Dumb Money

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Craig Gillespie

scenario: Lauren Schuker Blum, Rebecca Angelo (prema knjizi Bena Mezricha)

uloge: Paul Dano, Pete Davidson, Shaylene Woodley, Seth Rogen, Vincent D’Onofrio, Nick Offerman, Sebastian Stan, America Ferrera, Anthony Ramos, Myha’la, Talia Ryder

„Short squeeze“ je jedna neobična situacija na berzi nalik na „navlačenje konopca“ između dva tabora od kojih jedan izvodi „shorting“, odnosno klađenje protiv određene deonice, odnosno firme, nadajući se da će profitirati od nečijeg sloma, a druga „squeezing“, odnosno grčevito držanje za tu deonicu u nadi da će joj tako odbraniti cenu, odnosno dodatno kupovanje iste tako da joj cena raste. Neki od nas se verovatno sećaju senzacionalne situacije sa deonicom maloprodajne kompanije za igrice GameStop iz 2021. godine gde su se velikim ulagačima koji su kladili protiv deonice (za takvu akciju jedino investicioni fondovi imaju sredstva) suprotstavili mali ulagači okupljeni na društvenoj mreži Reddit koji su na kraju pobedili, u dobrom broju slučajeva čak profitirali, a svakako pokazali srednji prst korumpiranom sistemu.

Osim što nam je situacija relativno bliska u sećanju, ima i status novopečenog fenomena čije posledice nismo do kraja iskusili, pa su o njoj pisani članci i knjige, snimani dokumentarci i evo sada igrani film čiju režiju potpisuje versatilni i često razigrani reditelj Craig Gillespie (I, Tonya, Cruella, serija Pam & Tommy). Interesantno, film ovog profila se pojavljuje u godini koju su na filmskom planu obeležile „priče o uspehu“ iz korporativne industrije (Air, Tetris, donekle i Blackberry) kao njihova kontra-teža, pritom se služeći strukturom višestrukih uglova gledanja nalik na The Big Short koja rezultira širenjem postave likova od kojih se većina nikada neće sresti međusobno. S filmom Adama McKeya Gillespiejev deli i etimološko poreklo naslova koji opet dolazi iz brokerskog žargona: ovde naslovna „glupa lova“ označava nezavisne ulagače koji se, po svoj prilici, kockaju na slepo, pa stoga figuriraju kao ovce za šišanje u procesu u kojem se bogati još više bogate.

Nešto najbliže protagonisti je zapravo idejni i operativni vođa cele akcije, finansijski analitičar, forumaš i YouTuber Keith Gill (Dano), nekima poznatiji po nadimku Roaring Kitty. Ovaj mladi otac svoj posao obavlja iz podruma svoje kuće, usput snimajući videe u kojima objašnjava tržište, otkriva zanimljive jeftine deonice, a kasnije i aktivno agituje i komanduje malim ulagačima u igri moći s onim velikima. On to sve radi obučen u majice s mačijim motivima i sa crvenom nindža-bandanom oko glave, koristeći pomalo blesavi imidž kako bi privukao pažnju na sebe. Osim njega, vidimo i njegovu suprugu (Woodley), kao i brata Kevina (komičar Pete Davidson), napušenog luzera koji živi s roditeljima i sprda se sa svojim bratom štreberom, ponekad i javno.

Sa druge strane stoji kontigent „lovana“ koji su se kladili protiv deonice i koji sa svakim odlaganjem njene propasti gube pozamašne količine novca, Gabe Plotkin (Rogen), Steve Cohen (D‘Onofrio) i Ken Griffin (Offerman), jedan bogatiji i ekscentričniji od drugog, kao i Vlad Tenev (Stan), pričljiviji deo dvojca iz navodno nezavisne, a zapravo vrlo integrisane brokerske kuće Robinhood. Treću stranu predstavljaju neumreženi mali ulagači. Među njima su medicinska sestra Jenny (Ferrera), prodavac u dućanu s igricama Marcos (Ramos) i dvojac studentkinja u dugovima (Myha‘la, Ryder). Oni u teoriji predstavljaju moralni ugao iz kojeg treba posmatrati ovu priču.

