Lion

Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Nemojmo se zavaravati, Lav je upravo ono što anglofoni kritičari nazivaju mamcem za Oscare i kao takav će, prilično sam siguran, doživjeti sudbinu da ga se već do sljedeće sezone zlatnih kipića nitko neće sjećati. To je jasno onoga trenutka kada na uvodnoj špici vidimo imena braće Weinstein u funkciji izvršnih producenata. Oni su svojedobno svoju “tvornicu Oscara” selili sa sobom od produkcijske kuće do produkcijske kuće, od Miramaxa 90-ih preko Lionsgatea do sadašnjeg biznisa zvanog The Weinstein Company, i svoj zanat svakako nisu zaboravili. Treba imati u vidu i da njih dvojica više ne kotiraju toliko dobro u hollywoodskim krugovima, pa i limitirani uspeh Lava nije čudan: nominacije je dobio, kipići su izostali. U pitanju je, dakle, konfekcija skrojena po poznatom modelu, ali, mora se priznati, sasvim solidne kvalitete i u perifernim segmentima čak izrazito zanimljiva za proučavanje.

Pored toga što je u filmu riječ o inspirativnoj, srceparajućoj istinitoj priči o izgubljenom dijetetu koje u odrasloj dobi traži svoju biološku majku kao dio vlastitog identiteta, ne treba smetnuti sa uma još jedan adut filma: Indiju kao okruženje u kojem se dobar dio radnje odvija. Indija je tu višestruko zgodna: i kao mnogoljudna zemlja sa oštrim kulturalnim, klasnim i socijalnim razlikama, pa stoga sasvim logično mjesto za takvu istinitu priču; i kao veliko, a još uvijek rastuće tržište kada je riječ o konzumaciji kulturnih proizvoda; na koncu i kao hollywoodsko-oscarovski trend uspostavljen sa Milijunašem s ulice i perpetuiran Pijevim životom, te smišljena egzotična predstava za zapadnu publiku kojoj se film također obraća. Stoga su arhivske fotografije stvarnih aktera i kartice teksta uglavnom statističkih podataka o nestajanju djece u Indiji na samom kraju filma sasvim logične, a ni otvoreni poziv donatorima da svoj novac usmjere na udrugu koja toj djeci pomaže nije čudan, pa čak ni osobito neukusan.

O čemu se u filmu zapravo radi? Dječak Saroo (igra ga Sunny Pawar) živio je u bijedi, ali i u ljubavi sa svojom majkom, starijim bratom i mlađom sestrom, dok jedne večeri nije, pokušavajući pomoći bratu u poslu, zaspao na krivom vlaku i probudio se na putu za Kalkutu. Prispjevši u velegrad gdje nije znao čak ni jezik sredine, bengalski, nasuprot hindiju koji je jedino govorio, Saroo se našao na ulici i na meti trgovaca ljudima, mogavši se pouzdati samo u svoj instinkt. Kako mu ni policija nije mogla pomoći, završio je u lokalnom sirotištu, a na koncu je imao dovoljno sreće da bude usvojen u Australiji.Ta indijska “avantura” preživljavanja zauzima prvu polovicu filma i ističe tri periferne zanimljivosti. Prvo, Sunny Pawar, dječak koji ne zna engleski jezik, nevjerojatno je prirodan u svojoj ulozi, simpatičan na onaj iskreni, ne-hollywoodizirani način, i možda je tu riječ o rođenom glumcu. Drugo, sam tretman dječakovih lutanja i snalaženja nije šablonski, već djeluje autentično. Redatelj Garth Davis, do sada prisutan uglavnom na televiziji, zna kada treba biti nevidljiv, kada samo diskretan, a kada poantirati, pa tako Sunnyjeva sudbina nije ni eksploatacija ni fetišizacija tragedije, a također nije ni “disneyevski” zašećerena, pa uspjeva istovremeno biti i potresna i poetična. Treće, intervencija u strukturi “drame u tri čina”, u kojoj se prvi proteže na polovicu trajanja, radikalna je, nesvakidašnja i gotovo u potpunosti funkcionira.

Problem nastaje u drugom činu, kada konačno ugledamo prvopotpisane glumce, Deva Patela kao odraslog Sarooa, Nicole Kidman kao njegovu pomajku i Rooney Maru kao djevojku. Patel, inače zvijezda Milijunaša s ulice, dovoljno je sposoban da odigra svoj lik, sveden na dvije-tri osobine i raspoloženja, s treniranom ležernošću. Nicole Kidman praktički ima jednu “oscarovsku” scenu sa obaveznim monologom, a ostatak uloge može odigrati i u snu. Rooney Mara, inače vrlo ekspresivna glumica sposobna za emocionalne dubine, ovdje je potrošena na nerazvijen lik “Djevojke”, one koja pruža podršku protagonistu, ali ta podrška nije bezuvjetna i ovisi o njegovom (opsesivnom) ponašanju, pa “Djevojka” ostaje samo dramaturško pomagalo. Nisu, dakako, problem glumci, oni rade što im se kaže kako najbolje znaju i umiju. Usudio bih se reći da nije tu stvar ni režije u tehničkom smislu, već prije svega scenarija, odnosno adaptacije koja ne može iz očekivane “inspirativne” priče izvući ono neočekivano, pa se mora baviti krizom identiteta mlade osobe po toliko puta rabljenoj šabloni, pritom se solidno ponavljajući i nabijajući minutažu. Nama je od početka jasno kako će se potraga završiti, jer u suprotnom ne bi bilo ni knjige ni filma, jasno nam je kada će početi (kad junak shvati da mu je biološka majka dio identiteta baš kao i žena koja ga je odgojila), jasno nam je i kojim će se mehanizmom on poslužiti, i to iste sekunde kada neko od epizodista spomene “Google Earth” i formulu za izračunavanje. Dobre namjere se tu slabo računaju, ali neka u zapisnik uđe da je Lav jedan od rijetkih filmova koji usvajanje i podvojeni identitet kroz dvije različite ljubavi tretira kao temu, a ne kao točku zapleta.

