Dumb Money

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Craig Gillespie

scenario: Lauren Schuker Blum, Rebecca Angelo (prema knjizi Bena Mezricha)

uloge: Paul Dano, Pete Davidson, Shaylene Woodley, Seth Rogen, Vincent D’Onofrio, Nick Offerman, Sebastian Stan, America Ferrera, Anthony Ramos, Myha’la, Talia Ryder

„Short squeeze“ je jedna neobična situacija na berzi nalik na „navlačenje konopca“ između dva tabora od kojih jedan izvodi „shorting“, odnosno klađenje protiv određene deonice, odnosno firme, nadajući se da će profitirati od nečijeg sloma, a druga „squeezing“, odnosno grčevito držanje za tu deonicu u nadi da će joj tako odbraniti cenu, odnosno dodatno kupovanje iste tako da joj cena raste. Neki od nas se verovatno sećaju senzacionalne situacije sa deonicom maloprodajne kompanije za igrice GameStop iz 2021. godine gde su se velikim ulagačima koji su kladili protiv deonice (za takvu akciju jedino investicioni fondovi imaju sredstva) suprotstavili mali ulagači okupljeni na društvenoj mreži Reddit koji su na kraju pobedili, u dobrom broju slučajeva čak profitirali, a svakako pokazali srednji prst korumpiranom sistemu.

Osim što nam je situacija relativno bliska u sećanju, ima i status novopečenog fenomena čije posledice nismo do kraja iskusili, pa su o njoj pisani članci i knjige, snimani dokumentarci i evo sada igrani film čiju režiju potpisuje versatilni i često razigrani reditelj Craig Gillespie (I, Tonya, Cruella, serija Pam & Tommy). Interesantno, film ovog profila se pojavljuje u godini koju su na filmskom planu obeležile „priče o uspehu“ iz korporativne industrije (Air, Tetris, donekle i Blackberry) kao njihova kontra-teža, pritom se služeći strukturom višestrukih uglova gledanja nalik na The Big Short koja rezultira širenjem postave likova od kojih se većina nikada neće sresti međusobno. S filmom Adama McKeya Gillespiejev deli i etimološko poreklo naslova koji opet dolazi iz brokerskog žargona: ovde naslovna „glupa lova“ označava nezavisne ulagače koji se, po svoj prilici, kockaju na slepo, pa stoga figuriraju kao ovce za šišanje u procesu u kojem se bogati još više bogate.

Nešto najbliže protagonisti je zapravo idejni i operativni vođa cele akcije, finansijski analitičar, forumaš i YouTuber Keith Gill (Dano), nekima poznatiji po nadimku Roaring Kitty. Ovaj mladi otac svoj posao obavlja iz podruma svoje kuće, usput snimajući videe u kojima objašnjava tržište, otkriva zanimljive jeftine deonice, a kasnije i aktivno agituje i komanduje malim ulagačima u igri moći s onim velikima. On to sve radi obučen u majice s mačijim motivima i sa crvenom nindža-bandanom oko glave, koristeći pomalo blesavi imidž kako bi privukao pažnju na sebe. Osim njega, vidimo i njegovu suprugu (Woodley), kao i brata Kevina (komičar Pete Davidson), napušenog luzera koji živi s roditeljima i sprda se sa svojim bratom štreberom, ponekad i javno.

Sa druge strane stoji kontigent „lovana“ koji su se kladili protiv deonice i koji sa svakim odlaganjem njene propasti gube pozamašne količine novca, Gabe Plotkin (Rogen), Steve Cohen (D‘Onofrio) i Ken Griffin (Offerman), jedan bogatiji i ekscentričniji od drugog, kao i Vlad Tenev (Stan), pričljiviji deo dvojca iz navodno nezavisne, a zapravo vrlo integrisane brokerske kuće Robinhood. Treću stranu predstavljaju neumreženi mali ulagači. Među njima su medicinska sestra Jenny (Ferrera), prodavac u dućanu s igricama Marcos (Ramos) i dvojac studentkinja u dugovima (Myha‘la, Ryder). Oni u teoriji predstavljaju moralni ugao iz kojeg treba posmatrati ovu priču.

