Game Night

kritika originalno objavljena na DOP-u

Ljudi potcenjuju komediju, posebno onu koja ne pršti od intelektualističkih, sofisticiranih verbalnih akrobacija, pa još od samog početka, na kraju “otkrivajući” filozofske, sociološke, psihološke i ine apsurde ljudske egzistencije. Nemam ništa protiv, to su filmovi u kojima iznimno uživam, ali se dok ih gledam ne smejem na sav glas. Za takav efekat potrebna je jedna od dve stvari: crnjak ili tupilo. I to nije teško uraditi, ali je teško uraditi kako treba, naročito ono drugo. Ima razlike, verujte mi.

Game Night je upravo to: uspela i pametno složena komedija koja kao pogonsko gorivo koristi (između ostalog) i glupost svojih junaka. I ne samo glupost, tu su i naivnost i kompetitivnost i odnosi unutar veze, braka i familije, pa čak i granična psihopatija jednog lika i nasilje. Za poslednje dve stvari je prilično teško naći meru, što je rediteljima Johnu Francesu Daleyu i Jonathanu Goldsteinu (inače autorima scenarija originalni, umereno zabavni i pametno postavljeni Horrible Boses), a naročito scenaristi Marku Perezu (koji, verovali ili ne, dolazi iz Disneyeve škole), uspelo.

Uvodna montažna sekvenca nam pokazuje par, Maxa (Jason Bateman) i Annie (Rachel McAdams) čiji su život društvene igre: upoznali su se na pub-kvizu, on ju je zaprosio pomoću pantomime, i njih dvoje svakog petka kod kuće organizuju veče društvenih igara sa uvek jednom istom postavom gde delju po Pictionaryju, pantomimi, asocijacijama, Scrabbleu itd. Lažem, postava nije baš ista, Gary (Jesse Plemons), psiho-pandur iz susedne kuće je ispao iz družine kada ga je napustila žena za kojom opsesivno tuguje. Nemajte brige, vraća se on. Standardnu ekipu sačinjava afroamerički bračni par, Kevin i Michelle (Lamorne Morris i Kylie Bunbury), “highschool sweethearts” od kojih muška polovina ima problema sa ljubomorom, te Ryan (Billy Magnussen), plavušan lep kao slika i proporcionalno tome glup, naivan i napaljen, u pratnji uvek različite po pravilu još lepše i gluplje ženske.

Kada se na jednoj noći igre pojavi Maxov stariji i uspešniji brat Brooks (Kyle Chandler) i pozove ekipu da se sledeći put okupe kod njega u njegovoj kući, Ryan se dosetio da na tu partiju povede svoju pametnu koleginicu Sarah (Sharon Hogan). Partija će, navodno, biti epska, nagrada vredna, a Brooks je pripremio nešto posebno: partiju detektivske misterije. Na partiju, međutim, upadaju maskirani napadači koji možda i nisu deo plana i odvode Brooksa. Šta je tu stvarno, a šta deo igre i predstava za ljude, postaće nam jasno (hm, jasnije) nakon sat i nešto vremena filma u kojem nas kao bonus čekaju i Garyjev povratak i dvojica karijernih kriminalaca (Danny Huston i Michael C. Hall) i jurnjava autima i filmske reference i pravi pravcati underground fight club i partija američkog fudbala sa Fabergeovim jajetom i hirurška intervencija po uputama sa survivalističkog portala i obračun u avionu…

Komedije za odraslu publiku, znači sa psovanjem, seksualnim aluzijama i realističnim nasiljem (ono beskrvno prolazi i u slučaju PG13 filmova) su u poslednje vreme u krizi ideja. Judd Apatow i njegovi puleni to pokušavaju rešiti improvizacijom između glumaca, ali greška u koracima je što računaju s njom, a na nju se ne može računati. Suprotno tome, Game Night je vešto skriptiran, ne samo u smislu “set-piece” scena i sekvenci, već i generalno: likovi imaju kakav takav tretman (svakako dalji od po jedne-dve crtice, tika i “quirka”), deluju makar napola realistično, izgovaraju rečenice od kojih normalnog čoveka ne hvata osećaj srama, toaletni humor je skoro potpuno izbačen, a seksualni uglavnom nije samo vulgaran.

