The Final Girls

2015.

režija: Todd Strauss-Schulson

scenario: M.A. Fortin, Joshua John Miller

uloge: Taissa Farmiga, Malin Akerman, Alexander Ludwig, Nina Dobrev, Alia Shawkat, Thomas Middleditch, Adam DeVine, Angela Trimbur, Chloe Bridges, Tory N. Thompson, Dan B. Norris

Filmski i televizijski klišei su popularni u poslednje vreme, i to ne samo kao materijal za besomučnu reciklažu bez uloženog mentalnog napora po filmovima i televiziji. Oni su zanimljiva tema za trivijalne konverzacije, dekonstrukcije, rekonstrukcije i izvrtanja u umetničkim delima, pa čak i kao tema za ozbiljne sociološke rasprave. Pojam “final girl” je jedan od takvih “trope”-a i ove godine imamo već drugi film koji u naslovu obećava da će se tim pojmom baviti. Za razliku od Final Girl (jednina!) koji je tipično B-filmsko debitantsko ostvarenje čije nevolje počinju sa diletantskim scenariom, The Final Girls je sasvim pristojno, čak zabavno ostvarenje.

Ipak, ne očekujte naročito duboku sociološku studiju, pa ćete dobiti sasvim zanimljiv meta-film i film u filmu koji se hvata ukoštac sa klišeima, opštim mestima i našim generalnim predstavama o horor filmovima i izlaže ih na prihvatljiv, duhovit i katkad veoma promišljen i intrigantan način. Neki će reći da je ta formula “samosvesnog horora” potrošena već sa Scream (1996), ali ne bih se složio. Ako ste fanovi meta-filmova, sasvim dovoljna količina “blaga” se krije i ispod same površine fenomena, a The Final Girls ponekad uspeva da zahvati i malo dublje.

Uvod je ujedno i trailer za film u filmu, Camp Bloodbath, kultni klasik, navodno jedan od najboljih “camp slashera” 80-ih. Amanda Cartwright (Malin Akerman) je u njemu igrala ulogu Nancy, devojke koja gine posle seksa sa momkom i sebi osigurala “scream queen” status, ali i zatvorila vrata za ozbiljnije uloge. Vraćajući se sa neke neuspešne audicije sa kćerkom Max (Farmiga), Amanda gine u sabraćajnoj nesreći, ostavljajući prazninu u kćerkinom životu.

Tri godine kasnije, slučajno ili ne, baš na datum Amandine smrti, fanovi Camp Bloodbatha organizuju specijalnu projekciju. Jedan od organizatora je Duncan (Middleditch), Maxin pomalo čudni, “nerdy” školski drug i on moli svoju drugaricu da se pojavi na projekciji i makar pokloni fanovima, a on će joj zauzvrat rešavati zadatke do kraja godine. Max nevoljno pristaje, ipak je trauma u pitanju, i njena ekipa, debela cura Gertie (Shawkat) i simpatija Chris (Ludwig), pristaje da joj pravi društvo i pruži moralnu podršku. Ekipi se privaljuje i “kučka” Vicki (Dobrev), bez nekog određenog razloga, ali sa planom da još malo petlja sa Chrisom. Spletom nesrećnih okolnosti, u bioskopskoj sali izbija požar i naše društvance pokušava da pobegne tako da raseku platno i probiju se do zadnjeg izlaza. Naravno, neće završiti u pokrajnjoj ulici nego u filmu, baš onom koji je na platnu.

To znači nekoliko stvari. Prvo, našli su se paralelnom svetu, u 80-ima, i to još filmskim, k tome i klišeiziranim, čija su pravila potpuno drugačija od onih na koja su navikli. Drugo, Max će u tom filmu sresti Nancy, lik koji je proslavio Amandu, što za nju može biti traumatično iskustvo. Treće, nemojmo zaboraviti da je ovo horor film, i da preživljavanje nije zagarantovano.

Kad skapiraju gde su i šta su, upoznaće i set filmskih likova: pohotnu dileju Kurta (DeVine), droljastu Tinu (Trimbur), “pričljivog crnju” Blakea (Thompson), “kick-ass” žensku i filmsku “final girl” Paulu (Bridges) i naravno simpatičnu i pomalo naivnu Nancy. Podrazumeva se, ni monstrum Billy (Norris) nije daleko. Plan je, dakle, preživeti, ali nema prečica i lakih rešenja, kao što je to “krpanje” sa filmskim likovima po predvidljivom scenariu. Kako oni petljaju sa filmom, tako film petlja sa njima...

