Every Secret Thing

2014

režija: Amy Berg

scenario: Nicole Holofcener (po romanu Laure Lippman)

uloge: Diane Lane, Elizabeth Banks, Dakota Fanning, Danielle Macdonald, Nate Parker, Common

Mali grad u okolini New Yorka, neki nesrećni i sjebani ljudi, njihove teške, sjebane priče, neprijatna atmosfera i radnja koja se “flashbackovima” vraća u prošlost. Ali, pazite, ovo nije ni “slice of life” varijanta ni teška drama o teškom životu, nego pre svega “serial killer flick”. Postupak jeste artističan, fokus mekan, kako u priči, tako i po pitanju fotografije i dosta toga se može podvesti pod “mood piece” varijantu, ali svejedno ovo nije neko umetničko iživljavanje, već film koji zgrabi gledaočevu pažnju i ne pušta. Skoro do samog kraja.

Po nekoliko osnova ovo je film koji će biti prekretnica u karijeri za ljude koji su u njemu učestvovali. Nicole Holofcener je poznata autorica kvalitetnih romantičnih komedija i drama za ozbiljniju publiku, poput recentnog Enough Said (2013), a ovo joj je prvi izlet u, uslovno rečeno, triler. Amy Berg je poznata po svojim dokumentarnim filmovima, ima čak i nominaciju za Oscara za Deliver Us from Evil (2006). U njima se često bavi veoma neugodnim temama iz domena stvarnih zločina koji su potresli američku, neretko i svetsku javnost. Ovo joj je prvi igrani film. Glumica Danielle Macdonald je ovde ostvarila izuzetno kompleksnu ulogu za pamćenje koja će joj možda lansirati karijeru i pored, za hollywoodske standarde, atipičnog izgleda koji bi manje sposobnu glumicu gurnuo u nekakav “typecast”.

Film počinje sa dve devojčice koje bismo mogli nazvati čudnim, više u smislu cura sa kojima se druge cure ne igraju nego strašnim kakve znamo viđati po hororima. Posle jedne zabave gde su se posvađale sa drugim curama, njih dve posramljene hodaju gradom i uzimaju naizgled napuštenu bebu iz kolica na tremu. To je događaj koji ih je obe obeležio za ceo život: saznaćemo da je beba nastradala, a da su obe provele po nekoliko godina u popravnom domu odakle su izašle promenjene i istraumirane.

Sada kada su tinejdžerke, više nemaju kontakta jedna s drugom (a i onaj u detinjstvu je više bio usiljen nego li iskren drugarski). Ronnie (Fanning) je tipičan primerak “underclass” devojke koja radi u nekoj pekari, ne govori mnogo i životari. Sa Alice (Macdonald) je već drugačija priča. Ona živi sa majkom Helen (Lane) i sa njom nema baš normalan odnos, reklo bi se čak da je majka umnogome kriva za njen psihološki profil. Alice je gojazna na granici patologije, dane provodi uglavnom gledajući trash reality televiziju i sanjajući o karijeri sa svojim programom o nevino zatvorenim ljudima (što i nju tišti). Osim toga navodno traži posao, ali zapravo besciljno šeta po gradu, jede “junk food”, pije gazirane sokove i gleda u tuđe živote.

Frka, međutim, nastaje kada nestane još jedno dete, ovog puta trogodišnjakinja. Ona je oteta, čini se namerno, iz prodavnice nameštaja dok su njeni roditelji bili zaokupljeni izborom kauča. Oni možda jesu trash i možda sami traže nevolje sa svojim odnosom prema detektivima (Nate Parker i Elizabeth Banks), ali verovatno nisu krivi za sudbinu svog deteta. Naravno, sumnja će ubrzo pasti na dve povratnice iz zatvora, ali kako one nisu imale kontakta, samo jedna može biti odgovorna, pitanje je samo koja. Slučaj će takođe otvoriti stare rane detektivki koja je našla mrtvu bebu prošli put i na koju je to ostavilo trajne posledice.

Odavno se nije dogodilo da američka relevantna kritika skoro unisono popljuje film i nazove ga najčešće traćenjem talenta ljudi ispred i iza kamere. Što se talenta ispred kamere tiče, on nije potrošen, on je iskorišten do samog kraja čak i sa likovima koji nisu napisani sjajno. Common raste u pravog glumca, a ne samo muzičara kojem je gluma hobi. Elizabeth Banks je sasvim solidna kao detektivka sa privatnim opsesijama i strahovima. Dakota Fanning još jednom briljira i ostvaruje apsolutno uverljivu ulogu. Diane Lane uspeva da od lika koji deluje kao konstrukcija napravi ulogu za pamćenje, a Danielle Macdonald je otkrovenje filma. Često se zaboravlja da nije nimalo lako odigrati uverljivog psihopatu koji je naoko sasvim normalna osoba. Danielle to uspeva, igrajući se sa personama i predstavama svog lika i prelazeći od groteskno-tužnog do strašnog bez ikakvih zastoja i prenaglašavanja.

Što se ekipe iza kamere tiče, scenario ima problema sa čestim meandriranjem (naročito u poslednjoj trećini kada se radnja potpuno uspori) i navođenjem na jedne te iste tragove, što prave, što krive, kao i sa liikovima koji više deluju kao konstrukcije za potrebe zapleta nego što su zapravo životni. I jedno i drugo se može pripisati izvornom romanu koji je samo običan krimić za plažu. Štos se, međutim, krije u režiji koja je sve samo ne pešačka. Amy Berg samouvereno pristupa i igra na ono što već poznaje i atmosferu neprijatnog gradića sa neprijatnim ljudima iz dokumentarnog filma o stvarnom zločinu prenosi na fikcijski materijal. Every Secret Thing deluje kao dobar film po istinitom događaju, iako to nije. I pored svojih mana, ovo je film vredan pažnje.