Gillespie to pakuje u kompaktan format od 100-ak minuta i relativno relaksiran komični ton kojim uspeva da ispriča makar deo priče na dovoljno jednostavan način koji ipak nije „poglupljen“ i propovednički. Teza koju autor izvorne nefikcijske knjige, scenaristi i reditelj zauzimaju je prilično jednostavna: da su se „male ruke“ složile i „uvalile kosku“ bogatašima i time možda dugoročno promenile pravila igre na Wall Streetu, makar u smislu toga da će „veliki“ od sada pa nadalje morati makar da osluškuju šta rade „mali“ da im oni ne bi opet postavili ovakvu zamku.

Ta priča, međutim, nije kompletna, a to nas dovodi do tri problema. Prvi od njih je etički, u smislu toga da se Reddit kao njihov glavni kanal komunikacije tek pokazuje u svojoj šarolikosti u kojoj ima rasizma, mizoginije, homofobije i inih neukusnih stvari prepakovanih u šale radi „izduvavanja frustracija“, ali se to sve zapravo ne problematizira, nego se prihvata kao neka forma nužnog zla i „ekscentričnosti“ radničke klase. Drugi problem, onaj stilske prirode, unekoliko je posledica tog prvog. Naime, Gillespie je odlučio da od svega napravi „period piece“, što mu inače solidno ide, ali ovde portretirani „period“ nije dovoljno daleko u prošlosti da se većine pojedinosti ne bismo dobro sećali. Praktično, reditelj nas zasipa s rekreacijom i reciklažom „meme“-sličica, YouTube videa, TikTok klipova, isečaka iz onovremenih vesti i televizijskih emisija, sve to dodatno začinjavajući „onovremenim“ muzičkim hitovima koji nisu dovoljno sveži da bi bili hitovi, a ni dovoljno stari da bi bili „evergreen“. Treći je direktna posledica izabrane strukture s pripovedanjem iz tri ugla: likova je previše da bi bili dovoljno profilisani i da bismo se sa njima saživeli (ma koliko se glumci trudili da nas u to uvere), pa oni postaju i ostaju tek oruđe za pričanje priče, a njihovi dijalozi nešto elegantnija zamena za naraciju.

Na kraju, Dumb Money nije film koji do kraja razobličava Wall Street i svet velikog novca, niti nam može poslužiti kao priručnik da tu „igru“ okrenemo u svoju korist. Opet, daleko je funkcionalniji kao prikaz interneta kao platforme i alata za samoorganizaciju u svrhu takvih poduhvata i, sve u svemu, gledljiv i pitak film.

Cruella

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Craig Gillespie

Scenario: Dana Fox, Tony McNamara

Uloge: Emma Stone, Emma Thompson, Joel Fry, Paul Walter Hauser, John McCrea, Emily Beecham, Mark Strong, Kayvan Novak, Kirby Howell-Baptiste

 

Ne tako davno, Disney se bavio predominantno animiranim filmovima i oni su se u velikoj meri oslanjali na sposobnost imaginacije kod publike. Disneyevi zlikovci su bili efektni i strašni i zbog toga što su bili definisani svojim (zlo)delima, a ne poreklom svoje zlobe. Došla su, međutim, nova vremena s novim pravilima, animirani filmovi gotovo serijski dobijaju svoje igrane verzije „napucane“ CGI-jem (što se, recimo, u filmu 101 Dalmatians iz 1996. godine pokazalo kao dobar štos, makar je Glenn Close dobila svoj šou kao Cruella), a filmski, stripovski, bajkoviti i crtani negativci dobijaju svoje „origins story“ filmove koji služe da pobude razumevanje za njih, ako ne i da ih opravdaju. Primera za potonje je u poslednje vreme dosta, od druge Star Wars trilogije, preko Maleficent (2014) zasnovanog na psihoanalitičkoj teoriji i njenog bezdušnog nastavka (2019), pa do prehvaljenog Jokera (2019) u kojem se naslovni anti-junak formira pod uticajem mentalne bolesti i socijalnog pritiska.

S igranom Cruellom, brojnim nedostacima uprkos, kako smo se nadali – još smo se dobro i „udali“, posebno ako je pogledamo u bioskopu i prepustimo se magiji mraka i velikog ekrana, a ne na nekom od kućnih formata. Da, zaplet je često blesav, njegovi elementi arbitrarno razasuti, efekti namerno preterani, režija i montaža hiperaktivni, a „engleziranje“ i muzika unekoliko inflatorni, ali reč je, sve u svemu, o zabavnoj filmskoj „vožnji“ koja, doduše, ne ostavlja neki naročito trajan utisak.

