Around The World When You Are My Age / A Volta ao Mundo Quando Tinhas 30 Anos

kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net

Junacima romana Julesa Vernea trebalo je osamdeset dana, Magellanovoj ekspediciji tri godine, a japanskom samostalnom turisti s početka sedamdesetih godina prošlog stoleća nešto između – godinu dana da obiđe svet. Taj japanski pustolov, u ono doba tridesetogodišnjak, otac je japansko-portugalske autorice Aye Koretzky, čija lična arhiva tvori glavninu građe impresivnog intimističkog traveloga “Around the World When You Are My Age” / “A Volta ao Mundo Quando Tinhas 30 Anos” (2018). Ovo debitantsko dugometražno filmsko ostvarenje 36-godišnje rediteljke prati na koji način partikularno putovanje, ali i putovanje kao koncept, utiče na čoveka. Film je ove godine u Rotterdamu nagrađen prestižnom Bright Future nagradom, dok je na 57. Viennaleu prikazan u sekciji dugog metra. Koretzki i inače inspiraciju pronalazi kod kuće, pa je tako njen prethodni dokumentarni film “Yama No Amata” (2011) za temu imao preseljenje vlastitih roditelja iz Japana u Portugal kako bi se posvetili organskoj poljoprivredi.

Otac Jiro, inače ratno dete, svedok razaranja i gladi, kao i posleratnog siromaštva u Japanu, otisnuo se kao tridesetogodišnjak na putovanje oko sveta, iako prethodno nikad nije promolio nos izvan zemlje. Put ga je vodio od sovjetskog Dalekog Istoka i Sibira do Moskve gde je ostao zapanjen veličinom i monumentalnošću, ali i pustoši na ulicama. Ovde se autoričin otac u praksi uverio u netačnost sovjetske propagande koja je zemlju predstavljala u prosperitetnim bojama. Dalje je radoznalost Jira vodila preko Skandinavije do Nemačke, ali uređena mu se idila Severne Evrope činila dosadnom. U Nemačkoj upoznaje prijatelja i budućeg putnog partnera, pa njih dvojica, uz povremena razdvajanja, nastavljaju dalje polovnim automobilom koji se stalno kvari. Put ih vodi u Austriju, Italiju, Španiju, Portugal, zemlje Magreba, Jugoslaviju (gde su, kako putnik kaže, putevi užasni, pa dodaje da mu se pod jesenjim snegom Zagred činio suviše tužnim i depresivnim da bi tamo prespavao), Grčku, Tursku, Bliski Istok, pa nazad za Evropu, potom uzduž i popreko Amerike.

Takvo putovanje svakako je posedovalo formativnu moć za našeg protagonistu, a kako broj kilometara raste, tako i njegove dnevničke opservacije u periodu od godine dana postaju sve zrelije, gotovo filozofske, nasuprot čisto fenomenološkim i vezanim za udobnost, nivo usluge, uređenost i visinu životnog standarda. Jiro, inače diplomirani pejzažni arhitekta, produbio je putem znanja iz svoje oblasti, iako mu to nije bio isključivi motiv. Putujući, Japanac ispituje vlastiti odnos s prirodom i ljudskim intervencijama na njoj; dok je za njega to putovanje izvorno linearno, odnosno kružno, ponovno kopanje po arhivi (uz strah od degenerativne bolesti koja će mu uništiti vid u bliskoj budućnosti) Jiru će – a naročito gledatelju – otvoriti posve novu vremensku dimenziju nekad postojećeg, danas nestalog sveta koji se u međuvremenu transformisao u globalno selo.

