Court

2014.

scenario i režija: Chaitanya Tamhane

uloge: Vira Sathidar, Vivek Gomber, Geetanjali Kulkarni, Pradeep Joshi

Nemojte me krivo shvatiti, gledanje filmova iz svih krajeva sveta je moja obaveza i interes, ali postoji jedna kinematografija od koje zazirem. Indijska. Nije to stvar rasizma, kulturnog ili drugačijeg, nego stvar iskustva i fobije. Jednostavno, u svakom trenutku očekujem da će iznenada odjeknuti neka apsolutno grozna pesma, i da će to tako ići narednih nekoliko minuta, uz masovni ples i estetiku jeftinog video-spota. Mislim, pogledao sam i alternativne i umetničke indijske filmove i koprodukcije ušminkane tako da budu prijemčivije zapadnom posmatraču, ali strah od pevanja je, izgleda, jači od mene.

Ono što me je privuklo filmu Court bile su redom pozitivne kritike koje sam pročitao, a koje bih olako zanemario da mi se tema nije učinila zanimljivom. Naime, Court se “prodaje” kao “deadpan” komedija, apsurdna i pomalo crna, koja na nišan uzima indijski pravni sistem, ostatak iz kolonijalnog doba, apsurdno naravnan na viktorijanski javni moral i u potpunom neskladu sa modernim načinom života. Iskreno, uživam u sudskim dramama i scenama iz sudnice (osim kad dolaze iz pera Siniše Pavića), a poneki “twist” je uvek dobrodošao. Još uvek sam pod jakim utiskom izraelskog filma Gett: The Trial of Viviane Amsalem, a od Court sam očekivao možda još širu i nekako direktniju satiru.

Dobro, i to sam dobio. Uz pevanje i plesanje, ali neke stvari su neizbežne. Barem je slučaj zanimljiv. Narodni pevač i socijalni/politički ativista je uhapšen jer je, navodno, svojom pesmom naterao radnika kanalizacije na samoubistvo. Skočio čovek u govna kao što je pretio onaj Sava iz “Zbogom, Kikindo...” A možda je i pao slučajno, rizik posla. Naravno, optužnica je suluda, jer kako je moguće naterati nekoga na samoubistvo ako taj nije već sam podložan, a instigator (u odsustvu bolje reči) nije osoba od ekstremnog poverenja. Pevač/aktivista Narayan Kamble (Sathidar) se, uostalom, takvim stvarima i ne bavi, nego poziva na odbacivanje nacionalizma, rasizma, klasizma i naročito kastizma. Zbog čega je u stalnom sukobu sa zakonom.

Tu tek počinje njegova nevolja, ali nije on jedini u nevolji. Po sličnom, ali opet drugačijem osnovu, u nevolji je i njegov mladi advokat Vinay Vora (Gomber), možda još uvek dovoljno mlad da veruje u koncept pravde i zdravu logiku nasuprot okoštalim, apsurdnim zakonima. Ima jedna izuzetno efektna metaforična scena u kojoj on u školi govori o svom poslu i o slučaju, a radnici prolaze da bi uključili ventilator. To je nekako njegov život. Na drugoj strani imao tužiteljku (Kulkarni) koja je više u fazonu “pošteno mu sudite, pa ga bacite u zatvor na 20 godina, ako je moguće što pre, evo sad će pauza za ručak” i sudiju kojem je pravda možda sekundarna stvar, ako se uzme u obzir da proces pre svega mora početi, trajati i okončati se. Prema propisima, naravno.

Ono što film čini zanimljivim je fotografija, u dugim kadrovima, koja oslikava situaciju u sudnici, na ulici i u privatnim životima učesnika procesa. Posebno su efektni kadrovi sudnice iz lagano povišene perspektive, tako da podsećaju na CCTV snimke i dobijaju na dokumentarističkoj težini. Ti kadrovi su jedan od glavnih razloga zašto ovakav apsurd percipiramo kao realno moguću opciju, a ne kao humor radi humora i smeh radi smeha. Tom utisku doprinosi i dobra, odmerena gluma, što je poseban uspeh za Viru Sathidara, koji je zapravo pevač, a ne glumac. Možda nema previše teksta, ali njegovo prisustvo na ekranu je realistično i unosi nešto težine.

Pohvalu je zaslužio i autor Chaitanya Tamhane. Court mu je prvi film i on već pokazuje finesu kakva se traži od pravog, punokrvnog autora. Istina, film je mogao biti i kraći, jer sasvim uspešno prenosi poentu i ranije, mada i ovako razdužen (na oko 2 sata) metaforički ukazuje na sudske procese bez kraja na vidiku. E, da, moglo je i bez tog pevanja. Odnosno, sa manje pevanja. Ipak je film o pevaču, pa mora malo.