The Strangers: Prey at Night

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Pre deset godina je prvenac Bryana Bertina The Strangers prilično osvežio pod-žanrove “home invasion” trilera i “slasher” horora svojim nepatvorenim nihilizmom i odsustvom potrebe da se opravdava. Trik je bio jednostavan: pustiti troje maskiranih stranaca da se iživljava nad parom kojem se veza raspada na opusteloj lokaciji, dakle nešto pomalo nalik na Hanekeov klasik Funny Games, samo bez artističke samosvesti i ciljano kritičkog pod-teksta. Godina je 2018. i imamo nastavak sa podnaslovom Prey at Night koji to istovremeno i jeste i nije. Koji je istovremeno i redefinicija originala i nije. Kako to?

Od prošlog filma ostali su samo naslovni stranci pod maskama, tip u smeđem odelu sa redneck-fantomkom napravljenom od džaka na glavi i dve ženske sa lutkastim maskama potpisane kao Pin-Up Girl i Dollface. Ostao je i tip lokacije, manje ili više, pa umesto vikend-naselja sa apartmanima imamo isto to sa prikolicama. Ostao je i uvod u teror da devojka duge talasaste svetle kose čije je lice skriveno slabim osvetljenjem kuca na vrata i traži Tamaru da bi se vratila kasnije sa maskom na licu, nožem u ruci i ekipom. Razlika, suštinska, je u tome da na meti stranaca nije par, već stereotipna horor-filmska nuklearna familija koja će se ponašati stereotipno glupo kako već to filmske familije čine u tim situacijama. Što onda implicira da će se, ako već imamo dugometražni, a ne kratki film, jednako glupo ponašati i napadači. Što znači da, makar na dramaturškom nivou, film odlazi u kiselinu jako brzo.

To je šteta jer imenom i retro-špicom, sa sve elektronsko-orkestracijskom muzičkom temom na klavijaturama i “metalskim” fontom iz 80-ih, nastavak The Strangers pokazuje solidan potencijal. Međutim, uvodna scena ubistva (ne)povezana sa daljim tokom radnje svime osim izborom muzike (pop-hit iz 80-ih Kids in America u izvođenju Kim Wilde) već pokazuje da ćemo se ovde baviti uglavnom stereotipima i filmskim klišeima. To ne mora biti loše samo po sebi ako se iza toga krije nekakva razrađenija ideja ili komentar, ali ovde to baš i nije slučaj.

Da, dobro, izbor muzike je fenomenalan kroz ceo film jer ne samo da ironizira vesele i tugaljive pop-melodije koje danas možda imaju retro-patinu ali su tada bile percipirane kao kičaste, već je jasna asocijacija na zlatno doba “slashera” s prelaska 70-ih na 80-te. Asocijacija ostaje na filmskom nivou i ne ide na širi, društveno-politički kontekst, što je relativno pametna odluka. A na filmskom planu u estetskom i tehničkom smislu zalazi duboko, od par izrazito uspelih “jump scare” momenata, preko jedne epske scene obračuna na bazenu, osvetljenja u kojem tipičnu maglovitost zamenjuje neukusni neon, pa do genijalne fotografije Ryana Samula koja emulira stil poznih 70-ih sa sve preciznim, sporim zoomovima i minimumom upotrebe ručne kamere.

Međutim, sve to ima malo smisla ne samo zato što su likovi tako stereotipni i glupi, već i zato što nas nije briga za njih. Lako za “strance”, odsustvo konteksta ih čini više pretećima, ali blentavi otac (Martin Henderson), lagano očajna majka (Christina Hendricks), buntovna kćerka (Bailee Madison) i sin sportista (Lewis Pullman) zaista nisu ne samo simpatični likovi do kojih nam može biti stalo, nego jedva da su likovi općenito. Dvoje starijih i iskusnijih glumaca nekako uspevaju u te ravne linije uneti drugu i možda pola treće dimenzije, ali oni po nepisanom pravilu dramaturgije užasa moraju poginuti ranije, pa smo ostavljeni sa ovo dvoje koji će, kao, uzvratiti udarac.

