The Hummingbrid Project

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Kim Nguyen

uloge: Jesse Eisenberg, Alexander Skarsgard, Salma Hayek, Michael Mando

Većini nas brzina interneta, jednom kada dostigne tu tačku da možemo neometano da otvaramo stranice, slušamo muziku, gledamo filmove i serije u "streamu" ili razmerno brzo skinemo nešto, prestaje da bude bitna, odnosno postaje predmet rasprave i nadgornjavanja među kompjuterašima i ložačima opšte prakse. Sve te mikrosekunde pinga, širina protoka i ostale trice i kučine postaju savršeno nebitne jer njihove posledice u principu ne osećamo. Ako nismo profesionalno ili drugačije vezani za to jer određene operacije zahtevaju više protoka i brži odaziv. Recimo cela hi-tech grana industrije, ili, recimo, trgovanje na berzi koja se odvija preko programa i gde onaj koji u najkraćem roku može dati najbolju ponudu privlači najviše korisnika i stvara najviše profita svojim vlasnicima.

Možda potonje zvuči kao suviše blentavo i trivijalno da bi se o tome snimio film, ali bivalo je i filmova koji su se bavili blentavijim i trivijalnijim temama od toga, a da ne pričamo kolikim smo blentavijim nadmetanjima svedočili u poslednjih 30-ak godina. Uostalom, nisu li svi sportovi, svi sukobi i svi ratovi u stvari samo puko nadmetanje, što nadmetanje kao takvo čini izuzetno interesantnim za one koji ga imaju priliku pratiti. Tom generalnom idejom se vodi kanadski reditelj Kim Nguyen čiji je film War Witch privukao puno pažnje kritike i publike, te osigurao nominaciju za Oscara, u svom američkom debiju The Hummingbird Project.

Rođaci Vincent (Jesse Eisenberg) i Anton Zaleski (neprepoznatljivi Alexander Skarsgard) uz pomoć eksperta za bušenje Marka Vege (Mando) žele da polože optički kabl između tehnološke berze u Kansasu i Wall Streeta koji će brzinu odziva smanjiti na 16 milisekundi, odnosno jedan klepet kolibrijevih krila (pogledati naslov), što bi njihovom bogatom investitoru i njegovom programu za trgovinu deonicama osiguralo vrtoglavi profit. Obojica rođaka su ruskog porekla i za sve u životu su se morali grčevito boriti, s tim da je Vincent slatkorečivi poslovnjak, a Anton skoro pa autistični kompjuteraški genije. Obojica, pak, gaje izvestan prezir prema korporativnom svetu i manje ili više ga žele pobediti njegovim oružjem.

Njihov poslovni plan ne seda dobro njihovoj bivšoj poslodavki Evi Torres (sasvim deglamurizirana Salma Hayek) čija kompanija pokušava da i sama pronađe sistem za rekordno brzu komunikaciju među berzama, ali koristeći drugačiji tip prenosa. Ona deluje kao neko koga ne treba izazivati i spremna je na osvetu, a Antonova izdaja je posebno pogađa. Hoće li rođaci uspeti u svom naumu da prokopaju potpuno ravni kanal za optički kabl kroz privatne posede, rečna korita, tvrde stene u nacionalnom parku na Apalačkim Planinama i zemlju prema tehnologiji poslovično skeptičnih Amiša pre nego što ih Eva, u jednakim proporcijama "Bond-zlikovac" i Cruella De Vil, pretekne ili im stane na put?

Korporativni triler je ovde ime igre i tu jedan drugi naslov, onaj koji je proslavio Jesseja Eisenberga, Fincherov The Social Network, predstavlja zlatni standard kojem se The Hummingbird Project približava, ali ga ne dostiže. Reč je o solidnom i solidno napetom filmu koji pokreću izvrsne uloge inače prepoznatljivih, versatilnih i verziranih glumaca. Eisenberg je tu pouzdan i u svom tipu, ali će više pažnje privući svakako Skarsgard koji igra apsolutno kontra svog tipa lepih, samouverenih i hladnih frajera. Nije tu stvar ni fizičke transformacije uz pomoć šminke i protetike, već je reč o pravoj glumi - stavom, pokretom, držanjem i tonom glasa. Skarsgardov Anton jedan je od temeljitijih filmskih čudaka u poslednje vreme. Michael Mando je pouzdan kako samo verzirani epizodista zna biti, a Salma Hayek se očito dobro zabavila karikirajući Evu preko svake mere, uz oslonac na meksički akcenat koji je toliko jak da para uši i nesvakidašnji fizički izgled sa sedom kosom i zatamnjenim naočarima.

Nguyen insistira na mnoštvu lokacija koje se čine autentičnima i čestoj upotrebi širokih kadrova snimljenih iz drona koje, pak, vešto kombinuje sa kratkim krupnim kadrovima u scenama verbalnog ping-ponga koje predstavljaju osnovu filma, što je sasvim dovoljno da vreme od bezmalo dva sata, koliko The Hummingbird Project traje, naprosto proleti, nekolicini očitih nedostataka uprkos. Najočitiji je svakako česta promena tona, od ozbiljnog do parodičnog do trilerski napetog, koja nije uvek baš glatka i logična, ali generalni okvir da se imitira mehanika filmova po istinitim događajima uz često isticanje preciznih vremenskih i prostornih koordinata titl-karticama taj nedostatak u solidnoj meri "pegla".

Donekle su upitni i motivacijski i moralni aspekt filma, odnosno zašto bismo gledali nadmetanje očito dobrostojećih ili nepristojno bogatih ljudi, kao i to da je činjenica da naše junake vodi prilično jednostavna pohlepa, ma koliko se oni trudili da je zamaskiraju iza velikih reči o tome kako žele pokazati srednji prst sistemu od kojeg itekako profitiraju. Ali to se sve da lako otkloniti sa sportskim analogijama: kao što su neki ljudi plaćeni da udaraju lopticu reketom, šutiraju loptu, trče u ravnoj liniji ili skaču u vis i u dalj, tako se naši junaci i zlikovci takmiče ko će osigurati brži protok podataka internetom. A takmičenja su, po prirodi stvari, zabavna za gledanje slično kao i za učestvovanje u njima.