Cruella je zapravo priča o transformaciji sirote Estelle u naslovnu negativku, modnu dizajnerku opsednutu idejom da napravi bundu od krzna dalmatinera. Nju upoznajemo kao bebu s problemima u ponašanju i napadima besa o kojoj se brine samohrana majka (Beecham), a kasnije i kao školarku koja je zbog svog čudnog izgleda (pola kose joj je crne, pola bele boje) na meti siledžija od kojih se besno i fizički brani. Osim majke, njen jedini prijatelj je pas Buddy kojeg je pronašla na ulici. Kada bude izbačena iz škole, ona i majka se zapute u London usput se zaustavljajući na imanju majčine stare prijateljice. Estella i tamo napravi haos, u raspletu kojeg majka nesrećnim slučajem gine, a jedino što joj od nje ostaje, ogrlica s rubinom, biva izgubljena.

Estella onda nekako pristaje u Londonu, gde je pokupe dva „dickensovska“ sirotana i ona se priključuje njihovoj bandi koja se bavi džeparenjem i sitnim prevarama. Deset godina kasnije, Estella (Stone), Jasper (Fry) i Horace (Hauser) su i dalje zajedno, a njihove fore su postale nešto sofisticiranije. Estella se nije odrekla svog sna o karijeri u modnoj industriji, zbog čega prihvata posao čistačice u elitnoj robnoj kući. Kada razočarana tretmanom napravi haos u izlogu, uspeva da privuče pažnju cenjene, ali psihotične Baronice (Thompson) koja je uvodi u svoj dizajnerski tim. Ubrzo, međutim, dolazi do sukoba dva genija i dva ludila, zakopane tajne se otkrivaju, pa Estella sve više i više postaje Cruella, dok se postavlja pitanje koja je od te dve ličnosti prava, a koja krinka.

Suviše je tu detalja i naglih obrata koje ne bi bilo lepo otkrivati iako su ta otkrića većinom teška naiva uglavnom izvedena mehanikom melodrame. U osnovi svega, pak, stoji „spoiler“ dat u samom naslovu, što je i „urođena mana“ filmova ovog tipa: znamo da će Estella postati Cruella, pitanje je samo kako. Znamo takođe da se ova priča o njenom formiranju mora povezati i sa originalnim animiranim ili igranim filmom, s dalmatinerima i sa Rogerom (Novak) i Anitom (Howell-Baptiste). Iako se oboje pojavljuju i u filmu, Roger je tako postao Baroničin advokat, a Anita trač-novinarka, konačno rešenje je sačuvano za scenu smeštenu usred odjavne špice.

Film zapravo predugo traje i uglavnom ne pušta prostora za predah, što se oseća i na isforsiranom ritmu, a ni ekstremne situacije koji služe za motivaciju likova nisu baš neko najsrećnije rešenje. Reference iz redova muzičkih, modnih, popularno-kulturnih i akcentualnih su inflatorne i povremeno preterane, ali sve to je zapravo već postalo potpisni stil reditelja Craiga Gillespieja koji je on „prosuo“ u svom prethodnom filmu I, Tonya (2017) gde je takav pristup možda i imao više smisla s obzirom da se radi o „stranger than fiction“ istinitoj priči iz domena crne hronike, socijalne analize i bajke o sportskom uspehu.

Opet, i Cruellu možemo posmatrati kao potpuno fikcionalizovanu priču o mladosti Vivianne Westwood koja je očito poslužila kao model za naslovnu anti-junakinju, naročito u smislu njenih kreacija koje su ovde možda još i drskije, a Gillespie se oslanja u velikoj meri i na glumce. Emma Stone uspeva da kanalizira ludilo genijalnosti ili genijalnost ludila na način koji pomalo podseća na Michelle Pfeiffer u ulozi Catwoman u Burtonovom Batman Returns (1992), Emma Thompson bi sa ovakvom zlobom i psihotičnošću posramila i Meryl Streep u The Devil Wears Prada (2006), Paul Walter Hauser je postao stalni član postave kod Gillespieja, ali je ovog puta njegova tupost ublažena i okrenuta na dobronamerni humor, a od ostalih blistaju još John McCrea kao prodavac dizajnerske odeće Artie i uvek solidni Mark Strong kao Baroničin sluga, grubijan s dobrim srcem.