Od šablone ne odstupa ni emotivni crescendo u trećem činu, a i kako bi kada ga anticipiramo i čitalačkim i gledalačkim iskustvom, dok detalj “spontanog” okupljanja radosnog susjedstva zbog povratka izgubljenog sina odlazi preko ruba patetike. Za utjehu neka nam posluže neke konačno riješene nedoumice, poput naslova (jer Saroo u odrasloj dobi nije pokazao ni neku iznimnu hrabrost, ni borbenost, a ni indijski lavovi nisu više tako česta pojava) i pitanja kako to da petogodišnji dječak nije znao ime svog sela. Na pitanje kako to da nije znao ime obližnjeg grada, ni ime vlastite majke ipak nećemo dobiti odgovor. No dobro, ti sitni propusti ne mogu osporiti činjenicu da Lav kao film postiže ono što njegovi autori i producenti žele, a to je da nam prenese snažne emocije, ma koliko one bile hollywoodski filtrirane. U tome se režiser Garth Davies može dodatno osloniti na originalnu muziku koju potpisuju Dustin O’Halloran i Volker Bertelmann, i koja sa pravom mjerom diktira emocije i u tome nikada nije vulgarna i pretjerana, što u filmovima ovog profila može biti slučaj. Emocionalnost, psihologija likova, njihove težnje, kao i tokovi radnje fino su zaokruženi i kamerom direktora fotografije Greiga Frasera čija je upotreba rakursa izuzetno sugestivna i stoga integralni dio filmskog pripovjedanja. Upravo je tehnička dorađenost razlog zašto Lav nije tek obična, već potencijalno intrigantna konfekcija.

Viceroy’s House

2017.

režija: Gurinder Chadha

scenario: Gurinder Chadha, Moira Buffini, Paul Mayeda Berges

uloge: Hugh Bonneville, Gillian Anderson, Manish Dayal, Huma Qureshi, Lilly Travers, Michael Gambon, Simon Callow, Om Puri, Neeraj Kabi, Tanveer Ghani, Denzel Smith

Dve se stvari moraju priznati Britancima. Prvo, kao bivša kolonijalna imperija imaju dosta nesentimentalan odnos do svoje istorije, pa iako se ponekad slepo drže anahronizama, umeju da sagledaju širu sliku. Drugo, znaju da naprave kostimiranu istorijsku dramu kao niko drugi, nastudirano i nepretenciozno, univerzalno razumljivo i prijemčivo za većinu svetske populacije. Sa sedamdesetom godišnjicom nezavisnosti Indije od britanske kolonijalne uprave, čini se da bi film Viceroy’s House nastao u koprodukciji obeju zemalja i pod rediteljskom palicom indijsko-britanske rediteljice Gurinder Chadhe mogao biti pun pogodak.

 Film tematizira indijske “porođajne muke”, mandat poslednjeg vicekralja lorda Mountbattena (Bonneville), čoveka doslednih liberalnih shvatanja, za koji on sam zna da je vremenski ograničen i usmeren na što jednostavniji transfer poluga vlasti na “krunskim draguljem” koji ratom osiromašeno kraljevstvo više ne može održavati. Ali posle Ghandija i pasivnog otpora i buđenja hindu-nacionalizma u režiji Nehrua, ključno pitanje glasi: jedna ili dve države. Većinsko hindusko stanovništvo optira za jednu sekularnu državu sa apsolutnom slobodom veroispovesti, dok muslimanska manjina predvođena Muhammadom Ali Jinnahom ipak želi svoju državu na severu. Ako bi do toga zaista došlo, nameće se pitanje razgraničenja, a Mountbatten mora povući hitan, ali svejedno mudar potez. Relativna popularnost kod stanovništva, spremnost na runde pregovora i inkluzija koju brižljivo propagira njegova žena Edwina (Anderson) mogu mu ograničeno pomoći, ali vremenski pritisak koji nameće britanska vlada je preveliki.

Dok na gornjem nivou imamo istorijske događaje i velike dileme, na donjem, tamo gde obitavaju sluge i indijski činovnici, imamo ljubavnu priču na tragu Romea i Julije, samo u hindu-muslimanskom kontekstu. I pored dobrih namera i međusobnog poštovanja, ljubav između Jeeta (Dayal) i Aalie (Qureshi) osuđena je na propast iz religijskih razloga. Nema veze što je Jeet pomogao njenom ocu (pokojni Om Puri), ona je svejedno obećana drugome. Ali srce ne bira, pa će se ovo dvoje mladih ljudi naći u istorijskom kovitlacu.

Upravo je ljubavna priča, suviše opšta, sentimentalna i limunadasta, najslabiji deo filma. Usuđujem se reći, čak je i višak, bez obzira na ispravnu tezu da veliki istorijski potresi melju živote malih ljudi. Naprosto, ta romansa je slabo i veštački povezana sa glavnim tokom radnje i služi uglavnom da iskamči nešto emocija na silu i dodatno pocrta didaktičku poentu filma da se sve istorijske tenzije i kompromisi slome na ljudima. Rediteljica će i završiti film na toj priči, ubacujući u blender i svoju ličnu, za šta na ljudskom nivou možemo imati razumevanja, ali na nivou filma deluje neozbiljno i diletantski.

 Što se same istorijske priče tiče, ona je didaktična, kompromisna prema stranama u sporu i prilično pojednostavljena, pa je kao takva najprimerenija za “treća tržišta”, ona koja nisu povezana ni sa britanskim kolonijalizmom, ni sa ogromnom indijskom kulturom. Što se primarno targetiranih tržišta tiče, sama tematika je dovoljno privlačna, ali razrada svedena na osnovnoškolsku istorijsku lekciju ne zadovoljava aspiracije.

Poseban problem oseća se u dijalozima koji ponekad govore očite stvari sa onom iritantnom pompom, kao da su pisani da bi se iz njih izvlačili naivni citati. Takvo pisanje ima i zanimljiv kontra-efekat: replike, isečci iz vesti i onovremena razmišljanja dobijaju snažnu sarkastičnu notu na distanci od sedamdeset godina i u svetu kakav je danas, sa sve političkim islamom sa jedne strane i islamofobijom sa druge. Kako li danas zvuči zakletva da će Pakistan ostati sekularna država? Nama sa strane kao loš vic. Stradalima od sektaškog nasilja verovatno kao noćna mora.

