Mosquito

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Joao Nuno Pinto

scenario: Fernanda Polacow, Goncalo Waddington (prema ideji Joaa Nuna Pinta)

uloge: Joao Nunes Monteiro, Joao Lagarto, Filipe Duarte, Alfredo Brito, Antonio Nipita, Messias Joao, Mario Mabjaia, Sebastian Jekhul, Josefina Massango, Hermelinda Simela, Maria Clotilde, Gigliola Zacara, Ana Magaia

Ako se uopšte bave Prvim svetskim ratom, istoričari, televizijski novinari i urednici, kao i pojedini umetnici, uglavnom se bave onim što se dešavalo u Evropi. Iz anglosaksonske vizure, to je zapadni front i nešto malo južni (Galipolje), iz frankofone takođe uglavnom zapadni front, iz ruske istočni stavljen u pred-revolucionarni kontekst, iz italijanske je to alpski front, a različite jugoslovenske perspektive ne vredi ni objašnjavati, predugo bi trajalo. Iz vida se, međutim, često gubi da se Prvi svetski rat odvijao još na dva kontinenta, od kojih su dešavanja u Africi verovatno najinteresantnija, ali i najmanje istražena, a u kojima je Veliki rat samo nastavak onih manjih, jednako prljavih i genocidnih, kolonijalnih.

Krajem pretprošle i početkom prošle godine je u fokusu bio jedan do savršenstva ispoliran film koji vrlo vešto fingira tehniku snimanja u jednom kadru i manipuliše našom percepcijom protoka vremena, 1917 Sama Mendesa. Koincidencije između navedenog filma i filma Mosquito Joaa Nuna Pinta su toliko brojne da ova dva uratka možemo posmatrati kao parnjake. Za početak, Mosquito je premijeru imao na Rotterdamu 2020, čak kao film otvaranja. Vreme radnje je isto 1917. godina, kontekst je isto ratni, ali je mesto radnje Afrika, odnosno linija razgraničenja između nemačkih i portugalskih kolonijalnih poseda između Mozambika i Tanganjike. Ne fingira se snimanje u jednom kadru, ali se svejedno u striktni fokus stavlja jedan lik.

Taj lik je junoša Zacarias (Monteiro), redov portugalske vojske i dobrovoljac koji želi služiti svojoj zemlji kako bi svojoj familiji dokazao da sa 17 godina više nije balavac. Njegova želja nije baš ispunjena: umesto u rovove u Francuskoj (Portugal je učestvovao u Prvom svetskom ratu na strani Antante, što mi je relativno sveža informacija), poslat je brodom u Mozambik. Protivnik je, doduše, isti – Nemci, samo su teren i klima različiti. Zacarias je imao tu nesreću da je odmah po dolasku zakačio malariju, pa su ga pripadnici njegove »jezerske« čete ostavili za sobom u bolnici. Mlad i »napaljen« kako to samo mladići znaju biti (nacionalizam, osećaj superiornosti i potreba za isticanjem u borbi vrlo su eksplozivan koktel), on kreće na put da ih pronađe.

Na tom putu, prva stanica je ispostava portugalske vojske ogrezla u dekadenciju gde Zacariasa pod svoje uzima brkati narednik (Lagarto) koji čini sve što je u njegovoj moći da klinca urazumi i ubedi da se što je manje moguće »meša« u rat i da se oda čarima alkohola i razvrata kao ostatak garnizona u pozadini. Narednik ima izvrsne argumente: baza je puna crnog roblja koje se ne sme pobuniti, ima i crnkinja za seks, ima alkohola i muzike, jedino hrana nije baš neka, dok izvan ograde mnogo toga može ubiti mladog i neiskusnog vojnika. Tu su za početak Nemci koje percipiraju kao izrazito surove, a za njima »verolomni« crnci koji čekaju svaku priliku da se oslobode belačke paske. Surova je i priroda oko njih, ta kombinacija pustinje i prašume oko njih, hranu je teško naći, a naokolo vrebaju zveri, zmije, čak i mravi koji kroz uši ulaze u mozak. Šanse za preživljavanje su izrazito male, a šanse za očuvanje mentalnog zdravlja još manje od toga.