Osnovni elementi poput akcije, verbalnosti, situacija i gegova su vešto izmešani i to sasvim solidno radi posao. To, naravno, ne znači da će svaki štos pogoditi metu, ali polovičan uspeh je već garancija natprosečno smešnog i zabavnog filma, a Game Night ima natpolovičnu stopu uspešnosti šala od kojih su neke pripremane kroz dobar deo filma da bi upalile tačno kad i kako treba. To ide do te mere da je čak i obavezna pasaža sa greškama sa snimanja ovde izmenjena i kreativno i umešno spakovana. I za to treba pohvaliti i scenaristu i reditelje.

Pohvalu zaslužuju i glumci. Možda Jason Bateman i Rachel McAdams igraju u svom tipu, ali odavno ih nismo videli na takvom nivou kada je u pitanju komedija. Batemanova persona pametnjakovića ovde je utišana za stepen-dva, Rachel McAdams je ležerna, bez šmire i histerije. Ryan je lik koji bi nam u nekom drugom filmu neopisivo išao na živce jer kao da je zalutao iz sitcoma, bilo glupavog, bilo bezobraznog za noćni program, ali ovde i u Magnussenovoj interpretaciji nam je beskrajno simpatičan, kupujemo ga potpuno. Slično važi i za Garyja koji je taman onoliko lud i taman onoliko pandurski tup da bi lik funkcionirao i da bi se uklopio u ostatak filma.

Opet, ne treba očekivati nekakvo čudo i savršen film jer Game Night to nije. Logičke rupe koje se tu i tamo otvaraju su pozamašne i nisu ničim zakrpljene, i potrebno je izdržati limitirano zabavnu trećinu posvećenu ekspoziciji, kraj je mogao doći i ranije uz manje obrata. Ali ako ste se ikada pitali kako izgleda film sa komičnim “twistom” na Fincherov klasik The Game, gde autori citiraju Django Unchained, a likovi Pulp Fiction, onda je Game Night odgovor koji ste tražili. Ako se, pak, tako nešto nikada niste upitali, Game Night je svejedno vredan gledanja kao dovoljno zabavan, blesav, lagan i kompetento izveden film.

Ludo

2015.

scenario i režija: Q, Nikon

uloge: Subholina Sen, Ananya Biswas, Soumendra Bhattacharya, Ranodeep Bose, Joyraj Bhattacharya, Rii

Ludo je, što se mene tiče, imao pred sobom dva zadatka koja je morao da ispuni. Prvi, da bude prvi indijski zaista horor film, jer su svi prethodni indijski horori koje sam gledao zapravo delovali kao loši vicevi. I drugi, da bude prvi zaista horor film po motivima nekakve društvene igre. Ne znam zašto bi neko na toj premisi razvio film, još kad uzmemo u obzir da je Ludo zapravo varijacija na temu Čoveče ne ljuti se, ali hajde.

Nemojte uzimati Jumanji kao relevantan primer za bilo koju od dve tvrdnje, jer od Indije ima samo elemente pozajmljene iz kolonijalnog doba, a horor kako god okrenuli nije, već bleskasta dečija avantura. Koliko me sećanje služi, kad sam bio klinac film mi se svideo, praktični efekti su ostavili utisak na mene, ali nije mi se našao na listi filmova koje ću gledati iz godine u godinu. Sve u svemu, ne-loš uspeh za film o društvenoj igri.

Ili je Fest ekipa vešto sakrila taj podatak, ili ja u brzini nisam pažljivo čitao katalog, već eventualno kratke opise, ali nekako mi je cela ta priča sa Čoveče ne ljuti se pobegla kada sam se odlučivao za projekciju. Ono što me je privuklu je egzotični “setting”, neka priča o mladim ljudima u provodu koji se okreće (zlo i) naopako i nekakva igra (možda Masne fote), sve to spakovano u horor i zaliveno krvlju.

