2015.
scenario
i režija: Carlos Saboga
uloge:
Joana Ribeiro, Paulo Pires, Judith Davis, Gregoire Leprince-Ringuet,
Filipa Areosa, Pedro Lima, Ana Padrao
Kada
se spominje fašizam, obično se, usuđujem se reći pogrešno,
referira na međuratnu i ratnu Nemačku i nacional-socijalizam.
Obrazovaniji će se setiti Italije iz istog perioda. Mnogo ređe će
na pamet pasti dugovečnija Francova diktatura u Španiji, dok su
Salazar i Portugal tek komad egzotike kojom se bave istoričari,
enciklopedisti i strastveni sakupljači nenaplativih informacija, u
koje se i ja ubrajam. Ovaj apsurd ljudske površnosti me podseti na
urbanu legendu da je jedan Bugarin u Parizu krajem 80-ih prosio sa
natpisom da je pobegao od Ceausescua, jer ko će još pamtiti Todora
Živkova.
Nego,
da se mi vratimo Salazaru... Za njegovo vreme Portugal se izvukao od
užasa Drugog svetskog rata, slično kao i Francova Španija. U
Portugalu čak nije bilo ni anti-semitizma, cinici će reći da za to
nije bilo materijala, pošto su domaći Jevreji pobijeni i proterani
još za vreme Inkvizicije, pa je Lisabon za vreme rata figurirao kao
ključna i najveća luka za izbeglice. To opet ne znači da Portugal
posle rata nije proživeo kalvariju u vidu dekolonizacije i krvavih
ratova za slobodu koje je potlačeno domaće stanovništvo vodilo
protiv nekadašnje kolonijalne sile. Ti ratovi su trajali do kraja
70-ih godina i u njima je stradalo mnogo portugalskih regruta.
Međutim, Salazarova specijalnost je bila zavođenje “reda”,
odnosno strahovlade na domaćem terenu i obračun sa “unutrašnjim
neprijateljem”, odnosno neistomišljenicima, u kojem se oslanjao na
brutalnu, što tajnu, što javnu, policiju. Sve diktature su u nečemu
iste.
Naslov
filma, nesigurno vreme, odnosi se ipak na Drugi svetski rat. Salazar
se hvalio time da je on jedan od retkih, ako ne i jedini državnik
koji može da okupi predstavnike zaraćenih strana za istim stolom.
Tu neutralnost je ispravnije čitati kao neograničenu mogućnost za
kalkulacije i lov u mutnom, u praksi za korupciju i iživljavanje
sadističkih tendencija. Lisabon je bio pun izbeglica koje su čekale
brodove za Ameriku, a neki od tih ljudi su bili i bogati. Go figure.
Autor
filma, Carlos Saboga, poznatiji kao scenarista nego kao reditelj, to
dobro zna. Rođen je dovoljno pre rata da bih se tih scena iz
detinjstva sećao, a i kasnije je na svojoj koži osetio tešku ruku
diktature koja ga je naterala u emigraciju. Raspolažući sa vrlo
ograničenim sredstvima za svoj film (drugi u funkciji reditelja), on
u prvih par scena uspeva da verno rekreira duh perioda, oslanjajući
se na stare fotografije, verodostojne kostime i scenografiju. Problem
leži u konstrukciji filma i njegovoj priči, odnosno pričama.
Na
makro-planu pratimo inspektora Vargasa (Pires) u njegovom čovečnom
pokušaju da iz kandži korumpiranih kolega spasi dvoje francuskih
Jevreja, Borisa (Leprince-Ringuet) i Lauru (Davis) koji su uhvaćeni
sa lažnim dokumentima. Oni se predstavljaju kao brat i sestra, ali
zapravo više deluju kao par. Za Lauru znamo samo da je zgodna,
lajava i da ima tipičan buržoaski stav, pa privlači Vargasa, dok
je Boris sumnjiv element: više nalik ciniku iz ćoška koji potiho
dobacuje duhovite opaske i ima neki špric i igle, tvrdi da je
dijabetičar, a može biti i narkoman, a i ima to sumnjivo rusko ime.
Vargas
i sam razmišlja o bekstvu “preko bare”. Jedan od razloga za to
može biti da mu je dosta toga da bude čuvar diktature. Drugi se,
pak, krije na privatnom planu. Nakon posla, on svoju neveselu
egzistenciju nastavlja u svom domu, bivšem hotelu čiji je vrt
zarastao u korov i gde živi sa nepokretnom, umirućom ženom
(Padrao), prostodušnom, zatucanom kućnom pomoćnicom (Areosa) i
kćerkom Ildom (Ribeiro) koja je u pubertetu i čija fascinacija ocem
nije nimalo nevina i naivna.
U
obe priče stoji incest u najavi, ali, kao i mnogo toga, taj aspekt
nije razrađen, pa ne možemo izvući zaključak. Jasno nam je da je
Ilda naša tačka gledišta, ali ratna drama, studija morala i film o
odrastanju ne funkcionišu kao spoj. Osećaj je čudan i neprijatan.
Film deluje skučeno, ne toliko finansijski i prostorno, koliko u
ideji. Skučenost i izolacija su možda solidna metafora onovremenog
Portugala, ali nisu ništa više od toga. Iako su svi likovi samo
oruđa zapleta i nosioci autorovih ideja, one prosto deluju difuzno i
nezavršeno. Film traje tek 75 minuta i profitirao bi od dodatnih 15
u kojima bi se likovi razvili i ispolirali, ali čisto sumnjam da je
to bila Sabogina namera, pošto je posle filma izjavio da bi sa više
sredstava radio drugi film.
Film,
osim osnovnog uvoda u diktaturu spuštenu na nivo života njenih
pouzdanih elemenata i skoro pa običnih ljudi, ne nudi puno toga.
Istina, ima svoje momente, ali oni su uglavnom vezani za
pojavljivanje tipičnog korumpiranog policajca i Vargasovog rivala na
poslu (Lima). Od ugodnih detalja moram istaći i radio u pozadini na
kojem se smenjuju snimci muzike, reportaža i radio-drama iz celog
sveta na raznim jezicima.
Ali
slaba je to uteha. Možda bi drugi reditelj, školovaniji i
profesionalniji, uspeo bolje iščitati šta je Saboga hteo reći
kroz svoj scenario. Ne sumnjam u njegovu iskrenost i to da je imao
lične motive, ali u njegovoj izvedbi A Uma Hora Incerta
deluje nedovršeno, nekomunikativno i gotovo nemušto. Ponekad drugi
shvate šta želimo reći bolje od nas samih. Naročito kad im je to
posao.
No comments:
Post a Comment