronizama, umeju da sagledaju širu sliku. Drugo, znaju da naprave kostimiranu istorijsku dramu kao niko drugi, nastudirano i nepretenciozno, univerzalno razumljivo i prijemčivo za većinu svetske populacije. Sa sedamdesetom godišnjicom nezavisnosti Indije od britanske kolonijalne uprave, čini se da bi film Viceroy’s House nastao u koprodukciji obeju zemalja i pod rediteljskom palicom indijsko-britanske rediteljice Gurinder Chadhe mogao biti pun pogodak.

 Film tematizira indijske “porođajne muke”, mandat poslednjeg vicekralja lorda Mountbattena (Bonneville), čoveka doslednih liberalnih shvatanja, za koji on sam zna da je vremenski ograničen i usmeren na što jednostavniji transfer poluga vlasti na “krunskim draguljem” koji ratom osiromašeno kraljevstvo više ne može održavati. Ali posle Ghandija i pasivnog otpora i buđenja hindu-nacionalizma u režiji Nehrua, ključno pitanje glasi: jedna ili dve države. Većinsko hindusko stanovništvo optira za jednu sekularnu državu sa apsolutnom slobodom veroispovesti, dok muslimanska manjina predvođena Muhammadom Ali Jinnahom ipak želi svoju državu na severu. Ako bi do toga zaista došlo, nameće se pitanje razgraničenja, a Mountbatten mora povući hitan, ali svejedno mudar potez. Relativna popularnost kod stanovništva, spremnost na runde pregovora i inkluzija koju brižljivo propagira njegova žena Edwina (Anderson) mogu mu ograničeno pomoći, ali vremenski pritisak koji nameće britanska vlada je preveliki.

Dok na gornjem nivou imamo istorijske događaje i velike dileme, na donjem, tamo gde obitavaju sluge i indijski činovnici, imamo ljubavnu priču na tragu Romea i Julije, samo u hindu-muslimanskom kontekstu. I pored dobrih namera i međusobnog poštovanja, ljubav između Jeeta (Dayal) i Aalie (Qureshi) osuđena je na propast iz religijskih razloga. Nema veze što je Jeet pomogao njenom ocu (pokojni Om Puri), ona je svejedno obećana drugome. Ali srce ne bira, pa će se ovo dvoje mladih ljudi naći u istorijskom kovitlacu.

Upravo je ljubavna priča, suviše opšta, sentimentalna i limunadasta, najslabiji deo filma. Usuđujem se reći, čak je i višak, bez obzira na ispravnu tezu da veliki istorijski potresi melju živote malih ljudi. Naprosto, ta romansa je slabo i veštački povezana sa glavnim tokom radnje i služi uglavnom da iskamči nešto emocija na silu i dodatno pocrta didaktičku poentu filma da se sve istorijske tenzije i kompromisi slome na ljudima. Rediteljica će i završiti film na toj priči, ubacujući u blender i svoju ličnu, za šta na ljudskom nivou možemo imati razumevanja, ali na nivou filma deluje neozbiljno i diletantski.

 Što se same istorijske priče tiče, ona je didaktična, kompromisna prema stranama u sporu i prilično pojednostavljena, pa je kao takva najprimerenija za “treća tržišta”, ona koja nisu povezana ni sa britanskim kolonijalizmom, ni sa ogromnom indijskom kulturom. Što se primarno targetiranih tržišta tiče, sama tematika je dovoljno privlačna, ali razrada svedena na osnovnoškolsku istorijsku lekciju ne zadovoljava aspiracije.

Poseban problem oseća se u dijalozima koji ponekad govore očite stvari sa onom iritantnom pompom, kao da su pisani da bi se iz njih izvlačili naivni citati. Takvo pisanje ima i zanimljiv kontra-efekat: replike, isečci iz vesti i onovremena razmišljanja dobijaju snažnu sarkastičnu notu na distanci od sedamdeset godina i u svetu kakav je danas, sa sve političkim islamom sa jedne strane i islamofobijom sa druge. Kako li danas zvuči zakletva da će Pakistan ostati sekularna država? Nama sa strane kao loš vic. Stradalima od sektaškog nasilja verovatno kao noćna mora.

