Desde allá / From Afar

2015.

režija: Lorenzo Vigas

scenario: Lorenzo Vigas, Guillermo Arriaga

uloge: Alfredo Castro, Luis Silva

Neobično je da se debitantsko ostvarenje uopšte nađe u glavnom programu na Mostri, ali je još neobičnije da odnese Zlatnog Lava ispred favorita kao što su Egoyanov Remember, Fukunagin Beasts of No Nation, 11 Minutes Jerzyja Skolimowskog, pa i Francofonia Aleksandra Sokurova, da ne pominjemo The Danish Girl, film o kojem je postojao “Oscar buzz” i pre nego što je pala “poslednja klapa”. A kada se uzme u obzir da to debitantsko ostvarenje dolazi iz jedne po broju naslova skromne i uglavnom nepoznate kinematografije kao što je to venecuelanska, čoveku dođe da se zapita o čemu se tu radi...

Možda je to očigledno delo novog filmskog genija, ali senku na tu nagradu bacaju internetski napisi koji su se pojavili skoro odmah po dodeli. Te članovi žirija se posvađali međusobno, te predsednik žirija Alfonso Cuarron jako lobirao za svog favorita... Ne znam koliko je tome za verovati, ali takve glasine u filmskom svetu nisu tek bezvezna naklapanja, posebno ako se uzme u obzir da je iza ovog filma na ovoj ili onoj funkciji stala skoro celokupna latinoamerička filmska elita. Vigas možda jeste debitant, ali Arriaga (poznat po saradnji sa Inarrituom u ranoj fazi njegove karijere) svakako nije, kao što to nisu ni reditelj Michel Franco i glumac Edgar Ramirez, koji se, između ostalih nalaze na popisu producenata. Još kad se uzme u obzir da je glavna uloga dodeljena Alfredu Castru, stalnom glumcu u filmovima još jedne latinoameričke uzdanice, Pabla Larraina, shvatamo da je Desde allá jedan pažljivo složen filmski projekat sa puno ambicije, projekat u kojem se možda od samog početka računa na nagrade.

Utisak kalkulantstva dodatno podupire i siže filma: intimna priča o usamljenom sredovečnom homoseksualcu koji se boji intimnosti i njegovom osnosu sa dečakom sa ulice u nasilnom i klasnim razlikama obeleženom Caracasu. Sa Armandovim (Castro) emocionalnim hendikepom se upoznajemo odmah: on pokupi dečka sa ulice, odvede ga u svoj opremljen, sterilan stan, naredi mu da se svuče, a on sedne u fotelju i gleda ga iz pozadine. U sledećoj sceni shvatamo da bliskost i intimnost koju izbegava nije nužno seksualna, već prožima sve aspekte njegovog života: sestra mu kaže da se otac vraća i jasno nam je da je Armando žrtva neke rane traume.

Elder (Silva) u priču ulazi malo kasnije. I njega Armando pokupi sa ulice i odvede ga u stan, ali Elder nije oduševljen s pravilima igre, tako da je prekida udarcem u glavu i lakom pljačkom. Međutim, Armando ne odustaje tako lako, ponovo ga pronalazi i novcem stiče njegovo poverenje. Kada ga poslednji put nađe povređenog i ostavljenog da umre (posledica svađe sa braćom njegove devojke), u Armandu se budi želja da mu pomogne i da ga izvuče iz nasilnog uličnog života. Da li je to ujedno i želja za ljudskom bliskošću? Takođe, kod Eldera se takođe bude emocije, možda samo zahvalnost, a možda ga po prvi put neko tretira kao ljudsko biće.

Sve što pomislite kada čujete termin “festivalski film”, ovde ćete dobiti. Duge kadrove. Spor tempo. Tešku i mučnu atmosferu. Kontraste između hladnih, sterilnih i često mračnih enterijera i uzavrelih, prljavih i opasnih ulica. Dva oprečna lika i, naravno, oprečne stilove glume. Alfredo Castro Armanda igra u niskom registru i svedeno, a najizraženija je njegova mimika, u skladu sa postulatima mikro-glume. Još jedan debitant, Luis Silva, sa druge strane, Eldera igra krajnje hektično i nervozno, ali potpuno u skladu sa profilom lika koji mu je možda i blizak.

Utisak o filmu u celini je u najboljem slučaju polovičan. Tu su svi sastojci za recept uspešnog i nagrađivanog festivalskog filma, upotrebljeni u pažljivo sračunatim proporcijama, precizno, ali kao bez duše. Nema tu ničeg novog, čak ni impozantnog, ovo je samo drugi pol u odnosu na hollywoodske, producentski kreirane blockbustere. Konačni rezultat je film koji nije užasno loš, ali iz koga izbija kalkulacija i koji je namenjen tačno određenoj publici, odnosno kritici, odnosno žirijima. Mene to nije oduševilo, možda bi bolje bilo da sam i ja samo izdaleka čitao i slušao o filmu.