Autorica Aya Koretzky aktivni je učesnik konverzacije, ali i filmski lik: ono što čuje i vidi iz arhive doživljava osobno, kroz koju zapravo dobiva priliku da ponovo upozna oca u posve novom svetlu. Koreztky je takođe i aktivni istraživač/urednik takve građe, jer veliku većinu viđenog sačinjavaju fotografije s putovanja, analogne, amaterske i iz lične arhive, ali i autorica u punom smislu te reči zbog manipulacija samim materijalom. Ponekad su to jednostavne stvari poput rotacije fotografije za 90 stepeni; ponekad eksperimentalne poput paljenja dveju fotografija koje se projektuje prvo unapred, a onda unazad; ponekad poetske intervencije ili čak i izlet u odigranu asocijaciju. Uz analogno snimanje (Bolex, 16mm) u nešto užem, staromodnom formatu, “Around the World When You Are My Age” je prava poslastica za ljubitelje umetnički nadahnutih dokumentaraca i film koji uspeva da istovremeno bude i ličan i univerzalan. Film, naravno, ima i svojih nedostataka, naročito očitih nesuptilnosti u cilju povezivanja prošlih vremena sa sadašnjima. Primerice, na obe spaljene i snimljene fotografije nalazi se ista džamija, samo iz dva različita kuta. Takođe, kamera Koretzkyjeve za nijansu se predugo i uz suviše repeticija zadržava na geografskoj karti Sirije, uz poseban fokus na podvučena mesta, iz današnjeg rakursa toponima modernog stradanja. U pitanju je ipak dokumentaristički dragulj dokumentaristike koji je vrlo lako mogao ostati skriven. Srećom za nas – nije.

Spring

2014.

režija: Justin Benson, Aaron Moorhead

scenario: Justin Benson

uloge: Lou Taylor Pucci, Nadia Hilker, Francesco Carnelutti

Čak i da vas je zaobišao “hype” koji se oko Springa podigao, pa čak i da ste na film naleteli slučajno, da niste čak ni otvorili IMDB, pogledali popis žanrova kojima film pripada, niti proverili filmografiju njegovih autora, od samog početka će vam biti jasno da je Spring jedan vrlo atipičan horor. Nemoguće je tačno ubosti zašto i kako, ali celokupna atmosfera je jednostavno takva, gusta i zloslutna. Autorski tandem Benson-Moorhead na tom polju pokazuje zavidnu veštinu, ali i strpljenje koje retko koji autor horora ima. Spring je, naime, film slutnje i cima, neizvesnosti, tripa, krivih tragova i mutnih kadrova nasuprot festivalu “in your face” užasa na šta se horor kao žanr prečesto oslanja.

To nam je jasno čim upoznamo našeg protagonistu Evana (Pucci) kojem u prvoj sceni majka umire na rukama. Ona je terminalno bolesna, pa smrt nije nikakvo iznenađenje, ali daje nam perspektivu Evana, opuštenog blejača čiji se život nikamo ne kreće. Pod uticajem majčine smrti Evan upada u kafansku tuču i premlati iskusnog šibadžiju, pritom frajera duplo većeg od sebe. Prvi krivi trag je tu: pomislićemo da je Evanov “frenzy” osnova za horor. Nije, to je bio samo običan nalet adrenalina i ispoljavanje nagomilane agresije. Bežeći od osvete dotičnog siledžije, ali i od policije, Evan će uhvatiti prvi avion za bilo gde van zemlje i završiti u Italiji.

Najpre je u Rimu, gde vreme provodi u društvu dvojice prostodušnih, nepristojnih, ali nekako simpatičnih Britanaca, a onda s njima odlazi na pitoreskni i nešto manje turistički jug zemlje. Tek tamo upoznaje Louise (Hilker), lokalnu devojku, delom simpatičnu hipsterku, a delom formiranu “femme fatale” koja krije mnogo više od onoga što pokazuje. I tu film kreće paralelno na dva koloseka. Jedan je na tragu Richarda Linklatera i njegovih Before filmova ili recimo nešto skorijeg Copenhagena, gde se dvoje mladih, simpatičnih i intelektualnih ljudi upoznaju kroz razgovor i šetnju po više nego impresivnim lokacijama. Drugi je dat, rekoh već, kao nagoveštaj u fenomenalnim mutnim kadrovima, a tiče se tajne koju Louise sakriva. Prvo se čini da je njen rezervisan stav samo zdravorazumski odmak, deo jednog potpuno prirodnog čudaštva, dok polako i postepeno ne shvatimo da je ona zapravo natprirodna pojava. Ona ima ljudski mozak i razum, ali se bez svoje kontrole pretvara u monstruma.

