Victoria

kritika  originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: Sebastian Schipper

scenario: Sebastian Schipper, Olivia Neergaard-Holm, Eike Frederik Schultz

uloge: Laia Costa, Frederick Lau, Franz Rogowski, Burak Yigit, Max Mauff

Victoria je film koji je premijeru imao na prošlogodišnjem Berlinalu, gde je postao hit među određenom kritikom i publikom i pobrao tri nagrade (dve lokalnijeg karaktera i Srebrnog Medveda za kameru). Uspešna festivalski ciklus je zaključen sa relativno širokom distribucijom, dosta nemačkih nacionalnih nagrada i nekoliko nominacija za nagrade EFA (Evropske Filmske Akademije). Međutim, Victoria nije samo “festival darling”, nego i punokrvni filmski eksperiment o kojem će se još dugo pričati.

 Naime, Victoria je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći na zoru u Berlinu i koji je snimljen u jednom kadru, ali zaista. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno, iz nekoliko puta, bez skrivenih rezova u zgodnim trenucima kao Hitchcockov Rope ili još uvek aktuelni “oscarovac” Birdman. Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru kada je u pitanju nešto kao Russian Ark, dokumentarac koji elegantno simulira šetnju po muzeju, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već poduhvat. Možda je sam sebi svrha, ali svejedno...

Victoria zbog toga zaslužuje priznanje kao izuzetno napet film koji prolazi kroz nekoliko žanrova, glatko teče i naslućuje neprijatnost u bliskoj budućnosti, te kao film koji sjajno koristi svoje unapred izabreane lokacije, gradske ulice, te Berlin sa svojim klubovima, ulicama, dragstorima, stambenim zgradama i njihovim krovovima postaje jedan od filmskih heroja. Pohvalu zaslužuje i direktor fotografije Sturla Brandth Grovlen koji pokazuje sjajnu kondiciju i koncentraciju za kadar u trajanju od bezmalo 140 minuta. Ne treba zaboraviti ni glumce čiji se rad uglavnom svodio na improvizaciju dijaloga, dok je scenario zadavao samo liniju kretanja po lokacijama i redosled ključnih postupaka.

 Osnovna priča se svodi na “devojku koja se sama vraća kući noću”, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu. Ona je Victoria, cura iz Madrida koja u Berlinu živi tek par meseci, radi u kafiću i ne zna nemački. Igra je apsolutno sjajno Laia Costa koju kamera voli i koja je u stanju da stane i ostane u centru pažnje. E, sad, njoj se na izlasku iz kluba uvaljuju četvorica momaka sumnjivog izgleda i ponašanja (u najmanju ruku su pijane barabe) i po svaku cenu žele da zableje sa njom. Iako je umorna i za nekoliko sati joj počinje smena, ona pristaje. Oni bleje na ulici i na krovu zgrade, puše travu i piju ukradeno piće, a između nje i jednog od njih, Sonnea (Lau), polako se krčka romansa nalik na Linklaterove Before filmove.

Tako bi to i bilo, naročito posle izuzetno emotivne scene u kafiću gde Victoria radi, da drugi od mladića, bivši robijaš Boxer (Rogowski) nema druge planove. On iz svojih zatvorskih dana duguje uslugu ili novčani ekvivalent jednom pravom gangsteru i te noći mora da plati. Zadatak je pljačka banke, trojica naoružanih plus šofer, a jedan od momaka se napio do beskorisnosti, pa je Victoria pozvana da ga “zameni”. Ona to prihvata, ali kako to obično biva kad amateri pljačkaju banku, cela akcija se izvrće naopako, možda samo zbog jednog detalja, a možda zbog činjenice da to nije posao za krimose sitnog zuba...

 Ono što se potencira kao najjača strana filma, snimanje u jednom kadru i njime uslovljen veoma okvirni scenario, ispostavlja se i kao najveće ograničenje. Boxer jedini ima fiksnu motivaciju, Sonne i Victoria međusobno uslovljenu, ostali ne baš. Suviše je tu neverovatnih stvari spakovanih u neverovatan splet okolnosti. Da li bi Victoria, za koju kasnije dobijamo potvrdu da ni u kom slučaju nije uličarka, nego fina cura kojoj je izmakla karijera pijanistkinje, našla išta privlačno u grupi baraba? Da li bi uopšte zablejala s njima? Da li bi bleju prekinula kada bi stvar postala ozbiljna? Da li ozbiljan gangster, kada već u pljačku šalje bilmeza koga zna iz zatvora, s njim šalje i njegove ortake, još veće bilmeze koji sigurno nemaju iskustva sa pljačkom banke? Da li bi prihvatio izmenu plana i potpuno nepoznatu curu, pritom strankinju, na mestu šofera? Da li bi iko pri zdravoj pameti, a da nije i sam kriminalac, pomislio da je pljačka banke baš dobro zezanje? Da li bi cura osetila takvu odgovornost prema klipanima sa kojima je popila jedno pivo i popušila jedan džoint da sa njima krene u takvu akciju? Čak je i vremenski okvir od nešto preko dva sata za toliku količinu pizdarija nerealan, čak i u gradu koji nikad ne spava, kao što je to Berlin.