Umesto smislenog, čak pomalo šokantnog nihilizma originalnog filma, ovde imamo šprancu i gomilu citata. Iako je Bertino potpisan kao scenarista, teško je razaznati šta je njegov uticaj, a šta je u priču dodao ili oduzeo njegov kolega Ben Ketai. Reditelj Johannes Roberts ima reputaciju štancera i pouzdanog zanatlije, premda me u svojoj karijeri nije nijednom oduševio, čak naprotiv, sa The Other Side of the Door mi je u solidnoj meri stao na žulj, pa nije ni čudo da mu je Prey at Night najsolidniji film. Čini se da je njegova namera bila ne samo rekreirati duh klasika (u čemu baš i ne može uspeti dalje od toga da napravi kopiju), nego i obilato ih citirati, pa tako u ovom filmu imamo sve i svašta – od Carpentera (Halloween, The Fog i Christine kao direktni citati) i Cravena pa do serijala Friday the 13^th i The Texas Chainsaw Massacre, ali uklopljeno tako da ima vrlo malo smisla. Razočaranje je u tome što se reditelj sa svojom ekipom očito više zabavio igrajući se sa tehnikalijama, citatima, posvetama i kopiranjem nego što se mi možemo zabaviti gledajući nešto tako derivativno.

The Other Side of the Door

2016.

režija: Johannes Roberts

scenario: Johannes Roberts, Ernest Riera

uloge: Sarah Wayne Callies, Jeremy Sisto, Suchitra Pillai, Javier Botet, Sofia Rosinsky, Logan Crenan

Plaža u Indiji i par dobrostojećih američkih turista koji se šeta njom. Žena (Callies) kaže da je trudna. Muškarac (Sisto) odgovara da je to divna vest, pita je da se uda za njega i predlaže da život provedu u Indiji za koju je on poslovno vezan. Nailaze na devojčicu, Indijku, i muškarac je pita nešto na hindi jeziku, što kasnije prevodi kao hoće li on i žena biti svoj život provesti srećni i zajedno. Devojčica se, umesto odgovora, pretvara u monstruma. Tako znači, ovo će biti festival prepada...

Žena se budi. Titl nam kaže “6 godina kasnije”. Saznajemo da se ona zove Maria i da sa mužem Michaelom živi u Indiji, prilično luksuzno u velikoj kući sa kućnom pomoćnicom Piki (Pillai). Par ima kćerku (Rosinsky) i psa. Ali daleko je to od porodične idile. Njihov sin (Crenan) je poginuo u saobraćajnoj nesreći, zaglavio mu se pojas na dečijem sedištu i udavio se, a majka nije uspela da ga izvuče. Znači, osnovni motiv filma je neizlečiva tuga majke za detetom, pomalo standardna tema, ali zavisi od izvedbe.

Prigodno, Maria će saznati da je Piki zadesila slična sudbina, a ova će joj spomenuti hram u svom zabitom rodnom selu gde se na seansi sa lokalnim sveštenstvom i monaštvom (kojem je glavni štos da se prikradaju i plaše ljude) može stupiti u kontakt sa umrlima. Samo je jedno pravilo: kada te duh pozove, ne otvaraj mu vrata, ma koliko navaljivao. I šta će Maria uraditi? Otvoriti vrata i sebi i svojoj familiji navući duh pokojnog sina / brata na grbaču. Duh će ih zezati po kući, pas će lajati u prazno, prikaze će se pojavljivati na svakom koraku i lokalno stanovništvo će se pretvarati u krvožedne monstrume sve dok se mali ne vrati u svet mrtvih kamo pripada.

Pešačka mehanika, drugopotpisani glumac koji se smara jer mu je funkcija da sve sazna prekasno i bude pasivna žrtva tuđe greške, “jump scare” momenti... Sve nam to govori da The Other Side of the Door nije samo loš, klišeiziran horor koji pritom nije čak ni zanatsko-dramaturški korektan. Iako se televizijska glumica Sarah Wayne Callies trudi da udahne život svom liku, majci sjebanoj od tuge, šlampav i šturi scenario bez ikakve razrade i dubine joj ne ide na ruku. Sve je dodatno zabrljano neinventivnom režijom koja se oslanja isključivo na poštapalice.

 Čak je i Indija samo kulisa. Mogao je to biti i Meksiko, Afrika, Japan. Možda čak i, šta ja znam, Rumunija. Svaka kultura ima svoje priče o duhovima koje se može hollywoodski površno upotrebiti za film iz B produkcije. Čak ih i ne treba tražiti, izmislite svoju i obojite lokalnim mumbo-jumbo pizdarijama, a lokalitet iskoristite kao kulisu. Jer koga boli kurac što od indijskih likova u Indiji samo jedan (i ponavljan JEDAN) govori, i to par rečenica. Možda se autor Roberts na taj način referira na blaženost bogataškog, “live-in” turističkog neznanja o lokalnoj kulturi pored koje (termin "u kojoj" bi bila laž) dotični živi, ali to čini prilično nespretno. Tako The Other Side of the Door ne ispada samo loš film, nego još i sa bonusom (kultur-)rasizma.