 Bilo je tu materijala za još zanimljivih rasprava istorijsko-političke prirode, ali ih autorica vrlo retko izvlači u prvi plan. Recimo, nakratko se pominje da je Churchill već slutio šta ga čeka u Indiji, pa zato pripremio plan koji su ljudi u kolonijalnoj upravi potegli u zgodnom trenutku i tako faktički izigrali Mountbattena koji je zaista bio uveren da od njegovog angažmana nešto zavisi. Churchill je bio cinik, ali je bio i prekaljeni državnik koji je vrlo vešto predviđao budućnost geopolitičkih odnosa, tako da njegovi zakulisni dogovori nisu bez vraga. Šteta da taj aspekt nije bolje istražen u filmu.

Čisto tehnički gledano, Viceroy’s House je sasvim solidan film. Priča uz sve svoje mane teče dovoljno glatko i ne guši, a melodrama tek na kraju postaje neizdrživa. Film izgleda odlično, uz svu luksuznu scenografiju i kostime, predivne lokacije, masovke sa gomilama statista i uopšte sve ono što čini visoku produkciju.

Naravno, gluma je takođe vrhunska, a podela uloga sjajna. Hugh Bonneville pokazuje jednostavnost, ali i određenu eleganciju kao poslednji vicekralj Indije, a Gillian Anderson i pored povremeno uhoparajućeg karikaturalnog akcenta vrlo dobro igra angažiranu aristokratkinju koja ipak ne može znati stvarno stanje na terenu. Dvoje internacionalnih indijskih glumaca su solidni onoliko koliko im uloge dozvoljavaju. Za najveću pohvalu su, međutim, epizodisti, britanski karakterni glumci kao Michael Gambon koji igra genrala ili Simon Cowell koji igra kartografa.

 Sa svojim 105 minuta, Viceroy’s House nije čak ni dosadan film, premda nema onaj epski zamah kakav istorijski filmovi tog tipa mogu imati. Zapravo, deluje kao materijal koji bi više smisla imao kao mini-serija ili vikend-film kada bi se malo detaljnije razradio. Možda bi se onda i ljubavna priča bolje uklopila.

Ludo

2015.

scenario i režija: Q, Nikon

uloge: Subholina Sen, Ananya Biswas, Soumendra Bhattacharya, Ranodeep Bose, Joyraj Bhattacharya, Rii

Ludo je, što se mene tiče, imao pred sobom dva zadatka koja je morao da ispuni. Prvi, da bude prvi indijski zaista horor film, jer su svi prethodni indijski horori koje sam gledao zapravo delovali kao loši vicevi. I drugi, da bude prvi zaista horor film po motivima nekakve društvene igre. Ne znam zašto bi neko na toj premisi razvio film, još kad uzmemo u obzir da je Ludo zapravo varijacija na temu Čoveče ne ljuti se, ali hajde.

Nemojte uzimati Jumanji kao relevantan primer za bilo koju od dve tvrdnje, jer od Indije ima samo elemente pozajmljene iz kolonijalnog doba, a horor kako god okrenuli nije, već bleskasta dečija avantura. Koliko me sećanje služi, kad sam bio klinac film mi se svideo, praktični efekti su ostavili utisak na mene, ali nije mi se našao na listi filmova koje ću gledati iz godine u godinu. Sve u svemu, ne-loš uspeh za film o društvenoj igri.

Ili je Fest ekipa vešto sakrila taj podatak, ili ja u brzini nisam pažljivo čitao katalog, već eventualno kratke opise, ali nekako mi je cela ta priča sa Čoveče ne ljuti se pobegla kada sam se odlučivao za projekciju. Ono što me je privuklu je egzotični “setting”, neka priča o mladim ljudima u provodu koji se okreće (zlo i) naopako i nekakva igra (možda Masne fote), sve to spakovano u horor i zaliveno krvlju.

U suštini, film počinje sasvim pristojno i čini se da taj horor ima nekakav pod-tekst koji se dotiče konzervativnog indijskog društva. Frendice Ria (Sen) i Payel (Biswas) se spremaju za večernji izlazak i slušaju prekoravanja Riine majke da su suviše slobodno odevene i sve u tom stilu, ali ne haju za to. Nalaze se sa dva tipa, Peleom (Soumendra Bhattacharya) i Babaiem (Bose), vozikaju se na mopedima, idu po klubovima i bivaju zaustavljeni od strane korumpiranih policajaca, tih “čuvara reda i zakona”, a naročito javnog morala kojima moraju tutnuti neku kintu. Ni u motel neće da ih prime jer nisu venčani...