 Bilo je tu materijala za još zanimljivih rasprava istorijsko-političke prirode, ali ih autorica vrlo retko izvlači u prvi plan. Recimo, nakratko se pominje da je Churchill već slutio šta ga čeka u Indiji, pa zato pripremio plan koji su ljudi u kolonijalnoj upravi potegli u zgodnom trenutku i tako faktički izigrali Mountbattena koji je zaista bio uveren da od njegovog angažmana nešto zavisi. Churchill je bio cinik, ali je bio i prekaljeni državnik koji je vrlo vešto predviđao budućnost geopolitičkih odnosa, tako da njegovi zakulisni dogovori nisu bez vraga. Šteta da taj aspekt nije bolje istražen u filmu.

Čisto tehnički gledano, Viceroy’s House je sasvim solidan film. Priča uz sve svoje mane teče dovoljno glatko i ne guši, a melodrama tek na kraju postaje neizdrživa. Film izgleda odlično, uz svu luksuznu scenografiju i kostime, predivne lokacije, masovke sa gomilama statista i uopšte sve ono što čini visoku produkciju.

Naravno, gluma je takođe vrhunska, a podela uloga sjajna. Hugh Bonneville pokazuje jednostavnost, ali i određenu eleganciju kao poslednji vicekralj Indije, a Gillian Anderson i pored povremeno uhoparajućeg karikaturalnog akcenta vrlo dobro igra angažiranu aristokratkinju koja ipak ne može znati stvarno stanje na terenu. Dvoje internacionalnih indijskih glumaca su solidni onoliko koliko im uloge dozvoljavaju. Za najveću pohvalu su, međutim, epizodisti, britanski karakterni glumci kao Michael Gambon koji igra genrala ili Simon Cowell koji igra kartografa.

 Sa svojim 105 minuta, Viceroy’s House nije čak ni dosadan film, premda nema onaj epski zamah kakav istorijski filmovi tog tipa mogu imati. Zapravo, deluje kao materijal koji bi više smisla imao kao mini-serija ili vikend-film kada bi se malo detaljnije razradio. Možda bi se onda i ljubavna priča bolje uklopila.

The Other Side of the Door

2016.

režija: Johannes Roberts

scenario: Johannes Roberts, Ernest Riera

uloge: Sarah Wayne Callies, Jeremy Sisto, Suchitra Pillai, Javier Botet, Sofia Rosinsky, Logan Crenan

Plaža u Indiji i par dobrostojećih američkih turista koji se šeta njom. Žena (Callies) kaže da je trudna. Muškarac (Sisto) odgovara da je to divna vest, pita je da se uda za njega i predlaže da život provedu u Indiji za koju je on poslovno vezan. Nailaze na devojčicu, Indijku, i muškarac je pita nešto na hindi jeziku, što kasnije prevodi kao hoće li on i žena biti svoj život provesti srećni i zajedno. Devojčica se, umesto odgovora, pretvara u monstruma. Tako znači, ovo će biti festival prepada...

Žena se budi. Titl nam kaže “6 godina kasnije”. Saznajemo da se ona zove Maria i da sa mužem Michaelom živi u Indiji, prilično luksuzno u velikoj kući sa kućnom pomoćnicom Piki (Pillai). Par ima kćerku (Rosinsky) i psa. Ali daleko je to od porodične idile. Njihov sin (Crenan) je poginuo u saobraćajnoj nesreći, zaglavio mu se pojas na dečijem sedištu i udavio se, a majka nije uspela da ga izvuče. Znači, osnovni motiv filma je neizlečiva tuga majke za detetom, pomalo standardna tema, ali zavisi od izvedbe.

Prigodno, Maria će saznati da je Piki zadesila slična sudbina, a ova će joj spomenuti hram u svom zabitom rodnom selu gde se na seansi sa lokalnim sveštenstvom i monaštvom (kojem je glavni štos da se prikradaju i plaše ljude) može stupiti u kontakt sa umrlima. Samo je jedno pravilo: kada te duh pozove, ne otvaraj mu vrata, ma koliko navaljivao. I šta će Maria uraditi? Otvoriti vrata i sebi i svojoj familiji navući duh pokojnog sina / brata na grbaču. Duh će ih zezati po kući, pas će lajati u prazno, prikaze će se pojavljivati na svakom koraku i lokalno stanovništvo će se pretvarati u krvožedne monstrume sve dok se mali ne vrati u svet mrtvih kamo pripada.

Pešačka mehanika, drugopotpisani glumac koji se smara jer mu je funkcija da sve sazna prekasno i bude pasivna žrtva tuđe greške, “jump scare” momenti... Sve nam to govori da The Other Side of the Door nije samo loš, klišeiziran horor koji pritom nije čak ni zanatsko-dramaturški korektan. Iako se televizijska glumica Sarah Wayne Callies trudi da udahne život svom liku, majci sjebanoj od tuge, šlampav i šturi scenario bez ikakve razrade i dubine joj ne ide na ruku. Sve je dodatno zabrljano neinventivnom režijom koja se oslanja isključivo na poštapalice.

 Čak je i Indija samo kulisa. Mogao je to biti i Meksiko, Afrika, Japan. Možda čak i, šta ja znam, Rumunija. Svaka kultura ima svoje priče o duhovima koje se može hollywoodski površno upotrebiti za film iz B produkcije. Čak ih i ne treba tražiti, izmislite svoju i obojite lokalnim mumbo-jumbo pizdarijama, a lokalitet iskoristite kao kulisu. Jer koga boli kurac što od indijskih likova u Indiji samo jedan (i ponavljan JEDAN) govori, i to par rečenica. Možda se autor Roberts na taj način referira na blaženost bogataškog, “live-in” turističkog neznanja o lokalnoj kulturi pored koje (termin "u kojoj" bi bila laž) dotični živi, ali to čini prilično nespretno. Tako The Other Side of the Door ne ispada samo loš film, nego još i sa bonusom (kultur-)rasizma.