Istini za volju, napetost dosta popravlja utisak, kao i tretman pojedinih detalja. Izbor muzike i njen tretman je sjajno sugestivan. Komunikacija među mladim glumcima je neusiljena i opuštena, a mehanizam nepoznavanja jezika se pokazao kao efikasan da momci Victoriju drže u mraku kad razgovaraju na ionako zeznutom berlinskom slengu. Solidno je izveden i spoj žanrova i filmskih motiva, ima tu i humora i ljubavne priče (ma kako neverovatne), i akcije i asocijacija na Linklaterove “travelogue” filmove.

Laia Costa je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je besprekorna, od prve scene pomamnog plesa u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do otvaranja u ponajboljoj sceni filma u kafiću i dalje preko nesigurnosti i straha do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere glavni razlog da se pogleda ovaj film.

 No, i pored svoje originalnosti, Victoria se čini kao filmski eksperiment koji je samom sebi cilj i koji će u budućnosti biti zanimljiv samo kao komad trivije, kao jedan od prvih, pionirskih, svakako ne i najboljih pokušaja. Schipper i ekipa su dokazali da su neke stvari moguće, ali me svejedno nisu ubedili da ih je trebalo raditi. Raskadriran i sa čvršćim scenarijem, Victoria bi bio potpuno drugačiji film, kraći, koncentriraniji, sređeniji i verovatno u konačnici i bolji, ali ne bi privukao ovoliko pažnje kao što je to učinio sa jednim prostim i u digitalno doba sasvim izvedivim trikom.

El cami mas llarg per tornar a casa / The Long Way Home

tekst originalno objavljen na fak.hr 

 

2014.

režija: Sergi Perez

scenario: Eric Navarro, Roger Padilla, Sergi Perez

gl. uloga: Borja Espinosa

Naš protagonista Joel (Espinosa), kojeg kroz celi film verno pratimo, uglavnom iz blizine, često nepodnošljive, jednog dana ustaje iz kreveta u svom neurednom stanu. Doziva psa Elvisa. Pas se ne pomera, očito je bolestan. Joel, očito u depresiji i ne baš sposoban da se brine o sebi, uzima Elvisa na ruke i izlazi iz stana. Njih dvojica će krenuti na podužu odiseju Barcelonom, a Joel je, rastresen i depresivan kakav je, zaključao svoje ključeve unutra.

Osećaj filma je neprijatan i maglovit, visceralan. Vidimo šta se dešava na ekranu i nije nam prijatno, a svejedno smo u magli jer ne znamo pozadinsku priču. Kako film odmiče, tako ćemo je sve više naslućivati, ali ni u jednom trenutku nećemo znati zasigurno. Ovo je možda odiseja, možda hobo-dnevnik, možda metafora života natopljena teškom simbolikom, ali svakako nije junakovo putovanje gde je cilj određen. Cilj je preživeti. Cilj je pronaći se. Cilj je rešiti psa, polumrtvog i teškog, velika je to beštija. Cilj je vratiti se doma, pronaći ključ od stana, ali više od toga pronaći ključ svoje volje, svoje duše i svog uma.

I hrabri Borja Espinosa to savršeno radi. Na njegovom licu vidimo svu Joelovu muku. On, kao i Joel, oseća Elvisovu težinu. I mi sa njim. Možda ne razumemo, ali osećamo njegov bezizlaz, dno bunara na kome je. I kamera ga prati u njegovim lutanjima, u vožnji autom, dok razgovara preko mobitela, uporno iz blizine, spreda, straga, sa strane. Tek je poneki kadar širok, situacioni, ali mi smo uglavnom tu pored, saosećamo s njim, nemoćni da mu pomognemo. Nemoćni kao i on, utapamo se zajedno s njim.

