What Our Fathers Did: A Nazi Legacy / My Nazi Legacy

2015.

režija: David Evans

scenario: Philippe Sands

akteri: Philippe Sands, Niklas Frank, Horst von Wachter

Na ovogodišnjem Viennalu, ovaj dokumentarac je išao pod originalnim, radnim nazivom My Nazi Legacy, što se može protumačiti kao provokacija u najpozitivnijem mogućem smislu reči (poticaj za razmišljanje), naročito ako se uzme u obzir izjava autora, scenariste, producenta i naratora filma Philippa Sandsa da baš u Beču želi detaljan razgovor na temu svog dokumentarca. Reditelj David Evans je tu od sekundarnog značaja, televizijski veteran i očito kadar BBC-a, produkcijske kuće koja stoji iza filma i gde će film nakon festivalske turneje biti prikazan. Philippe Sands je ekspert za međunarodno pravo, a tema Drugog svetskog rata, Holokausta i nacističkih zločina ga pogađa i na ličnom, a ne samo na profesionalnom nivou. Naime, cela grana njegove familije je stradala u Holokaustu u Galiciji, sa izuzetkom njegovog dede koji je preživeo, ali do smrti ni za živu glavu nije hteo da govori o tome.

Proučavajući Nirnberški proces, naročito njegove rubne delove i prateći dalji razvoj događaja, Sands je naišao na ime Niklasa Franka, sada 75-ogodišnjeg gospodina čiji je otac Hans Frank bio jedan od najviše pozicioniranih osuđenih nacista, Hitlerov advokat i ratni guverner Poljske, te komandno odgovoran za smrt 3 miliona ljudi. Niklas Frank ne krije prezir prema nacizmu i prema svom ocu i njegovoj ulozi u zločinačkom poduhvatu, već koristi svaku priliku za javni nastup da to demonstrira. On je Sandsa uputio na svog celoživotnog prijatelja, Horsta von Wachtera, takođe 75-ogodišnjaka, čiji je otac Otto von Wachter takođe bio visokopozicionirani funkcioner nacističkog režima, Frankova desna ruka, guverner prvo grada Krakova, pa onda i Galicije. Međutim, Horst ima malo drugačiji stav prema svom ocu i to je tema filma. On, naime, deklarativno osuđuje nacističke zločine, otprilike onako mahinalno, ali prema njima zapravo nema nikakav odnos, a odgovornost svoga oca za njih ne priznaje i pokušava da je umanji na svakom koraku, ističući kako je njegov otac bio pristojan čovek koji je u partiju ušao iz ideala da pomogne svojoj zemlji da se obnovi nakon razornog rata, te da on lično nikada nije verovao u rasne teorije, niti je imao šta protiv Jevreja, samo je izvršavao naređenja. Ono što je najzanimljivije u filmu su razlike između dvojice prijatelja, ne samo u stavovima, nego i u karakteru, pa čak i u “backgroundu”.

Prvo, Niklas je Nemac, a Horst Austrijanac. U te dve zemlje odnos prema nacističkoj prošlosti je drugačiji. U Nemačkoj je sram zbog nacističkih zločina deo odgoja, ako ne u kući, onda od škole pa dalje kroz sistem, dok se u Austriji nacizam percipira kao nešto što je došlo iz Nemačke, i za šta se anektirana Austrija nije mnogo pitala. Na stranu to što su mnogi Austrijanci drage volje prihvatili ideju o jednom narodu, jednom carstvu i jednom vođi, te u vođinim planovima svim srcem učestvovali, i na stranu to što je Hitler rođen i odrastao u Austriji.

Drugo, i potpuno privatno, Niklas je uvek imao loš odnos sa svojim roditeljima koji su bili zarobljeni u disfunkicionalnom braku i vrzinom kolu prevara i mržnje, pa samim tim ima lični otklon ne samo prema ocu, nego i prema majci koje cinično naziva “kraljem i kraljicom Poljske”, dok za sebe tvrdi da je u detinjstvu bio “princ Poljske”. Sa druge strane, Horst je imao dobar odnos sa svojim roditeljima i još uvek živi u derutnom dvorcu koji je nasledio i ponosan je na kolekciju relikvija koju je takođe nasledio. On se svog detinjstva ne seća kroz zločine, o kojima nije ni imao predstavu, nego kao perioda nežnosti pre nego što je sve otišlo k vragu.