U suštini, film počinje sasvim pristojno i čini se da taj horor ima nekakav pod-tekst koji se dotiče konzervativnog indijskog društva. Frendice Ria (Sen) i Payel (Biswas) se spremaju za večernji izlazak i slušaju prekoravanja Riine majke da su suviše slobodno odevene i sve u tom stilu, ali ne haju za to. Nalaze se sa dva tipa, Peleom (Soumendra Bhattacharya) i Babaiem (Bose), vozikaju se na mopedima, idu po klubovima i bivaju zaustavljeni od strane korumpiranih policajaca, tih “čuvara reda i zakona”, a naročito javnog morala kojima moraju tutnuti neku kintu. Ni u motel neće da ih prime jer nisu venčani...

Zato odlaze u “shopping mall” koji će uskoro prerasti u “chopping mall”, ipak smo u hororu, sa idejom da se umuljaju pred zatvaranje i prenoće tamo uz cugu i (seksualne) avanture. Ne lezi vraže, zabavu im kvari par nešto starijih, odrpanih ljudi koji su po svoj prilici beskućnici, što otvara drugu, jednako važnu temu u pod-tekstu: klasizam jer se mladi, urbani momci i devojke iz Kalkute po svoj prilici groze prezrenih na svetu. Bilo kako bilo, oni sa starim parom zaigraju staru tajanstvenu igru, kockice se zakotrljaju i neka klanje počne...

I to radi jedno vreme, intenzivno je, gadno, prljavo i krvavo, ali kratko traje. Autori Q i Nikon (očito previše cool da bi se potpisali pravim imenima) negde do polovine filma uspevaju da ispucaju materijal koji bi nekim drugima bio dovoljan za celovečernji. Da su samo malo više poradili na atmosferi i izradi “jump scare” momenata, pa i na klasičnim “fillerima” sa bežanjem i saplitanjem pred klanje, Ludo bi bio pristojan horor koji bi ostavio dovoljno mesta za raspravu o onome na šta su skretali pažnju. Umesto toga, imamo kratke kadrove i maničnu montažu koja ionako brz tempo još više ubrzava.

Oni su se, međutim, odlučili da u drugu polovinu ubace drugi film, i to “prequel” o samoj igri (ponavljam, Čoveče ne ljuti se) i bratu i sestri plemenite krvi (mlađoj i lepšoj verziji ubojitih beskućnika) koje je igra uzela pod svoje i zauvek proklela. U redu, ta dva filma jesu povezana u priči (kako-tako), ali još uvek deluju kao dve ideje i dva kraća filma slepljena u jedan i ta strukturna greška potapa inače potencijalno zanimljivu ideju.

Ludo je i dalje zanimljiv komad trivije, samim tim što je horor i što je iz Indije, što je prljav, krvav i bespoštedan i što izgleda profesionalno, kao da je snimljen sa takvom namerom. Nagađam, ali mislim da u Indiji generalno ne postoji jaka podrška za žanrovsku kinematografiju, posebno ako propituje moralne vrednosti na kojima počiva društvo. Ali ipak, Ludo više deluje kao heavy metal spot (minus kadrovi rezanja po gitarama) razvučen na ceo film: atraktivno, ali besmisleno.

Ludo je ovogodišnji pobednik Festove programske celine Granice, što me je začudilo iz barem dva razloga. Prvo, više mi upada u Thrills and Kills nego u ipak malo artsy Granice. A drugo, bilo je boljih, rečitijih i kompletnijih filmova u toj konkurenciji. Što se zadataka iz prvog pasusa tiče, Ludo se pokazao polovično uspešnim: indijski je, o društvenoj igri i horor je, ali ga baš i ne mogu nazvati dobrim filmom.

Circle

2015.

scenario i režija: Aaron Hann, Mario Miscione

uloge: ensemble cast

Ima takvih filmova koji se niotkuda pojave u konverzaciji u određenim krugovima i gotovo naslepo postaju “hot shit” koji prosto morate pogledati. Ništa novo, tako su isplivavali razni neki projektići, možda čak i sistemski podržani marketingom i prerastali u serije. Setim se svoje tinejdžerske dobi i kako su svi živi otkidali na Cube, a ako biste me sada pitali, ne bih se setio apsolutno ničega iz filma. Dobro, istini za volju, meni se ni tada nije uvukao pod kožu, ali mogu se kladiti da ni sećanje onih koji su bili fanovi nije ništa bolje od mog.