Un + une

kritika originalno objavljena  na Monitoru

2015.

režija: Claude Lelouch

scenario: Claude Lelouch, Valerie Perrin

uloge: Jean Dujardin, Elsa Zylberstein, Christopher Lambert, Alice Pol, Rahul Vohra, Shriya Pilgaonkar, Abhishek Krishnan

Ako se za nešto francuskim novovalovcima mora skinuti kapa, onda je to istrajnost. Oni pokojni snimali su aktivno do svoje smrti, često u vrlo poodmaklim godinama. Oni još uvek živi snimaju i dalje, verni svojoj filmskoj školi i svom filmskom izrazu. Naravno, nema tu ne znam koliko toga novoga, posle 60-ak godina je to praktično nemoguće, ali elan, ljubav prema filmu i elegancija u realizaciji ostaju. Ti ljudi su ceo svoj život živeli i disali film i to čine i dan-danas.

 Primera radi, Claude Lelouch u preko 50 godina karijere ima iza sebe 60 odrežiranih naslova, uglavnom celovečernjih igranih filmova, uz dokumentarne i kratkometražne, kao i autorske kolaboracije. Oprobao se u raznim žanrovima: krimi-trilerima, komedijama, istorijskim i socijalnim dramama, ali njegova specijalnost je ljubavna priča, o jednom muškarcu i jednoj ženi. Od Un homme et une femme (1966), moćne ljubavne priče snimljene sa više muzike i akcije nego reči, neverovatno kinetičke zahvaljujući dinamici auto-trka koje su važan deo narativa, prošlo je 50 godina, ali se film jednako svežim čini i danas. Lelouch se tom modelu uporno vraćao, čak je snimio i (razočaravajući) nastavak 20 godina kasnije, ali svoju inspiraciju iz mladih dana nije dostigao.

Un + une može se smatrati još jednim od spiritualnih nastavaka velikog filma, jednog od retkih na stranom jeziku koji su ovenčani Oscarom za najbolji scenario. Indikativan je već naslov, posuđen od pseudo-filozofske knjige popularne među dokonim ljudima (naročito ženama) koja će se u dve vezane scene i pojaviti u kadru. U pitanju je muški i ženski rod neodređenog člana, dakle priča o svakome od nas i nikome posebno u situaciji magnetične privlačnosti koja može rezultirati požarom i spaljenim mostovima.

Naslov je, međutim, varka jer nemamo samo jedan par, nego četvorougao i još jedan par sa strane, negde između stvarnosti i fikcije. Nema ni auto-trka, ni te rane Leloucheve kinetičnosti, ali daleko od toga da je Un + une statičan film. Umesto toga imamo Indiju u svoj svojoj egzotičnoj lepoti i putovanje kroz tu mističnu zemlju kao metaforu putovanja prema vlastitoj spiritualnosti, datu uglavnom kroz vrhunsku fotografiju Roberta Alazrakija i asocijativnu montažu Stephanea Mazalaiguea koja skače kroz prostor i vreme naglašavajući temu, dodatno podvučenu vrlo prisutnom, ali majstorski komponiranom i inkorporiranom muzikom. Zapravo, imamo sve što želimo od ljubavne priče, a ako neko to zna da uradi, to je upravo Lelouch.

 Antoine (Dujardin) je slavni kompozitor filmske muzike i simpatično duhovito lice francuske arogancije, zaljubljen u osećaj zaljubljenosti, ali dovoljno realističan i trezven da bi se vezivao. On dolazi u Indiju da bi za svog prijatelja, reditelja Rahula Abhija (Vohra) nadgledao snimanje muzike za njegov najnoviji art-film Juliet et Romeo o istinitim događajima inspiriranoj neobičnoj romansi između razbojnika (Krishnan) i plesačice (Pilgaonkar). Za sobom je ostavio svoju mladu devojku, pijanistkinju Alice (Pol) koja ga je iznenadila sa bračnom ponudom preko telefona, što ga je ostavilo pod pritiskom i sa jakim napadima migrene.

Već prve večeri je u francuskoj ambasadi priređen prijem njemu u čast, ali umesto dosadnog diplomatskog ćeretanja, Antoine upada u neobičan razgovor sa ambasadorovom ženom Annom (Zylberstein). Čini se da oni dolaze iz suprotnih svetova, nasuprot Antoinovoj suvoj zajebanciji, Anna je gotovo komično spiritualna, ali njih dvoje zapravo uživaju u tom ping-pongu od razgovora daleko od diplomatskih normi. Ambasador Samuel Hamon (Lambert) deluje kao tolerantan čovek, premda malo krut, ali se tenzija svejedno stvara. Zajedničko putovanje Antoinea i Anne po Indiji koje uključuje ritual pročišćenja u Varanasiju i posetu duhovnoj isceliteljki Ammi (obe sekvence su predivno snimljene okom iskusnog dokumentariste), kao i Alisin dolazak u Indiju i njeno zbližavanje sa Samuelom će zaokružiti ljubavni četvorougao i više ništa neće biti isto.

 Claude Lelouch svoj film radi sa dosta znanja, što je nesporno za nekoga ko je aktivni autor već više od 50 godina i sa strašću kakva se retko viđa u njegovoj dobi. Obratite pažnju na muzičku pratnju u filmu. Ona je sveprisutna, potpuno očekivana za ovakav film, sačinjena od klavira, orkestracije i elemenata indijskog folklornog zvuka, ali je prosto takva da drugačije jednostavno ni bi išlo. Isto važi i za pozadinske priče o likovima koje su možda standardne do granice potrošenosti, ali su toliko detaljne da likovi ne deluju samo zamislivo, nego i organski. Njihovi dijalozi bi u većini drugih filmova delovali besmisleno i zašećereno, ali ovde su napisani i izgovoreni sa dubokim uverenjem. Lelouch je još uvek nepopravljivi romantik i ostaje nam samo da mu verujemo i da ga pratimo na ovom dvočasovnom putovanju kroz misterioznu zemlju i još dublje misterije ljubavi i ljudske duše. Un + une će današnjim gledaocima delovati staromodno i to stoji u potizivnom smislu. Drastična je razlika je li film staromodan u smislu da nas vraća u neko drugo filmsko vreme ili zastareo i datiran, pa od tog drugog filmskog vremena posuđuje samo površne ideje i postupke. Un + une je svakako od bolje varijante.

