The Dead Don't Die

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Drugi put u toku jedne godine imam poriv da već u prvoj rečenici filmske kritike opsujem nekog. Neću to uraditi, ipak su ovo pristojne i poštene filmske novine, ali mi svejedno teško pada to što bi meta moje psovke bio autor kojeg izuzetno poštujem i čiju većinu filmova čak iracionalno volim.

Još od prvih glasina nadao sam se najboljem, a pribojavao najgoreg. Potonje se i dogodilo: novi film Džima Džarmuša, satirična zombi komedija sa meta-momentima „The Dead Don't Die“ potpuni je promašaj.

Film ima mnogo problema. Između ostalog, inflaciju dobrih glumaca koji igraju slabe likove, lenjo i loše napisane pseudohumorne replike, političku agendu koju Džarmuš gura svim silama, lopatom nabacane reference na žanrovske klasike i njihovog tvorca Džordža Romera i sasvim detinjasto razbijanje „četvrtog zida“.

„The Dead Don't Die“ je bez konkurencije najgori film koji je Džarmuš snimio u karijeri koja traje više od 30 godina. Miljama je daleko od filmova kao što su „Stranger Than Paradise“ (1984), „Mystery Train“ (1989) i „Night on Earth“ (1991). Da stvar bude gora, Džarmuš se odnosom života, smrti i civilizacije ekstenzivno bavio u skoro svim autorskim delima, ali ranije je uspevao da pronađe ključ, ostane originalan i bude dubinski human.

Setimo se samo filmova „Dead Man“ (1995), „Ghost Dog: The Way of the Samurai“ (1999) i „Only Lovers Left Alive“ (2013)... Nažalost, šta je Džarmušu uspelo sa britanskim romantičarem na Divljem Zapadu, plaćenim ubicom koji u Njujorku živi po samurajskom bušido kodeksu i dekadentnim vampirskim parom koji deli večnost, nije mu pošlo za rukom sa zombijima. Ali, krenimo redom.

Mesto radnje je Sentervil, sedište ruralnog američkog okruga sa manje od hiljadu živih duša. U njemu red drže tri policajca, šef Klif Robertson (protraćeni Bil Marej), Roni Piterson (pogrešno izabrani Adam Drajver) i nervozna Mindi Morison (Kloe Sevinji, bez zamerki, ali i bez pravog zadatka). Čini se da je najveći problem u selu kada Skitnica Bob (Tom Vejts) ukrade kokošku rasistički nastrojenom farmeru Frenku (Stiv Bušemi). No, prava apokalipsa dolazi tek nakon što mrtvi počnu da ustaju iz grobova.

Razlog je, kaže nam Džarmuš, uništavanje eko-sistema vađenje nafte iz škriljaca i činjenica da su ljudi „prodali dušu vragu za Gejmboj konzolu“, kako tvrdi Bob. Mrtvi ustaju iz grobova (tu imamo i Igija Popa u raskopčanoj košulji), napadaju ljude i traže omiljene stvari uspevajući da izgovore samo njihove nazive. „Šardone“, „ajfon“ i tako dalje, svako prema sopstvenim željama.

Ova slika potpuno je na Romerovoj liniji o zombijima konzumeristima. Ako to nije dovoljno slepima da vide i gluvima da čuju o čemu se tu radi, Džarmuš će uvesti još i kultni automobil „Pontiac LeMans“ i nazvati ga kroz usta jednog od likova „romerovskim“. Eto, sad znamo, a Romero se okreće u grobu.

Kao ni policajci, tako ni lokalni meštani, a ni turisti-hipsteri iz Klivlenda (predvođeni Selenom Gomez) nisu spremni za ono što ih čeka. Konobarica u gostionici (Ester Balint, „Stranger Than Paradise“), vlasnik gvožđare (Deni Glover, „Lethal Weapon“), vlasnik lokalnog motela (veteran nezavisnih horora Leri Fesenden), pa čak i radnik na benzinskoj pumpi (Kejleb Lendri Džouns) koji je makar fan stripova i filmova i stoga upućen u zombi triviju - ubrzo će postati hrana.

Izuzetak je možda samo Zelda Vinston, pogrebnica poreklom iz Škotske koja poput samuraja vešto vitla katanama i moli se velikom zlatnom Budi. Ona je ujedno i najuspeliji, pa čak i najdžarmuševskiji lik zahvaljujući poslovično nadahnutoj interpretaciji Tilde Svinton. No, ona ne može sama da nosi film, posebno imajući u vidu ograničenu minutažu zbog brojnosti likova.

Primera radi, u inflaciji se gube i Džarmušovi veterani, reper RZA i Kerol Kejn, inače simpatična Rosi Perez, pa čak i režiserova supruga Sara Drajver. Najviše prostora, skoro dovoljno dobija Bil Marej, ali sav njegov komičarski talenat odlazi u rastur. Verovatno je Džarmušov cilj bio da šef Klif bude „deadpan“ komični lik, onaj koji sa istim izrazom lica ispaljuje urnebesno smešne replike. Nego, problem je u tome što te replike jednostavno to nisu, pa izgovorene sa ozbiljnim izrazom lica i ravnim glasom ostaju, prosto i jednostavno - ravne.

Još jedan veliki promašaj na polju humora je meta nivo koji ide do tolikih granica očitosti, da imamo replike tipa „Džim mi je rekao“ i „Tako piše u scenariju“ ili „Ovo je tema filma“, misleći na tematsku kantri pesmu Sturdžila Simpsona koja je simpatična, ali loše tempirana. Simpson ima i jednu od boljih epizoda kao zombi sa gitarom, pa eto i malo poena za humor.

Jedan od meta-momenata vezan je i za komentar da se „ovo neće dobro svršiti“, imajući u vidu sudbinu filmskih likova i celog sveta. Gorka ironija u svemu tome je da se taj komentar može savršeno odnositi i na film koji će svakako biti jedno od najvećih razočaranja godine i u kojem nema čak ni dovoljno stila da prekrije banalnost supstance i ošljarenje u njenom transferu do nas kao gledalaca. Ako je žanrovsko dostignuće to da umesto krvi i creva imamo crni prah i dim, onda svaka čast!

„The Dead Don't Die“ je mrtvorođenče koje nikada i nije imalo šansu da preživi. Potencijalnih razloga je mnogo, od toga da Džarmušu očito ne leže zombiji kao filmski standard (njegovi najuspeliji likovi bili su elitni i unikatni, živi mrtvaci su ipak masa i tu važe druga pravila), do toga da je veliki autor možda zašao u godine kada inspiracije zna da usfali, a proizvodnja filmova po svaku cenu služi da mu održi sliku o sebi kao o aktivnom stvaraocu.

Zapravo, „The Dead Don't Die“ deluje kao film koji nije radio Džarmuš. Više liči na delo nekakvog netalentovanog studenta koji se preko veze upisao na neku provincijalnu akademiju i sa znanjem od deset filmova, što Džarmušovih, što onih iz zombi žanra, pokušao da rekreira kako bi to izgledalo kada bi veliki Džim snimio zombi komediju sa političkom oštricom.

Sigurno postoje i gori i besmisleniji i štetniji načini da ubijete 104 minuta života od gledanja lošeg, tek na momente iskričavog i zabavnog filma, ali da li je to zaista vredno rizika?