Autori se vrlo vešto igraju sa tragovima. Louise će reći da studira genetiku i njen stan će biti prepun knjiga o fenomenima evolucije, što će dobiti pun smisao tek kada nam se ona pokaže u svom ne baš ljudskom obliku. Znakovito je i njihovo upoznavanje i jedan bezvezni pokušaj humora koji Evan ispali kada mu Louise kaže da ne ide na sastanke (kretenske li konstrukcije, kad nema reči za “dating” u našem jeziku). On će je pitati je li zbog toga što je prostitutka. Loš štos koji bi inače odudarao u filmu će se ponoviti kada Louise u krizi naleti na američkog turistu koji će joj iz vedra neba, nimalo suptilon, ponuditi novac za seks. Evan i taj bilmez jesu različiti, ali su opet na neki način slični i to je svakako komentar na fenomen američkih turista u Evropi. Nije ni loš štos o pozadinskim pričama, Louise će za Evanovu reći da je podseća na Batmana na početku njihovog upoznavanja, on će za njenu, negde pred kraj, reći da mu liči na Harrija Pottera. Ovaj dašak pop-kulture je svakako osvežavajući jer se pojavljuje u inače teškim scenama.

Spring je ipak u svom najboljem izdanju kada umesto komentara na opštepoznate fenomene imamo dvoje protagonista, njihovu priču i njihov odnos. Oni su simpatični i realistični, studiozno napisani i sjajno odglumljeni. Njihova bliskost deluje stvarno i moguće, prepreke koje ih sputavaju jesu ogromne, ali su samo poligon za filozofsku raspravu. Pametno koncipiran, inteligentan, inovativan i opušten kakav je, Spring je primer odličnog filma koji zaslužuje svaku preporuku kako ljubiteljima horora (jer zaista unosi nešto novo u žanr), tako i ljubiteljima nezavisnih i art filmova.

Viaggio sola / A Five Star Life

2013.

režija: Maria Sole Tongazzi

scenario: Ivan Cotroneo, Francesca Marciano, Maria Sole Tongazzi

uloge: Margherita Buy, Stefano Accorsi, Fabrizia Sacchi, Gianmarco Tongazzi, Lesley Manville, Alessia Barela

Viaggio sola je evropska i ženska varijanta prilično bistrog hollywoodskog filma Up in the Air (2009), ali nije (samo) derivat tog oprobanog koncepta. Sličan je jer se glavni lik suočava sa prekretnicom u svom solidno udobnom životu. Sličan je i životni stil dvoje protagonista, svodi se na stalna putovanja i spavanje van kuće. Poslovi su za nijansu različiti, pa Viaggio sola nema neki naročiti stav o ekonomskoj krizi, što je od Up in the Air načinilo film vredan gledanja nekoliko puta. “Ženski” je ne samo zbog protagonistkinje, nego pre svega što dilema o “prizemljenju”, “puštanju korenja”, braku i familiji drugačije utiče na žene i muškarce, zbog nekoliko milenijuma starih rodnih uloga. Evropski je zbog prelepih evropskih lokacija i šmeka “Stare Evrope”, ali i zbog veštog izbegavanja tipično hollywoodskih klišea. O čemu se tu radi...

Irene Lorenzi (Buy) je privlačna, sofisticirana i neudata žena od 40-i-nešto godina čiji je posao da proverava rejtinge hotela po Evropi. Ona je “mystery guest” (nešto nalik “mystery shopperu”) koji u tajnosti proverava da li hotel ispunjava striktne standarde uređenosti, udobnosti i uslužnosti. Zvuči kao boza od posla, ali nije tako, više je nalik poslu filmskog kritičara. Nepismeni um u teoriji zamišlja da se hotelski inspektori i filmski kritičari zajebavaju na poslu i sve nešto zakeraju i traže dlaku u jajetu i u svemu tome isključivo uživaju dok “pošteni svet stenje u jarmu”. Istina je da se hotelski inspektori moraju baviti merenjem sloja prašine na radijatorima, popunjenošću i raznovrsnošću mini-bara ili štopanjem vremena reakcije konobara, kao i time da li se recepcioner nasmešio, da li je bio ljubazan, entuzijastičan, a opet nenametljiv. Baš kao što filmski kritičari moraju da pogledaju i neke prehvaljene loše filmove, makar na blef, a često i po zadatku, da ne pominjemo gomilu filmskih baljezgarija koje kruže po festivalima i bioskopima. I jedni i drugi moraju da budu metodični, precizni i da imaju mnogo integriteta.