Pelo malo / Bad Hair

tekst originalno objavljen na monitor.hr 

 

2013.

scenario i režija: Mariana Rondon

uloge: Samuel Lange Zambrano, Samantha Castillo, Beto Benites, Nelly Ramos, Maria Emilia Sulbaran

Venecuela. Zakrčene ceste i sirotinjski blokovi Caracasa. Vrućina i gužva. Dečak (Zambrano) i devojčica (Sulbaran) sede na terasi, verovatno njenoj, i ubijaju vreme gledajući susede i igrajući igru pogađanja. Pitaju se da li se možda drugi provode bolje nego oni. Zapravo, sigurno se neko provodi bolje nego njih dvoje. Njihove majke su prezaposlene, oni su prepušteni sami sebi, dosađivanju i dokolici.

I zato beže u svet mašte, a prava prilika za to je obavezno fotografisanje za školsku knjižicu. Devojčica, prirodno, želi biti princeza ili missica. Kovrdžavi dečak Junior, atipično, želi pozirati kao pevač sa ravnom kosom. I tu počinju njegovi problemi, pre svega sa majkom Martom (Castillo) koja se plaši da se mali razvija kao gay. Spoljni znaci su tu, mali pevuši i pleše i svaki slobodan trenutak koristi za ravnanje kose. To nju, siromašnu i večito u jurnjavi za poslom, baca u svojevrsnu homofobnu paniku. Opet, njena logika, ako pogledamo iz majčinskog ugla je besprekorna: svet je surovo mesto i siromašni gay dečaci ne prolaze najbolje. Sa druge strane, njeni postupci oslikavaju više prezir nego iskrenu brigu.

Mada, opet, ni Juniorova motivacija nije posve jasna. Možda samo iskušava sreću i provocira majku. Možda je ljubomoran na svog mlađeg brata koji od majke dobiva pažnju i nežnost. Možda su pop-muzika i pevači samo prolazna fascinacija i fantazija o lepšem i boljem životu. Možda sa lokalnim tinejdžerom visi samo zbog toga što ga on jedini tretira ljudski, a ne zbog zaljubljenosti u njega. Možda je opsesija sa ravnanjem kose uslovljena time što je to jedino što je dobio od pokojnog oca koji je bio beskoristan i dok je bio živ. U priči je još i baka po ocu Carmen (Ramos) koja njegove fantazije podgreva, što iz najbolje namere da dečko ne završi u kriminalu kao njegov otac, što iz sebičnih razloga.

Zapravo, previše je toga “možda” u ovom filmu i ništa nije sigurno. Sa jedne strane, to je intrigantno i realistično, dok je sa druge to samo nedorečenost ili možda nedostatak autorske hrabrosti i vizije maskiran u suptilnost i takt. U konačnici, utisak je da film ne ide nikuda i da samo gledamo nemogućnost dvoje glavnih likova da komuniciraju i prevladaju jedan minoran konflikt, dosta manji od krupnijih problema koji potresaju društvo.

S tim u vezi imamo i kontekst savremenog venecuelanskog društva, ekonomije i politike. Vreme je to oko Chavezove smrti, diktator je bolestan, ali još živ. Njegova raja moli Boga i prinosi mu žrtve, od benignih poput odrezane kose do mračnijih (kao vest da je jedan čovek ubio svoju ženu kako bi prineo žrtvu za predsednikovo zdravlje). Opet, i to je samo zanimljiva pozadina, ali ostaje nedovoljno razvijeno.

Sa tehničke i glumačke strane, Pelo malo je solidan film. Fotografija je impresivna i potpuno pod kontrolom u realističkom stilu. Tome treba dodati i odličan zvuk, od gradske vreve preko televizijskog trasha do jednako tako trashy muzike. Dvoje glavnih glumaca, a i većina sporednih su dovoljno dobri da nas privežu za sebe i da nam održe pažnju. Oboje imaju kompleksne i nezgodne likove, takva im je i međusobna dinamika. Zadatak je težak, ali ga ispunjavaju bez većih poteškoća.

Problem je u scenariju koji ne ide nikuda. Luk radnje je jedva vidljiv i iako osećamo eskalaciju sukoba, nemamo uvid ni u početak ni u kraj. Rekoh već, stvar je pristupa. Moj utisak je da film samo obigrava oko svoje teme ili svojih tema i ne posvećuje im se u potpunosti. Ako postoji nešto kao višak suptilnosti, Pelo malo je primer za to. Iskreno, nakon tolikih festivalskih i kritičarskih hvalospeva, očekivao sam više. Nije Pelo malo loš film, ali nije ni dobar.