Zacarias je, međutim, neumoljiv, a pritom svoje govore recituje kao epsku poeziju, pa mu narednik daje da izabere dvojicu crnaca iz baze i pušta ga na misiju da pokuša da pronađe svoju četu. Tu počinje njegova odiseja kroz gustu šumu u kojoj će prvo izgubiti svoju dvojicu »vodiča« (jedan će smrtno nastradati u pokušaju bekstva, drugi će uspešno pobeći), onda će se susresti s bolešću, glađu, žeđu i halucinacijama u kojima vidi poludelu »hristoliku« figuru, da bi konačno i sam dospeo zarobljeništva i to u crnačkom selu gde su ostale samo žene i deca, pa tako iskusiti i drugu stranu kolonijalne medatelje. Nakon toga će se sresti i sa nemačkim dezerterom Rudolfom (Jehkul), čime će izbugiti i poslednju iluziju o plemenitosti rata.

Zapletom Mosquito pomalo podseća na Apocalypse Now, odnosno na predložak za Coppolin film, roman Srce tame Josepha Conrada koji je takođe smešten u Afriku kolonijalnog perioda. Razlika je utoliko da nema ključnog lika, kapetana Kurtza kao nepokretnog pokretača radnje i kao nosioca epiloga, te da je Zacarias dosta naivniji od Charlesa Marlowa (u knjizi) i kapetana Willarda (u filmu). Srce tame i ludilo u koje Zacarias klizi drugog je oblika, intimnije i sveprožimajuće, a Zacarias je u tome po pravilu potpuno sam. Pinto na kraju filma karticom teksta objašnjava da je film temeljen na iskustvima njegovog dede koji je ratovao u Mozambiku.

Obradom, međutim, Mosquito više podseća na opus Terencea Malicka. Fotografija koju potpisuje Adolpho Veloso evokativna je i puna fantastičnih prizora prirode moćnije od čoveka snimljene pod neverovatnim svetlom Sunčevih izlazaka i zalazaka. Direktor fotografije se koristi i pojedinim trikovima tipičnim za Malickovu saradnju s Emmanuelom Lubezkim, poput odbljesaka (»lens flare«) kojima se dodatno kiti vizuelna poezija. Interesantna je i montaža Gustava Gianija koja gledaoca vešto drži u neizvesnosti je li radnja izložena uglavnom linearno ili u retrospektivi, te doprinosi utisku kontrolisane dezorijentacije, a poseban uspeh je da Mosquito vrlo dobro funkcioniše u obe varijante.

Besmisao rata se možda nikada ne menja, kao ni besmislena ljudska potreba da se ratovi vode. Mosquito možda »ne pomera planine« i »ne izmišlja točak«, ali nam standardnu i očekivanu poentu oblači u ruho dela rata koji je nama uglavnom bio nepoznat. Poenta je da se u celom tom ratnom metežu ipak može promeniti čovek, u retkim slučajevima na bolje...

Around The World When You Are My Age / A Volta ao Mundo Quando Tinhas 30 Anos

kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net

Junacima romana Julesa Vernea trebalo je osamdeset dana, Magellanovoj ekspediciji tri godine, a japanskom samostalnom turisti s početka sedamdesetih godina prošlog stoleća nešto između – godinu dana da obiđe svet. Taj japanski pustolov, u ono doba tridesetogodišnjak, otac je japansko-portugalske autorice Aye Koretzky, čija lična arhiva tvori glavninu građe impresivnog intimističkog traveloga “Around the World When You Are My Age” / “A Volta ao Mundo Quando Tinhas 30 Anos” (2018). Ovo debitantsko dugometražno filmsko ostvarenje 36-godišnje rediteljke prati na koji način partikularno putovanje, ali i putovanje kao koncept, utiče na čoveka. Film je ove godine u Rotterdamu nagrađen prestižnom Bright Future nagradom, dok je na 57. Viennaleu prikazan u sekciji dugog metra. Koretzki i inače inspiraciju pronalazi kod kuće, pa je tako njen prethodni dokumentarni film “Yama No Amata” (2011) za temu imao preseljenje vlastitih roditelja iz Japana u Portugal kako bi se posvetili organskoj poljoprivredi.