Zato odlaze u “shopping mall” koji će uskoro prerasti u “chopping mall”, ipak smo u hororu, sa idejom da se umuljaju pred zatvaranje i prenoće tamo uz cugu i (seksualne) avanture. Ne lezi vraže, zabavu im kvari par nešto starijih, odrpanih ljudi koji su po svoj prilici beskućnici, što otvara drugu, jednako važnu temu u pod-tekstu: klasizam jer se mladi, urbani momci i devojke iz Kalkute po svoj prilici groze prezrenih na svetu. Bilo kako bilo, oni sa starim parom zaigraju staru tajanstvenu igru, kockice se zakotrljaju i neka klanje počne...

I to radi jedno vreme, intenzivno je, gadno, prljavo i krvavo, ali kratko traje. Autori Q i Nikon (očito previše cool da bi se potpisali pravim imenima) negde do polovine filma uspevaju da ispucaju materijal koji bi nekim drugima bio dovoljan za celovečernji. Da su samo malo više poradili na atmosferi i izradi “jump scare” momenata, pa i na klasičnim “fillerima” sa bežanjem i saplitanjem pred klanje, Ludo bi bio pristojan horor koji bi ostavio dovoljno mesta za raspravu o onome na šta su skretali pažnju. Umesto toga, imamo kratke kadrove i maničnu montažu koja ionako brz tempo još više ubrzava.

Oni su se, međutim, odlučili da u drugu polovinu ubace drugi film, i to “prequel” o samoj igri (ponavljam, Čoveče ne ljuti se) i bratu i sestri plemenite krvi (mlađoj i lepšoj verziji ubojitih beskućnika) koje je igra uzela pod svoje i zauvek proklela. U redu, ta dva filma jesu povezana u priči (kako-tako), ali još uvek deluju kao dve ideje i dva kraća filma slepljena u jedan i ta strukturna greška potapa inače potencijalno zanimljivu ideju.

Ludo je i dalje zanimljiv komad trivije, samim tim što je horor i što je iz Indije, što je prljav, krvav i bespoštedan i što izgleda profesionalno, kao da je snimljen sa takvom namerom. Nagađam, ali mislim da u Indiji generalno ne postoji jaka podrška za žanrovsku kinematografiju, posebno ako propituje moralne vrednosti na kojima počiva društvo. Ali ipak, Ludo više deluje kao heavy metal spot (minus kadrovi rezanja po gitarama) razvučen na ceo film: atraktivno, ali besmisleno.

Ludo je ovogodišnji pobednik Festove programske celine Granice, što me je začudilo iz barem dva razloga. Prvo, više mi upada u Thrills and Kills nego u ipak malo artsy Granice. A drugo, bilo je boljih, rečitijih i kompletnijih filmova u toj konkurenciji. Što se zadataka iz prvog pasusa tiče, Ludo se pokazao polovično uspešnim: indijski je, o društvenoj igri i horor je, ali ga baš i ne mogu nazvati dobrim filmom.

Court

2014.

scenario i režija: Chaitanya Tamhane

uloge: Vira Sathidar, Vivek Gomber, Geetanjali Kulkarni, Pradeep Joshi

Nemojte me krivo shvatiti, gledanje filmova iz svih krajeva sveta je moja obaveza i interes, ali postoji jedna kinematografija od koje zazirem. Indijska. Nije to stvar rasizma, kulturnog ili drugačijeg, nego stvar iskustva i fobije. Jednostavno, u svakom trenutku očekujem da će iznenada odjeknuti neka apsolutno grozna pesma, i da će to tako ići narednih nekoliko minuta, uz masovni ples i estetiku jeftinog video-spota. Mislim, pogledao sam i alternativne i umetničke indijske filmove i koprodukcije ušminkane tako da budu prijemčivije zapadnom posmatraču, ali strah od pevanja je, izgleda, jači od mene.