Dozu relaksacije u vidu humora, pak, možemo pronaći u scenariju Dane Fox i Tonyja McNamare, dvojca koji je napisao scenario i za uvrnutu istorijsku dramediju The Favourite (2018) Yorgosa Lanthimosa i ta doza zapravo dobro dođe u hiperaktivnosti i inflaciji dešavanja kojom smo zasuti. Cruella se makar ne uzima ozbiljno, što je možda zapravo i ključ njenog uspeha.

I, Tonya

kritika originalno pročitana u Filmoskopu na HR3

Tonya Harding je prva u Sjedinjenim Američkim Državama, a druga na svijetu uspešno izvela trostruki aksl, skok koji se smatra najkompliciranijim u ženskom umjetničkom klizanju. Ilustracije radi, do dana današnjeg taj skok je na zvaničnom natjecanju izvelo ukupno 8 klizačica. To, međutim, nije bio potreban i dovoljan razlog da ona dobije svoju filmsku biografiju. Uostalom, rekord ili kamen-međaš u jednom elitističkom sportu kao osnova za biografiju bio bi nepobitni dokaz da je filmska industrija ostala bez ideja i bez priča. Tonyin vrlo atletski stil klizanja, ekscentrično odjevanje i razbijanje klišeja nježnih princeza i balerina na ledu možda bi zasluženo donijeli medijsku pozornost i filmovanu romantiziranu biografiju, ali ni to ovdje nije slučaj. Razlog zbog kojeg se Tonyu Harding pamti je drugačije prirode: jedan ružni incident, fizički napad na njenu kolegicu i konkurenticu Nancy Kerrigan za koji Tonya nije bila osobno odgovorna, ali joj je to presjeklo karijeru, uništilo snove o sportskoj slavi i u konačnici obilježilo cijeli život. Pasionirani ljubitelji umjetničkog klizanja će ju pamtiti po sportskim uspesima (i tome da nije zablistala na najvažnijim natjecanjima poput Olimpijskih igara), ali je za američku javnost ona prvo bila dežurni sportski krivac prve polovice 1994. godine (sa tog neslavnog trona ju je skinuo O.J. Simpson), da bi zatim postala sinonim za ružno lice natjecateljskog duha i na koncu “ubod” otrcane medijske šale.

Film Craiga Gillespieja Ja, Tonya je istovremeno i pokušaj njene rehabilitacije u javnosti i pogled u naličje sporta u kojem je gracioznost prvi prioritet, ali i studija slučaja kako pojedinac koji se ne uklapa u zadanu sliku na kraju završava na dnu. Tonya Harding je možda u nekom trenutku bila najbolja u tome što je radila, ali je bez obzira na to bila bez šansi da za svoj talent i trud dobije odgovarajuće priznanje zbog toga što nije dolazila iz poželjnog miljea. Nasilje u obitelji i kasnije u braku joj svakako nisu bili od pomoći. Tonya Harding, iako i sama, pod navodnicima, kriva po osnovama neuglađenosti i eksplozivne naravi, žrtva je cijelog društva koje ju je odbacilo. Uostalom, Gillespiejeva poanta izrečena kroz usta Margot Robbie u ulozi Tonye Harding je da Amerika treba svoje heroje kojima će se diviti, ali i zlikovce koje će mrziti. Potpisnik ovih redova bi tu tvrdnju podigao na viši nivo: u tom smislu se cjelokupno ljudsko društvo ne razlikuje puno od američkog.