Oči su uprte u glumce i oni su sjajno izabrani i vođeni blagom, ali sigurnom rukom. Ima tu mesta za improvizaciju, ali duh filma je sveprisutan. Jean Dujardin je ležeran i izuzetno simpatičan kao Antoine, Elsa Zylberstein topla i taktilna kao Anna, Alice Pol pokazuje nesigurnost mlađe osobe u vezi sa starijom i iskusnijom, dok je Christopher Lambert, taj stari akcioni junak, sada prinuđen da igra protiv svog uobičajenog tipa i pokaže širok dijapazon utišanih emocija i skrivenih nesigurnosti i u tome uspeva. Njih četvoro je zaista zadovoljstvo gledati iz scene u scenu.

Mnogi će Lelouchu zameriti tipskost i konzervativnost, poneki čak i zapadnjački turistički pogled na Indiju. Prvo, Lelouch ne krije da je konzervativni romantik i da ljubav vidi isključivo kao monogamiju, što je njegovo legitimno pravo i to treba poštovati. Što se zapadnjačkog pogleda koji vidi samo atrakcije i stvarnu ili fingiranu duhovnost, ali ne i siromaštvo, prljavštinu i bedu na ulicama, treba reći samo da to čak i ne stoji (u nekom drugom-trećem planu nema nikakvog ulepšavanja) i da je u krajnjoj liniji nebitno ako je u skladu sa tačkom gledišta naših likova koji su zapravo Zapadnjaci i turisti. Uostalom, takvo saživljavanje publike sa likovima mu je i bio jedan od osnovnih ciljeva.

 Eskapizam možda stoji, ali u tome nema ničeg lošeg. Lelouch to zna napraviti sa stilom, što se ne može reći za mnoge koji se ljubavnog filma hvataju. Lelouch ga oplemenjuje primesama humora, filma ceste i avanture i to čini dozirano i ispravno. On je jedan od retkih koji mogu sebi dozvoljiti da budu sentimentalni, ali nikad patetični i izlizani. Majstor i pored lutanja ostaje majstor. Un homme et une femme možda nije dostignut u svojoj inovativnosti, ali to nije bio cilj. Ovaj nastavak je samo spiritualan i apsolutno nije sramota da ga je radio isti čovak kao i slavnog prethodnika.

Ludo

2015.

scenario i režija: Q, Nikon

uloge: Subholina Sen, Ananya Biswas, Soumendra Bhattacharya, Ranodeep Bose, Joyraj Bhattacharya, Rii

Ludo je, što se mene tiče, imao pred sobom dva zadatka koja je morao da ispuni. Prvi, da bude prvi indijski zaista horor film, jer su svi prethodni indijski horori koje sam gledao zapravo delovali kao loši vicevi. I drugi, da bude prvi zaista horor film po motivima nekakve društvene igre. Ne znam zašto bi neko na toj premisi razvio film, još kad uzmemo u obzir da je Ludo zapravo varijacija na temu Čoveče ne ljuti se, ali hajde.

Nemojte uzimati Jumanji kao relevantan primer za bilo koju od dve tvrdnje, jer od Indije ima samo elemente pozajmljene iz kolonijalnog doba, a horor kako god okrenuli nije, već bleskasta dečija avantura. Koliko me sećanje služi, kad sam bio klinac film mi se svideo, praktični efekti su ostavili utisak na mene, ali nije mi se našao na listi filmova koje ću gledati iz godine u godinu. Sve u svemu, ne-loš uspeh za film o društvenoj igri.

Ili je Fest ekipa vešto sakrila taj podatak, ili ja u brzini nisam pažljivo čitao katalog, već eventualno kratke opise, ali nekako mi je cela ta priča sa Čoveče ne ljuti se pobegla kada sam se odlučivao za projekciju. Ono što me je privuklu je egzotični “setting”, neka priča o mladim ljudima u provodu koji se okreće (zlo i) naopako i nekakva igra (možda Masne fote), sve to spakovano u horor i zaliveno krvlju.

U suštini, film počinje sasvim pristojno i čini se da taj horor ima nekakav pod-tekst koji se dotiče konzervativnog indijskog društva. Frendice Ria (Sen) i Payel (Biswas) se spremaju za večernji izlazak i slušaju prekoravanja Riine majke da su suviše slobodno odevene i sve u tom stilu, ali ne haju za to. Nalaze se sa dva tipa, Peleom (Soumendra Bhattacharya) i Babaiem (Bose), vozikaju se na mopedima, idu po klubovima i bivaju zaustavljeni od strane korumpiranih policajaca, tih “čuvara reda i zakona”, a naročito javnog morala kojima moraju tutnuti neku kintu. Ni u motel neće da ih prime jer nisu venčani...

Zato odlaze u “shopping mall” koji će uskoro prerasti u “chopping mall”, ipak smo u hororu, sa idejom da se umuljaju pred zatvaranje i prenoće tamo uz cugu i (seksualne) avanture. Ne lezi vraže, zabavu im kvari par nešto starijih, odrpanih ljudi koji su po svoj prilici beskućnici, što otvara drugu, jednako važnu temu u pod-tekstu: klasizam jer se mladi, urbani momci i devojke iz Kalkute po svoj prilici groze prezrenih na svetu. Bilo kako bilo, oni sa starim parom zaigraju staru tajanstvenu igru, kockice se zakotrljaju i neka klanje počne...

I to radi jedno vreme, intenzivno je, gadno, prljavo i krvavo, ali kratko traje. Autori Q i Nikon (očito previše cool da bi se potpisali pravim imenima) negde do polovine filma uspevaju da ispucaju materijal koji bi nekim drugima bio dovoljan za celovečernji. Da su samo malo više poradili na atmosferi i izradi “jump scare” momenata, pa i na klasičnim “fillerima” sa bežanjem i saplitanjem pred klanje, Ludo bi bio pristojan horor koji bi ostavio dovoljno mesta za raspravu o onome na šta su skretali pažnju. Umesto toga, imamo kratke kadrove i maničnu montažu koja ionako brz tempo još više ubrzava.