Ono što me je privuklo filmu Court bile su redom pozitivne kritike koje sam pročitao, a koje bih olako zanemario da mi se tema nije učinila zanimljivom. Naime, Court se “prodaje” kao “deadpan” komedija, apsurdna i pomalo crna, koja na nišan uzima indijski pravni sistem, ostatak iz kolonijalnog doba, apsurdno naravnan na viktorijanski javni moral i u potpunom neskladu sa modernim načinom života. Iskreno, uživam u sudskim dramama i scenama iz sudnice (osim kad dolaze iz pera Siniše Pavića), a poneki “twist” je uvek dobrodošao. Još uvek sam pod jakim utiskom izraelskog filma Gett: The Trial of Viviane Amsalem, a od Court sam očekivao možda još širu i nekako direktniju satiru.

Dobro, i to sam dobio. Uz pevanje i plesanje, ali neke stvari su neizbežne. Barem je slučaj zanimljiv. Narodni pevač i socijalni/politički ativista je uhapšen jer je, navodno, svojom pesmom naterao radnika kanalizacije na samoubistvo. Skočio čovek u govna kao što je pretio onaj Sava iz “Zbogom, Kikindo...” A možda je i pao slučajno, rizik posla. Naravno, optužnica je suluda, jer kako je moguće naterati nekoga na samoubistvo ako taj nije već sam podložan, a instigator (u odsustvu bolje reči) nije osoba od ekstremnog poverenja. Pevač/aktivista Narayan Kamble (Sathidar) se, uostalom, takvim stvarima i ne bavi, nego poziva na odbacivanje nacionalizma, rasizma, klasizma i naročito kastizma. Zbog čega je u stalnom sukobu sa zakonom.

Tu tek počinje njegova nevolja, ali nije on jedini u nevolji. Po sličnom, ali opet drugačijem osnovu, u nevolji je i njegov mladi advokat Vinay Vora (Gomber), možda još uvek dovoljno mlad da veruje u koncept pravde i zdravu logiku nasuprot okoštalim, apsurdnim zakonima. Ima jedna izuzetno efektna metaforična scena u kojoj on u školi govori o svom poslu i o slučaju, a radnici prolaze da bi uključili ventilator. To je nekako njegov život. Na drugoj strani imao tužiteljku (Kulkarni) koja je više u fazonu “pošteno mu sudite, pa ga bacite u zatvor na 20 godina, ako je moguće što pre, evo sad će pauza za ručak” i sudiju kojem je pravda možda sekundarna stvar, ako se uzme u obzir da proces pre svega mora početi, trajati i okončati se. Prema propisima, naravno.

Ono što film čini zanimljivim je fotografija, u dugim kadrovima, koja oslikava situaciju u sudnici, na ulici i u privatnim životima učesnika procesa. Posebno su efektni kadrovi sudnice iz lagano povišene perspektive, tako da podsećaju na CCTV snimke i dobijaju na dokumentarističkoj težini. Ti kadrovi su jedan od glavnih razloga zašto ovakav apsurd percipiramo kao realno moguću opciju, a ne kao humor radi humora i smeh radi smeha. Tom utisku doprinosi i dobra, odmerena gluma, što je poseban uspeh za Viru Sathidara, koji je zapravo pevač, a ne glumac. Možda nema previše teksta, ali njegovo prisustvo na ekranu je realistično i unosi nešto težine.

Pohvalu je zaslužio i autor Chaitanya Tamhane. Court mu je prvi film i on već pokazuje finesu kakva se traži od pravog, punokrvnog autora. Istina, film je mogao biti i kraći, jer sasvim uspešno prenosi poentu i ranije, mada i ovako razdužen (na oko 2 sata) metaforički ukazuje na sudske procese bez kraja na vidiku. E, da, moglo je i bez tog pevanja. Odnosno, sa manje pevanja. Ipak je film o pevaču, pa mora malo.

Rang Rasiya / Colours of Passion

2008/2014.

režija: Ketan Mehta

scenario: Ketan Mehta, Sanjeev Dutta

uloga: Randeep Hooda, Nandana Sen, Paresh Rawal, Ashish Vidyarthi, Jim Boeven, Vipin Sharma, Rashaana Shah

Zaista ne samo da nisam nikakav stručnjak za Bollywood, nego sam jedan od onih koji mu prilazi vrlo oprezno ili mu čak i ne prilazi. Ništa lično, pa čak ni kulturološki, jednostavno mi ne paše formula plesnih masovki i sveprisutne, čak agresivne muzike. Ne paše mi čak ni što je formula toliko striktna i nepopustljiva. Opet, ako je film indijski, čak i ako je smeštan u Bombay / Mumbai, ne mora značiti da je u pitanju Bollywood. Još ako igra na međunarodnom filmskom festivalu koji se bavi art-filmom iz egzotičnih zemalja, kakav je IFFI, onda očekivanja idu u tom nekom arthouse pravcu.