The Long Way Home je jedan od onih filmova koji naprave jak, ali difuzan utisak. Stvari postaju malo jasnije kada nam autori, producenti i glumci kažu nešto o njemu, što je moguće na festivalskim Q&A posle filma. Ako smo uopšte sposobni sastaviti suvislo pitanje posle projekcije, to jest. Reditelj će nam otkriti Joelovu pozadinu koju samo on zna, a mi možda pretpostavljamo iz tragova koje je u filmu ostavio. Ako je to uopšte potrebno. Možda je bolje film pogledati ponovo. Ako ga možemo još jednom podneti.

Zanimljive stvari se otkriju i iz intervjua dostupnih na internetu. Sergi Perez je svoj celovečernji bioskopski prvenac snimao ukupno 16 dana, u tri navrata u roku od godinu dana, prekidao snimanje, dorađivao scenario. Pre toga se okušao u kratkim formama i na televiziji. Kada je počeo da skuplja sredstva za dugometražni film, Španjolsku je pogodila kriza. The Long Way Home, na kraju snimljen sa izuzetno skromnim sredstvima skupljenim preko “crowdfundinga”, iz ličnih fondova i od pozajmica prijatelja, onda postaje lična priča, o ličnoj frustraciji, besu i nemoći da se dođe do cilja. Nadalje, iako se to u tekstu filma nigde eksplicitno ne pojavljuje, The Long Way Home onda nije moguće tumačiti ni bez podizanja stvari na nacionalni nivo, bez asocijacija na krizu koja je žestoko pogodila Španjolsku i koja nikako da prođe. Joel onda postaje taj neki “everyman”, “average Joe”, bez svoje volje i namere.

Sa relativne vremenske distance možemo se pitati jesmo li išta naučili iz Joelovog primera i od njegove odiseje. Sumnjam, mada to nije bio ni cilj. Život je borba, najviše sa samim sobom. I nema dna, jer se nizine, kao i visine, uvek pomeraju. Granice postavljamo mi u trenutku kad izaberemo da nemamo izbora, da moramo dalje pa kako god. Joel je to shvatio na teži, neprijatniji način. The Long Way Home možda nije najprijatnije filmsko iskustvo, ali ne bih ga drugačijeg ni želeo, niti je drugačije moguće.

Million Dollar Arm

2014.

režija: Craig Gillespie

scenario: Thomas McCarthy

uloge: Jon Hamm, Pitobash, Suraj Sharma, Madhur Mittal, Aasif Mandvi, Lake Bell, Alan Arkin, Bill Paxton

Million Dollar Arm je, između ostalog, inspirativna sportska drama o bejzbolu. Ne morate da se brinete o poznavanju pravila, pošto film od vas ne traži nikakvo predznanje, niti vam ga nudi: ovde ćete teško naići na kontakt palice i loptice, o celoj utakmici da ne govorimo, jer sve staje na velikim rukavicama i bacanju loptice. Dodajmo na to frazu „po istinitom događaju“, koja ovde u priličnoj meri pije vodu, i limunadasta zabava može da počne.

Film je podeljen u tri čina plus prolog i epilog sa karticama. U prologu se upoznajemo sa premisom. JB (Hamm) je sportski agent pod stresom kojeg trenutno bije poslovni maler. Njegov partner / podređeni Aash (Mandvi) ga možda može oraspoložiti nekom šalom, ali ne može puno učiniti. Kada simpatični dvojac ostane bez posla koji su mesecima pripremali, JB će se u trenutku setiti ideje. Taj trenutak je posebno ljigav i nerealan: dok prebacuje kanale između Susan Boyle i kriketa, pašće mu na pamet da organizuje „reality show“ u Indiji u kojem će u naciji ljubitelja kriketa potražiti bejzbolskog bacača („pitcher“) i obučiti ga za Veliku ligu, i na taj način otvoriti ogromno (i konstantno rastuće tržište) za jedan novi sport, pa konačno postići finansijski efekat koji je Yao Ming imao na kulturu ljubitelja košarke u Kini.

Prvi čin je mešavina „travelogua“ po Indiji na premisi Slumdog Millionare i stereotipnih komičnih stavova o Indiji kakvih smo se nagledali u filmovima (sve je prljavo i siromašno, birokratija je spora i korumpirana, ali svi su veseli). Tamo će naš junak potpomognut narkoleptičnim starim skautom (Arkin) i jednim od retkih bejzbol-entuzijasta (bollywoodska zvezda „džepnog formata“ Pitobash) pronaći dva momka koji bi uz pravilan trening zaigrali bejzbol. Oni su Rinku (Sharma, zvezda Life of Pi) i Dinesh (Mittal, brat-kriminalac iz Slumdoga).