Gillespie, međutim, ne propovjeda i ne maše “teškom rukom”, već film, naprotiv, otvara “mockumentary” snimkama različitih formata i kvaliteta na kojima se predstavljaju “personae dramatis” incidenta, Tonyine karijere i života: sama Tonya, njena majka LaVona (Allison Janney), muž Jeff Gillooly (Sebastian Stan), njegov priglupi prijatelj Shawn (Paul Walter Hauser) koji je i organizirao napad na Nancy Kerrigan, te tabloidno-sportski novinar Martin Maddox (cameo uloga u kojoj briljira Bobby Cannavale) koji je o incidentu izvještavao. Svi oni su dani u svojim “prirodnim okruženjima”, Tonya i Jeff u skromnim kuhinjama, LaVona na kauču, sa papigom na ramenu i sa cigaretom u ustima, Martin u redakciji, i svi se oni trude opravdati sebe i preusmjeriti odgovornost na drugoga. Čak i Tonya koja “nikad nema sreće”. Takav maštovit postupak djeluje kao nešto što Gillespieju, autoru nekoliko otkačenih komedija i pomalo beskrvnih sportskih “feel good” filmova, ne bi palo na pamet, ali on ga koristi do maksimuma ne samo na početku filma, već i kada je potrebno odvojiti cjeline i ponovno ubrzati posustali tempo. Ono što slijedi je dva sata “Goodfellas na ledu”, manično, crnohumorno ili otrežnjujuće mračno filmsko iskustvo. U prvoj polovici filma koja se bavi Tonyinim usponom usprkos svim preprekama, usprkos siromaštva odakle potiče, usprkos nasilnogj majci i nasilnom mužu, usprkos slici koju klizačka federacija želi gajiti o klizačicama, redateljev pristup potpuno funkcionira. Gillespie nam daje Tonyu u cjelosti, ranjivu, determiniranu, povrijeđenu, poniženu, ponosnu i uvijek drugačiju, Tonyu koju sa uživanjem, talentom, znanjem i elanom igra Margot Robbie, jedna od rijetkih glumica koja bi prihvatila toliki izazov i na njemu gradila dalji tok svoje karijere. Redatelj nam podastire i LaVonu kao zlu majku iz horora čije manirizme Allison Janney, poznatija po ulogama nešto uglađenijih, ali svejedno jezikavih žena, pretvara u mješanicu stripovski smiješnog i prijeteći nasilnog negativca. Slično važi i za Jeffa u čiji lik Sebastian Stan ulazi kameleonski i bez rezerve, s tim da je doziraniji i manje epski razmahan od Janney, dok Shawn kao lik pokazuje potencijal da bude jedan od epskijih glupaka u filmskoj povijesti. U kombinaciji sa furioznim tempom, događaji na ekranu i njihova vizualna i ina pozadina (milje radničke sirotinje i polu-kriminalnog gubitništva) djeluju humorno čak i kad su izrazito nasilni, iz jednostavnog razloga što se izbrusi nasilja pojavljuju mimo svih očekivanja i bez razloga, pa je smijeh instinktivni obrambeni mehanizam. Kako vrijeme prolazi, jasno nam je da nisu u pitanju začudni momenti, već obrasci ponašanja, pa se humor efektno transformira u neprijatnost. Također, ismijavajući kompletno Tonyino okruženje uz možda izuzetak tek lagano blazirane instruktorice i kasnije trenerice Diane Rawlinson (odmjereno ostvarenje Julianne Nicholson), Gillespie i scenarist Steve Rogers nijednog trenutka se ne podsmjehuju Tonyi i ne ubiraju lake poene klasizmom. Zapravo, jedini minorni problem prve polovice filma je izbor muzičke podloge sačinjene od klasičnih rok numera koje u sebi nose preočitu simboliku. Jasno, to je Tonyina muzika, ona bi ju na nastupima koristila namjesto klasike, ali je ipak izbor samih pjesama mogao biti manje “šaka u oko”.

Druga polovica filma je, ipak, za nijansu ili dvije problematičnija. Radi se tu o klasičnoj “sprinterskoj logici” i percepciji da je većina dobrog materijala već potrošena u furioznom tempu, pa se može samo reciklirati. Radnja se usporava i fokus je na incidentu, onome što mu je neposredno prethodilo i njegovim neposrednim posljedicama. Montažerka Tatiana S. Riegel se vraški trudi da se pad u tempu ne osjeti, ali i ona ima svoje granice, baš kao i direktor fotografije Nicolas Karakatsanis koji se trudi izvući maksimum atraktivnosti iz klizačkih scena (za pohvalu je i ekipa koja je radila efekte koji su neprimjetni, a prijeko potrebni). Margot Robbie ima “govor za Oscara” (ili makar nominaciju) u sudnici, ali je on manje katarzičan, a mnogo više u duhu standardnog Hollywooda. Uostalom, ona je već ranije u filmu imala briljantnijih, luđih, hrabrijih i ležernijih momenata, a ova promjena tona koja se nastavlja didaktično intoniranom naracijom na kraju filma ipak utječe na dojam o njenoj ulozi, iako za to nije kriva ona koliko scenarist i redatelj. U konačnici, Ja, Tonya daleko je od slabog filma, zapravo je vrlo dobar, i kao takav se može pokazati presudnim za karijere redatelja koji se konačno uzdigao iznad prosjeka, glavne glumice koja je od svog internacionalnog proboja u Vuku s Wall Streeta pokazivala potencijal i aspiracije za glumu na vrhunskom nivou, kao i za daljnju javnu percepciju svoje unekoliko tragične junakinje.