Gillespie to pakuje u kompaktan format od 100-ak minuta i relativno relaksiran komični ton kojim uspeva da ispriča makar deo priče na dovoljno jednostavan način koji ipak nije „poglupljen“ i propovednički. Teza koju autor izvorne nefikcijske knjige, scenaristi i reditelj zauzimaju je prilično jednostavna: da su se „male ruke“ složile i „uvalile kosku“ bogatašima i time možda dugoročno promenile pravila igre na Wall Streetu, makar u smislu toga da će „veliki“ od sada pa nadalje morati makar da osluškuju šta rade „mali“ da im oni ne bi opet postavili ovakvu zamku.

Ta priča, međutim, nije kompletna, a to nas dovodi do tri problema. Prvi od njih je etički, u smislu toga da se Reddit kao njihov glavni kanal komunikacije tek pokazuje u svojoj šarolikosti u kojoj ima rasizma, mizoginije, homofobije i inih neukusnih stvari prepakovanih u šale radi „izduvavanja frustracija“, ali se to sve zapravo ne problematizira, nego se prihvata kao neka forma nužnog zla i „ekscentričnosti“ radničke klase. Drugi problem, onaj stilske prirode, unekoliko je posledica tog prvog. Naime, Gillespie je odlučio da od svega napravi „period piece“, što mu inače solidno ide, ali ovde portretirani „period“ nije dovoljno daleko u prošlosti da se većine pojedinosti ne bismo dobro sećali. Praktično, reditelj nas zasipa s rekreacijom i reciklažom „meme“-sličica, YouTube videa, TikTok klipova, isečaka iz onovremenih vesti i televizijskih emisija, sve to dodatno začinjavajući „onovremenim“ muzičkim hitovima koji nisu dovoljno sveži da bi bili hitovi, a ni dovoljno stari da bi bili „evergreen“. Treći je direktna posledica izabrane strukture s pripovedanjem iz tri ugla: likova je previše da bi bili dovoljno profilisani i da bismo se sa njima saživeli (ma koliko se glumci trudili da nas u to uvere), pa oni postaju i ostaju tek oruđe za pričanje priče, a njihovi dijalozi nešto elegantnija zamena za naraciju.

Na kraju, Dumb Money nije film koji do kraja razobličava Wall Street i svet velikog novca, niti nam može poslužiti kao priručnik da tu „igru“ okrenemo u svoju korist. Opet, daleko je funkcionalniji kao prikaz interneta kao platforme i alata za samoorganizaciju u svrhu takvih poduhvata i, sve u svemu, gledljiv i pitak film.

The Hummingbrid Project

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Kim Nguyen

uloge: Jesse Eisenberg, Alexander Skarsgard, Salma Hayek, Michael Mando

Većini nas brzina interneta, jednom kada dostigne tu tačku da možemo neometano da otvaramo stranice, slušamo muziku, gledamo filmove i serije u "streamu" ili razmerno brzo skinemo nešto, prestaje da bude bitna, odnosno postaje predmet rasprave i nadgornjavanja među kompjuterašima i ložačima opšte prakse. Sve te mikrosekunde pinga, širina protoka i ostale trice i kučine postaju savršeno nebitne jer njihove posledice u principu ne osećamo. Ako nismo profesionalno ili drugačije vezani za to jer određene operacije zahtevaju više protoka i brži odaziv. Recimo cela hi-tech grana industrije, ili, recimo, trgovanje na berzi koja se odvija preko programa i gde onaj koji u najkraćem roku može dati najbolju ponudu privlači najviše korisnika i stvara najviše profita svojim vlasnicima.

Možda potonje zvuči kao suviše blentavo i trivijalno da bi se o tome snimio film, ali bivalo je i filmova koji su se bavili blentavijim i trivijalnijim temama od toga, a da ne pričamo kolikim smo blentavijim nadmetanjima svedočili u poslednjih 30-ak godina. Uostalom, nisu li svi sportovi, svi sukobi i svi ratovi u stvari samo puko nadmetanje, što nadmetanje kao takvo čini izuzetno interesantnim za one koji ga imaju priliku pratiti. Tom generalnom idejom se vodi kanadski reditelj Kim Nguyen čiji je film War Witch privukao puno pažnje kritike i publike, te osigurao nominaciju za Oscara, u svom američkom debiju The Hummingbird Project.