Film se onda nastavlja u pravcu komedije sudara kultura, jer bistrooki indijski momčići engleski ne znaju ni da beknu (što nije naročito uverljivo, valjda su nekad u životu išli u školu), a ne znaju ni lift da koriste (što je polu-uvredljivo iako simpatično, čak i ako je neko tupav, valjda zna da imitira druge ljude u njemu nepoznatim, a njima normalnim situacijama), ne kapiraju američku hranu i od kuće prave malu Indiju. Finalni čin spada u klasičnu inspirativnu dramu, sportsku i ne samo sportsku, jer će momci naučiti da igraju bejzbol pomoću trenera-gurua (Paxton), a JB neće biti baš tolika skotina kao na početku u čemu će mu pomoći lepa komšinica (Bell).

Zašto sam sve „spoilao“? Zato što to i nije neki spoiler. Od prvog do poslednjeg kadra i tih famoznih odjavnih kartica na kojima vidimo fotografije stvarnih ljudi, nama je kristalno jasno šta će se desiti, kada će pasti fora, kada inspirativni monolog praćen orkestracijskim soundtrackom. Kliše i formula su tu, videli smo takve filmove iz hollywoodske kuhinje barem milion puta. A povrh toga, u pitanju je istinita priča, koja, budimo realni, nije baš poznata u našim krajevima, ali je varijacija na temu standardnih istinitih priča o traženju talenata za bejzbol u Latinskoj Americi, Japanu, Rusiji i gde već po svetu gde taj „komadić americane“ još nije došao.

Ništa od toga nije problem, film je pozitivan, vedar i simpatičan, ma koliko u pitanju bila ispričana priča. Ovde sve to deluje reciklirano, čak bez većih korekcija, ali se opušteno prati, podiže raspoloženje i momentalno zaboravlja, opterećenja nema. Problem je što bi ovo mogao biti bolji film, dublji i detaljniji. Reditelju Craigu Gillespiju (Lars and The Real Girl) ovakav štanceraj nikako ne leži, pa je i nejasno zašto su ga Disneyevi producenti uopšte i uzeli, kada su imali na raspolaganju scenaristu Thomasa McCarthija koji je već imao nekakvog iskustva sa sportskim dramama (Win Win). Gillespie u nedostatku ideja polazi za svim mogućim oprobanim trikovima, i to ni u kom slučaju ne postiže željeni efekat.

Najslabiji segment filma je iskorištenost glumaca. Jon Hamm je neko čija je popularnost u usponu zahvaljujući ulozi Don Drapera u seriji Mad Men, ali čini se da još nije spreman za Hollywood i „Veliku ligu“. JB se ne razlikuje puno od Drapera, ali Hamm takvim odabirom uloge i načinom pristupa na sebe privlači sumnju da je glumac od jedne uloge. Indijski trio je zaglavljen sa tipskim ulogama, ali oni to iznose bez većih problema, dajući im ono malo ličnog šarma koliko mogu da daju. Stvari slično stoje i sa Aasifom Mandvijem. Bill Paxton je odličan izbor za mudrog trenera i žao mi je da nema bar nekoliko scena više. Međutim, kriminalno je koliko su neiskorišteni potencijali Alana Arkina, koji opet, deseti put za redom igra neku varijantu odrtavelog starca, ovog puta narkoleptičnog. Ovo je uloga koju bi on mogao da odigra u snu i to i radi, sve vreme. Lake Bell (In A World), karakterna glumica, talentovana komičarka i napredna autorica ovde je zaglavljena sa beskorisnim likom slatkice koja služi jedino kao protagonistina simpatija. Sličnu ulogu je mogla da odigra bilo koja televizijska glumica (recimo, Cobie Smulders iz How I Met Your Mother bi bila idealna, svaki talenat preko toga je suvišan, nije čak ni bonus kada reditelj ne zna šta bi s njim).

Da završim, da se kritika ne bi odužila kao bejzbol utakmica ili ovaj film (nešto preko 2 sata, barem 20 minuta previše), Million Dollar Arm je nešto što se gleda i zaboravlja. Ne bih se usudio da kažem da je film loš, iako svakako nije naročito dobar. Moguće je da je Hollywood toliko spustio svoje standarde, pa od mene prolaznu ocenu dobija sve što me ne iritira otvoreno. Osim nekoliko osnovnih zamerki, nemam želju da ga popljujem. Frustrirajuće je, međutim, što je Million Dollar Arm mogao da bude stvarno dobar film, ali je za to nedostajalo strasti, produkcijske, režijske, glumačke, pa čak i strasti prema bejzbolu.