The Finest Hours

2016.

režija: Craig Gillespie

scenario: Scott Silver, Paul Tamasy, Eric Johnson (prema knjizi Caseya Shermana i Michaela J. Touglasa)

uloge: Chris Pine, Casey Affleck, Holliday Grainger, Eric Bana, Ben Foster, Kyle Gallner, John Magaro, John Ortiz, Graham McTavish

Leto 2009, žena, pas i ja putujemo katamaranom od Rijeke do Lošinja. Vreme je gadno, more uzburkano, meni je loše toliko da mi se uključuje “panic mode”. Kapetan je mlad i napaljen i pokušava da ispoštuje red vožnje i stane na nekoliko otočića koji su ucrtani u našu rutu, naravno bezuspešno. Pristajemo na Lošinju i dok se oporavljam od post-traumatskog stresa, imam šta da vidim: svi lokali na obali su poplavljeni. Doznajem da je plimni val od 10-ak metara zalio centar grada i da smo mi na brodu ostali živi za dlaku: da je kapetan bio samo za nijansu manje iskusan i napaljeniji, katamaran bi se raspolovio.

Od tada izbegavam brodove, naročito duže vožnje po moru i po lošem vremenu. Ionako sam nikakav plivač i podivljalo more je jedna od retkih stvari koja me ispunjava iracionalnim strahom. Tu se žena i ja nikako ne kapiramo, ona je navučena na kupanje i po najgorem vremenu, a za mene je vrhunac morskog provoda terasa ribljeg restorana na obali.

Dana 18. februara 1952. godine oluja praćena severoistočnim vetrom pogodila je obalu Nove Engleske, a naročito dva tankera koja je doslovno raspolutila. Dok se na spasavanju jednog od njih angažirao skoro celokupan sastav Obalske Straže gradića Chathama, drugi je ostao bez kapetana i visokih oficira, komunikacije i mogućnosti da uputi signal, pa je otkriven samo slučajno na radaru i kao pomoć je poslat samo jedan brod od nekih 12 metara sa samo četvoricom članova posade. The Finest Hours Craiga Gillespieja (Lars and the Real Girl, remake Fright Night, Million Dollar Arm) je priča o tom spasavanju.

Naš junak je Bernie Webber (Pine), hollywoodski stereotipno zgodan i ispravan, epitom hrabrosti, predan poslu i neposlušan do nesposobnog zapovednika (Bana), ali i beskonačno stidljiv, te neprilagođen u socijalnim situacijama. Tako ga i upoznajemo, u “meet cute” momentu sa lokalnom devojkom Miriam (Grainger), takođe zgodnom poput hollywoodske dive. Baš na dan kad namerava pitati kapetana za formalnu dozvolu da se oženi, ovaj ga šalje na potencijalno pogibeljnu misiju spasavanja sa još trojicom dobrovoljaca (Foster, Gallner, Magaro) u brodiću bez kompasa koji je oštećen po putu.

Istovremeno na brodu glavni mašinista Ray Sybert (Affleck) pokušava da zadnju polovinu sa preostalim članovima posade ukotvi negde bliže obali i kupi malo vremena dok eventualna pomoć stigne, sa neizvesnim ishodom, ali svakako boljim od ideje da se posada preseli u čamce za spasavanje u datim vremenskim uslovima.

Eto nama tri ugla drame: brodić Obalske Straže se trka sa vremenom i doslovno tapka u mraku, posada tankera se ili svađa međusobno ili pokušava da smanji posledice oštećenja, a Miriam se na kopnu svađa sa nesposobnim komandantom Obalske straže i sa ostalim meštanima čeka i strepi da se njen Bernie i njihovi najmiliji vrate. Znamo kako se ta priča završila zapravo, u suprotnom ne bilo ovakvog filma, a i kako se takve priče završavaju u Hollywoodu. Štos je samo u tome kako to izvesti.