Otac Jiro, inače ratno dete, svedok razaranja i gladi, kao i posleratnog siromaštva u Japanu, otisnuo se kao tridesetogodišnjak na putovanje oko sveta, iako prethodno nikad nije promolio nos izvan zemlje. Put ga je vodio od sovjetskog Dalekog Istoka i Sibira do Moskve gde je ostao zapanjen veličinom i monumentalnošću, ali i pustoši na ulicama. Ovde se autoričin otac u praksi uverio u netačnost sovjetske propagande koja je zemlju predstavljala u prosperitetnim bojama. Dalje je radoznalost Jira vodila preko Skandinavije do Nemačke, ali uređena mu se idila Severne Evrope činila dosadnom. U Nemačkoj upoznaje prijatelja i budućeg putnog partnera, pa njih dvojica, uz povremena razdvajanja, nastavljaju dalje polovnim automobilom koji se stalno kvari. Put ih vodi u Austriju, Italiju, Španiju, Portugal, zemlje Magreba, Jugoslaviju (gde su, kako putnik kaže, putevi užasni, pa dodaje da mu se pod jesenjim snegom Zagred činio suviše tužnim i depresivnim da bi tamo prespavao), Grčku, Tursku, Bliski Istok, pa nazad za Evropu, potom uzduž i popreko Amerike.

Takvo putovanje svakako je posedovalo formativnu moć za našeg protagonistu, a kako broj kilometara raste, tako i njegove dnevničke opservacije u periodu od godine dana postaju sve zrelije, gotovo filozofske, nasuprot čisto fenomenološkim i vezanim za udobnost, nivo usluge, uređenost i visinu životnog standarda. Jiro, inače diplomirani pejzažni arhitekta, produbio je putem znanja iz svoje oblasti, iako mu to nije bio isključivi motiv. Putujući, Japanac ispituje vlastiti odnos s prirodom i ljudskim intervencijama na njoj; dok je za njega to putovanje izvorno linearno, odnosno kružno, ponovno kopanje po arhivi (uz strah od degenerativne bolesti koja će mu uništiti vid u bliskoj budućnosti) Jiru će – a naročito gledatelju – otvoriti posve novu vremensku dimenziju nekad postojećeg, danas nestalog sveta koji se u međuvremenu transformisao u globalno selo.

Autorica Aya Koretzky aktivni je učesnik konverzacije, ali i filmski lik: ono što čuje i vidi iz arhive doživljava osobno, kroz koju zapravo dobiva priliku da ponovo upozna oca u posve novom svetlu. Koreztky je takođe i aktivni istraživač/urednik takve građe, jer veliku većinu viđenog sačinjavaju fotografije s putovanja, analogne, amaterske i iz lične arhive, ali i autorica u punom smislu te reči zbog manipulacija samim materijalom. Ponekad su to jednostavne stvari poput rotacije fotografije za 90 stepeni; ponekad eksperimentalne poput paljenja dveju fotografija koje se projektuje prvo unapred, a onda unazad; ponekad poetske intervencije ili čak i izlet u odigranu asocijaciju. Uz analogno snimanje (Bolex, 16mm) u nešto užem, staromodnom formatu, “Around the World When You Are My Age” je prava poslastica za ljubitelje umetnički nadahnutih dokumentaraca i film koji uspeva da istovremeno bude i ličan i univerzalan. Film, naravno, ima i svojih nedostataka, naročito očitih nesuptilnosti u cilju povezivanja prošlih vremena sa sadašnjima. Primerice, na obe spaljene i snimljene fotografije nalazi se ista džamija, samo iz dva različita kuta. Takođe, kamera Koretzkyjeve za nijansu se predugo i uz suviše repeticija zadržava na geografskoj karti Sirije, uz poseban fokus na podvučena mesta, iz današnjeg rakursa toponima modernog stradanja. U pitanju je ipak dokumentaristički dragulj dokumentaristike koji je vrlo lako mogao ostati skriven. Srećom za nas – nije.

