scenario i režija: Mariana Rondon
uloge: Samuel Lange Zambrano, Samantha Castillo,
Beto Benites, Nelly Ramos, Maria Emilia Sulbaran
Venecuela. Zakrčene ceste i sirotinjski blokovi
Caracasa. Vrućina i gužva. Dečak (Zambrano) i devojčica
(Sulbaran) sede na terasi, verovatno njenoj, i ubijaju vreme
gledajući susede i igrajući igru pogađanja. Pitaju se da li se
možda drugi provode bolje nego oni. Zapravo, sigurno se neko provodi
bolje nego njih dvoje. Njihove majke su prezaposlene, oni su
prepušteni sami sebi, dosađivanju i dokolici.
I zato beže u svet mašte, a prava prilika za to
je obavezno fotografisanje za školsku knjižicu. Devojčica,
prirodno, želi biti princeza ili missica. Kovrdžavi dečak Junior,
atipično, želi pozirati kao pevač sa ravnom kosom. I tu počinju
njegovi problemi, pre svega sa majkom Martom (Castillo) koja se plaši
da se mali razvija kao gay. Spoljni znaci su tu, mali pevuši i pleše
i svaki slobodan trenutak koristi za ravnanje kose. To nju, siromašnu
i večito u jurnjavi za poslom, baca u svojevrsnu homofobnu paniku.
Opet, njena logika, ako pogledamo iz majčinskog ugla je besprekorna:
svet je surovo mesto i siromašni gay dečaci ne prolaze najbolje. Sa
druge strane, njeni postupci oslikavaju više prezir nego iskrenu
brigu.
Mada, opet, ni Juniorova motivacija nije posve
jasna. Možda samo iskušava sreću i provocira majku. Možda je
ljubomoran na svog mlađeg brata koji od majke dobiva pažnju i
nežnost. Možda su pop-muzika i pevači samo prolazna fascinacija i
fantazija o lepšem i boljem životu. Možda sa lokalnim tinejdžerom
visi samo zbog toga što ga on jedini tretira ljudski, a ne zbog
zaljubljenosti u njega. Možda je opsesija sa ravnanjem kose
uslovljena time što je to jedino što je dobio od pokojnog oca koji
je bio beskoristan i dok je bio živ. U priči je još i baka po ocu
Carmen (Ramos) koja njegove fantazije podgreva, što iz najbolje
namere da dečko ne završi u kriminalu kao njegov otac, što iz
sebičnih razloga.
Zapravo, previše je toga “možda” u ovom
filmu i ništa nije sigurno. Sa jedne strane, to je intrigantno i
realistično, dok je sa druge to samo nedorečenost ili možda
nedostatak autorske hrabrosti i vizije maskiran u suptilnost i takt.
U konačnici, utisak je da film ne ide nikuda i da samo gledamo
nemogućnost dvoje glavnih likova da komuniciraju i prevladaju jedan
minoran konflikt, dosta manji od krupnijih problema koji potresaju
društvo.
S tim u vezi imamo i kontekst savremenog
venecuelanskog društva, ekonomije i politike. Vreme je to oko
Chavezove smrti, diktator je bolestan, ali još živ. Njegova raja
moli Boga i prinosi mu žrtve, od benignih poput odrezane kose do
mračnijih (kao vest da je jedan čovek ubio svoju ženu kako bi
prineo žrtvu za predsednikovo zdravlje). Opet, i to je samo
zanimljiva pozadina, ali ostaje nedovoljno razvijeno.
Sa tehničke i glumačke strane, Pelo
malo je solidan film. Fotografija je
impresivna i potpuno pod kontrolom u realističkom stilu. Tome treba
dodati i odličan zvuk, od gradske vreve preko televizijskog trasha
do jednako tako trashy muzike. Dvoje glavnih glumaca, a i većina
sporednih su dovoljno dobri da nas privežu za sebe i da nam održe
pažnju. Oboje imaju kompleksne i nezgodne likove, takva im je i
međusobna dinamika. Zadatak je težak, ali ga ispunjavaju bez većih
poteškoća.
Problem je u scenariju koji ne ide nikuda. Luk
radnje je jedva vidljiv i iako osećamo eskalaciju sukoba, nemamo
uvid ni u početak ni u kraj. Rekoh već, stvar je pristupa. Moj
utisak je da film samo obigrava oko svoje teme ili svojih tema i ne
posvećuje im se u potpunosti. Ako postoji nešto kao višak
suptilnosti, Pelo malo
je primer za to. Iskreno, nakon tolikih festivalskih i kritičarskih
hvalospeva, očekivao sam više. Nije Pelo
malo loš film, ali nije ni dobar.
No comments:
Post a Comment