Treće, sudbina očeva, kao i majki, bila je različita. Hans Frank je osuđen na smrt u Nirnberškom procesu i poslednje što je rekao sinu je bila blatantna laž da će biti kod kuće za Božić. Otto von Wachter je uspeo da pobegne pre nego što bi ga uhapsili, koristio je veze sa Vatikanom i skrivao se u crkvama do svoje smrti, nekoliko godina posle rata. Niklasova majka je status “poljske kraljice” zamenila statusom lumpen-proletera i do kraja svog života je mukotrpno radila da prehrani decu. Horstova majka je, pak, do svoje smrti ostala nacistička gospođa koja svoju političku privrženost nije krila.

Na kraju krajeva, razlike svakako ima i u pozicioniranosti dvojice “vojnika partije”, ipak je jedan radio pod komandom drugog, pa i u senzibilitetu, pa njihovi sinovi na njih gledaju drugačije. Niklas će optužiti Horsta za samozavaravanje i idealizaciju svog oca, ovaj njega da svoju mržnju prema ocu projektuje gde stigne, te da je njegova mržnja prema nacistima zapravo samo mržnja prema ocu. To će ih dovesti do nepomirljivih stavova, potencijalnih sukoba, emotivnih, ali i bizarnih situacija, kakva je ekskurzija u Galiciju (sada u Ukrajini) na koju ih Sands vodi. On će im pokazati sinagogu, grad i poljanu gde su stradali njegovi preci, na šta će ih Horst kao kontra-argument voditi na komemoraciju ukrajinskim i nemačkim žrtvama Drugog svetskog rata koju organizuje neka ukrajinska desničarska organizacija i na kojoj Ukrajinci iskazuju zahvalnost Wachteru jer se zalagao za samostalnu Ukrajinu. Iako deluje bizarno, ne treba zaboraviti sadašnji trenutak i situaciju u kojoj se i opasnije stvari izvlače iz naftalina.

Takođe, imajmo na umu da je istorija nije egzaktna nauka i da je jako važno kako se objektivne činjenice interpretiraju. Kada bi se umesto događajima bavili procesima i pokušali da razumemo, odustali bismo od jednostavne podele na dobro i zlo. Iza rata i postupaka bismo ugledali ljude: dobre, zle, oportune, primorane, zavedene, idealistične, promišljene, one koji su doneli ispravnu i one koji su doneli krivu procenu. What Our Fathers Did to u neku ruku radi, očeve-naciste ne predstavlja kao mitsko zlo. Faktografija se, u Wachterovom slučaju, razlikuje od Horstovih sećanja, ali to možemo i moramo razumeti čak i kad ne opravdavamo: Horstova lojalnost ocu po cenu relativizacije njegove uloge u zločinu je njegova instinktivna reakcija. To ne znači da je Horst loš čovek i da sam ne oseća makar nelagodu, ako ne i krivicu zbog zločina u kojima nije direktno učestvovao. Naprotiv, u filmu postoji jedan pasaž o tome kako je napustio školu i prijateljske veze svojih roditelja i nekoliko godina služio kod Hundretwassera.

Problem je samo u tome što What Our Fathers Did to ne radi ni izbliza dovoljno i taj lični pristup često menja za onaj uobičajeni, ex-cathedra, gde Sands preuzima ulogu arbitra vrednosti i predavača. U tom smislu je čak i ona scena suočavanja trojice ljudi pred publikom u Londonu slaba, a izbor pitanja i komentara iz publike očekivano “propper”. Jasno je da se stav starog čoveka prema mrtvom ocu neće promeniti, pa tako nećemo ni dobiti zaključak kojem se nadamo. Zapravo, umesto da film nastavi sa postavljanjem pitanja i teranjem publike na razmišljanje u neočekivanim pravcima, on pokušava da odgovori, što je nemoguće.