Afflicted

2013.

scenario i režija: Derek Lee, Cliff Prowse

uloge: Derek Lee, Cliff Prowse, Baya Rehaz, Jason Lee, Lily Py Lee

Afflicted je no-budget horor triler snimljen u američko-kanadskoj koprodukciji, kamerom iz ruke i smešten na nekoliko evropskih turističkih destinacija. Jednim delom je, očito lažni, amaterski travelogue dokumentarac, a jednim delom je dramaturški razrađena fikcijska i fantastična priča. Po svemu izgleda kao “found footage”, ali striktno govoreći, to nije. Materijal mora biti izgubljen da bi bio nađen, a Leejev i Prowsov materijal stiže do publike skoro u realnom vremenu. Zapravo, po izrazu više podseća na uvrnute gerilske snimke tipa Escape From Tomorrow.

Dakle, autori Derek Lee i Cliff Prowse su ujedno i nosioci glavnih uloga i igraju verzije samih sebe. Tu je Afflicted najslabiji: Lee i Prowse su loši glumci, daleko ispod nivoa profesionalaca da bi nas uverili u svoju stvarnost, a film upravo na tome insistira i sve izgleda kao veoma jeftin trik.

Sama priča počinje relativno standardno: dva drugara planiraju put oko sveta za godinu dana i najbolji, najživlji i najiskreniji travelogue ikada, jer Derek ima želju za putovanjem, a Cliff je genijalni dokumentarista u nastajanju. Drugi motiv im je to što su njih dvojica k'o braća rođena, a Derek ima aneurizmu i pitanje je koliko mu je ostalo od života, pa želi da taj ostatak provede u uživanju bez kajanja. Nakon upoznavanja sa likovima, ali i Derekovim bratom Jasonom i majkom, upoznajemo se sa njihovim isprva bezbrižnim provodom na putu, prirodnim lepotama Evrope, noćnim životom i lepim devojkama.

A onda Derek završi u vezi za jednu noć sa lepom Francuskinjom Audrey (Rehaz), probudi se iz nesvestice, sa bolovima u glavi i krvavom ranom. Od tada Derek počinje sa čudnim ponašanjem, spava po ceo dan, nema apetita za hranu, a kad konačno nešto ubaci u kljun povraća u debelom mlazu. Svejedno odbija da ode u bolnicu. Nakon nekoliko dana, kod Dereka se razviju super-moći: postaje brži od skutera, jači od pneumatske bušilice, u stanju da skoči na drugi sprat zgrade. Kada otkrije koje mu je pogonsko gorivo neophodno za takve egzibicije (krv), Derek i Cliff će shvatiti da Derek nije nekakav Superman za siromašne, nego da je vampir. Čovek sa takvim prehrambenim navikama će vrlo brzo privući pažnju vlasti gde god se pojavio i stalno će morati da beži i da se dovija (ispada da mesara i banka krvi nisu baš najbolji izbor, krv mora biti sveža), dok istovremeno traži Audrey koja ga je i pretvorila u krvopiju...

Ni na polju vampirizma i vampira Afflicted ne ide u dubinu i ne otkriva nam nove stvari, Objašnjenje je standardno da standardnije ne može biti. Vampiri su takvi i takvi, piju krv, osećaju krivicu sveta i to rešavaju time što biraju koga će sisati. Sve u svemu, na nivou priče, Afflicted nije nikako poseban film.

Njegova posebnost nije ni u tretmanu “mocumentary” / “found footage” žanra, iako unosi malo sveže krvi (namerno sam) u relativno potrošeni “trope” koja se na silu održava zato što je jeftin za snimiti. Međutim, ono što Lee i Prowse rade potpuno genijalno je igrarija sa formatom kućnog snimka i inkorporiranje veoma zeznutih i opasnih efekata u te snimke. Vidi se da je budžet bio mizeran, ali ostaje pitanje kako su efekti toliko uverljivi, lepo složeni i ima ih toliko. Ako mislite da nisu u pitanju efekti nego “stunt” pristup, reći ću vam da to nije naročito moguće. Pored toga, kamera je nemirna i vrlo malo se zadržava na jednom mestu, tako da mnogo toga ostaje neoštro i haotično, ali nekako bez problema pratimo glavnu akciju i sve deluje efektno, skoro spektakularno.

Iako Afflicted ne donosi nikakvu revoluciju po pitanju priče ili žanra, a Lee i Prowse su loši glumci, nikako nije loš ili bezvezan film. Za “found footage” je svakako osvežavajući, bistriji i promišljeniji od većine, a efekti unutra su impresivni u odnosu na budžet. Preporuka za pogledati, posebno ljubiteljima horora.