Možete li zamisliti moj šok i razočaranje kada sam otkrio da pred sobom imam tipičan bollywoodski film, sa pesmom i plesom? Istini za volju, istorijska ličnost Raje Ravija Varme, o kome je film zapravo, je fascinantna u smislu reformi unesenih u umetnost i javni prikaz ljudskog tela, pa je zbog toga normalno da Rang Rasiya pomera neke granice i ruši tabue. Ovo je prvi bollywoodski film u kojem imamo golotinju indijske glumice, što je ogroman pomak za jednu ogromnu kinematografiju.

Moje iznenađenje se ipak može opravdati nepoznavanjem materije, ali i glumica Nandana Sen, prisutna na projekciji je bila prilično iznenađena filmom koji je videla. Štos je u tome što postoje dve verzije filma: jedna relativno kratka, više artistička, nelinearna, fokusirana na sudsku dramu između optuženog Varme (Hooda) i verskog saveta koji ga tuži za opscenost i blasfemiju i na ljubavnu priču između njega i Sugandhe (Sen), i druga, klasični linearni bio-pic od dva sata sa dodatkom nasnimljenih scena i sa celom dodatom okvirnom pričom koja povezuje prošlost (u pitanju je kraj XIX veka) i sadašnjost kroz zaplet sa aukcijom. Na taj način je moguće i objasniti dve godine “proizvodnje” filma, odnosno najmanje dve verzije, odnosno čekanje na redovnu bioskopsku distribuciju dok je film godinama išao po festivalima (distribucija je umesto široke na kraju bila limitirana), pa i u krajnjoj liniji da se ne zna koja je kopija i koja je verzija gde. Verzija koju smo mi u Innsbrucku videli bila je, rekoh već, bollywoodska i za nju je glumica rekla da ju je iznenadilo da je ona uopšte išla u distribuciju, posebno na festivale i da je ona za nju mislila da je napuštena.

Glede aukcije na početku i na kraju, u današnjem Mumabaiju su pronađene neke od Varminih slika i prodaju se kolekcionarima. Istovremeno, pred kapijom aukcijske kuće dešavaju se nasilne demonstracije u odbranu javnog (konzervativnog, ako ne i fundamentalističkog) morala. Priča onda odlazi u prošlost kada je i sam Varma bio na optuženičkoj klupi. Kako suđenje teče, tako se kroz seriju flashback momenata upoznajemo sa njegovim životom i delom u kolonijalnoj Indiji, od braka sa ženom visokog porekla naviklom na matrijarhat, preko pozicije dvorskog slikara i titule koju je dobio, do potonjeg života u Bombayu opet u svojstvu dvorskog i građanskog umetnika. Varma je uneo revoluciju u indijsku umetnost: prvi je slikao aktove i to na teme iz indijskih svetih spisa, prvi je u Indiji povezao štamparsku presu i slikarstvo i štampao grafike nalik na ikone koje su nižim kastama (nedobrodošlim u hram) služile za molitvu, a jedan od njegovih učenika je čak bio pionir indijskog filma.

Ono što film drži zanimljivim je sama priča i glavni lik. Možda je ovo odlična ulazna tačka u indijsku kinematografiju i posebno u Bollywood. Istini za volju, gluma je za nijansu prenaglašena, produkcijski izgled na nivou starije i jeftinije evropske ili američke produkcije (mogu to da zamislim i na nekoj od televizija) i muzike je fakat previše, čak i ako prihvatimo pravilo da se iz svakog filma mora izvući video-spot. U smislu erotskih scena i rušenja tabua, ovo je veliki korak napred za Indiju (ako film Kama Sutra Mire Nair ne računamo u indijske, nego u globalne filmove). Opet, iz evropske ili hollywoodske (puritanske) perspektive, taj pomak je premali i dolazi prekasno. Rang Rasiya je gledljiv film, dok će samo poznavaoci i ljubitelji Bollywooda u njemu zaista naći neku veliku vrednost.