Cosmos

kritika  originalno objavljena na Monitoru

2015.

scenario i režija: Andrzej Zulawski (po romanu Witolda Gombrowicza)

uloge: Jonathan Genet, Johan Libereau, Sabine Azema, Jean-Francois Balmer, Clementine Pons, Victoria Guerra, Andy Gillet

Jedan od velikana koji su nas napustili ove godine je i Andrzej Zulawski, poljsko-francuski reditelj, radikalni umetnik i večiti inovator filmskog jezika. Prošle godine je, nakon 15 godina od poslednjeg filma (i to kolaboracije sa ondašnjom partnerkom Sophie Marceau), konačno izbacio novi, za premijeru odabrao najartističkiji od velikih evropskih festivala, Locarno, i tamo osvojio Srebrnog Leoparda za režiju.

Sudbina je htela da njegov poslednji i testamentarni film bude najeluzivniji, možda najkompleksniji i svakako najapsurdniji u njegovoj karijeri. Zulawski je tu demonstrirao ludu hrabrost pokušavajući (skoro) nemoguće. U pitanju je adaptacija poslednjeg romana Witolda Gombrowicza, još jednog Poljaka koji je sreću i mir našao u Francuskoj, piščevog najkompleksnijeg i najapsurdnijeg, teško prevodivog i još teže adaptibilnog na film.

To što su se sudbine i životne priče kultnog pisca i kultnog reditelja poklopile sa odmakom od nekih 45 godina, samo je jedna od referenci koje se daju izvući iz filma, i to ona najočitija, biografska. Ovde je Gombrowiczev roman poslužio samo kao osnova (anti)priče i “pitch” nekoliko tema za razmišljanje, bez odgovora na pitanja i jasnih zaključaka. Zulawski tekst tumači prilično slobodno, podigravajući kulturne, najčešće filmske reference kojima nas uvlači u apsurdni svet. Tako ćemo videti i Tintina, aluzije na Rivettea i Resnaisa, čuti rasprave o Bessonu i Bressonu, Bergmanu i Spielbergu, dok će nam nad glavama visiti Pasolinijeva Teorema, možda kao ključ, možda samo kao usputna stvar.

Situacija je, u osnovnim crtama, sledeća: dvojica mladića, student prava i pisac trilera u pokušaju Witold (Genet) i metroseksualni, možda homoseksualni, ultra-površni modni mačak Fuchs (Libereau) dolaze na nekoliko dana u pansion na selu. Witold pokušava tu pokrenuti bilo koju od dve karijere, a Fuchs igra neku inatnu igru sa svojim šefovima. Pansion vodi histerična mater familias (Azema), a tu su i njen sumanuti drugi muž (Balmer) koji ispaljuje nebuloze, te kćerka, učiteljica jezika Lena (Guerra), koja se trese u socijalnim situacijama sa svojim mužem, blaziranim arhitektom (Gillet) i konačno, rođaka i kućna pomoćnica sa disfiguriranom gornjom usnom (Pons). Dinamika među svima njima je histerična, ali i opojna.

Ako vas zanima šta se dešava, odgovor je svašta i ništa. Naš narator, nadri-intelektualac Witold je i pored svojih ispada anksioze i frustracije (delimično podgrejanim zaljubljivanjem u Lenu), ipak naša najsigurnija tačka gledišta iako ponekad oponaša Paju Patka. Fuchs izlazi noću i vraća se s modricama. Stariji muž i žena se žale jedno na drugo, nekad konkretno, nekad uvijeno, a muž pritom govori kombinacijom lažnog latinskog i “baby-talka”. U dvorištu se pojavljuju, pa nestaju mrtve (obešene) ptice, što je osnova za misteriju.