Bilo kako bilo, Circle je Cube za 2015. godinu. Ne da su slični filmovi, ali slične su okolnosti, sličan je odijum određene žanrovske publike i mogu pretpostaviti da su slične i namere. Zapravo, ako ćemo etiketirati, ovo nije toliko “šoker” kao Cube, nego se pre može ugurati u distopične “game show” filmove gde je science fiction samo pozadina izabrana radi lakše i jeftinije produkcije (skoro ceo film zauzima jedna jedina scena, crna prostorija sa ljudima unutra i nešto jeftinih efekata). Opet, za razliku od, recimo, dva izvikana artsy “game show” filma, tajlandskog 13: Game of Death i francusko-gruzijskog 13 Tzameti, Circle je samo pretenciozan. Ne baš intrigantan i alegoričan kakvim se želi predstaviti.

Pravila igre su jednostavna: 50 ljudi koji se međusobno poznaju su postavljeni u koncentrične krugove u sobi. U centru je mašina, neka vrsta brojača koji se vrti svakih 2 minuta. Kad vreme istekne onaj koji je izglasan (učesnici stiskaju pesnicu kad strelica dođe na određenu osobu), biva spržen. Onaj ko dodirne drugog učesnika biva spržen. Onaj ko napusti svoje mesto biva spržen. Kada više njih imaju jednako glasova, proces se ponavlja. Kada stanje ostane isto, svi bivaju sprženi. Ne može se glasati za sebe, ali se može izaći iz kruga i na taj način se žrtvovati zaopšte dobro. Dogovori su mogući, ali je vreme ograničeno...

Ljudi su skupljeni naizgled nasumično, ali u pitanju je relativno šarolik skup koji pokriva sve relevantne društvene grupe: belce i manjine, mlade i stare, straight i gay, muške i ženske, konzervativce i liberale, bogate i siromašne, obrazovane i neobrazovane, same i venčane, glasne i tihe, pametnjakoviće i povučene... To je prilika za debatu po raznim pitanjima i raspravu čiji život vredi više...

Nije ovde problem u jednostavnoj premisi, to je samo po sebi dobra stvar, pre svega za ekonomiku scenarija jer nema potrebe za dugačkom ekspozicijom. Problem je u tome kako to izvesti. A Aaron Hann i Mario Miscione to izvode na najgori, najpovršniji i najbanalniji način. Sa tako ograničenim vremenom između “rundi” ne samo da ne stižemo da uvidimo jalovost takve pervertirane (neposredne) demokratije koja je svedena na puko glasanje, bez ikakvih moralnih vrednosti (gde je sve isto i gde sve može) i na ljigave sofizme nekih od učesnika, nego ne uspevamo niti da se upoznamo sa likovima. O većini ne saznamo ništa, tek neki imaju šansu da izlože svoj “background” i svoje stavove, a tek retki da se predstave imenom.

U takvoj situaciji ne očekujte nikakvu dubinu. Dovraga, ne očekujte ništa dalje od površine. Ne očekujte čak ni da ćete prepoznati glumce, možda tek neke od njih, iz TV serija ili iz B-filmova poput nekog već Saw nastavka. Circle ima priliku na kraju da se iskupi ili makar objasni za to što smo 80-ak minuta gledali ljude kako se prejebavaju u crnoj prostoriji, ali ni to ne postiže. Objašnjenje je tupavo i prigodno, prvo koje pada na pamet i koje se već pominje ranije u filmu. Circle je film za ljude na koje nije teško ostaviti utisak. Za ostale, čisto gubljenje vremena.

Ouija

2014.

režija: Stiles White

scenario: Stiles White, Juliet Snowden

uloge: Olivia Cooke, Ana Coto, Daren Kagasoff, Bianca Santos, Douglas Smith, Shelley Hennig

Radeći ovo što radim, izbacujući po jednu filmsku kritiku dnevno, ponekad se nađem u teškim problemima. Recimo, neki film može biti ujedno loš ili naporan za gledanje. Ponekad oba istovremeno. A najgora je situacija kada je loš i naporan na jedan takav način da nemam pojma šta bih napisao. Etika mi nalaže da se potrudim i napišem tih svojih minimalno 400 reči da vi, dragi čitaoci, ne steknete utisak da sam nešto odradio onako bedno i preko kurca. (Opa, evo već četvrtine teksta, mazel tov!)

