2014.
scenario i režija:
Maya Forbes
uloge: Mark Ruffalo,
Zoe Saldana, Imogene Wolodarsky, Ashley Aufderheide
Ma šta vam
govorili, neke stvari nisu ni izbliza drage uživo. Recimo, psihički
poremećaji. Dragi, genijalni ludaci su u velikoj meri plod naše
mašte i fantazije, ali u realnost sa takvim ljudima je teško deliti
i kafanski sto, a kamo li život. Postoji samo jedan izuzetak: kada
te nesrećne ljude gledamo kroz prizmu bezuslovne ljubavi. Kada su
nam to roditelji. Infinitely Polar Bear je film o jednom
takvom “ludom” ocu, jednoj uglavnom odsutnoj zaposlenoj majci i
dvema kćerkama. I uspeva nemoguće: da nam psihički poremećaj
predstavi simpatično.
Razlog za to leži u
pozadini filma koja je autobiografska. Scenaristkinja kojoj je ovo
debitantski film po pitanju režije Maya Forbes nam, iako su imena
likova izmenjena, zapravo priča priču o svom odrastanju, iskreno,
emotivno i sa ljubavlju. U tom smislu je i naslov savršeno pogođen:
njen bipolarni otac je zapravo toliko draga figura da se može
poistovetiti sa plišanim medvedom. Zbog te iskrenosti Infinitely
Polar Bear uspeva da se izvuče i sa nekim generičkim rešenjima
nezavisnih, festivalskih (hipsterskih) filmova koji bi drugde
delovali generički i otrcano, kao što je to naracija iz perspektive
deteta i obilato korištenje amaterskih snimaka.
Upravo tako
upoznajemo naše likove. Amelia (Wolodarsky), praćena snimcima
amaterske kamere, priča o svom ocu Camu (Ruffalo) koji je odrastao u
aristokratskom “old money” okruženju, ali je 1967. dobio
dijagnozu manične depresije, napustio studije, zaposlio se kao
tehničar na televiziji i oženio Maggie (Saldana). Ubrzo su usledila
deca, Amelia i sestra joj Faith (Aufderheide) i svi su bili srećni.
Bila su to hippie vremena i dijagnoza nije značila puno, ionako su
svi ludeli i imali nervne slomove.
Prvi “pravi”
kadar filma već ima manje romantičnu notu. Cam je opet ostao bez
posla, a Maggie je pun kufer svega, pa se odlučila da ga napusti. On
nakon toga doživljava temeljni nervni slom i završava u instituciji
zatvorenog tipa i na teškim lekovima, a ona mora sama da se brine o
deci. Nekoliko meseci kasnije, on izlazi iz bolnice, još uvek vidno
rovit, i preuzima brigu o deci dok ona odlazi na magistarske studije
u nadi da će joj to omogućiti karijerni napredak. Njegovo bogataško
poreklo ne znači puno jer njegova baba upravlja svom imovinom i ima
stavove liberalne kao Staljin i “zmiju u džepu”, tako da
familija živi u siromaštvu, a devojčice idu u lošu javnu školu...
Cam u tom trenutku niti ima snage, niti vremena da se zaposli, tako
da su Maggine studije jedini izlaz, a na njemu leži odgovornost za
decu.
Upravo je
odgovornost ključna reč. Može li čovek sa takvom dijagnozom i
nepredvidljivim ponašanjem da se brine o deci? On je sklon alkoholu,
ponekad sebičan i detinjast, apsolutno neuredan i stalno u nekim
besmislenim i nemogućim projektima koji uključuju gomilu krame.
Pritom je nesposoban da istrpi bilo kakav pritisak. Naravno, čak i u
trenucima kad je najniže, nikad nije upitno da li on svoje kćerkice
voli. On je tip čoveka koji će izaći iz kuće na celu noć i
vratiti se pijan, ali će zato neku sledeću noć provesti za šivaćom
mašinom jer je njegova kćerka poželela flamenco suknju.
A deca kao deca,
njima je potrebna stabilnost i normalnost, pa im “ludi” otac koji
je suviše iskren i otvoren prema nepoznatima, usedima i decom u
susedstvu nikako ne odgovara za samopouzdanje. Ne odgovara im ni
siromaštvo, ni kuća prepuna đubreta, ni večito usrani auto koji
se kvari. I zbog toga njih dve znaju biti surove prema njemu, baš
kao i on prema njima. Ali one su deca, pa im se prašta, a i on je
jednostavno takav, pa ni njemu nećemo zameriti. Takvo odrastanje
barem nikada nije dosadno.
Pred glumcima stoje
teški zadaci, ali Forbesova stvar rešava elegantno. Mark Ruffalo
svojim pravilnim izborom uloga postaje sila na koju se mora računati,
a ovde je raspoložen i potpuno u elementu. Nasuprot njegovoj
ekspresivnoj glumi stoji pravilno utišano ostvarenje Zoe Saldane.
Curice su odlične u svojim ulogama. Posebno treba napomenuti da je
Imogen Wolodarsky kćerka Maye Forbes, te da igra filmsku verziju
svoje majke. Forbesin muž Wallace Wolodarsky je ujedno i producent
filma i ima malu cameo ulogu, pa se Infinitely Polar Bear može
nazvati porodičnim filmom u pravom smislu reči i ta familijarnost
se oseća na svakom koraku.
Ono što je sjajno
je odsustvo patetike u koju je autorica mogla skliznuti. Recimo po
pitanju rase i socijalnog statusa. Film je smešten u relativno
konzervativni Boston s kraja 70-ih godina, ali zapravo ne igra na
očekivanu kartu međurasnog braka i socijalnog statusa koji iz toga
sledi (čini se da njih dvoje imaju više problema zbog toga što je
žena ta koja radi i izdržava porodicu nego zbog njene rase). Ima,
međutim, jedna scena koja efektno poentira na tom pitanju u jednoj
liniji dijaloga kada Maggie objašnjava Camu da kad beli aristokrata
živi u siromaštvu ljudi na to gledaju sa simpatijama kao na
romantičnu ekscentričnost, ali da kada to crnci rade to nije nimalo
simpatično, niti romantično.
Naravno, Infinitely
Polar Bear je beskrajno sentimentalan film i u njemu vidimo
iskreno divljenje prema oba roditelja u teškoj životnoj situaciji
koji se trude kako najbolje znaju i umeju. Infinitely Polar Bear
je najbolja moguća posveta, ali više od toga, ovo je dobar film.
Ova topla ljudska priča sa preslatkom igrom rečima u naslovu je
zaista vredna tih sat i po vašeg vremena.
No comments:
Post a Comment