Imaju li indikativno poređani zlokobni objekti (grabulja, sekira) nekakve veze sa tim ili su simboli nečeg drugog, ako su uopšte simboli? Otkud puž na kroasanu? Ima li razloga za toliko ludaštvo na jednom mestu? I onaj izlet u planine i na more... Jedino u šta se možemo pouzdati je naslov, kosmos neraskidivo povezan sa entropijom, sve ostalo je trip, možda varka, možda san, možda prirodno stanje koje prikrivamo maskom zdravog razuma.

Taj haos u odnosima i u (ne-)radnji u prvo vreme raditelj pokušava da ukroti svojim metodičnim postupkom, dugim i preciznim kadrovima, atipičnim uglovima kamere i mekim fokusom koji pojačava “dream reality” učinak. Ali kako film odmiče, tako popušta i rediteljska kontrola, što nikako nije slučajno. Od samog početka improvizirana gluma polako postaje hektična. Zulawski se prepušta haosu i poziva nas da učinimo isto.

Cosmos je magičan film barem koliko je maničan. Tripozan je, dezorijentirajući, ali zaokuplja našu pažnju. Zvuči otrcano, ali to je put u suštinu kosmosa zvanog čovek i taj put nije uvek prijatan i nije zasnovan na informacijama. Vožnja možda neće biti uvek ugodna, ali ćemo je upamtiti i možda se njoj vraćati. Veliki majstor Zulawski je još jednom uspeo. Nažalost, poslednji put.

A Uma Hora Incerta / An Uncertain Time

2015.

scenario i režija: Carlos Saboga

uloge: Joana Ribeiro, Paulo Pires, Judith Davis, Gregoire Leprince-Ringuet, Filipa Areosa, Pedro Lima, Ana Padrao

Kada se spominje fašizam, obično se, usuđujem se reći pogrešno, referira na međuratnu i ratnu Nemačku i nacional-socijalizam. Obrazovaniji će se setiti Italije iz istog perioda. Mnogo ređe će na pamet pasti dugovečnija Francova diktatura u Španiji, dok su Salazar i Portugal tek komad egzotike kojom se bave istoričari, enciklopedisti i strastveni sakupljači nenaplativih informacija, u koje se i ja ubrajam. Ovaj apsurd ljudske površnosti me podseti na urbanu legendu da je jedan Bugarin u Parizu krajem 80-ih prosio sa natpisom da je pobegao od Ceausescua, jer ko će još pamtiti Todora Živkova.

Nego, da se mi vratimo Salazaru... Za njegovo vreme Portugal se izvukao od užasa Drugog svetskog rata, slično kao i Francova Španija. U Portugalu čak nije bilo ni anti-semitizma, cinici će reći da za to nije bilo materijala, pošto su domaći Jevreji pobijeni i proterani još za vreme Inkvizicije, pa je Lisabon za vreme rata figurirao kao ključna i najveća luka za izbeglice. To opet ne znači da Portugal posle rata nije proživeo kalvariju u vidu dekolonizacije i krvavih ratova za slobodu koje je potlačeno domaće stanovništvo vodilo protiv nekadašnje kolonijalne sile. Ti ratovi su trajali do kraja 70-ih godina i u njima je stradalo mnogo portugalskih regruta. Međutim, Salazarova specijalnost je bila zavođenje “reda”, odnosno strahovlade na domaćem terenu i obračun sa “unutrašnjim neprijateljem”, odnosno neistomišljenicima, u kojem se oslanjao na brutalnu, što tajnu, što javnu, policiju. Sve diktature su u nečemu iste.

Naslov filma, nesigurno vreme, odnosi se ipak na Drugi svetski rat. Salazar se hvalio time da je on jedan od retkih, ako ne i jedini državnik koji može da okupi predstavnike zaraćenih strana za istim stolom. Tu neutralnost je ispravnije čitati kao neograničenu mogućnost za kalkulacije i lov u mutnom, u praksi za korupciju i iživljavanje sadističkih tendencija. Lisabon je bio pun izbeglica koje su čekale brodove za Ameriku, a neki od tih ljudi su bili i bogati. Go figure.