 

Digresija, oprostite. Tako Irene putuje i putuje, šef je odlučio da je baš zatrpa sa poslom usled nenajavljenih otkaza njenih koleginica. Irene ima i kakav-takav privatni život, iako nema stalnu adresu. Ima sestru Silviju (Sacchi), zeta Tommasa (Tongazzi) i dve nećakinje. Familija prolazi kroz zeznut period, ali Silvia svejedno poteže kartu braka i porodice i prebacuje Irene da njen život nije kompletan bez toga. Druga strana medalje je Irenin bivši frajer Andrea (Accorsi) i njegova nova simpatija Fabiana (Barela), sa kojom očekuje prinovu. Sve to na neki način utiče na to da Irene počinje da razmišlja je li njen život baš onakav kakav je ona htela.

Tema filma je interesantna i intrigantna, a obrada, barem što se tiče Ireninog života po hotelima skoro impresivna. Ovde imamo ono što retko viđamo po filmovima: prikaz običnih ljudi kako rade svoj posao. Dramaturgija, nažalost, pada na privatnom nivou, nekako nisam uspeo da osetim tu Ireninu anksioznost zbog nekompletnosti života, iako tenzija raste prema kraju.

Nađe se tu i tamo poneki zanimljiv obrat, kao poznanstvo sa feministkinjom i profesorkom antropologije (Manville) sa kojom se Irene sprijatelji u jednom od hotela i otkrovenje vezano za mehanizme seksualnog društva i kapitalizma. To sve vodi prema već viđenom kraju, rešenju i spasenju u tipičnom modernom levo-liberalnom ključu. Razvoj situacije sa Andreom i sa Silvijom i Tommasom isto prolazi kroz nekoliko manjih obrata, ali oni jednostavnu nemaju potrebnu dramaturšku snagu. 

 

Margherita Buy sjajno nosi svoju ulogu nalazeći pravu meru između lagane snobovštine kakva se razvija usled života sa pet zvezdica, sofistikacije, živahnosti i jednostavne ljudskosti. Stefano Accrosi (Romanzo criminale) je skoro savršen partner u zajedničkim scenama, one prosto pucaju od njihove hemije. Gianmarco Tongazzi i Fabrizia Sacchi korektno odrađuju svoje uloge potencirajući frustraciju bračnim i porodičnim životom i neostvarenim ciljevima. Lesley Manville je veteranka britanskog umetničkog i nezavisnog filma i svoju malu ulogu punu monologa i predavanja igra sa mnogo žara.

Sve je to, međutim, relativno sporedno. Viaggio sola (moram pohvaliti i inventivan prevod na engleski) je korektan film i ništa više od toga. Priča je već ispričana, mehanika u velikoj meri već viđena, likovi su spaseni dobrom glumom, ali uglavnom ne idu dalje od dve dimenzije. Čak je i kraj nekako očekivano evropski i može iznenaditi samo gledaoce naviknute na Hollywood.

Posebnu privlačnost ovaj film duguje ne naročito filmskom elementu, ambijentu ekskluzivnih hotela. Čak je i scenario dovoljno inventivno posložen (za razliku od očekivanja, nema mnogo reklamiranja). Ko voli glamur putovanja, pa čak i ona prikazana na Travel Channelu, neka pogleda i ovaj film. Kome to ne znači puno, slobodno može da preskoči Viaggio sola i još jednom pogleda ciničniji, aktuelniji i svakako superiorniji Up in the Air.