Oni su se, međutim, odlučili da u drugu polovinu ubace drugi film, i to “prequel” o samoj igri (ponavljam, Čoveče ne ljuti se) i bratu i sestri plemenite krvi (mlađoj i lepšoj verziji ubojitih beskućnika) koje je igra uzela pod svoje i zauvek proklela. U redu, ta dva filma jesu povezana u priči (kako-tako), ali još uvek deluju kao dve ideje i dva kraća filma slepljena u jedan i ta strukturna greška potapa inače potencijalno zanimljivu ideju.

Ludo je i dalje zanimljiv komad trivije, samim tim što je horor i što je iz Indije, što je prljav, krvav i bespoštedan i što izgleda profesionalno, kao da je snimljen sa takvom namerom. Nagađam, ali mislim da u Indiji generalno ne postoji jaka podrška za žanrovsku kinematografiju, posebno ako propituje moralne vrednosti na kojima počiva društvo. Ali ipak, Ludo više deluje kao heavy metal spot (minus kadrovi rezanja po gitarama) razvučen na ceo film: atraktivno, ali besmisleno.

Ludo je ovogodišnji pobednik Festove programske celine Granice, što me je začudilo iz barem dva razloga. Prvo, više mi upada u Thrills and Kills nego u ipak malo artsy Granice. A drugo, bilo je boljih, rečitijih i kompletnijih filmova u toj konkurenciji. Što se zadataka iz prvog pasusa tiče, Ludo se pokazao polovično uspešnim: indijski je, o društvenoj igri i horor je, ali ga baš i ne mogu nazvati dobrim filmom.

Court

2014.

scenario i režija: Chaitanya Tamhane

uloge: Vira Sathidar, Vivek Gomber, Geetanjali Kulkarni, Pradeep Joshi

Nemojte me krivo shvatiti, gledanje filmova iz svih krajeva sveta je moja obaveza i interes, ali postoji jedna kinematografija od koje zazirem. Indijska. Nije to stvar rasizma, kulturnog ili drugačijeg, nego stvar iskustva i fobije. Jednostavno, u svakom trenutku očekujem da će iznenada odjeknuti neka apsolutno grozna pesma, i da će to tako ići narednih nekoliko minuta, uz masovni ples i estetiku jeftinog video-spota. Mislim, pogledao sam i alternativne i umetničke indijske filmove i koprodukcije ušminkane tako da budu prijemčivije zapadnom posmatraču, ali strah od pevanja je, izgleda, jači od mene.

Ono što me je privuklo filmu Court bile su redom pozitivne kritike koje sam pročitao, a koje bih olako zanemario da mi se tema nije učinila zanimljivom. Naime, Court se “prodaje” kao “deadpan” komedija, apsurdna i pomalo crna, koja na nišan uzima indijski pravni sistem, ostatak iz kolonijalnog doba, apsurdno naravnan na viktorijanski javni moral i u potpunom neskladu sa modernim načinom života. Iskreno, uživam u sudskim dramama i scenama iz sudnice (osim kad dolaze iz pera Siniše Pavića), a poneki “twist” je uvek dobrodošao. Još uvek sam pod jakim utiskom izraelskog filma Gett: The Trial of Viviane Amsalem, a od Court sam očekivao možda još širu i nekako direktniju satiru.

Dobro, i to sam dobio. Uz pevanje i plesanje, ali neke stvari su neizbežne. Barem je slučaj zanimljiv. Narodni pevač i socijalni/politički ativista je uhapšen jer je, navodno, svojom pesmom naterao radnika kanalizacije na samoubistvo. Skočio čovek u govna kao što je pretio onaj Sava iz “Zbogom, Kikindo...” A možda je i pao slučajno, rizik posla. Naravno, optužnica je suluda, jer kako je moguće naterati nekoga na samoubistvo ako taj nije već sam podložan, a instigator (u odsustvu bolje reči) nije osoba od ekstremnog poverenja. Pevač/aktivista Narayan Kamble (Sathidar) se, uostalom, takvim stvarima i ne bavi, nego poziva na odbacivanje nacionalizma, rasizma, klasizma i naročito kastizma. Zbog čega je u stalnom sukobu sa zakonom.

Tu tek počinje njegova nevolja, ali nije on jedini u nevolji. Po sličnom, ali opet drugačijem osnovu, u nevolji je i njegov mladi advokat Vinay Vora (Gomber), možda još uvek dovoljno mlad da veruje u koncept pravde i zdravu logiku nasuprot okoštalim, apsurdnim zakonima. Ima jedna izuzetno efektna metaforična scena u kojoj on u školi govori o svom poslu i o slučaju, a radnici prolaze da bi uključili ventilator. To je nekako njegov život. Na drugoj strani imao tužiteljku (Kulkarni) koja je više u fazonu “pošteno mu sudite, pa ga bacite u zatvor na 20 godina, ako je moguće što pre, evo sad će pauza za ručak” i sudiju kojem je pravda možda sekundarna stvar, ako se uzme u obzir da proces pre svega mora početi, trajati i okončati se. Prema propisima, naravno.

Ono što film čini zanimljivim je fotografija, u dugim kadrovima, koja oslikava situaciju u sudnici, na ulici i u privatnim životima učesnika procesa. Posebno su efektni kadrovi sudnice iz lagano povišene perspektive, tako da podsećaju na CCTV snimke i dobijaju na dokumentarističkoj težini. Ti kadrovi su jedan od glavnih razloga zašto ovakav apsurd percipiramo kao realno moguću opciju, a ne kao humor radi humora i smeh radi smeha. Tom utisku doprinosi i dobra, odmerena gluma, što je poseban uspeh za Viru Sathidara, koji je zapravo pevač, a ne glumac. Možda nema previše teksta, ali njegovo prisustvo na ekranu je realistično i unosi nešto težine.