Autor filma, Carlos Saboga, poznatiji kao scenarista nego kao reditelj, to dobro zna. Rođen je dovoljno pre rata da bih se tih scena iz detinjstva sećao, a i kasnije je na svojoj koži osetio tešku ruku diktature koja ga je naterala u emigraciju. Raspolažući sa vrlo ograničenim sredstvima za svoj film (drugi u funkciji reditelja), on u prvih par scena uspeva da verno rekreira duh perioda, oslanjajući se na stare fotografije, verodostojne kostime i scenografiju. Problem leži u konstrukciji filma i njegovoj priči, odnosno pričama.

  Na makro-planu pratimo inspektora Vargasa (Pires) u njegovom čovečnom pokušaju da iz kandži korumpiranih kolega spasi dvoje francuskih Jevreja, Borisa (Leprince-Ringuet) i Lauru (Davis) koji su uhvaćeni sa lažnim dokumentima. Oni se predstavljaju kao brat i sestra, ali zapravo više deluju kao par. Za Lauru znamo samo da je zgodna, lajava i da ima tipičan buržoaski stav, pa privlači Vargasa, dok je Boris sumnjiv element: više nalik ciniku iz ćoška koji potiho dobacuje duhovite opaske i ima neki špric i igle, tvrdi da je dijabetičar, a može biti i narkoman, a i ima to sumnjivo rusko ime.

Vargas i sam razmišlja o bekstvu “preko bare”. Jedan od razloga za to može biti da mu je dosta toga da bude čuvar diktature. Drugi se, pak, krije na privatnom planu. Nakon posla, on svoju neveselu egzistenciju nastavlja u svom domu, bivšem hotelu čiji je vrt zarastao u korov i gde živi sa nepokretnom, umirućom ženom (Padrao), prostodušnom, zatucanom kućnom pomoćnicom (Areosa) i kćerkom Ildom (Ribeiro) koja je u pubertetu i čija fascinacija ocem nije nimalo nevina i naivna.

  U obe priče stoji incest u najavi, ali, kao i mnogo toga, taj aspekt nije razrađen, pa ne možemo izvući zaključak. Jasno nam je da je Ilda naša tačka gledišta, ali ratna drama, studija morala i film o odrastanju ne funkcionišu kao spoj. Osećaj je čudan i neprijatan. Film deluje skučeno, ne toliko finansijski i prostorno, koliko u ideji. Skučenost i izolacija su možda solidna metafora onovremenog Portugala, ali nisu ništa više od toga. Iako su svi likovi samo oruđa zapleta i nosioci autorovih ideja, one prosto deluju difuzno i nezavršeno. Film traje tek 75 minuta i profitirao bi od dodatnih 15 u kojima bi se likovi razvili i ispolirali, ali čisto sumnjam da je to bila Sabogina namera, pošto je posle filma izjavio da bi sa više sredstava radio drugi film.

Film, osim osnovnog uvoda u diktaturu spuštenu na nivo života njenih pouzdanih elemenata i skoro pa običnih ljudi, ne nudi puno toga. Istina, ima svoje momente, ali oni su uglavnom vezani za pojavljivanje tipičnog korumpiranog policajca i Vargasovog rivala na poslu (Lima). Od ugodnih detalja moram istaći i radio u pozadini na kojem se smenjuju snimci muzike, reportaža i radio-drama iz celog sveta na raznim jezicima.

Ali slaba je to uteha. Možda bi drugi reditelj, školovaniji i profesionalniji, uspeo bolje iščitati šta je Saboga hteo reći kroz svoj scenario. Ne sumnjam u njegovu iskrenost i to da je imao lične motive, ali u njegovoj izvedbi A Uma Hora Incerta deluje nedovršeno, nekomunikativno i gotovo nemušto. Ponekad drugi shvate šta želimo reći bolje od nas samih. Naročito kad im je to posao.