Rođaci Vincent (Jesse Eisenberg) i Anton Zaleski (neprepoznatljivi Alexander Skarsgard) uz pomoć eksperta za bušenje Marka Vege (Mando) žele da polože optički kabl između tehnološke berze u Kansasu i Wall Streeta koji će brzinu odziva smanjiti na 16 milisekundi, odnosno jedan klepet kolibrijevih krila (pogledati naslov), što bi njihovom bogatom investitoru i njegovom programu za trgovinu deonicama osiguralo vrtoglavi profit. Obojica rođaka su ruskog porekla i za sve u životu su se morali grčevito boriti, s tim da je Vincent slatkorečivi poslovnjak, a Anton skoro pa autistični kompjuteraški genije. Obojica, pak, gaje izvestan prezir prema korporativnom svetu i manje ili više ga žele pobediti njegovim oružjem.

Njihov poslovni plan ne seda dobro njihovoj bivšoj poslodavki Evi Torres (sasvim deglamurizirana Salma Hayek) čija kompanija pokušava da i sama pronađe sistem za rekordno brzu komunikaciju među berzama, ali koristeći drugačiji tip prenosa. Ona deluje kao neko koga ne treba izazivati i spremna je na osvetu, a Antonova izdaja je posebno pogađa. Hoće li rođaci uspeti u svom naumu da prokopaju potpuno ravni kanal za optički kabl kroz privatne posede, rečna korita, tvrde stene u nacionalnom parku na Apalačkim Planinama i zemlju prema tehnologiji poslovično skeptičnih Amiša pre nego što ih Eva, u jednakim proporcijama "Bond-zlikovac" i Cruella De Vil, pretekne ili im stane na put?

Korporativni triler je ovde ime igre i tu jedan drugi naslov, onaj koji je proslavio Jesseja Eisenberga, Fincherov The Social Network, predstavlja zlatni standard kojem se The Hummingbird Project približava, ali ga ne dostiže. Reč je o solidnom i solidno napetom filmu koji pokreću izvrsne uloge inače prepoznatljivih, versatilnih i verziranih glumaca. Eisenberg je tu pouzdan i u svom tipu, ali će više pažnje privući svakako Skarsgard koji igra apsolutno kontra svog tipa lepih, samouverenih i hladnih frajera. Nije tu stvar ni fizičke transformacije uz pomoć šminke i protetike, već je reč o pravoj glumi - stavom, pokretom, držanjem i tonom glasa. Skarsgardov Anton jedan je od temeljitijih filmskih čudaka u poslednje vreme. Michael Mando je pouzdan kako samo verzirani epizodista zna biti, a Salma Hayek se očito dobro zabavila karikirajući Evu preko svake mere, uz oslonac na meksički akcenat koji je toliko jak da para uši i nesvakidašnji fizički izgled sa sedom kosom i zatamnjenim naočarima.

Nguyen insistira na mnoštvu lokacija koje se čine autentičnima i čestoj upotrebi širokih kadrova snimljenih iz drona koje, pak, vešto kombinuje sa kratkim krupnim kadrovima u scenama verbalnog ping-ponga koje predstavljaju osnovu filma, što je sasvim dovoljno da vreme od bezmalo dva sata, koliko The Hummingbird Project traje, naprosto proleti, nekolicini očitih nedostataka uprkos. Najočitiji je svakako česta promena tona, od ozbiljnog do parodičnog do trilerski napetog, koja nije uvek baš glatka i logična, ali generalni okvir da se imitira mehanika filmova po istinitim događajima uz često isticanje preciznih vremenskih i prostornih koordinata titl-karticama taj nedostatak u solidnoj meri "pegla".

Donekle su upitni i motivacijski i moralni aspekt filma, odnosno zašto bismo gledali nadmetanje očito dobrostojećih ili nepristojno bogatih ljudi, kao i to da je činjenica da naše junake vodi prilično jednostavna pohlepa, ma koliko se oni trudili da je zamaskiraju iza velikih reči o tome kako žele pokazati srednji prst sistemu od kojeg itekako profitiraju. Ali to se sve da lako otkloniti sa sportskim analogijama: kao što su neki ljudi plaćeni da udaraju lopticu reketom, šutiraju loptu, trče u ravnoj liniji ili skaču u vis i u dalj, tako se naši junaci i zlikovci takmiče ko će osigurati brži protok podataka internetom. A takmičenja su, po prirodi stvari, zabavna za gledanje slično kao i za učestvovanje u njima.