A ovde to nije sjajno. Film fingira napetost, ali zapravo ne donosi nešto što nismo već videli u sličnim filmovima katastrofe. U tome mu pomaže “kaži mi kako da se osećam” orkestracija i obilje kompjuterske grafike koja izgleda “blockbusterski” skupo i snažno, ali ne baš uverljivo, pa je osuđena na ružno starenje. Uostalom CGI + voda, kao i 3D + noćni “setting” nikad ne daju dobre rezultate, pa je The Finest Hours istovremeno i klišeiziran i nepregledan.

Dodajmo na to i nikakvu karakterizaciju likova. Glavni i prvopotpisani su možda skicirani sa po nekoliko osnovnih osobina, dok su ostali svedeni na možda osobinu ili dve po kojima ih razlikujemo jedne od drugih, ali generalno imaju ličnosti koliko i prosečan statista. U takvim okolnostima ne treba očekivati ni čudo od glume. Chris Pine nekako uspeva da podvali drvenost kao utišanost, a Casey Affleck kao da jedini glumi u filmu, a ne samo izgovara rečenice sa manje ili više afektiranja. Holliday Grainger je mnogo efikasnija kao pojava nego kao glumica, ali šta smo očekivali od jedne i skoro jedine žene u “muškom” filmu.

Zapravo, dovoljno je videti ime reditelja i pordukcijsku kuću, pa će i očekivanja od filma spasti. Kuća je Disney, a reditelj njihov kućni reditelj Gillespie koji je za njih već odradio limunadu zvanu Million Dollar Arm. Ovo je limunada sa drugim začinima, ovde su to triler i film katastrofe, ali svejedno limunada. Možda je najveća prednost The Finest Hours to što izgleda bolje i profesionalnije od konkurencije sa kojom se takmičio u zimskom terminu, ali nemojmo ovako nešto nazivati dobrim filmom.

Million Dollar Arm

2014.

režija: Craig Gillespie

scenario: Thomas McCarthy

uloge: Jon Hamm, Pitobash, Suraj Sharma, Madhur Mittal, Aasif Mandvi, Lake Bell, Alan Arkin, Bill Paxton

Million Dollar Arm je, između ostalog, inspirativna sportska drama o bejzbolu. Ne morate da se brinete o poznavanju pravila, pošto film od vas ne traži nikakvo predznanje, niti vam ga nudi: ovde ćete teško naići na kontakt palice i loptice, o celoj utakmici da ne govorimo, jer sve staje na velikim rukavicama i bacanju loptice. Dodajmo na to frazu „po istinitom događaju“, koja ovde u priličnoj meri pije vodu, i limunadasta zabava može da počne.

Film je podeljen u tri čina plus prolog i epilog sa karticama. U prologu se upoznajemo sa premisom. JB (Hamm) je sportski agent pod stresom kojeg trenutno bije poslovni maler. Njegov partner / podređeni Aash (Mandvi) ga možda može oraspoložiti nekom šalom, ali ne može puno učiniti. Kada simpatični dvojac ostane bez posla koji su mesecima pripremali, JB će se u trenutku setiti ideje. Taj trenutak je posebno ljigav i nerealan: dok prebacuje kanale između Susan Boyle i kriketa, pašće mu na pamet da organizuje „reality show“ u Indiji u kojem će u naciji ljubitelja kriketa potražiti bejzbolskog bacača („pitcher“) i obučiti ga za Veliku ligu, i na taj način otvoriti ogromno (i konstantno rastuće tržište) za jedan novi sport, pa konačno postići finansijski efekat koji je Yao Ming imao na kulturu ljubitelja košarke u Kini.

Prvi čin je mešavina „travelogua“ po Indiji na premisi Slumdog Millionare i stereotipnih komičnih stavova o Indiji kakvih smo se nagledali u filmovima (sve je prljavo i siromašno, birokratija je spora i korumpirana, ali svi su veseli). Tamo će naš junak potpomognut narkoleptičnim starim skautom (Arkin) i jednim od retkih bejzbol-entuzijasta (bollywoodska zvezda „džepnog formata“ Pitobash) pronaći dva momka koji bi uz pravilan trening zaigrali bejzbol. Oni su Rinku (Sharma, zvezda Life of Pi) i Dinesh (Mittal, brat-kriminalac iz Slumdoga).