Pohvalu je zaslužio i autor Chaitanya Tamhane. Court mu je prvi film i on već pokazuje finesu kakva se traži od pravog, punokrvnog autora. Istina, film je mogao biti i kraći, jer sasvim uspešno prenosi poentu i ranije, mada i ovako razdužen (na oko 2 sata) metaforički ukazuje na sudske procese bez kraja na vidiku. E, da, moglo je i bez tog pevanja. Odnosno, sa manje pevanja. Ipak je film o pevaču, pa mora malo.

Rang Rasiya / Colours of Passion

2008/2014.

režija: Ketan Mehta

scenario: Ketan Mehta, Sanjeev Dutta

uloga: Randeep Hooda, Nandana Sen, Paresh Rawal, Ashish Vidyarthi, Jim Boeven, Vipin Sharma, Rashaana Shah

Zaista ne samo da nisam nikakav stručnjak za Bollywood, nego sam jedan od onih koji mu prilazi vrlo oprezno ili mu čak i ne prilazi. Ništa lično, pa čak ni kulturološki, jednostavno mi ne paše formula plesnih masovki i sveprisutne, čak agresivne muzike. Ne paše mi čak ni što je formula toliko striktna i nepopustljiva. Opet, ako je film indijski, čak i ako je smeštan u Bombay / Mumbai, ne mora značiti da je u pitanju Bollywood. Još ako igra na međunarodnom filmskom festivalu koji se bavi art-filmom iz egzotičnih zemalja, kakav je IFFI, onda očekivanja idu u tom nekom arthouse pravcu.

Možete li zamisliti moj šok i razočaranje kada sam otkrio da pred sobom imam tipičan bollywoodski film, sa pesmom i plesom? Istini za volju, istorijska ličnost Raje Ravija Varme, o kome je film zapravo, je fascinantna u smislu reformi unesenih u umetnost i javni prikaz ljudskog tela, pa je zbog toga normalno da Rang Rasiya pomera neke granice i ruši tabue. Ovo je prvi bollywoodski film u kojem imamo golotinju indijske glumice, što je ogroman pomak za jednu ogromnu kinematografiju.

Moje iznenađenje se ipak može opravdati nepoznavanjem materije, ali i glumica Nandana Sen, prisutna na projekciji je bila prilično iznenađena filmom koji je videla. Štos je u tome što postoje dve verzije filma: jedna relativno kratka, više artistička, nelinearna, fokusirana na sudsku dramu između optuženog Varme (Hooda) i verskog saveta koji ga tuži za opscenost i blasfemiju i na ljubavnu priču između njega i Sugandhe (Sen), i druga, klasični linearni bio-pic od dva sata sa dodatkom nasnimljenih scena i sa celom dodatom okvirnom pričom koja povezuje prošlost (u pitanju je kraj XIX veka) i sadašnjost kroz zaplet sa aukcijom. Na taj način je moguće i objasniti dve godine “proizvodnje” filma, odnosno najmanje dve verzije, odnosno čekanje na redovnu bioskopsku distribuciju dok je film godinama išao po festivalima (distribucija je umesto široke na kraju bila limitirana), pa i u krajnjoj liniji da se ne zna koja je kopija i koja je verzija gde. Verzija koju smo mi u Innsbrucku videli bila je, rekoh već, bollywoodska i za nju je glumica rekla da ju je iznenadilo da je ona uopšte išla u distribuciju, posebno na festivale i da je ona za nju mislila da je napuštena.

Glede aukcije na početku i na kraju, u današnjem Mumabaiju su pronađene neke od Varminih slika i prodaju se kolekcionarima. Istovremeno, pred kapijom aukcijske kuće dešavaju se nasilne demonstracije u odbranu javnog (konzervativnog, ako ne i fundamentalističkog) morala. Priča onda odlazi u prošlost kada je i sam Varma bio na optuženičkoj klupi. Kako suđenje teče, tako se kroz seriju flashback momenata upoznajemo sa njegovim životom i delom u kolonijalnoj Indiji, od braka sa ženom visokog porekla naviklom na matrijarhat, preko pozicije dvorskog slikara i titule koju je dobio, do potonjeg života u Bombayu opet u svojstvu dvorskog i građanskog umetnika. Varma je uneo revoluciju u indijsku umetnost: prvi je slikao aktove i to na teme iz indijskih svetih spisa, prvi je u Indiji povezao štamparsku presu i slikarstvo i štampao grafike nalik na ikone koje su nižim kastama (nedobrodošlim u hram) služile za molitvu, a jedan od njegovih učenika je čak bio pionir indijskog filma.

Ono što film drži zanimljivim je sama priča i glavni lik. Možda je ovo odlična ulazna tačka u indijsku kinematografiju i posebno u Bollywood. Istini za volju, gluma je za nijansu prenaglašena, produkcijski izgled na nivou starije i jeftinije evropske ili američke produkcije (mogu to da zamislim i na nekoj od televizija) i muzike je fakat previše, čak i ako prihvatimo pravilo da se iz svakog filma mora izvući video-spot. U smislu erotskih scena i rušenja tabua, ovo je veliki korak napred za Indiju (ako film Kama Sutra Mire Nair ne računamo u indijske, nego u globalne filmove). Opet, iz evropske ili hollywoodske (puritanske) perspektive, taj pomak je premali i dolazi prekasno. Rang Rasiya je gledljiv film, dok će samo poznavaoci i ljubitelji Bollywooda u njemu zaista naći neku veliku vrednost.

Million Dollar Arm

2014.

režija: Craig Gillespie

scenario: Thomas McCarthy

uloge: Jon Hamm, Pitobash, Suraj Sharma, Madhur Mittal, Aasif Mandvi, Lake Bell, Alan Arkin, Bill Paxton

Million Dollar Arm je, između ostalog, inspirativna sportska drama o bejzbolu. Ne morate da se brinete o poznavanju pravila, pošto film od vas ne traži nikakvo predznanje, niti vam ga nudi: ovde ćete teško naići na kontakt palice i loptice, o celoj utakmici da ne govorimo, jer sve staje na velikim rukavicama i bacanju loptice. Dodajmo na to frazu „po istinitom događaju“, koja ovde u priličnoj meri pije vodu, i limunadasta zabava može da počne.