Naslov filma je posebna priča. Ouija je, kao što verovatno znate, društvena igra, “board game” koja se tiče zazivanja duhova. Ima neke mistike u tome, igra datira iz viktorijanskog doba i poigrava se sa maštom igrača. Princip je jednostavan, postavi se tabla sa poljima “da” i “ne”, alfabetom i brojevima, igrači, najčešće deca, drže ruke na nekakvom vodiču ili skazaljci, a duh kojeg su “prizvali” navodno upravlja njihovim pokretima. Dobro, klinci to vuku kako već hoće i izmišljaju horor priče, kao uz logorsku vatru, pa je to zabavno igrati. I sama igra je poslužila kao inspiracija za nekoliko takvih priča.

Bazična pravila su jednostavna: igra se u grupi, niko se ne sme sa Ouijom igrati sam, tabla se ne sme izgubiti ili zaturiti niti upotrebljavati na groblju. Žrtva i pokretač radnje, Debbie (Hennig) je sva pravila prekršila, pred kraj svog mladog života se čudno ponašala i umrla na čudan način (obesila se o novogodišnje lampione, jedini dobar štos u filmu), što su nadležni proglasili za samoubistvo. Njena ekipa, predvođena najboljom prijateljicom Laine (Cooke) i njenom antipatičnom mlađom sestrom (Coto) reši da pomoću Ouije prizove njen duh i ispita uzroke smrti. Umesto toga, oni prizovu neke zle duhove, pa se nađu u neposrednoj životnoj opasnosti i njihova očajnička borba može da počne.

Sve smo to već videli, uglavnom. Likovi su bezlični i nerazrađeni, toliko da samo Laine i njena sestra Sarah nekako istupaju, ostali služe da manje ili više nastradaju tokom filma. Svaki obrat i svako otkriće možete predvideti čak i film nepažljivo gledate. Zapravo, ovakav film ste već gledali. Efekti su tipski i nabacani, nemaštoviti i “in your face” glasni. Znam da oko Halloweena svašta prolazi ako ima etiketu “horor”, pa je tako i Ouija došla do svoje publike.

Najzanimljiviji detalj filma je naslov i jedna sintagma na odjavnoj špici. Ona glasi “zasnovana na društvenoj igri”. Pitam se kako to. Dobro, gledao sam Jumanji kad sam bio klinac koji je zaista bio zasnovan na društvenoj igri, čak je i imitirao jednu partiju sa malo oživotvorenim efektima i Robinom Williamsom u kostimu britanskog istraživača. Nešto kasnije sam slučajno pogledao i filmovanu verziju Clueda i ostao neimpresioniran. Ono što me zanima je: jesu li poneki ratni filmovi ili filmovi koji se vrte oko partije paintballa zasnovani na društvenoj igri Stratego / Capture the Flag i jesu li sportski filmovi zasnovani na sportskim igrama. Jeste li negde videli natpis “zasnovano na sportu, košarci”? Bilo bi debilno, zar ne? Dodatni zez je što je Ouija u ovom filmu samo rekvizit, trik, tipski pokretač radnje.

Ouija je, dakle, jedan takav film o kojem je teško nešto suvislo napisati. Reč je o filmu koji je loš na toliko nivoa, formuličan, neoriginalan i predvidljiv, sa toliko puta viđenom pričom, nikakvom razradom i likovima tankim kao papir. Stiles White i Juliet Snowden imaju nekakvu reputaciju kao scenaristi nekoliko horora i misterija, ali ovo kao da su pisali na silu. Ne pomaže ni to što je White debitant u ulozi reditelja. To je jedan od onih filmova koje možete slobodno gledati usput dok radite nešto drugo, nećete imati utisak da ste nešto propustili. Neka vas veliki finansijski uspeh u jesenjoj sezoni i poneka usamljena dobra kritika ne zavaraju, ovaj film se zaista ne isplati gledati. Ouija je dokaz da je horor kao žanr u poslednje vreme u dubokoj krizi ideja i originalnosti.