Sa takvim pristupom, još u komičnom registru, postoji puno rizika. Jedan od njih je da se film pomalo izgubi, ne znajući šta bi tačno bio. The Final Girls malo pati i od toga, jer nismo sigurni na čemu smo, jesmo li u domenu parodije ili prosto razmatramo žanr i njegove postulate. Tako imamo i film u filmu, ali i nekakvu emotivnu osnovu priče, koja je dobro realizovana, ali je svejedno malo “off”, kao i svako skretanje na drugi kolosek. Drugi problem sa komedijom koja ima pretenzije da bude ozbiljan film je doziranje i tempiranje humora, i na tom planu je The Final Girls uglavnom uspeo film, uz neke sitnije propuste i nepažnje.

Prvo, previše je vremena potrošeno na “sitcomovski” pokušaj humora koji se bazira na kulturnim razlikama između 80-ih, k tome još i filmskih, i današnjeg, liberaliziranog i politički korektnog doba. To naprosto nije smešno, naročito posle ultimativne samosvesne parodije na 80-te kao što je to Totally Awesome. The Final Girls u tom smislu previše udara na poznate note.

Sa druge strane, meta-filmski humor je izveden vrlo solidno. Dva seta arhetipskih, čak stereotipnih teen likova se sjajno dopunjuju i kroz njih se autori fino poigravaju sa klišeima, ali ih i poštuju. Ako ste mislili da će se tipično “topovsko meso”, poput debele devojke, “pričljivog crnje”, “droljaste ženske”, “kučke” ili “pohotne dileje” ipak izvući, neće. Njihov greh je upisan u tip lika. Jedino što začuđuje je brza pogibija “kick-ass” ženske, što je možda komentar na prevaziđenost tog tipa lika. Opet, niko od njih nije prva žrtva, nego je to “nerd”. Možda noviji filmovi pokazuju više razumevanja za takve likove, ali 80-ih bi takav lik verovatno bio prvi na listi za odstrel. Međutim, njegov greh je druge prirode: on je jedini do detalja znao radnju i “spoilao” je. To se sa hororima jednostavno ne radi.

The Final Girls nam nudi zanimljiva rešenja i na tehničkom planu, uglavnom se vešto poigravajući sa formatima modernog filma, B-filma iz 80-ih i flashbacka koji je, naravno, hladan i crno-beli. Nekad tu ima preterivanja i nepotrebnog proseravanja, kao što je to titl-kartica koja postaje 3D objekat koji stoji na putu. Mnogo uočljiviji problem baš glede tih formata je to što, čini se, reditelj ponekad zaboravlja pravila koja je sam postavio, pa se tako potkrade nešto scena koje izgledaju suviše filtrirano za “setting”. Isto stoji i za efekte, koji deluju osvežavajuće zastarelo i ošljarski izvedeni, ali se takođe potkradu neki koji deluju isuviše moderno i tako razbijaju kontinuitet koji je uspostavljen.

Zamerke se, pak, ne mogu uputiti glumcima. Prvo svaka čast reditelju, inače proverenom televizijskom rutineru Toddu Strauss-Schulsonu koji je uspeo okupiti baš takvu mladu ekipu, plus nešto stariju, ali ipak mladoliku Malin Akerman. Iako jedino ona i Taissa Farmiga imaju uloge kompleksnije od najtipskijih mogućih, i ostali zaslužuju pohvalu. Dve prvopotpisane jedine imaju zadatak koji podrazumeva neku emocionalnu dubinu i to uspevaju postići u zajedničkim scenama. Ostali su tipovi na kakve smo navikli, što u starijim, što u novijim filmovima, što u hororima, što u komedijama, ali svojim ulogama prilaze sa kritičkim stavom koji nije potcenjivački i sa petljom. Posebne pohvale zaslužuje ekipa koja igra filmske likove iz 80-ih, njihova ostvarenja su toliko verodostojna da ih možemo zamisliti baš u takvim filmovima.

Sve u svemu, The Final Girls je vrlo solidna zabava za ljubitelje horora, komedije, filmske trivije i filma uopšte. Iako naleće na greške, hrabro im pristupa i ide dalje. Svakako, film je mogao biti i dosta bolji i promišljeniji, ali ni ovako nije loš. Preporuka, naravno.