Film je podeljen u tri čina plus prolog i epilog sa karticama. U prologu se upoznajemo sa premisom. JB (Hamm) je sportski agent pod stresom kojeg trenutno bije poslovni maler. Njegov partner / podređeni Aash (Mandvi) ga možda može oraspoložiti nekom šalom, ali ne može puno učiniti. Kada simpatični dvojac ostane bez posla koji su mesecima pripremali, JB će se u trenutku setiti ideje. Taj trenutak je posebno ljigav i nerealan: dok prebacuje kanale između Susan Boyle i kriketa, pašće mu na pamet da organizuje „reality show“ u Indiji u kojem će u naciji ljubitelja kriketa potražiti bejzbolskog bacača („pitcher“) i obučiti ga za Veliku ligu, i na taj način otvoriti ogromno (i konstantno rastuće tržište) za jedan novi sport, pa konačno postići finansijski efekat koji je Yao Ming imao na kulturu ljubitelja košarke u Kini.

Prvi čin je mešavina „travelogua“ po Indiji na premisi Slumdog Millionare i stereotipnih komičnih stavova o Indiji kakvih smo se nagledali u filmovima (sve je prljavo i siromašno, birokratija je spora i korumpirana, ali svi su veseli). Tamo će naš junak potpomognut narkoleptičnim starim skautom (Arkin) i jednim od retkih bejzbol-entuzijasta (bollywoodska zvezda „džepnog formata“ Pitobash) pronaći dva momka koji bi uz pravilan trening zaigrali bejzbol. Oni su Rinku (Sharma, zvezda Life of Pi) i Dinesh (Mittal, brat-kriminalac iz Slumdoga).

Film se onda nastavlja u pravcu komedije sudara kultura, jer bistrooki indijski momčići engleski ne znaju ni da beknu (što nije naročito uverljivo, valjda su nekad u životu išli u školu), a ne znaju ni lift da koriste (što je polu-uvredljivo iako simpatično, čak i ako je neko tupav, valjda zna da imitira druge ljude u njemu nepoznatim, a njima normalnim situacijama), ne kapiraju američku hranu i od kuće prave malu Indiju. Finalni čin spada u klasičnu inspirativnu dramu, sportsku i ne samo sportsku, jer će momci naučiti da igraju bejzbol pomoću trenera-gurua (Paxton), a JB neće biti baš tolika skotina kao na početku u čemu će mu pomoći lepa komšinica (Bell).

Zašto sam sve „spoilao“? Zato što to i nije neki spoiler. Od prvog do poslednjeg kadra i tih famoznih odjavnih kartica na kojima vidimo fotografije stvarnih ljudi, nama je kristalno jasno šta će se desiti, kada će pasti fora, kada inspirativni monolog praćen orkestracijskim soundtrackom. Kliše i formula su tu, videli smo takve filmove iz hollywoodske kuhinje barem milion puta. A povrh toga, u pitanju je istinita priča, koja, budimo realni, nije baš poznata u našim krajevima, ali je varijacija na temu standardnih istinitih priča o traženju talenata za bejzbol u Latinskoj Americi, Japanu, Rusiji i gde već po svetu gde taj „komadić americane“ još nije došao.

Ništa od toga nije problem, film je pozitivan, vedar i simpatičan, ma koliko u pitanju bila ispričana priča. Ovde sve to deluje reciklirano, čak bez većih korekcija, ali se opušteno prati, podiže raspoloženje i momentalno zaboravlja, opterećenja nema. Problem je što bi ovo mogao biti bolji film, dublji i detaljniji. Reditelju Craigu Gillespiju (Lars and The Real Girl) ovakav štanceraj nikako ne leži, pa je i nejasno zašto su ga Disneyevi producenti uopšte i uzeli, kada su imali na raspolaganju scenaristu Thomasa McCarthija koji je već imao nekakvog iskustva sa sportskim dramama (Win Win). Gillespie u nedostatku ideja polazi za svim mogućim oprobanim trikovima, i to ni u kom slučaju ne postiže željeni efekat.

Najslabiji segment filma je iskorištenost glumaca. Jon Hamm je neko čija je popularnost u usponu zahvaljujući ulozi Don Drapera u seriji Mad Men, ali čini se da još nije spreman za Hollywood i „Veliku ligu“. JB se ne razlikuje puno od Drapera, ali Hamm takvim odabirom uloge i načinom pristupa na sebe privlači sumnju da je glumac od jedne uloge. Indijski trio je zaglavljen sa tipskim ulogama, ali oni to iznose bez većih problema, dajući im ono malo ličnog šarma koliko mogu da daju. Stvari slično stoje i sa Aasifom Mandvijem. Bill Paxton je odličan izbor za mudrog trenera i žao mi je da nema bar nekoliko scena više. Međutim, kriminalno je koliko su neiskorišteni potencijali Alana Arkina, koji opet, deseti put za redom igra neku varijantu odrtavelog starca, ovog puta narkoleptičnog. Ovo je uloga koju bi on mogao da odigra u snu i to i radi, sve vreme. Lake Bell (In A World), karakterna glumica, talentovana komičarka i napredna autorica ovde je zaglavljena sa beskorisnim likom slatkice koja služi jedino kao protagonistina simpatija. Sličnu ulogu je mogla da odigra bilo koja televizijska glumica (recimo, Cobie Smulders iz How I Met Your Mother bi bila idealna, svaki talenat preko toga je suvišan, nije čak ni bonus kada reditelj ne zna šta bi s njim).

Da završim, da se kritika ne bi odužila kao bejzbol utakmica ili ovaj film (nešto preko 2 sata, barem 20 minuta previše), Million Dollar Arm je nešto što se gleda i zaboravlja. Ne bih se usudio da kažem da je film loš, iako svakako nije naročito dobar. Moguće je da je Hollywood toliko spustio svoje standarde, pa od mene prolaznu ocenu dobija sve što me ne iritira otvoreno. Osim nekoliko osnovnih zamerki, nemam želju da ga popljujem. Frustrirajuće je, međutim, što je Million Dollar Arm mogao da bude stvarno dobar film, ali je za to nedostajalo strasti, produkcijske, režijske, glumačke, pa čak i strasti prema bejzbolu.