kritika objavljena na: fak.hr
2014.
scenario
i režija: Quentin Dupieux
uloge:
Alain Chabat, Jonathan Lambert, Élodie Bouchez, Kyla Kenedy, Jon
Heder, Eric Wareheim, John Glover, Matt Battaglia, Susan Diol, Michel
Hazanavicius, Roxane Mesquida
Pored
uobičajenog značenja, reč “reality” je u poslednjih
deset-dvadeset godina dobila još jedno koje se odnosi na onu
abominaciju od TV programa za dokone ljude koji gledaju druge dokone
ljude dok ne rade ništa. Sa oba značenja se autor nadrealnih
filmova Quentin Dupieux (Rubber, Wrong) poigrao u svom
novom filmu, ali mu je dodao i treće. U filmu je Reality naslovna
junakinja, a reč postaje (hipstersko) ime.
Ako
me pitate da vam nekako približim film, ne znam kako bih to uspeo.
Rekao bih puno toga, puno sirovih podataka, kao da film stilom
podržava 80-te, da je smešten u Los Angeles i okolinu, ali da
njegovi likovi govore francuski, da je apsurdan, da je prepun
neočekivanih momenata i posveta drugim filmovima i autorima. Na
kraju ne bih rekao ništa što bi potencijalnog gledaoca pripremilo
za susret sa filmom. Možda je najbolji opis referenca na dva tipa
filma, na višeslojne mozgolomke sa različitim nivoima priče (tu
jednako upadaju i art filmovi poput Mullholland Drive i
komercijalniji poput Inception) sa jedne strane i na hyperlink
“sve je povezano” drame (Magnolia) sa druge. Dakle,
centralni likovi iz jedne apsurdne priče u filmu će se pojaviti na
rubnim delovima druge. Zapravo, pomislite na Davida Lyncha kako
režira produžene i povezane Monty Python skečeve ili na
Pythonovce kako rastavljaju i sastavljaju Lynchov film. Dobro, možda
nije tako dobro kako se iz opisa čini, ali je svakako “vožnja”
vredna vašeg vremena.
Devojčica
Reality (Kenedy) je pronašla video-kasetu u utrobi vepra kojeg je
njeg otac ulovio. Ono što ona ne zna je da je i ona predmet snimanja
i to u snu. Nju snima pseudo-genijalni reditelj dokumentaraca Zog
(Glover), i to čini dok Reality spava. Zog ima problema sa
producentom Bobom Marshallom (Lambert) koji ga pritiska za rokove,
ali se ovaj večito izvlači da treba sačekati momenat genijalnosti.
Marshall je inače nervozan tip, od onih što stalno otvara i zatvara
prozore, pušio bi, ali mu smeta dim, izlazi na balkon i ulazi
unutra. Njemu sa bitnim “pitchem” dolazi Jason Tantra (Chabat),
kamerman koji snima kulinarski show sa domaćinom Dennisom (Heder)
obučenim u odelo maskote koji ima nevidljiv i neobjašnjih osip.
Jasonova ideja je da bi snimio “genijalan” SF film na nivou ranog
Cormana o zvučnom valu koji dolazi iz električnih aparata i ubija
ljude, ali ga Bob uslovljava da mu pre toga donese snimak vriska “za
Oscara”.
Naravno,
mnogo veći Jasonov problem je što je taj film već snimljen, ili on
to samo sanja kao što sanja dodelu Oscara za najbolji vrisak koju
vode Michel Hazanavicius i Roxane Mesquida. Zapravo, nije nam baš
najjasnije kako se likovi uklapaju u priču, ko je u čijem snu, a ko
u čijem filmu. Zašto je Bobov kabinet čas u vili odakle on može
pucati u turiste, čas u šumi? Zašto se Realitin učitelj
(Wareheim) nasumično pojavljuje u ženskoj odeći? Šta petlja
Jasonova žena, terapeutkinja Alice (Bouchez)? Gde nestaje Dennis?
Jedini
pametan savet koji mogu dati je da se naviknete na apsurd i uživate
u malim draguljima i metaforama razbacanim po filmu. Nemojte tražiti
veliku poantu, ne pokušavajte sve povezati u jednu koherentnu sliku.
Quentin Dupieux je naprosto takav tip, u njegovom nadrealizmu nema
mesta za logiku. Jednom kad prihvatite njegova pravila igre, naći
ćete dovoljno toga da biste uživali i da biste se nasmejali.
Opet,
možda ja grešim. Možda je ovo film koji se mora više puta
odgledati da bi se posložio, da bi se izvukla nit iz obilja šuma.
To verovatno neću nikad otkriti. Reality je prikazan kao film
iznenađenja na ponoćnoj projekciji na Crossing Europe
festivalu u Linzu. Bila je repriza sutradan, ali imao sam drugi film
na rasporedu. Zapravo i nema potrebe za preteranom analizom. Treba se
samo zavaliti i prepustiti. Reality je film koji liči na
vožnju u luna-parku: dok ga gledate, izgubićete orijentaciju, ali
će iskustvo biti ugodno i zabavno.
No comments:
Post a Comment