Ride

2014.

scenario i režija: Helen Hunt

uloge: Helen Hunt, Brenton Thwaites, Luke Wilson, Jordan Lane Price, David Zayas, Robert Knepper, Leonore Varella

Već od prvog momenta, Ride nas hvata i ne pušta. Fora je vrlo jednostavna, u pitanju je humor u rapidnim replikama koje ispaljuju majka i sin, oboje verzirani u pisanoj reči, majka kao urednik i lektor, sin kao pisac u nastajanju. Naravno, atmosfera je newyorška, više-srednjeklasna i neurotično-ekscentrična, i to u pamet priziva Woodija Allena i Jamesa L. Brooksa. Onda se priča seli na drugu obalu i poprima obrise opuštene porodične indie drame u kojoj će majka i sin naučiti nešto jedno o drugom i jedno od drugog, dok se komični momenat prebacuje na “East Coast – West Coast” razlike u stilu života sa povremenim ispadima dobro potkrepljenog (ne-jeftinog) fizičkog humora. I tako polako dolazimo do vrlo mračnih pod-tonova koji nisu filmsko-patetični (pa samim tim nisu ni lekcije koje će majka i sin naučiti takve), već su prosto životni.

Majka i sin su Jackie (Hunt) i Angelo (Thwaites). Ona je pomalo newyorški kliše za ženu-majku oko pedesete godine života, razvedena, posesivna, sklona potpunoj kontroli i mikro-menadžmentu svakog aspekta svog i njegovog života. On je isto kliše, guši se od njenog prisustva i od samog New Yorka, žurbe i pritiska. Zato odlazi na letovanje kod oca (Knepper), njegove druge žene (Varella) i njihove kćeri, poslednje letovanje pred studije i ulazak u svet odgovornih akademskih građana. A onda odluči da ostane, bleji na plaži i surfa. Do daljnjeg.

 Brižna majka naravno poludi, ode prvim avionom, unajmi hotelsku sobu i izuzetno strpljivog vozača (Zayas) i krene da uhodi sina, sa namerom da ga suoči i preobrati pričom o gluposti njegove odluke, o tome da u Los Angelesu nema kulture, da ga ona nije tako odgojila i sve po spisku. Momak odgovara i pogađa žicu, a majka sebi zadaje cilj da savlada veštinu surfanja u čemu će joj pomoći instruktor Ian (Wilson). Naravno da je zaštitnički odnos i majčina želja za bliskošću i kontrolom nad sinom patološki sam po sebi, ali to je površina (povezivo i sa morem kao takvim) ispod koje se krije trauma koju ćete otkriti kad dođe vreme...

Kao i njen lik, Helen Hunt drži sve pod kontrolom i kao glumica i po pitanju scenarija i režije. Lično sam od onih gledalaca i kritičara koji su skeptični prema nagomilavanju funkcija od strane jedne osobe. Prosto, reditelj će teže “ispeglati” greške u scenariju ako je u pitanju ista osoba, a pogotovo je teško režirati samog sebe kao glumca. Helen Hunt uglavnom uspeva u svemu, negde više, negde manje, ali u konačnici Ride je dobar film.

Scenario je možda i najslabija karika. Iako su otkrića, obrati i “promene brzine” izvrsno tempirani, na par mesta su prisutne pukotine. Prvo i osnovno, u dijalozima Helen Hunt pokušava da ispadne previše pametna za svoje dobro i pritom nepotrebno podvlači poent. Drugo, lika pod majčinom paskom i prešom, Angelo je suviše samostalan i samosvestan, suviše sportskog i avanturističkog duha. Takav bi valjda majku “istrenirao” na vreme da ga ne prati u stopu ili bi se jednostavno i bespogovorno povinovao njenim zahtevima.

 Srećom pa su to sve sitne zamerke. Režija nije spektakularna, više je školska i primerena materiji, potpuno u okvirima indie drame. Helen Hunt demonstrira da ima oko za detalje i sjajno hvata razlike u atmosferi i čak veoma dobro gradi napetost u scenama surfanja. Ono što je posebno značajno, ona više nego sposobno režira samu sebe, razume svoju personu i tipologiju svojih uloga i pravi sjajnu kombinaciju kao Jackie.

Za posebnu pohvalu jei njen rad sa drugim glumcima, od “castinga” nadalje. Thwaites je uverljiv kao surfer i blejač, manje kao pisac u nastajanju, nekako ne “kupujemo” njegovu gorčinu. Ostatak glumaca je savršeno izabran. David Zayas (TV serija Dexter) je odličan kao šofer naviknut na ekscentrične zahteve bogataša, a Luke Wilson sam po sebi zrači opuštenošću jednog instruktora surfanja. Mlada glumica Jordan Lane Price ima izuzetno prisustvo na ekranu i zaista je mila pojava. Svi oni imaju hemiju sa partnerima u sceni, naročito kada se ritam ubrza i okrene prema rapidnoj komediji.

Ride možda nije film koji će vas “odneti” i koji ćete dugo pamtiti, čak je moguće prihvatiti da je to samo “vanity project” jedne glumice, ali to ne znači da je film loš. Naprotiv, dobar je, inteligentan, odmeren i emotivan. Gledaoca u principu ne potcenjuje i ne vređa inteligenciju. Nije u pitanju ni navlačenje ni proseravanje, Helen Hunt poznaje materiju na sva tri nivoa bavljenja filmom i uspeva da napravi dobar film. Dakle, ko voli indie, ovo je pravi izbor.