Equity

2016.

režija: Meera Menon

scenario: Amy Fox, Alysia Reiner, Sarah Megan Thomas

uloge: Anna Gunn, Alysia Reiner, Sarah Megan Thomas, James Purefoy, Samuel Roukin

Za Wall Street znamo da je to leglo pohlepe i korupcije, da finansijske firme drže političare u džepu, te da su ga zbog toga neki mladi ljudi hteli okupirati prilikom poslednje krize. O tome su govorili brojni filmovi, od nepravedno zaboravljenog pomalo vizionarskog Pakulinog Rollovera (1981), preko ne baš suptilnog Stoneovog Wall Streeta (1987) i njegovog “na silu” nastavka sa podnaslovom Money Never Sleeps (2010), pa do post-kriznih Margin Call (2011), The Wolf of Wall Street (2013) i iznimno duhovitog The Big Short (2015).

Jedna druga karakteristika ove institucije se, međutim, retko spominje u filmovima, a i inače. Wall Street je skoro u potpunosti “boys club”, odnosno muško društvo. Zapravo, kad malo bolje pogledamo, žene od karijere vrlo retko viđamo na filmu, a da nisu provučene kroz tretman klišea, bilo da su napravljene u standardnom maniru “kučke” sa nepostojećim privatnim životom, odnosno preterano agresivnog, frustriranog bića koje je na svojoj poziciji svojevrsno strano telo, bilo da je kliše izvrnut na suprotnost, pa su te žene prikazane kao tople, majčinske figure, kako na poslu, tako i kod kuće.

U tom smislu je Equity potpuni novitet, jer u centar priče stavlja poslovnu ženu koja pliva u muškom svetu, dobra je u svom poslu (specijalista za izvođenje visokotehnoloških firmi na berzu), ali ne može napredovati više od svoje trenutne pozicije. Naomi (Gunn) je zbog toga frustrirana, ali ne odustaje od borbe. Zna da je razlog za blokadu upravo to što je žena u muškom društvu, da klijenti od nje očekuju kooperaciju i čak servilnost kakvu se ne bi usudili očekivati od muških poslovnih partnera, te da su u njenom pod povećalom i stvari koje se kod muškaraca ne gledaju, poput fizičkog izgleda i garderobe. Privatno, Naomi je jedna od onih umerenih i inteligentnih osoba koja održava socijalne kontakte na nivou koliko to zahteva posao i koja je dovoljno mudra i etična da svom bivšem kolegi i povremenom partneru Michaelu (Purefoy) ne odaje poslovne tajne i izlaže oboje riziku od ilegalne insajderske trgovine.

Ne samo da film prati Naomi na njenom najnovijem projektu transformacije društvene mreže nabrijane na zaštitu privatnih podataka u profitabilnu kompaniju, nego i druga dva pod-zapleta u centru pažnje imaju žene. Jedan se bavi odnosom između Naomi i njene asistentice Erin (Thomas) koja po svaku cenu želi napredak u karijeri, bilo uz Naominu pomoć, bilo izgurujući i preskačući nju. Drugi se bavi istragom za prevaru usmerenom protiv Michaelove nove firme koju sprovodi Naomina prijateljica iz studentskih dana Samantha (Reiner), koja ide preko Naomi, u kojoj ona nije osumnjičena, ali može postati važan svedok.

Kako je umeren u tretmanu Naomi kao nijansiranog lika sa svojim vrlinama i manama, dobrim i lošim procenama, tako ni berzansko poslovanje nije predstavljeno kao ne-etično i lopovsko samo po sebi, iako nepravilnosti ima. U jednom momentu Naomi na nekom panelu uticajnih gradskih žena kaže da je ono što je ujutro pokreće iz kreveta novac i moć i saznanje da ga ima. Svet se do sada već navikao na ambiciozne žene, a pitanje je može li to isto učiniti i sa bogatim i moćnim. Hoće li se i po tom pitanju žene konačno izjednačiti sa muškarcima. Taj momenat je ujedno i jedna od retkih manifestacija feminizma, koji je u ostatku filma diskretno utkan u tkivo, tako da nam ne bode oči kao parola, ali da smo svesni da su ovaj film napisale i režirale žene.

Dobra i dobro postavljena priča često za film znači više od pola napravljenog posla. Ako je ta priča pretočena u makar koraktan scenario i kroz režiju ispripovedana kako treba, što je ovde slučaj, onda se radi o solidnom, čak i dobrom filmu. Napisan sa određenim dramaturškim poštapalicama, ali sa u realnosti ukorenjenim likovima, više nego kompetentno odglumljen od strane uglavnom televizijskih glumaca, perceptivan i realističan, neapologetski i originalan, Equity dolazi na nivo dobrog i vrednog pažnje.