El cami mas llarg per tornar a casa / The Long Way Home

tekst originalno objavljen na fak.hr 

 

2014.

režija: Sergi Perez

scenario: Eric Navarro, Roger Padilla, Sergi Perez

gl. uloga: Borja Espinosa

Naš protagonista Joel (Espinosa), kojeg kroz celi film verno pratimo, uglavnom iz blizine, često nepodnošljive, jednog dana ustaje iz kreveta u svom neurednom stanu. Doziva psa Elvisa. Pas se ne pomera, očito je bolestan. Joel, očito u depresiji i ne baš sposoban da se brine o sebi, uzima Elvisa na ruke i izlazi iz stana. Njih dvojica će krenuti na podužu odiseju Barcelonom, a Joel je, rastresen i depresivan kakav je, zaključao svoje ključeve unutra.

Osećaj filma je neprijatan i maglovit, visceralan. Vidimo šta se dešava na ekranu i nije nam prijatno, a svejedno smo u magli jer ne znamo pozadinsku priču. Kako film odmiče, tako ćemo je sve više naslućivati, ali ni u jednom trenutku nećemo znati zasigurno. Ovo je možda odiseja, možda hobo-dnevnik, možda metafora života natopljena teškom simbolikom, ali svakako nije junakovo putovanje gde je cilj određen. Cilj je preživeti. Cilj je pronaći se. Cilj je rešiti psa, polumrtvog i teškog, velika je to beštija. Cilj je vratiti se doma, pronaći ključ od stana, ali više od toga pronaći ključ svoje volje, svoje duše i svog uma.

I hrabri Borja Espinosa to savršeno radi. Na njegovom licu vidimo svu Joelovu muku. On, kao i Joel, oseća Elvisovu težinu. I mi sa njim. Možda ne razumemo, ali osećamo njegov bezizlaz, dno bunara na kome je. I kamera ga prati u njegovim lutanjima, u vožnji autom, dok razgovara preko mobitela, uporno iz blizine, spreda, straga, sa strane. Tek je poneki kadar širok, situacioni, ali mi smo uglavnom tu pored, saosećamo s njim, nemoćni da mu pomognemo. Nemoćni kao i on, utapamo se zajedno s njim.

The Long Way Home je jedan od onih filmova koji naprave jak, ali difuzan utisak. Stvari postaju malo jasnije kada nam autori, producenti i glumci kažu nešto o njemu, što je moguće na festivalskim Q&A posle filma. Ako smo uopšte sposobni sastaviti suvislo pitanje posle projekcije, to jest. Reditelj će nam otkriti Joelovu pozadinu koju samo on zna, a mi možda pretpostavljamo iz tragova koje je u filmu ostavio. Ako je to uopšte potrebno. Možda je bolje film pogledati ponovo. Ako ga možemo još jednom podneti.

Zanimljive stvari se otkriju i iz intervjua dostupnih na internetu. Sergi Perez je svoj celovečernji bioskopski prvenac snimao ukupno 16 dana, u tri navrata u roku od godinu dana, prekidao snimanje, dorađivao scenario. Pre toga se okušao u kratkim formama i na televiziji. Kada je počeo da skuplja sredstva za dugometražni film, Španjolsku je pogodila kriza. The Long Way Home, na kraju snimljen sa izuzetno skromnim sredstvima skupljenim preko “crowdfundinga”, iz ličnih fondova i od pozajmica prijatelja, onda postaje lična priča, o ličnoj frustraciji, besu i nemoći da se dođe do cilja. Nadalje, iako se to u tekstu filma nigde eksplicitno ne pojavljuje, The Long Way Home onda nije moguće tumačiti ni bez podizanja stvari na nacionalni nivo, bez asocijacija na krizu koja je žestoko pogodila Španjolsku i koja nikako da prođe. Joel onda postaje taj neki “everyman”, “average Joe”, bez svoje volje i namere.

Sa relativne vremenske distance možemo se pitati jesmo li išta naučili iz Joelovog primera i od njegove odiseje. Sumnjam, mada to nije bio ni cilj. Život je borba, najviše sa samim sobom. I nema dna, jer se nizine, kao i visine, uvek pomeraju. Granice postavljamo mi u trenutku kad izaberemo da nemamo izbora, da moramo dalje pa kako god. Joel je to shvatio na teži, neprijatniji način. The Long Way Home možda nije najprijatnije filmsko iskustvo, ali ne bih ga drugačijeg ni želeo, niti je drugačije moguće.