Film se onda nastavlja u pravcu komedije sudara kultura, jer bistrooki indijski momčići engleski ne znaju ni da beknu (što nije naročito uverljivo, valjda su nekad u životu išli u školu), a ne znaju ni lift da koriste (što je polu-uvredljivo iako simpatično, čak i ako je neko tupav, valjda zna da imitira druge ljude u njemu nepoznatim, a njima normalnim situacijama), ne kapiraju američku hranu i od kuće prave malu Indiju. Finalni čin spada u klasičnu inspirativnu dramu, sportsku i ne samo sportsku, jer će momci naučiti da igraju bejzbol pomoću trenera-gurua (Paxton), a JB neće biti baš tolika skotina kao na početku u čemu će mu pomoći lepa komšinica (Bell).

Zašto sam sve „spoilao“? Zato što to i nije neki spoiler. Od prvog do poslednjeg kadra i tih famoznih odjavnih kartica na kojima vidimo fotografije stvarnih ljudi, nama je kristalno jasno šta će se desiti, kada će pasti fora, kada inspirativni monolog praćen orkestracijskim soundtrackom. Kliše i formula su tu, videli smo takve filmove iz hollywoodske kuhinje barem milion puta. A povrh toga, u pitanju je istinita priča, koja, budimo realni, nije baš poznata u našim krajevima, ali je varijacija na temu standardnih istinitih priča o traženju talenata za bejzbol u Latinskoj Americi, Japanu, Rusiji i gde već po svetu gde taj „komadić americane“ još nije došao.

Ništa od toga nije problem, film je pozitivan, vedar i simpatičan, ma koliko u pitanju bila ispričana priča. Ovde sve to deluje reciklirano, čak bez većih korekcija, ali se opušteno prati, podiže raspoloženje i momentalno zaboravlja, opterećenja nema. Problem je što bi ovo mogao biti bolji film, dublji i detaljniji. Reditelju Craigu Gillespiju (Lars and The Real Girl) ovakav štanceraj nikako ne leži, pa je i nejasno zašto su ga Disneyevi producenti uopšte i uzeli, kada su imali na raspolaganju scenaristu Thomasa McCarthija koji je već imao nekakvog iskustva sa sportskim dramama (Win Win). Gillespie u nedostatku ideja polazi za svim mogućim oprobanim trikovima, i to ni u kom slučaju ne postiže željeni efekat.

Najslabiji segment filma je iskorištenost glumaca. Jon Hamm je neko čija je popularnost u usponu zahvaljujući ulozi Don Drapera u seriji Mad Men, ali čini se da još nije spreman za Hollywood i „Veliku ligu“. JB se ne razlikuje puno od Drapera, ali Hamm takvim odabirom uloge i načinom pristupa na sebe privlači sumnju da je glumac od jedne uloge. Indijski trio je zaglavljen sa tipskim ulogama, ali oni to iznose bez većih problema, dajući im ono malo ličnog šarma koliko mogu da daju. Stvari slično stoje i sa Aasifom Mandvijem. Bill Paxton je odličan izbor za mudrog trenera i žao mi je da nema bar nekoliko scena više. Međutim, kriminalno je koliko su neiskorišteni potencijali Alana Arkina, koji opet, deseti put za redom igra neku varijantu odrtavelog starca, ovog puta narkoleptičnog. Ovo je uloga koju bi on mogao da odigra u snu i to i radi, sve vreme. Lake Bell (In A World), karakterna glumica, talentovana komičarka i napredna autorica ovde je zaglavljena sa beskorisnim likom slatkice koja služi jedino kao protagonistina simpatija. Sličnu ulogu je mogla da odigra bilo koja televizijska glumica (recimo, Cobie Smulders iz How I Met Your Mother bi bila idealna, svaki talenat preko toga je suvišan, nije čak ni bonus kada reditelj ne zna šta bi s njim).

Da završim, da se kritika ne bi odužila kao bejzbol utakmica ili ovaj film (nešto preko 2 sata, barem 20 minuta previše), Million Dollar Arm je nešto što se gleda i zaboravlja. Ne bih se usudio da kažem da je film loš, iako svakako nije naročito dobar. Moguće je da je Hollywood toliko spustio svoje standarde, pa od mene prolaznu ocenu dobija sve što me ne iritira otvoreno. Osim nekoliko osnovnih zamerki, nemam želju da ga popljujem. Frustrirajuće je, međutim, što je Million Dollar Arm mogao da bude stvarno dobar film, ali je za to nedostajalo strasti, produkcijske, režijske, glumačke, pa čak i strasti prema bejzbolu.