Mississippi Grind

2015.

scenario i režija: Anna Boden, Ryan Fleck

uloge: Ben Mendelsohn, Ryan Reynolds, Sienna Miller, Analeigh Tipton, Yvone Landry, James Toback, Alfre Woodard

Priznajem, prvilači me kocka. Naročito na filmovima, ali i ovako. Prija mi sve što vidim: adrenalin, psihološke igre, urbane legende koje se ispaljuju za stolom, govnarske priče, skupa piće, “from zero to hero” i “from hero to zero” u jednoj sekundi. Ima nečeg sjebanog, ali romantičnog u kockarima, kao i u narkomanima. Ipak sam ja (bivši) darker, pa mi je to blisko. Tako da, ako vam kažem da sam izgubio kuću, ženu, venčani prsten, i zapravo sve osim košulje na leđima, možete pretpostaviti da sam izgubio na kartama.

Ipak, nisam ja materijal za patološkog kockara. Dovoljno poznajem ljudsku, pa i svoju psihu, da znam da me dobitak održava u životu, ali me zapravo gubitak navlači kao fiks. Pored toga, dovoljno sam racionalan da me ulog od jednog eura “radi” jednako kao ulog od deset ili sto, pa zašto se onda ne bih kvalitetno nervirao sa najmanje posledica. Treća stvar koja me spasava je moj sklop ličnosti: više sam posmatrač, nego praktičar, mada u životu ne bih odbio gospodsku ili drugarsku partiju preferansa zalivenu kvalitetnim viskijem. Kako za potonje nemam baš često prilike, ostaje mi da gledam filmove o kockanju.

A gledao sam ih masu i dragi su mi. Naravno, ima ih loših, ali razlog za to je što autor ne razume ili ne želi da uđe dublje u psihologiju iza kocke, pa su onda i ti filmovi onako ofrlji, klišeizirani i površni. Negde na sredini stoji Rounders, kao relikvija iz moje rane mladosti, takođe lagano klišeiziran, ali kojeg vade odlični glumci u dobrim ulogama, pa može poslužiti kao uvod u filmsko kockanje. Posle dolaze ozbiljnije, atmosferičnije stvari, kao Altmanov California Split, originalni The Gambler (jer remake je jednostavno razvodnjen), prvenac Paula Thomasa Andersona Hard Eight, melanholični The Cooler i poslednji veliki film Novog Hollywooda Atlantic City, da nabrojim samo neke od mnogih.

Mississippi Grind se na prvi pogled čini kao film koji samo nastavlja tradiciju, odnosno koristi se otkrićima i dostignućima nekih od navedenih, dobrih filmova i pritom ne nudi neku novinu. Atmosfera je tu, tu su ti vražji stolovi u tim veštački osvetljenim prostorijama u kojima je moguće izgubiti orijentaciju kada je dan, a kada noć, tu su barovi koje još uvek, i pored fašističke zabrane pušenja, percipiramo kao zadimljene, tu su mafijaši, kamatari, pobednici i gubitnici, (polu)svet u kojem se kreće naš protagonista Gerry (Mendelsohn).

On je prototip gubitnika: čak i vizuelno deluje tužno, živi sa mačkom u bezveznom stanu, razveden je, nema kontakte sa ženom i detetom, na poslu agenta za nekretnine je neuspešan, dužan je naokolo, svima. Jedino što poseduje je auto. Jedini način na koji smatra da može zaraditi novac je kocka. I pored toga što kao naivac sluša CD sa savetima za igranje pokera, on solidno “čita” ljude za stolom, pa može da zaradi dovoljno da bude iznad vode. Problem je kada nastupi euforija, i onda on postane nepažljiv i krene da gubi. A kad kockari gube, onda obično igraju “all in”.

Njegova sreća će se naizgled okrenuti kad upozna Curtisa (Reynolds), koji je, pak, prototip uspešnog, srećnog kockara. Zapravo, on je više ideal romantičnog kockara-lutalice, tipa koji se dobro zeza, koji uvek nalazi neke čudne ortake da ih vodi sa sobom i da im pomaže, tipa koji ima po jednu žensku u svakom gradu, tipa koji je igrao sa svim i svakim i koji ima gomile simpatičnih, trivijalnih priča, kockarskih i drugačijih.

Njih dvojica će odmah sklopiti pakt i krenuti na put po staroj, velikoj Louisiani, od Iowe, preko St. Louisa i Memphisa, do New Orleansa, i u tome leži lepota ovog filma, jer nije uvek važna destinacija, bila ona mesto ili cifra koja konačno menja sve, nego radost putovanja, igre, kameraderije. Nije čak ni bitan rasplet, mada ćemo ga sa pažnjom ispratiti, nije bitno ni kolo sreće, nisu bitne ni teorije, da li kuća uvek dobija ili “Martingale” uvek pali. Dokle god nema popovanja. Bitno je da je osećaj dobar dok traje.

Od popovanja smo se izvukli, iako nas Anna Boden i Ryan Fleck, autorski par i par u privatnom životu, nekoliko puta navode i na taj trag. Možda će Gerry shvatiti da je “degenerik” (termin koji koristi Nick Santoro u izvedbi Joea Pescija u Casinu) koji je zajebao sve u životu. Možda će i naizgled opušteni Curtis shvatiti da ne može sam kroz život i da ne može biti svake noći u drugom gradu, da mu je potreban mir, stabilnost, ljubav... Važna je atmosfera, važni su dijalozi koji će se možda u odsudnom trenutku ponoviti sa potpuno drugačijom poentom, važna je cikličnost i njeno inteligento napuštanje. Važna je vožnja, od početka do kraja.

I Mississippi Grind vozi i ne posustaje, u odmerenom tempu, i uvlači se pod kožu, tako da ostajemo zajedno sa likovima. Naravno, dosta toga zavisi od glumaca, a Ben Mendelsohn je izuzetno raspoložen: njegov portret rođenog gubitnika je slojevit i dubok, nikad karikaturalan, površan ili osuđujući. I Reynolds je isto tako na visini zadatka, sa malo jednostavnijim i tipskijim likom, ali se dosta izvlači na šarm, što mu prolazi, pa ni Curtis ne deluje stereotipno.

Ma koliko se ja trudio, znam da će ova kritika biti raštrkana. Iskreno, radije bih ponovio gledanje filma nego kucao tekst. Istini za volju, Mississippi Grind nije nikakav primer savršenstva, čak mi se čini da bi bio efektniji ako bi se završio pet minuta ranije, ali se iskupljuje, jer je i taj produžetak atraktivan i potentan. Ovo je primer filma pod savršenom autorskom kontrolom, od autora koji znaju šta žele. Jednostavno je cool.